Strah od nade

Nebojsa Popov

Naslov je neobican, kao da je smisljen da po svaku cenu privuce paznju citaoca.

Budimo malo strpljivi. Prisetimo se retko vidjenog prizora: desetine, ponekad i stotine hiljada gradjana svakodnevno (oko sto dana) ulicama i trgovima protestuju protiv datog poretka. To je mnoge iznenadilo. Cak se i svet nasao u cudu, da u Srbiji, umesto ocekivanog stampeda krvolocne gomile, »setaju« normalni, cak vedri gradjani. Bas ta normalnost i vedrina ulivale su nadu u realnu mogucnost promene poretka koji pociva na strahu, mrznji i nasilju. Nada je bila neskrivena i konkretna. Razlikovala se od uobicajenog opsteg mesta (bez pokrica) - »bice bolje« i od caranja u kojima su nevolje sve krace (»pet stotina godina pod Turcima, pedeset pod Titom, pet pod Milosevicem«). Bas ta izrazajnost i konkretnost nade u promene bila je privlacna za mnoge. E, tu pocinje nasa prica o strahu od nade.

Rezim je, uplasen ozivelom nadom, reagovao silom, fizickom i ideoloskom. Kao u omiljenim narodnim pesmama, sto propusti rezimska propaganda, to doceka - policija (podela uloga je kao u hajduckoj druzini, ima posla za sve, i za Starinu Novaka i za Deli Radivoja, a i za Malog Radojicu). Strah od probudjene nade podanika da im je sloboda nadohvat ruke ide i do panike u kojoj nestaju svi obziri (masa na masu, miting protiv mitinga, bezobalno nasilje). A kada se smiri situacija, produzava se oprobana strategija. Ukoliko se protivnici ne razbeze od larme o neprijatelju i naprosto nece da se uklone ni pred silom, slede ponude »mrvica« vlasti. Jos pre nekoliko decenija, ondasnji zakonodavac - Mosa Pijade - tumacio je tadasnju »demokratizaciju« poretka ovako: »Vlast spustamo, ali ne ispustamo«. U medjuvremenu se, doduse, mnogo sta promenilo, ali ni sadasnji vlastodrsci nisu radi da »bez krvi« ispuste iz ruku preostale poluge vlasti. Nesto moci se, ipak, moze ustupiti, barem onima koji se priklanjaju vladajucim »pravilima igre«. Tako na toj strani jenjava strah od nade - tudje - u promene.

Zbivanja su dramaticnija medju onima u kojima se nada radjala. Vec tokom rasta snage pokreta gradjana bio je sve primetniji strah od pobede. Rasla je potraznja za onom »bankom« kojom se placa »izlazak iz kola«. Istina, svako je nastojao da prestanak »setnje« posmatra kao vlastitu pobedu. I sama duzina izdrzljivosti na ulicama i trgovima smatrala se - vrhunskim rekordom. Nadolazeca nada, cini se, nije bila dovoljno snazna »topla struja« da otkravi »kriticnu masu« podanika, niti da olabavi razne iskljucivosti - »komandu« s vrha »najjace opozicione stranke«, tastinu starih i novih vodja, bojazan od organizovanog politickog delovanja (jedva je prihvaceno »mesanje u politiku«, dok su stranke ostale na rdjavom glasu); »nadstranacki« moralisti ionako samo svoje postojanje drze za najvece moguce dobro. Iracionalnost straha od pobede sputava racionalno delovanje. Nizu se sumnje i optuzbe - onih »drugih« - o kukavicluku i neverstvu, sve do izdaje i neprijateljstva. Kao da je i samo budjenje nade opasna stvar koje se valja, poput zeravice u ruci, sto pre otarasiti.

Ova prica o stvarnosti nije bajka sa naravoucenijem. Tu ne pomaze podsecanje na strah cak i nasih sportista od prvoga mesta; oni su, ipak, savladali tu vrstu straha.

Vrsnost je, svakako, retko dobro. Pogotovo usred dugotrajne »suse« gradjanskih vrlina. Cudnovato je, medjutim, da i sama tekovina probudjene nade - lokalna vlast u oko cetrdeset gradova Srbije (gde zivi vise od polovine stanovnistva) ostaje skrivena od javnosti, kao stidno mesto. Cak je i nezavisni mediji jedva primecuju, drzeci se merila da je publicitet srazmeran moci aktera. Taj »ostatak nade« (ili »ostrvo nade«), uprkos svemu, realno postoji - i to kao najlegitimnija vlast u zemlji - i moze biti oslonac za novi zamah slobode od straha i nade u promene, ako ne odmah, onda za izvesno sagledivo vreme.

Ako je sve receno tacno, opisana pojava - strah od nade - nije nikakva izmisljotina. Ona je onoliko neobicna koliko je i sam proces raspadanja »starog rezima« u nas neobicno dug i dramatican. A da se on zaista raspada, narocito na svojoj periferiji - u Crnoj Gori i Republici Srpskoj vise nego u samom svom sredistu - to ne mogu ni da vide oni koje je obuzeo strah od nade u pobedu normalnog zivota.