Proroci postaju zamorni

Rade Serbedzija

I najnoviji esej Solzenjicina iz londonskog lista Times objavljen pod izazovnim naslovom »Mars licemera« - kod nas je vec prenet u sirokim izvodima kao prvorazredna intelektualna senzacija.

Pisac odavno sanja onaj tipicni, vekovni ruski san - da pisac i nije pisac vec prorok koji svetu objavljuje nove istine; u toj prorockoj misiji su ga naravno ohrabrivali i drugi. Kako je vreme odmicalo - narocito nakon piscevog povratka u Rusiju - sa Solzenjicinom se, uglavnom na banalan nacin, zatvorio istorijski krug slovenofilske ideologije koja, vec u vreme raspada sovjetske imperije, nije imala mnogo da ponudi.

U najnovijem eseju se poznati pisac okrenuo nama, Srbima posebno.

U raspadu Jugoslavije pisac vidi samo spoljasnji faktor, samo »krivicu Zapada«, a o unutrasnjem jednostavno nece nista da zna, ili zna tako malo da to izaziva cudjenje; glavno zlo je u »unutrasnjim granicama« - koje nasi proroci zovu »avnojevske« - koje su »pogazile zdrav etnicki razum«. Kako je pak taj vecno zdravi »etnicki razum« nakon toga uspostavljao nove granice sirom krvavog Balkana, o tome ruski prorok malo vodi racuna - sa njegovom zemljom je bilo - Bogu hvala! - nesto drugacije ali on se ovde ni time mnogo ne bavi. Medjutim, oni koji poblize poznaju njegovo delo, a posebno njegovu politicku publicistiku, nece biti previse iznenadjeni. Solzenjicinovo umetnicko delo je kod nas poznatije, ali politicka publicistika nije, odnosno ona se koristi samo po potrebi i bira u njoj ono sto nekom u nekoj prilici odgovara; tako se postupilo i nedavno kada mu je SPC dodelila orden sv. Save »za svedocenje istine o nasem narodu«, pri cemu je i tada ostalo nepoznato o kojim je piscevim delima rec - ni prigodno nije publikovan neki spis koji bi nesto slicno ucinio sire dostupnim; ova upotreba Solzenjicina, istina, nije dostigla razmere upotrebe Handkea, ali je sve prisutnija u nasoj politickoj publicistici.

Poznati pisac i veliki svedok je, medjutim, u nesporazumu sa mnogima upravo u vezi sa shvatanjem demokratije, sto se u pocetku nije opazalo jer je sve stajalo u senci svedocenja o jednom totalitarizmu. A demokratija - po Solzenjicinu - je los sistem, posebno savremena zapadna »koja je nemocna pred grupicama slinavih terorista«, pa ce se takve ideje - a to su ovestale slovenofilske ideje prosloga veka - u njegovom Pismu vodjama iz 1974. razviti do jasnog ideoloskog koncepta koji zagovara autoritarni sistem vladavine.

Kada je nedavno u Dumi prorok koji je dosao sa Zapada odrzao besedu o buducnosti Rusije, za rec se javio Valentin Nikitin koji mu je ovako replicirao - »Solzenjicin je citavoga zivota bio tvrdi antikomunista, ali je ovim svojim govorom zasluzio stolicu generalnog sekretara Partije«. Kod kuce ga sve manje citaju, niko ga ne dozivljava kao proroka, pa se okrece Balkanu i »srpskom pitanju«. Ali, i domaci su proroci umorni jer je rat na Balkanu pokazao da se ispod prorocke retorike skrivala najbanalnija propaganda ratnih ciljeva vlasti.

M. Dj.