Izborna aritmetika prevara i podvala

Ako je plan socijalista bio da posvadjaju opoziciju i da joj ubace nove stranke koje u rasparcavanju birackog tela protivnika SPS-a mogu da ucestvuju, onda je perfektno izveden, a ako je bila samostalna akcija tih stranaka onda je izvedena bez trunke smisla za taktiku

Nebojsa Radojev

U Srbiji su se desili izbori. Kao i obicno, na zaprepascenje opozicije. Ovoga puta vlast je napravila gaf i izbore zakazala bas onako i u rokovima kako to nalaze ustavna procedura. Parlamentarni i prvi krug predsednickih izbora su zavrseni. Konacni rezultati su poznati i, moglo bi se reci, ocekivani, jer je bilo dovoljno analiticara i anketnih istrazivanja, koji su manje-vise tacno unapred opisali sta ce se desiti. Nazalost, to po pravilu nisu bila istrazivanja koja su i najcesce citirana, sto zbog slabe korespondencije sa navijackom zudnjom politicki strasnog medijskog prostora Srbije, sto zbog cinjenice da sami narucioci tih istrazivanja nisu to zeleli.

Lilic i Seselj idu u drugi krug predsednickih izbora. Lilic je dobio skoro milion i po glasova. To je maksimum koji je mogao da ocekuje. Toliko je dobila i njegova stranka. Seselj i njegovi radikali su dobili preko milion i sto hiljada glasova. U odnosu na savezne i lokalne izbore proslog novembra socijalisti su izgubili tri stotine hiljada glasova, a radikali bas toliko dobili. No, zajedno ostaju na istom zbiru od dva miliona i sest stotina hiljada glasova.

Za socijaliste je cinjenica da su pobednici dovoljan razlog za slavlje. Nakon skandala sa ponistavanjem izborne volje na lokalnim izborima socijalisti su dobro prosli. Neobavestene posmatrace bi moglo da zacudi da su razocarani socijalisti postali radikali, ali ne i one koji vec godinama trpe medijsku lobotomiju pragmaticnog, odnosno utilitarnog nacionalizma Milosevica. To sto je on pod pritiskom Zapada promenio kurs, ne znaci i da je u opravdanost tih zaokreta uspeo da ubedi celo svoje biracko telo. Pogotovo sto je vrlo jasno pokazivao, kada je cinio ustupke, da ih cini nevoljno. Skandale koji su kulminirali izbornom kradjom, a koje je tesko i pobrojati, ti ljudi - biraci, nisu doziveli kao razlog da se okrenu demokratskoj opoziciji, vec kao podsticaj da se konacno opredele tamo gde ih je srce ili interes vukao i ranije - ka Seselju i radikalima. I ovo se dâ razumeti kada se zna da je u Srbiji prema popisu iz 1981. i 1991. godine zivelo preko pola miliona onih koji su rodjeni u Bosni i Hercegovini ili Hrvatskoj. Najveci deo njih dosao je u Srbiju sa migracionim talasima nakon Drugog svetskog rata, ali nije zanemarljiv broj doseljenika koji su dosli u Beograd na skolovanje. Tako se desilo da medju retkom kategorijom obrazovanih Srba ima veci procenat onih koji su doseljeni iz Bosne i Hercegovine, nego sto takvih ima u ukupnom stanovnistvu Srbije. Tako se dâ objasniti i brojnost i moc lobija ciji su vitalni interesi ugrozeni raspadom bivse Jugoslavije. Najmanje pola miliona porodica ima najblizu rodbinu i imovinu u Hrvatskoj i Bosni, a bar toliko izbeglica je pristiglo sa svojim pricama i mukama.

Nakon »holbrukovanja« socijalista, Seselj je ostao jedini koji jos javno sanja san o Velikoj Srbiji, iako je i on smanjio ambicije. Ta opcija koja nema buducnost ima i te kako dobru sadasnjost - i Seselj je pravi dobitnik ovih izbora, jer su socijalisti delimicno maskirani unutar koalicije koja im samo oduzima snagu, i proistice iz, po njih, nepovoljnih bracnih obaveza njihovog predsednika. Treba dodati i da su Seselj i njegova stranka jedini koji nijednog trenutka nisu pokazivali da se plase izbora ili da na njima nesto kalkulisu. Seselj nije pravio nikakve koalicije, prvi je krenuo u kampanju pokazujuci jasno da hoce sto veci deo vlasti i isplatilo mu se.

Upravo obrnuto, Vuk Draskovic i njegov SPO su dugo bili - sa razlogom - zauzeti sredjivanjem odnosa u koaliciji Zajedno. Dobitna kombinacija udruzivanja opozicije u jedan blok nije pronadjena, a izgubljeno je i vreme i poverenje. Stavise, stvoren je antagonizam unutar tog bloka koji angazuje ogromnu kolicinu strasti obe suprotstavljene strane.

Ipak, Draskovic je dobio skoro osam stotina pedeset hiljada glasova, sto je vise nego DEPOS nekada ili nesto manje nego koalicija Zajedno nedavno. On mora biti zadovoljan tim rezultatom. Dobio je legitimaciju da je najjaca opoziciona stranka. Snaga mu se ne moze osporiti, mada nije sigurno da mu protivnici iz donedavnih koalicionih brakova nece osporavati epitet demokratski. Pogotovo sto pokazuje da mu je vaznije da konkurente u opoziciji neutralise, negoli da pronadje nacin da se do smenjive vlasti u Srbiji konacno dospe.

Na izborima je dobro prosla i koalicija Vojvodina i Demokratska alternativa Covica - obe stranke su usle u parlament. Ozbiljno mogu da zale socijaldemokrate koji ni sa sto hiljada glasova nisu dobili poslanika - iako bi socijalisti sa tih sto hiljada glasova osvojili bar pet poslanickih mandata. Naime, oni su dobijali glasove po celoj Srbiji, ali nigde nisu imali koncentraciju biraca. Da ove tri stranke nisu imale predsednicke kandidate tih tri stotine glasova bi verovatno islo Vuku Draskovicu, a to bi ga dovelo u drugi krug izborne trke za predsednika Srbije. Bez bojkota bi to bilo i izvesno.

Ako je plan socijalista bio da posvadjaju opoziciju i da joj ubace nove stranke koje u rasparcavanju birackog tela protivnika SPS-a mogu da ucestvuju, onda je perfektno izveden, a ako je bila samostalna akcija tih stranaka onda je izvedena bez trunke smisla za taktiku.

Stranke koje su bojkotovale izbore su takodje zadovoljne, mada se tesko moze otkriti razlog zadovoljstvu. Na izbore nije izaslo cetrdeset tri posto biraca - to je tacno, ali ni na proslim izborima, na kojima su te stranke ucestvovale nije izaslo preko cetrdeset posto biraca. Efekat od dva i po ili tri procenta koji se moze pripisati bojkotu je vrlo slaba uteha. Moze se spekulisati da je bilo nekakvih podvala i nepravilnosti, ali broj prituzbi je takav da se sa sigurnoscu moze tvrditi da se radi o marginalnim efektima. Konacno, pojavile su se i tvrdnje da su nevazeci listici u stvari bojkotaski glasovi od onih koji su se plasili da u svojim sredinama pokazu da su za bojkot. No u Srbiji je na proslim izborima bilo dvesta trideset hiljada, a sada samo sto sedamdeset hiljada nevazecih glasova.

Sto se tice neposredne buducnosti, zakon je jasan - za drugi krug je potrebno da izadje polovina birackog tela, a to znaci da predsednik moze postati samo neko ko osvoji neosvojivih milion i osam stotina hiljada glasova. Ponavljanje predsednickih izbora bi trebalo da se odrzi u roku od sezdeset dana, ali do tada je sve moguce: od bitnih pregrupisavanja do promene zakona. Zapravo, ako postoji interes buduce parlamentarne vecine da ima predsednika, zakon ce biti promenjen. U suprotnom Srbija moze ostati jedno vreme bez predsednika. Razloge za takav scenario imaju mnogi, pre svega oni koji nemaju sanse ili oni koji se plase da je Seselj ozbiljan kandidat za to mesto. Socijalistima ne bi trebalo da smeta da Lilic bude izguran nekako za predsednika Srbije, ali nije sigurno da sam Milosevic ne prizeljkuje rasplet koji vodi marginalizaciji njegovog bivseg radnog mesta. Tako bi dobio dodatne mogucnosti za prebacivanje nadleznosti od Srbije ka federaciji i odagnao strah od moguceg puca. Njemu svakako ne trebaju neki Djukanovici ili Plavsici. Konacno, ako je vec seo u stari Titov »mercedes«, zasto bi on dozvolio posle Slobe Slobu, ako Tito nije dao Tita posle sebe.

Oko vlade i parlamenta kombinatorika je cak zanimljivija, jer ce predsednik parlamenta biti i vrsilac duznosti predsednika Srbije. Radikali i SPO mogu da formiraju vladu i izaberu predsednika skupstine, ali ne mogu da se dogovore. Uz to, Vuk Draskovic zna da bi mu takav dogovor opasno ugrozio ionako tanusni demokratski imidz, a ni Seselju se bas ne ulazi u koaliciju kojom bi mogao da navuce bes socijalista na sebe. Naravno, ne plasi se on njihove ljutnje, ali je verovatno svestan da oni imaju adute koje bi mogli da upotrebe protiv njega, a da se tome niko na svetu ne suprotstavi.

Socijalisti ce nuditi vladu nacionalnog jedinstva svima, ali nece biti spremni da plate cenu koju ce traziti radikali i SPO, pogotovo ako se uvere da oni nece ici u medjusobnu koaliciju. Ostaje manjinska vlada socijalista sa kupovinom pojedinacnih poslanika ili izdvajanjem neke grupe poslanika.

Sve u svemu, situacija ovakva kakva je nikome ne odgovara i moguce je da se vrlo brzo socijalisti odluce za nove izbore u nadi da ce vratiti deo izbornog tela koji im je Seselj sada pokupio. Ipak, ako do toga dodje bice to ne zbog bojkota nego upravo obrnuto, zbog ravnoteze nemoci izborene na izborima.

Srdjan Bogosavljevic