U traganju za vremenom danasnjim

Od nalazenja odgovora odakle preti najveca opasnost zavisi i strukturisanje sistema bezbednosti, a time i stepen predvidivosti mogucih kriza

»Za ozbiljno promisljanje treba se osloboditi svih predrasuda«
(Descartes)

Na pragu smo treceg milenijuma, a nepoznanice i nedoumice kao da su sve brojnije usled razudjenosti interesa (pa i same prirode interesa) i protivrecnosti kojima je svet isprepleten. Razumljivo je, otuda, sto su neuralgicne tacke na planeti Zemlji brojnije, a pokusaji da se one primire nailaze na sve vece prepreke (videti Der Spiegel, 17, 1993). Pogorsavaju se, relativno uzev, i uslovi zivljenja zarad nezadrzivog uzleta novih tehnologija i demografske eksplozije; ekonomije mnogih razvijenih zemalja su u strukturnoj i strukturalnoj krizi, cemu u prilog govori relativno visoka nezaposlenost; povecava se i neuhranjenost stanovnistva, iako se globalne stope rasta povecavaju; euforija koja je zahvatila Evropu posle urusavanja »realnog socijalizma« ustupila je mesto strahovanju za buducnost, i dr., itd. Sve te tendencije i protekla zbivanja mogu nas mnogo cemu poduciti, kao sto ce biti u fokusu naucne misli sve sto se »dogadjalo« ili sto ce se »dogoditi«. Tim pre, sto kao da je kraj hladnog rata izazovima vremena oslobodio, i na Istoku i na Zapadu, i na Severu i na Jugu, uzlet misli, odbacujuci ideologijski i shematski nacin promisljanja, nametnut ili usvojen. Tesko se, medjutim, moze pretpostaviti da ce problemi koji su pred nama biti lakse resivi od onih koji su za nama. No, da recem nesto o nekim problemima danasnjice koji bi mogli biti aktuelni i sutra.

Nastajanje nove ravnoteze

Opasnosti (aktuelne i potencijalne) koje su se nadvile nad covecanstvo, posle urusavanja jedne supersile, nisu manje od onih u vreme hladnog rata i postojanja bipolarnosti sveta. Mnoge pojave kao da govore tome u prilog (samozivost razvijenog Zapada, tehnoloski varvarizam, kulturni imperijalizam, arhaizmi rasizma, mrznje i ksenofobije). Kao da se svet nalazi u jednom lavirintu odakle ne vidi izlaz. Zar nije postmodernizam izraz takvog stanja? Zbog cega je tako?

Traganje za odgovorom zahteva misliti globalno a ne parcijalno; misliti globalno znaci misliti o odgovornosti za drugog; misliti o odgovornosti za drugog znaci misliti sadasnjost. Ali, kako misliti sadasnjost?

Covecanstvo, doduse, nije (bar zasad) optereceno medjusobnim suprotnostima dveju supersila, ali ni potmulog podrhtavanja tla usled nastajanja nove ravnoteze, sto se manifestuje u medjusobno protivrecnim tendencijama. S jedne strane, ocevidna je tendencija medjusobnog priblizavanja jednog broja teritorijalno povezanih drzava (otklanjanje prepreka medjusobnom trgovanju i jacanje politickih odnosa), sto je uslovljeno ekonomskim i politickim interesima pod »prinudom« tehnologije i njene nezadrzive ekspanzije u dubinu i sirinu.2 S druge strane, pak, ocigledne su i pojave dezintegracije usled suprotstavljanja centrifugalnih sila (sile dezintegracije) centripetalnim (silama integracije) manifestujuci se, pre svega, u traganju za svojom nacionalnom ili etnickom samobitnoscu. Isto tako, tesko se moze pretpostaviti da je, krajem dvadesetog veka, ijedna zemlja u stanju da se zastiti od konvulzija unutar sebe same, ukoliko ne pristupi transpoziciji dela svojih suverenih prava na supranacionalne organizme i regionalizaciji unutar sebe.3 Proces spajanja (integracija) i proces razdvajanja (regionalizacija) simultani su procesi. U stvari, sudar fuzija i fisija osnovno je obelezje poslednje decenije dvadesetog veka.4 Jer, kao sto tehnologija i ekonomija podsticu povezivanje susednih i ekonomski srodnih zemalja, tako pothranjuju i formiranje novih drzava-nacija.

I reintegracija i atomizacija

Ideja nacionalizma nije, naravno, strana ni razvijenim zemljama Zapada Evrope. Ali, ona se, pri tom, simultano manifestuje kao teznja i za integrisanjem zemalja i jacanja drzave-nacije unutar Evrope Zapada. Taj se sukob izmedju dveju sinhronih i simultanih, mada medjusobno suprotnih tendencija (sto ne znaci da se ne razlikuje, u ovom konkretnom slucaju, snaga jednog i drugog impulsa), iskazuje, s jedne strane - u jacanju nadnacionalnih organizama, a s druge strane - u formiranju paraorganizama (regioni).5 Ovi paraorganizmi nemaju (zasad) ingerencije klasicne drzave, a razlikuju se od drzava u cijem su sklopu po kulturnim obelezjima u uzem smislu (Katalonija, Baskija, Korzika, Lombardija, Tirol itd.). Ovde se, zapravo, radi i o regionalizaciji kao nedeljivom procesu integracije, a time i o odnosu izmedju centralne i lokalnih vlasti.6

Tako tece i reintegracija i atomizacija jednog drustva. Ali, ne vise na klasnoj ravni (sto je bila karakteristika proslih vekova, a delom i ovog) vec na interesnoj (regionalnoj, ekonomskoj, nacionalnoj, religioznoj, kulturnoj, generacijskoj i sl.), pri cemu se dezintegracioni procesi oslanjaju, u vecoj ili manjoj meri, na mitove o vrednostima originalnog etniciteta. Tako se procesu unifikacije (globalizacije, mondijalizacije) sveta (da li pod vodjstvom jedne ili vise zemalja - sto nije bitno sa teorijskog stajalista vec aktuelno politickog) suprotstavlja bujanje partikularizama (etnickih, socijalnih, nacionalnih, religioznih) pod dejstvom sila koje su dugo bile potiskivane da bi, krajem dvadesetog veka, izbile na svetlost dana i remetile uspostavljene ravnoteze.

Medjutim, sta znaci nacionalna suverenost u uslovima regionalizacije i delovanja drugih jakih dezintegracionih impulsa?7 Pogotovo ako tu suverenost nagrizaju (ili ce nagrizati) i spoljni cinioci u domenima gde klasicni parametri nacionalne suverenosti moraju doci pod udar (novac i integracione veze izmedju preduzeca, ali i odbrana i spoljna politika). Uostalom, nacionalna suverenost je, ionako, oktroisana (bar delom) obavezama koje proisticu iz rezolucija Ujedinjenih nacija, medjunarodnih monetarnih sporazuma, brojnih ugovora o radiofrekvencijama, vazdusnih puteva, zastite covekove okoline i dr.8 Njihovi kumulativni efekti ne mogu se zanemarivati. Dakako, time je ogranicena i sloboda delovanja drzava.9

Sve u svemu, odnose u svetu danas karakterisu medjuuslovljeni (ali i povezani) procesi i regionalizacije i globalizacije privredjivanja i trgovanja unutar privreda-svet, ali i jacanje medjuzavisnosti sveta unutar politika-svet. I, dok regionalizacija pothranjuje protekcionisticke zahvate, dotle globalizacija namece liberalizaciju ukupnih medjunarodnih ekonomskih odnosa (te medjusobno suprotstavljene tendencije bi se dale iskazati posredstvom teorije skupova).10

Mile Grozdanic

Novi vidovi otpora

Ali, kako iskazati ta politicka kretanja? R. Dahrendorf smatra da kraj klasne politike (a, mozda, i klasa) znaci, pre svega, da ne postoji vise neko prirodno izborno telo koje bi moglo da utice odlucujuce na uoblicavanje jednog programa reformi.12 Oni ne traze nikakvu znacajnu reformu. Sve sto hoce to je osecaj sigurnosti, malo sansi i vladu koja ce im napuniti dzepove i bankarske racune.13 Ako bi, pak, i postojala mogucnost usvajanja jednog programa reformi, tesko da bi to bio program klasicne levice.14 Gde je, onda, levica? Kao da je kriza identiteta zahvatila sve protagoniste politickog zivota! Dalje, tu je u ekonomiji osamdesetih i devedesetih godina liberalna praksa cesto bez odgovarajuceg socijalnog sadrzaja. Verovatno, ona ce, na kratak rok, uzrokovati bolne socijalne posledice, a na dugi rok ekonomske (porast socijalne nejednakosti, veca nezaposlenost, deindustrijalizacija, degradacija itd.). Monetaristi (monetaristicka varijanta ekonomske politike je ugradjena u temelje liberalisticke ekonomske politike) veruju da se svi problemi mogu resavati ekonomskom ekspanzijom (deficiti finansijskim viskovima zahvaljujuci deregulaciji i finansijskoj globalizaciji, permanentna ekspanzija i menadzerstvo). Medjutim, danas je talas nezaposlenosti zapljusnuo Evropu (i Zapada i Istoka) preteci mogucim vaskrsnucem godina Velike krize, dok se Japan zagrcnuo od finansijskih (mada ne samo finansijskih) problema i spekulativne ekonomije. Otuda i pitanje nece li se kapitalizam, kao jedinstven ekonomski koncept, izasavsi kao pobednik u konfrontaciji sa staljinistickim socijalizmom (resp. nacional-boljsevizmom), diskreditovati raskrojivsi se u »neoamericki« i »rajnski model« kapitalizma.15

Od nalazenja odgovora odakle preti najveca opasnost zavisi i strukturisanje sistema bezbednosti, a time i stepen predvidivosti mogucih kriza. Ono, pak, sto se moze predvideti, moze se i spreciti, ili (bar) ublaziti nepovoljni efekti. Nekad je zajednicki neprijatelj Zapada bio Sovjetski Savez, a Istoka Zapad. Danas nije vise protivnik svima zajednicki. Pre bi se moglo reci da se sada radi o jednom »monstrumu sa hiljadu lica« (nacionalizam rasistickog lica; kulturne raznolikosti; demografska eksplozija i otpor katolicke i islamske vere ogranicavanju radjanja; pitanje droge; terorizam; nuklearna proliferacija i nezadrzivo povecanje broja zemalja nuklearno naoruzanih; etnicki fanatizmi, muslimanski integrizam i fundamentalizam; efekti »staklene baste«; seobe stanovnistva; radioaktivni oblak i dr.). Sve to nije omedjeno nacionalnim granicama, nezavisno da li se radi o nacionalnoj ili politickoj drzavi. Njihova amplituda je planetarna, ali je odnos prema njima razlicit od zemlje do zemlje. Zar, onda, svi ti impulsi ne deluju i na usporavanje procesa usaglasavanja interesa na svetskoj razini, ili (bar) onih najznacajnijih?16

Dusan Pirec

_________________________

1 Time, 20. april 1992. (cit. prema J. Ramonet, Le Monde diplomatiljue, maj 1992).

2 Evropska unija; NAFTA (SAD, Kanada i Meksiko), MERCOSUR (Centralna i Juzna Amerika), sedam zemalja Juzno-azijske asocijacije za regionalnu saradnju (South Asian Association for Regional Cooperation, SAARC - Indija, Pakistan, Sri Lanka, Banglades, Nepal, Butan i Maldivi), Asia-Pacific Economic Cooperation (APEC), ASEAN (Brunej, Indonezija, Malezija, Tajland, Filipini, Vijetnam, Burma, Singapur, a uskoro i Kambodza; tu su i integracione skupine u Africi).

3 Regionalizacija je put ogranicavanja moci drzave-nacije. Jer, ako su sve drzave isuvise male posmatrano u svetskim razmerama ili isuvise velike sa stanovista njihove nesposobnosti da se priblize coveku-gradjaninu, onda to ne znaci nista drugo do da se moraju udruziti na »kontinentalnoj razini«, ali i »federalizovati iznutra« (Rougemenot). Drugim recima, »drzava-nacija ne moze i ne smije vise da opstoji, jer svake godine sve ociglednije otkriva svoju nesposobnost da se nosi makar i s jednim od glavnih problema naseg drustva« (D. de Rougemenot, Buducnost..., str. 113; videti i od str. 316 nadalje).

4 E. Morin smatra da ce kljucni problem predstojecih godina biti multiformna borba izmedju snaga asocijacije (konfederacije), ne samo u Evropi vec i u svetu kao celini, i snaga razdvajanja, razbijanja, raskida, konflikata (razgovor sa E. Morinom, cit. prema Le Monde diplomatiljue, maj 1992).

5 Posle formiranja jednog trzista moze se pretpostaviti da ce ekonomski (i politicki) regioni igrati izuzetno znacajnu ulogu. Jedno vreme se, cak, govorilo o dva centra buduce Evrope: jedan se prostire u trouglu London-Pariz-Amsterdam (pokrivajuci i severnu Nemacku od Frankfurta do Hamburga), a drugi zahvata delove centralne Evrope i juzne Evrope (alpsko-mediteranski prostor) i zovu ga »Juzna ruza« (M. Mitrovic). I, dok bi severni deo dobio prvenstvo u industriji i bankarstvu, dotle bi juzni sektor bio namenjen trgovini i naucnoistrazivackom radu. Podela je vrsena orijentaciono, imajuci u vidu ekonomsko-razvojne slicnosti a postujuci odgovarajuce istorijske, kulturne i socijalne komponente. Sve to pretpostavlja, naravno, i tesnu saradnju sa postojecim organizmima kao sto su Alpe-Adria (funkcionise vec 14 godina) i Centralnoevropska inicijativa koja se bavi uskladjivanjem planova razvoja transporta, nauke, malih i srednjih preduzeca. U okviru tih regija nicu manje regije (Ekonomska politika, 25. 05. 1992).

6 Nemacke pokrajine zahtevaju da im se omoguci ucestvovanje u odlucivanju u EZ kad god se radi o pitanjima za koja su zainteresovane. To pretpostavlja i menjanje odnosa izmedju centralne i lokalne vlasti. Inace, regionalizacija podseca, u izvesnom smislu, na nahije u Osmanlijskom carstvu i regulisanje odnosa izmedju vlasti sultana i lokalnih organa.

7 Danas je u Evropi oko 30 drzava (1992), dok ih je 1492. godine bilo oko 300.

8 Primera radi, to se dâ ilustrovati Urugvajskom rundom i natezanjima izmedju SAD i EZ oko subvencija poljoprivrednim proizvodjacima po pitanju usluga i dr.

9 Videti D. Pirec »Marginalije na temu privreda-svet ili svetska privreda«, objavljeno u D. Pirec i M. Jaksic, Svetski kapitalisticki sistem, Ekonomika, Beograd 1987, str. 343-425.

10 Rec je o logici dve grupe koncentricnih krugova (jedna se odnosi na medjunarodnu ekonomiju a druga na medjunarodnu politiku) koji se, delom, seku.

11 »Entretien avec Andre Gorz«, Le Monde, 14. 04. 1992. (cit. prema Le Monde diplomatiljue, maj 1992).

12 El Pais, 16. 04. 1992. (cit. prema Le Monde diplomatiljue, maj 1992).

13 U zemljama OECD znatna vecina (60, 70 ili 80%) smatra da je ona ostvarila svoje aspiracije ako se nista ne promeni. Naravno, to je bilo pre no sto je avet nezaposlenosti zahvatio zemlje Evrope Zapada.

14 Francuska vlada je, pre neku godinu, suspendovala program reformi na osnovu kojih je Miteran svojevremeno dobio izbore.

15 »Neoamericki model« temelji se na individualnom uspehu (rezultatu), brzoj zaradi, a »rajnski model« favorizuje zajednicki uspeh, konsenzus, unapred, dugo razmisljanje. Prvi model je privlacniji, a drugi stvaralackiji (podobniji da zadovolji sve zahteve); izmedju jednog i drugog nacina radja se konflikt (M. Albert, Kapitalismus contra Kapitalismus, Campus Verlag, Frankfurt 1992).

16 Kakva strahovanja pobudjuje ujedinjenje Nemacke kod njenih suseda i nacini na koji Nemci to isticu? (»Das hassliche deutsche Haupt«, Der Spiegel, jun 1992). Ili, agresivnost nekih muslimanskih drzava suocenih sa gubitkom ekonomske moci i reformskim debaklom (»Endlose Hoffnung«, Njirtschaft-Njoche, 16, 1992. i dr.).