Avantura istrazivanja

Dinamicnoj viziji sveta, sveta otvorenog horizonta i sveta mogucnosti, odgovara samo celovita licnost, jer tom novom, drukcijem svetu relacija, koji zahteva svest o svakom zivotnom trenutku, potrebna je licnost koja slobodno eksplicira sve svoje kreativne mogucnosti

Rec je, dakle, o metodologiji (u okviru »krace rasprave o metodi«), kako bi to rekao M. Djordjevic). U tom slucaju, ako je pisac ovih redova vec rekao da je polazna pozicija njegovog pristupa »tacka gledista jedne, upravo njegove individualne egzistencije«, to jest onog sinhronijskog trenutka njegove egzistencije, u kojem mu se ta tacka gledista namece kao nuzna i opravdana, onda on, polazeci od toga da je koren jedne ideje, jedne filosofske misli, koju istrazuje, u coveku, dakle, takodje, u jednoj individualnoj egzistenciji, ne sme tu ideju, tu misao, da ne prizna, da ne prepozna kao sinhronijski trenutak te misli u dijahronijskom kontekstu dela u kojem se ona javlja, ili kontekstu filosofske ili knjizevne tradicije u okviru koje se, opet, to delo javlja. Istrazivac treba da ima lucidnu svest o tome sta mora, jer bez toga ne moze biti istrazivac, a ono sto mora jeste da traga za preciznom fizionomijom svakog sinhronijskog trenutka misli koja ga zanima. Jedan takav trenutak (presudan), prepoznat kao sinhronijski trenutak misli, ciji je koren u coveku, u individualnoj egzistenciji, jeste onaj koji identifikujemo kao zacetak prvobitne artikulacije modernog duha i modernog senzibiliteta (»zore modernog doba«), kao inicijalni stav koji je budjenje jedne drukcije forme mentis, nalazi se, po misljenju P. M.-a, u Petrarkinoj epistoli Dionidjiju da Borgo San Sepolkro, najiskrenijem njegovom tekstu verovatno. Avantura tog duha pocinje, dakle, na jednom provansalskom brdu iznad Avinjona (Mont Ventoudz - Vetrovito brdo), tamo gde se Petrarka, noseci Avgustinove Ispovesti, jednog dana popeo, pa odlucio da cita Avgustina onde gde se knjiga sama otvori. »Pozivam za svedoka Boga...«, kaze on, »da su prve reci koje ugledah bile: 'A ljudi odlaze da se dive visokim planinama i velikim talasima mora, i prostranim koritima reka i ogromnosti okeana, i kretanju zvezda, a zanemaruju sami sebe...'. Nisam mogao sebe da ubedim da su mi se (te reci) dogodile slucajno, vec mi je izgledalo da je ono sto sam procitao bilo za mene, a ne za druge, napisano... Sve sto sam procitao tada sadrzano je u ono malo reci koje sam saopstio; cuteci, razmisljao sam kolika je beda ljudi koji se, zanemarujuci najplemenitiji deo sebe, osvrcu cas ovamo cas onamo i gube u varljivim prizorima, trazeci izvan sebe ono sto mogu pronaci u svom duhu« (kurziv P. M.). To otkrovenje, to prosvetljenje sa Avgustinove stranice je u korenu pocetne akcije iza koje je cin odluke, eticke odluke, jer je rec o promeni karaktera i interesa za svet. Ta pocetna akcija (vracanje sebi) je u korenu i Petrarkinog radikalnog nezadovoljstva dominantnim aspektima kulture njegovog vremena, narocito njemu savremene nauke, koja, svojim pristupima, pasivizira coveka (jer ona predstavlja interesovanje za svet dat i konstituisan jednom zauvek, imobilizovan idejom koja transcendira konkretan zivot i konkretnog coveka), umesto da budi njegovu samosvest, samosvest subjekta koji refleksijom gradi jednu drukciju relaciju sa svetom. Veza izmedju Petrarke, kao ishodista onog aspekta eticke misli, koji nas zanima, i Salutatija, kao i linija koja od ovog vodi ka teoreticarima studia humanitatis (Verdjerio, Bruni itd.) i aktivnog gradjanskog zivota, kao prostora intersubjektivne etike, stavlja interpretatora pred niz metodoloskih problema. Tu vezu i tu liniju ne mozemo posmatrati kao nesto sto se javlja u vidu linearnog kontinuiteta, cije se etape daju sasvim egzaktno utvrditi. Kad priznajemo da je koren misli u konkretnom coveku, onda ne mozemo prihvatiti nikakav linearni i kategorijalni kontinuitet, jer u okviru onoga sto utvrdimo kao liniju kontinuiteta odredjenih tema i motiva, ili jedne filosofske i knjizevne tradicije, moguc je i diskontinuitet. Samim tim je riskantno, jer nije adekvatno, upotrebljavati rec »pokret«, i kada to cinimo ne podrazumevamo nesto sto ima cvrsto konstituisan program niti, pak, nesto sto podrazumeva maksimalnu homogenost misli i stvari. Rec je o odredjenom korpusu ideja ciji su tvorci humanisti, i filosofi i pisci DzIV, DzV i DzVI veka u Italiji, i o etickoj misli koju te ideje sadrze. Kontinuitet tih ideja i te misli je veoma riskantno utvrdjivati na osnovu cinjenica koje su, u odnosu na stvarno znacenje eticke misli, iskljucivo spoljasnje. Insistiranje na spoljasnjim cinjenicama, u odnosu na tekst, vuklo bi ka pozitivistickom metodu koji smatramo neprikladnim i neefikasnim za svako sustinskije istrazivanje teksta kao izraza humaniteta jedne konkretne individualne (stvaralacke) egzistencije, jer covek nikada nije apstraktno bice u nekoj svojoj praznoj idealnosti. Svojom sklonoscu ka shematizovanju i olako pravljenim klasifikacijama, svojim, veoma cesto, zamenjivanjem uzroka i posledica, pozitivisticki metod tesko dolazi do stvarnog razumevanja. On vodi ka stvaranju stereotipa i pravljenju herbarijuma, a skoro redovno erudiciju, suvisnu i sasvim spoljasnju u odnosu na sustinu stvari, stavlja kao barijeru izmedju proslosti i sadasnjosti, kako je govorio stari dobri Gaetano Salvemini. Stoga pozitivisticka metodologija, kada konstatuje sadrzaj dela, ne moze utvrditi sta autor stvarno kaze. Pojam »pokreta«, sem toga, istrazivace je navodio da svoje istrazivanje (istoriografija renesanse, u tom pogledu, nudi bezbrojne primere) vrse u ime nekog privilegovanog teorijskog, filosofskog ili ideoloskog pravca. Tu je najcesce rec o aprioristickim koncepcijama istorije, u ime kojih oholi i bahati istoricar-carinik pise propusnice u svoj prestabilirani svet. Karakteristika takvog tipa interpretacije jeste, redovno, redukovanje istorijske gradje i osiromasenje stvarnog znacenja jedne misli. Takav pristup, koji povlaci za sobom strogo omedjavanje odredjenog perioda trajanja privilegovanog sadrzaja, vodi ka povlacenju ostrih demarkacionih linija, manirom hirurga, to jest hirurskim otklanjanjem disonantnih mesta, sto nikada ne moze biti postupak dobre istorijske metodologije, posebno ako se zahvati na tkivu istorije cine u ime ideje koja se prema tom tkivu postavlja aprioristicki. Pojam »geneze« ovde moze koristiti, takodje, samo uslovno, to jest ne organicisticki: on za nas ne podrazumeva nista sem toka realnih istorijskih i knjizevnih situacija u kojima se javljaju odredjeni motivi i nove elaboracije starih motiva humanisticke eticke misli (ili, takodje, humanisticke renesansne elaboracije motiva anticke misli). Fenomenologija geneze, u ovom slucaju, jednog motiva, podrazumeva istrazivanje razlicitih relevantnih transkripcija tog motiva. Istrazivanje je usmereno na odredjivanje horizonta znacenja, koji je moguc s obzirom na sinhronijski trenutak autora transkripcije, dakle, horizonta autora dok pise. Taj sinhronijski trenutak (neke teme nekog dela nekog autora) predstavlja, cesto, jedan sediment ciji su nastanak uslovile i pripremile odredjene dijahronijske strukture filosofskog i duhovnog nasledja. Do stvarnog znacenja jedne misli, do specificnosti jedne transkripcije ranijih tema, dolazimo preciznim odredjivanjem fizionomije sinhronijskog trenutka u kojem transkripcija nastaje. Prema tome, zadatak istrazivaca, a to je zadatak koji smo u razmatranjima eticke misli italijanske renesanse od pocetka sebi postavljali, jeste da utvrdi, ne samo to da li u jednom delu postoje odredjene teme ili odredjene ideje, razlicite ili iste ili slicne onima koje se javljaju u drugim - ranijim, istovremenim ili kasnijim - delima, vec, pre svega, da utvrdi kako se te teme i te misli javljaju, kako postoje, kako funkcionisu i kakvim ritmom zive u tekstovima u kojima smo ih zatekli. Dakle, ne samo sta kaze autor, vec kako to cini. Metodologija za koju se zalazemo, dakle, treba da nam omoguci maksimalno priblizavanje tekstu kao sinhronijskom trenutku u kojem je njegov autor pokazao svoj nacin postojanja, jer i tekst koji nam izgleda bezlican skriva u sebi jedan humanitet koji je ostavio svoje znake raspoznavanja. To je tezak i slozen posao reaktiviranja i rekonstruisanja horizonta znacenja, sto nam pruza materijal za adekvatno citanje i omogucuje nam priblizavanje autenticnom izrazu. Staze kojima interpretator ide, kroz sedimente i meandre, vode ka intenciji znacenja odredjene misli i fizionomiji njene sinhronijske intersubjektivnosti. Ka takvom ishodu usmeren je njegov interpretativni napor.

Prioritet u istrazivanju dobio je onaj aspekt eticke misli, koji sadrzi i pokazuje stavove prema necemu bez cega odredjeno polje prakse ne bi bilo sustinski konstituisano. Tako treba shvatiti analize onog racionalnog napora koji je prostoru rasprostiranja renesansne misli dao njegovu intencionalnost. To se posebno vidi iz poglavlja o humanistickim studijama, kao tipu obrazovanja cija je svrha da odgoji slobodnog gradjanina slobodnog grada, o najvisem dobru, o sticanju bogatstva kao eksplikaciji licnosti, o neoepikureizmu, kao izrazu zahteva za celovitim covekom i priznavanjem prava coveka da zivi kao celovita licnost, ciji nijedan deo ne sme biti zanemaren, jer u zivotu, u aktivnom gradjanskom zivotu, on mora biti prisutan celovit, integrisan. Dinamicnoj viziji sveta, sveta otvorenog horizonta i sveta mogucnosti, odgovara samo celovita licnost, jer tom novom, drukcijem svetu relacija, koji zahteva svest o svakom zivotnom trenutku, potrebna je licnost koja slobodno eksplicira sve svoje kreativne mogucnosti. Samo takva licnost ne pristaje na zauvek determinisane konvencije sveta koji je zatvoren, pa zato statican, dat i konstituisan. Samo takva licnost moze biti graditelj sopstvene sudbine, jer sama daje sadrzaj svojoj slobodi i sopstveno dostojanstvo stice odredjivanjem mere sopstvene slobode.

Pero Muzijevic