Porazavajuca drugost

Dobronamerna poruka B. Bogdanovicu, M. Rackovicu i slicnima iz neistosti

Ljudi koji ne zive u ovoj istosti i njenom neposrednom okruzenju, njome se bave samo povremeno, iz daljine, iz inostranstva, uz sve lagodnosti bitisanja izvan ove istosti. Lako je nekome ko nikada nije umesio hleb da kaze da je hleb los - neka proba sam da ga pravi.

Svima njima, spolja, hvala na kritici, ne mogu reci dobronamernoj, jer skoro sve stavljaju u isti kos. Ali, zar ne misle da time nikako ne mogu doprineti da oni pravi, retki, samooslobadjajuci gradjanski pokusaji steknu vise samopouzdanja. Njihovo kriticko misljenje, ponavljam iz daleka, potencijalne moribunte jos vise moribuntuje, pa cak i kad trezveno znaju da rade prave stvari vide da je i bliza i dalja okolina samo kriticki nastrojena maltene najvise prema njima. Sto se ti kriticari ne pozabave glavnim i glavnijim akterima, sto ne kritikuju vlast i njene poluge, a pre svega pokusaju zaista istinski da shvate sta ovaj rezim jeste, sta ima i sta moze. Mozda ce onda moci i da shvate sta malobrojni posteni pojedinci i udruzenja, organizacije, ustanove itd., mogu da urade na menjanju postojeceg stanja, posebno uz ovakvu »podrsku« iz inostranstva.

Danas ljudi koliko-toliko poznatog imena imaju prilicno izrazenu potrebu da istaknu svoj bitno drugaciji stav. Da li je to najvise posledica priblizno pedesetogisnje torture neslobode izrazavanja i razmisljanja u strogim okvirima, a sada oslobodjenost, uz egzistencijalnu sigurnost, i u inostranstvu, da kazu nesto drugacije i da budu zapazeni po karakternom i iskrenom stavu. Misle li oni da bi bili bitno drugaciji da su ovde i da ostanu ovde i da se politicki angazuju. Cudan je nas mentalitet, politicari i politicki kriticari se ponasaju kao neko ko je dugo gladovao pa se sada nalazi za bogatom trpezom uz veliku konkurenciju slicnih njemu, a pojesce onoliko koliko zgrabe.

Sto se tice druge Srbije, ona nikako nije u zametku, ona postoji dugo, ali je mnogi ne priznaju, ne primecuju ili svojataju. Uvek je, mora se priznati, bilo ljudi koji posteno i altruisticki misle i stoje za svog zivotnog veka iza toga. Moze neko reci da nisu radili i uradili dovoljno ili pravu stvar da bi bili zapazeni, ali zar se malo puta neiskreno govorilo i kritikovalo, zar je malo puta nekome pripisivano da misli ono sto ne misli, da zeli samo vlast, novac i popularnost.

Ovo sto se desava u ovoj zemlji balkanskoj, i sto se desavalo, nije neki film da bi posmatraci izvana slali bilo kakve »poruke ocajanja«, jer oni su ipak samo posmatraci a njihove poruke su samo njihovi licni stavovi, koji, ako su demokrate moraju uvek dati sansu i tome, mozda nisu objektivni i zasnovani na istinskom stanju stvari.

Ne zelim da branim nijednog lidera, nijednog politicara, jer malo je medju njima onih koji nemaju prvenstveno licne interese, ali ih ipak ima, i to je mozda jedna od prvih borbi koju moramo povesti svi mi iz neke drugosti, da se iz politike pocne istiskivati nepostenje i licna korist.

Zato dodjite, delajte ovde, u ovom »blatu«, i odavde kritikujte, i sebe, svi vi koji niste za istost, a ne da iz sitosti i sigurnosti isticete neku svoju drugost.

I oprostite na iskrenosti, u stvari ne na iskrenosti vec na gorcini, za koju pretpostavljam da me je nagnala da ne odem u neko drugo, mirisljavije blato, »trbuhom za kruhom«, negde gde se zivi i oseca zivot. Svojim ostankom ovde htela sam da povecam, bar minimalno, procenat onih koji slobodno misle.

Ana Ilic