Broj 173

Korist i steta od politickih stranaka*

Savremene su stranke izvrsile jedan veliki istoriski zadatak koji se sastojao u organizovanju opsteg prava glasa - i gde god je bilo nezavisnog javnog mnenja da ih drzi pod nadzorom, one su se pokazale vise korisne nego stetne

Zika Turinski

Ujediniteljska uloga

Politicke stranke u modernoj demokratiji objasnjuju se tom potrebom za organizovanjem javnog mnenja. One imaju za cilj da prikupe i disciplinuju ljude istog misljenja. One imaju za cilj da nadju ono misljenje, onu formulu, onu frazu koja ce uciniti utisak na onu kolebljivu masu koja nema svog misljenja i ceka od drugoga direktivu. Strankama je zamerano da cepaju narod na neprijateljske grupe, unose u drzavni zivot razdor i zavadu. Neki su pisci objasnjavali postanak stranaka borbenim instinktima, koji su uvek jaki kod coveka, i njegovim sklonostima ka sportu i utakmici. Ovo objasnjenje moglo je biti tacno za staro aristokratsko drustvo, kad su se stranke prikupljale oko pojedinih velikasa, koji su se kavzili izmedju sebe iz preteranog ponosa i neobuzdane zudnje za avanturom - i celu politicku borbu shvatali kao jednu utakmicu, u kojoj je glavno pitanje ko ce odneti prvu nagradu. U demokratskom drustvu, stranke imaju sasvim drugi znacaj. One ne unose razdor u jedan narod koji bi, ostavljen sam sebi, bio slozan, nego, naprotiv, pokusavaju da bezbroj sitnih licnih cudi i gledista koja postoje u jednom narodu, svedu na nekoliko velikih kolektivnih misljenja, i da mesto velikog broja malih grupa od kojih nijedna ne predstavlja nikakvu politicku snagu, stvore mali broj velikih, dobro disciplinovanih grupa, koje su u stanju da prime na sebe teret drzavne uprave. Stranke su, dakle, organizatorske snage; one ne razjedinjuju nego ujedinjuju. Kao god sto je kapitalisticko preduzece i radnja u velikom narociti oblik privredne organizacije, bez koga bi se danasnja privredna sloboda mogla izmetnuti u privrednu anarhiju, tako su i politicke stranke narociti oblik politicke organizacije, bez koga se u ove velike mase koje su s opstim pravom glasa pustene na biraliste, ne bi moglo uneti nikakva reda i jedinstva.

Stranke su, dakle, organizatorske snage; one ne razjedinjuju nego ujedinjuju

Nacela i organizacija

Partiski sistem ima besumnje svojih mahna. Svaka stranka, samim tim sto je stranka, posmatra stvari sa jednog svoga osobenog, uzeg gledista, koje se ne poklapa s onim sirim gledistem opstih drzavnih interesa: njen iskljuciv uticaj na drzavne poslove moze stoga biti opasan. Stranke raspaljuju fanatizam i sire predrasude; uopste, unose u raspravljanje politickih pitanja mnogo strasti i zainteresovanosti. Partisko je misljenje susta suprotnost objektivnog misljenja. Pored tih mahna koje su svojstvene svima strankama bez razlike, savremene stranke imaju jos i svoje narocite mahne.

Savremene stranke ne izbacuju na povrsinu velike drzavnike, nego velike partiske organizatore, velike demagoge i agitatore, velike parlamentarne govornike. Savremenim strankama glavna je briga da pobede u izbornim i parlamentarnim borbama; one se kupe oko ljudi koji su u stanju da se u tim borbama odlikuju; da li ce oni uz to umeti i drzavne poslove da vode, stvar je od sporednog znacaja za njihove stranke. Od partiskih vodja ne trazi se da umeju misliti, nego da umeju govoriti; ne trazi se strucna sprema za drzavnu upravu, nego moc uticaja na narodnu masu; ne trazi se tacna svest o drzavnim interesima, nego samo vestina da svoju stranku dovedu do uspeha. Postavljajuci na vladu svoje vodje, savremene stranke ne poveravaju drzavnu upravu ljudima koji bi za nju bili najsposobniji.

Zatim, glavna snaga savremenih stranaka lezi u njihovoj organizaciji. Jedna dobro organizovana stranka moze uspevati i s ljudima osrednje sposobnosti. Iz tog razloga savremene stranke odbacuju ljude od licne vrednosti skoro kao nepotrebne; one dejstvuju s vrlo malim potroskom licne inteligencije, dejstvuju kao masine. Kao god sto je u danasnjem ratovanju organizacija velikih vojnih masa postala vaznija od licnog junastva, tako je i u danasnjoj politickoj borbi stranacka organizacija postala vaznija od licne inteligencije.

Ukoliko stranacka organizacija postaje vaznija od svega drugoga, utoliko je sve veca opasnost da stranke ostanu bez uverenja i nacela. Uverenja i nacela ne moze dati nikakva organizacija; ona su plod licne svesti i savesti. U nedostatku uverenja i nacela, stranka tezi uspehu radi uspeha; ona gleda da posto poto dodje do vlasti, i da je sto duze zadrzi u svojim rukama. Stranka postaje drustvo za eksploatisanje vlasti, i, kao sve grupe koje su rukovodjene egoistickim pobudama, siri oko sebe korupciju.

Znacaj javnosti

Kad se u strankama ugasi unutrasnji zivot, i one pretvore u masine za osvajanje vlasti, onda jos jedini spas ostaje u nezavisnom javnom mnenju. Politicki ideali moraju se stvarati van stranaka, od ljudi koji, nezarazeni stranackim egoizmom i slobodni od stranacke discipline, nepristrasno i samostalno misle o drzavnim interesima. Ti ce se ideali posle nametnuti strankama kao sve popularne ideje, jer, da bi samo dosla do vlasti, stranka pristaje na sve ono sto biracko telo trazi od nje. Na taj nacin vrsi se podela posla izmedju javnog mnenja i stranaka: javno mnenje radja ideje koje valja ostvariti; stranke uzimaju na sebe da te ideje ostvare. Javno je mnenje neorganizovano, i stoga nesposobno za metodican rad; stranke su organizovane isuvise; cvrstina njihove organizacije daje onu prakticnu snagu koja se trazi za ostvarivanje ideja, ali, ugusujuci licni duh i iniciativu, ona sprecava radjanje novih ideja u samoj stranci.

Ovako cvrsto organizovane stranke kao sto su savremene stranke, mogu biti korisne samo uz saradnju javnog mnenja. U onim zemljama gde je potpuna stranacka organizacija izvrsena pre nego sto se javno mnenje razbudilo i vaspitalo, stranacka vladavina izmetnula se u jednu oligarhiju politicara od zanata, kojima je glavni cilj da od drzave izvuku sto vise koristi za sebe i za svoje pristalice. Poznata je izreka koja je postala u Sjedinjenim Drzavama, u prvim danima stranackog zivota: »Pobedilac ima pravo na pljacku« - tj. stranka koja pobedi na izborima, ima prava da drzavna zvanja podeli izmedju svojih pristalica, kao sto pobedilacka vojska deli ratni plen. Ove zloupotrebe stranacke vlade iznele su moderne stranke na tako rdjav glas, da je vrlo malo pisaca koji ne govore o strankama u jednom skoro satiricnom tonu. Medjutim, savremene su stranke izvrsile jedan veliki istoriski zadatak koji se sastojao u organizovanju opsteg prava glasa - i gde god je bilo nezavisnog javnog mnenja da ih drzi pod nadzorom, one su se pokazale vise korisne nego stetne.

*) Iz: Slobodan Jovanovic, Drzava, Geca Kon, Beograd 1922, str. 345, 346-348. Oprema redakcijska.

Posaljite nam vas komentar