Raspadanje pretice stvaranje

Nebojsa Popov

Vlast u SFRJ je, prisetimo se, svim silama sprecavala javnu raspravu o krizi drustva i drzave. Kriticka misao nasilno je uklanjana sa javne scene; kriticari poretka su posprdno nazivani »krizolozima«. Mozemo samo da nagadjamo sta bi bilo da se tada kriticka misao razvila. Verovatno bi se izlaz iz krize trazio u slobodno izabranim parlamentima, a ne na ratistima. Nacionalne oligarhije su, uz podrsku snaznih i masovnih nacionalnih pokreta, medjutim, pribegle nasilnom resavanju krize. Nasilno je razorena zajednicka drzava. Kriza SFRJ okoncana je njenom smrcu. A sta biva s krizom drustva u nastajucim drzavama?

Svaka od drzava nastalih na razvalinama SFRJ ima svoje osobenosti bez cijeg temeljitog proucavanja nije moguce naci pouzdaniji odgovor na postavljeno pitanje. Problem je utoliko slozeniji, ne samo zbog visegodisnjeg rata (ili ratova), nego i usled internacionalizacije nase krize. Ma koliko to izgledalo neobicno, desilo se da su bas pobornici apsolutnog nacionalnog suvereniteta u njeno resavanje upleli spoljne cinioce, i vojne snage, a njihovo delovanje nije samo u skladu s medjunarodnim standardima, nego je i u funkciji odnosa snaga u svakoj od njih, kao i njihovih medjusobnih odnosa. Zbog toga izgleda da se sve vazne odluke donose van nase zemlje. Ipak, nema trajnih resenja krize mimo sudelovanja nas samih. »Nista o nama bez nas«, bilo je geslo poljske Solidarnosti.

Prikrivanje raspadanja partijske drzave

Nekadasnja vladajuca partija, Savez komunista, skrivala se, tokom »antibirokratske revolucije« i »dogadjanja naroda« iza talasa populizma u svim »srpskim zemljama« koji je rusio sve pred sobom. Potom se SK »prerusio« u novu partiju (SPS) a svoju dominaciju skriva koalicijom poslusnih partnera (JUL-om i Novom demokratijom). Kada ustreba, nadje se saveznik i u delu opozicije. U tome su najpouzdaniji Seseljevi radikali (kompromitovanjem radikalske tradicije, obavljanjem najprljavijih poslova, razbijanjem opozicije, brutalizacijom javne scene, legalizacijom kriminala i iluzijom trijumfa »malog coveka«). Povremeni sukobi s rezimom su mahom personalne prirode (rusenje Cosica i blamiranje Milosevica, na primer), ali je strateska spona trajna (sila i teritorije). I rezim njih povremeno napada, cak i kao fasiste, ali ostaju »omiljena opozicija«, za domacu upotrebu, a opasna zamena pred svetom, preteci da moze biti i gore kada »Seselj dodje na vlast«. Kada zatreba, narocito pred svetom, vodice se pregovori i s vodjama Demokratske stranke i Srpskog pokreta obnove, ali nikada kao s ravnopravnim partnerima.

Izvesno je, pak, da prolazi vreme apsolutne dominacije vladajuce partije. I rezultati izbora, od 1990. do 1997. godine, pokazuju kontinuirano osipanje podrske vladajucoj partiji. Zbog toga je ona prinudjena da se sve vise oslanja na aparate nasilja, fizickog i propagandnog.

Posebnu vestinu vlast pokazuje pri koriscenju sporova i sukoba u opoziciji. Pretenzija pojedinih vodja da budu vladajuca stranka u opoziciji i komanduju nastajucim drustvenim pokretima (sve do fiks-ideje o srpskom Petru Velikom) raspiruju sukobe u samoj opoziciji, tako da oni, u datim okvirima, izgledaju kao glavna zarista krize. Kriza citavog drustva i raspadajuce partijske drzave biva, tako, potisnuta van vidokruga javnosti. Najvise se govori o sujetama lidera, skandaloznom ponasanju i intrigama. Porice se i samo postojanje opozicije. Dabome, sve to nije proizvod samo lukave vlasti, nego i oblapornosti onih politickih lidera koji bi da sto pre ugrabe neki komad vlasti, i odgovarajuceg materijalnog plena, pa makar to bili i delovi broda koji tone. A od olupina datog broda, u najboljem slucaju mogao bi se sklepati samo stari brod - partijska drzava - sa starim ili novim komandantima.

U svojoj izbornoj kampanji Bulatovic je rado koristio bas figuru o brodu i kapetanu, prigovarajuci Djukanovicu da bi od capo di machina hteo da postane capitano. Lilic je bio oprezniji; pored »lutajucih sizea« iz boljsevicke retorike (o spoljnim i unutarnjim »neprijateljima« i simbiozi zapadne prakticnosti i istocne duhovnosti, na primer), nije propustao da oslovljava Milosevica kao neprikosnovenog Vozda (»inspiratora i predvodnika svih pobeda«). A Seselj nastupa kao najdosledniji kapetan duge plovidbe »Velike Srbije«; raskomocen i nicim ometen cetnicki vojvoda obecava da ce zavesti »red i rad« ne samo na brodu vec i na citavoj pucini (time pridobija rastuci broj glasaca).

Nevidljivi »okrugli sto«

Slicna strategija najavljena je i s koalicijom Zajedno. Uspostavljanje i delovanje nove lokalne vlasti i samouprave u vecini velikih gradova Srbije je prakticki iskorak ka izbornoj smeni vlasti u citavoj zemlji. Od toga se rezim najvise i uplasio, pa nastoji svim sredstvima da tu koaliciju razori. Za razliku od Crne Gore, gde se vladajuca stranka rascepila oko sustinskih pitanja promena, u Srbiji nema vidljivih znakova o promeni u vladajucoj stranci (i rezimskoj koaliciji). Naprotiv, ovde rezim uspeva da pridobije delove opozicije za pribavljanje legitimnosti kontinuiteta partijske drzave (s izvesnim nebitnim preinakama).

U Povelji slobodne Srbije, usvojenoj na nedavno odrzanom Drugom kongresu Saveza slobodnih gradova, jasno je uoceno da opozicija sazreva kroz uspesno resavanje vlastite krize. Najvece stranke - Srpski pokret obnove i Demokratska stranka - za sada su vise obuzete medjusobicama, u cemu je prva u ofanzivi. Gradjanski savez Srbije je, pak, skromnih moci da utice na demokratski preobrazaj partnera i citave demokratske opozicije. A koalicija Zajedno, kao i druge demokratske koalicije u mnogim gradovima, ima sansu da prebrodi vlastitu krizu ukoliko odoli razmiricama u vrhovima stranaka. Stavise, ocuvanje koalicije u gradovima i opstinama moze biti podsticaj za uspesan rasplet krize u vrhovima stranaka. A ako one uspeju da prosire i osnaze novu konfiguraciju demokratske opozicije, bas usred rastuce krize drustva i drzave, ukazuje se nova sansa za korenite promene.

U tom slucaju, vec i sama vizija slobodne Srbije deo je procesa stvaranja uslova i aktera promena. Tek time prestaje premoc raspadanja nad stvaranjem.