Demokratija (ne)prosvecenih

Stvarna i prikrivena nepismenost gradjana Srbije civilizacijski su optuzujuce; vreme prosvecenosti jos se ne nazire

Anketa u glavnoj beogradskoj ulici pokazala je da od 211 prolaznika samo troje ima clansku kartu neke biblioteke. Zacudjujuci podatak poput ovog, u vreme otpocinjanja jos jedne skolske i akademske godine po ko zna koji put otvara pitanje o stvarnoj pismenosti, odnosno prosvecenosti gradjana ove zemlje.

Ljudi koji su »zaboravili naocare« pa vas u banci mole da im popunite cek ili na stanici da im kazete koji je autobus stigao iako to lepo pise krupnim brojkama, spadaju u onu trecinu Beogradjana koja prema poslednjem popisu ima nepotpunu ili potpunu osnovnu skolu. Za Srbiju podaci su sledeci: 9,5% stanovnistva je bez ikakve skolske spreme, 23,4% ima nepotpunu osnovnu skolu, 25% osnovnu skolu.

To prakticno znaci da je pismenost vise od polovine gradjana sumnjiva. Podaci na popisu stanovnistva utvrdjuju se naime na osnovu proste izjave gradjana, a istrazivanja koja su to proveravala pokazala su da vise od polovine testiranih sa zavrsena cetiri razreda osnovne skole ne moze da se svrsta u kategoriju pismenih (N. Rot, A. Bukvic, 1981). Razlika izmedju stvarne i oficijelne nepismenosti posledica je povratne nepismenosti - zaborava usled nekoriscenja, kao i vrlo povrsnog usvajanja znanja, posebno tokom kampanjskih kurseva. Istrazivanje andragoga Sefike Alibabic 1994. godine pokazalo je da je zapravo manje od polovine odraslih (46,7%) sa osnovnom skolom stvarno sposobno za efikasno citanje. Ove civilizacijski optuzujuce brojke koje se povremeno objavljuju u novinama, uglavnom prolaze nedovoljno zapazeno jer se ne sagledavaju dalekosezne posledice. Zamislite sebe kao osobu koja nikada nije citala ni pisala. Pokusajte da odstranite onaj deo sebe koji je nastao u kontaktu sa pisanom kulturom. Ovaj nimalo jednostavan test mozda opet nece biti u stanju da docara dimenzije mentalne pustosi koja preostaje. Nepismen covek ne moze da realizuje cak i niz svojih bioloskih mogucnosti.

Izmicanje stvarnosti

Kriticnost, obavestenost i smisao za cinjenicnost, elementi su koji slede nakon pismenosti, svojevrsni kriterijumi prosvecenosti. Smisao za cinjenicnost, na primer, treba da razvije postovanje dokazivog, objektivno datog u odnosu na mastu, iracionalno; shvatanje realnosti preko pouzdanih podataka, prihvatanje promene iskustva - u protivnom se ne konstatuje, izmice dinamika stvarnosti. Prosvecenost podrazumeva stvaranje povoljnih uslova za individualni i grupni kulturni razvoj i ukljucuje odredjen fond znanja, vrednosti, stavova. Takodje, izvestan kodeks ponasanja, uvazavanje drugoga, okruzenja, zainteresovanost za ucesce, stvaralastvo, oblikovanje stvarnosti kao stepen koji sledi nakon proste egzistencije.

I u najklasicnijem smislu tog pojma - probijanja razuma koji potiskuje mitove i religiju - imamo dovoljno razloga za zabrinutost, jer je nasa kultura zasnovana na jakim arhetipovima, deduktivnom modelu koji stvarnost objasnjava prvenstveno na mentalnim i kulturnim obrascima iz istorije, a ne polazeci od samih aktuelnih dogadjaja. Model prosvecenosti koji nude postojece institucije i siroko promovisane javne licnosti zasniva se na emocijama a ne na iskustvu.

Zato i savremena svetska shvatanja u opismenjavanju ne vide samo ucenje citanja i pisanja, vec proces »oslobadjanja« coveka i njegovog punog razvoja. Rezultat je pismenost koja stvara uslove za razvoj kriticke svesti o drustvenim suprotnostima i ciljevima, pismenost kao instrument za sve drustvene promene, politicki i kulturni akt, te uslov svakog drugog obrazovanja, kako onih koji su ukljuceni u redovan skolski sistem, tako i onih van njega.

Samoobrazovanje

Da se potreba za uklapanjem u drustvo oseca utvrdjeno je nalazom da je osposobljenost za efikasno citanje povezana sa motivacijom boljeg snalazenja i razumevanja sredine. Motivi dobijanja svedocanstva radi posla, udovoljavanja zelji porodice i da se ne bude »slep kod ociju« pokazali su se kao manje vredni. Alibabic je utvrdila i da se grupe razlicitog nivoa kulturnog razvoja znacajno razlikuju u pogledu osposobljenosti za efikasno citanje. Oni koji ne citaju nista, ne gledaju filmove, ne posecuju koncerte i uglavnom ne gledaju TV emisije cine 68,4% ispitanika neosposobljenih za efikasno citanje, a sledecih 30,4% su oni koji ove kulturne aktivnosti upraznjavaju retko.

Komunisticka vlast nastojala je svojevremeno, doduse iz ideoloskih i propagandnih razloga, na sto vecem obuhvatu obrazovnim sistemom i mladih i starih. Radne organizacije, narodni i radnicki univerziteti, seoski aktivisti, imali su svoje zadatke u ovom sistemu, koji su se cesto svodili na kampanje opismenjavanja i strucnog obucavanja kratkog daha, ali ipak predstavljali i podsticaj za stanovnistvo zeljno znanja. Aktuelni rezim cini, medjutim, sve da gradjane demotivise za bilo kakvo usavrsavanje - svojim odnosom prema skolama, nastavnicima, titulama akademika, forsiranjem odredjenih kulturnih i drustvenih obrazaca u kojima prosvecenost obuhvata nebitna, cak nepozeljna svojstva.

Dok se u svetu vode rasprave o dozivotnom obrazovanju i strategijama postpismenosti, stvaraju posebni programi kako bi se ostvarena pismenost stabilizovala, ljudi osposobili za samostalan nastavak ucenja, poboljsanje licnog, ovdasnje institucije gotovo da se vise uopste ne bave obrazovanjem odraslih. Skole za obrazovanje odraslih postale su steciste problematicne dece, nivo brojnih strucnih kurseva na trzistu pod velikim je znakom pitanja. O podsticanju samoobrazovanja kao drzavnoj strategiji nema ni pomena, posebno ne kada je rec o edukaciji o ljudskim i gradjanskim pravima i ostalim demokratskim ustanovama.

Minimum kompetentnosti

U pitanju je i ekonomija. Za nize socijalne slojeve obrazovanje nema vrednost samo po sebi vec je samo u funkciji nalazenja bolje placenog i lakseg posla. A kada je zaposlenje neizvesno, vecina prestaje sa investiranjem u obrazovanje. Stoga ima misljenja da se sadasnjim stanjem stvari moze dovesti u pitanje opstanak nase privrede. Nedostajace znanje, organizacija, radne navike cak i za imitaciju tehnoloskog napretka ostvarenog na Zapadu.

Drustvene i kulturne pokrete u istoriji ljudskog drustva karakterisala je uvek nova prosvecenost u njihovoj osnovi. Svesne znacaja obrazovanja u novim uslovima parlamentarne demokratije, trzisne privrede i informacije kao najdragocenije robe, zemlje u tranziciji vec su uradile nacionalne bele knjige - iscrpne analize stanja prosvecenosti nacije sa svim slabostima i predlozima za njihovo prevazilazenje. Ovde je to prepusteno nevladinim organizacijama kao sto je Centar za istrazivanje i razvoj kulture (CIROK) koji priprema veliku analizu stanja obrazovanja u Jugoslaviji.

Postojecim zakonima regulise se samo klasicni obrazovni sistem, i drzava nema nikakvih daljih odgovornosti ni ambicija. Ministarstvo prosvete je, koliko je poznato, narucilo projekat »Vaspitanje za demokratiju« od Instituta za pedagoska istrazivanja, ali se i on odnosi samo na skolsku decu. O tome da li ce, kada i kako rezultati biti iskorisceni, da ne govorimo. Jasno je da vladajucoj kvazieliti pogoduje nisko obrazovanje, sistem sledbenika a ne kritickih licnosti. Pitanje je, medjutim, da li samo njoj, jer je analiza nekih stranackih programa pokazala da se u njima prosvecivanju posvecuje minimalna paznja.

Svetlana Djurdjevic-Lukic