Neopatrijarhat i politicko nasilje

U svojoj opcinjenosti politickom stranom price i »istorijskim porazom komunizma«, malo je analiticara zapazilo da je ono sto gledamo na povrsini samo vidljivi deo epohalne razvojne drame, koja nije ogranicena samo na Istocnu Evropu i zemlje naslednice Sovjetskog Saveza. Posredi je istinska »osveta proslosti«

Moja je teza da su osobene odlike civilnih drustava koja smo imali na Balkanu i Kavkazu (patrijarhalni i autoritarni ostaci, egalitarni sindrom) u velikoj meri uticale na ishod procesa politicke tranzicije u ova dva podrucja

Ivan Ivekovic

U jednom ranijem radu, neuravnotezen razvoj na podrucju Kavkaza i u bivsoj Jugoslaviji opisao sam kao neujednacen i protivrecan proces tranzicije iz tradicionalne agrarne u industrijsku privredu.1 Ovaj je proces bio karakteristican za komunisticki tip modernizacije »odozgo« i s njime povezan »pitsburski« tip industrijalizacije, kojima je seosko stanovnistvo brutalno iscupano iz korena i prinudjeno da igra drustvene uloge za koje nije bilo pripremljeno i kojima se s mukom prilagodjavalo. U nasim krajevima, »pitsburski« tehnoloski vrhunac dostignut je samo u malobrojnim industrijskim sektorima, dok je privreda kao celina kaskala u razvoju. »Seljacko pitanje« je ostalo nerazreseno, jer ni zatvoreni sovjetski sistem, ni otvoreniji jugoslovenski, nisu uspeli da ga stave ad acta. Ne treba smetnuti s uma da je, pre samo jedne generacije, stanovnistvo obe zemlje bilo pretezno seosko. Zapravo, udeo seoskog stanovnistva u sadasnjim zonama sukoba i na Balkanu i u bivsem Sovjetskom Savezu i dalje je veoma visok. Vazno je i to sto neke od tih ogranicenih seoskih oblasti imaju relativno vecu gustinu naseljenosti po kvadratnom kilometru nego susedne oblasti, obelezene visim stupnjem urbanizacije, u kojima nasilnih sukoba do sada nije bilo. Bilo bi zanimljivo napraviti mapu geografskog rasporeda »etnickih« sukoba u Istocnoj Evropi i bivsem Sovjetskom Savezu i uporediti ga sa srazmerom ruralnog i urbanog stanovnistva, gustinom naseljenosti i nedavnim demografskim promenama u oblastima gde su sukobi bili najzesci. [...]

Seljacko pitanje

Drugde je vec pokazano kako je sovjetsko seljastvo prezivelo staljinisticku kolektivizaciju, i napokon se - kada su dozvoljene okucnice - prilagodilo nametnutim uslovima. Sovjetski sistem kolhoza i sovhoza, koji su zaposljavali po tri generacije iste porodice, u mnogim slucajevima se poklapao s granicama ranijih seljackih obscina i amljaka,3 i cuvao prosirenu patrijarhalnu porodicu, cesto i citav klan. U kavkaskoj oblasti, uprkos naletu sovjetske modernizacije, srodnicki i klasni odnosi su opstali i nude kljuc za razumevanje nedavnih politickih zbivanja. Ronald Suni (Suny) opisuje kako su srodnicke veze prezivele sovjetsku eru i povezuje ih sa »sivom ekonomijom« i politikom: »Posto je kod Jermena, Gruzina i Azerbejdzanaca primarna lojalnost fokusirana na srodnicke grupe ili bliske prijatelje, osecaj licne vrednosti proistice vise iz casti ili sramote koju covek donosi vlastitom krugu, nego iz uspesne karijere ili sticanja velikog bogatstva. Pruzene ili primljene usluge takodje predstavljaju operativnu valutu u drustvenim i politickim odnosima, a mreza koja se gradi kroz usluge i licne veze omogucava da se zaobidje zvanicna drzavna ekonomija i legalni oblici politickog ponasanja. Odnosi sa rodjacima i prijateljima su tako snazni da je sramota naneta neispunjenjem obaveze za vecinu Kavkazaca mnogo ozbiljnija nego zakonska kazna. Posto su politicke i policijske strukture takodje prozete licnim mrezama, usluga se cesto sastojala u postedi od kazne, a nepostovanje zakona je sve do 70-ih nosilo manje rizika nego krsenje porodicnih kodeksa. Cak i posto se drzava obrusila na 'sivu ekonomiju', a rizici ukljuceni u zaobilazenje zakona narasli, mreze su opstale kao delotvoran oblik narodnog otpora nacinima obavljanja poslova koje je nametao sovjetski politicki poredak«.4 No, srodnicke i klanske mreze nisu bile ogranicene samo na selo. Jedan sovjetski novinar opisao je 1991. drustvenu strukturu grada Taskenta, a isti opis se moze primeniti na bilo koje urbano srediste na Kavkazu: »Ljudi ovde zive u jednoj posebnoj vrsti mikroklime, u kojoj pitanja starosti, nacionalnosti i zanimanja nemaju odlucujuci znacaj. Ovde su glavne krvne veze, licne simpatije, poverenje i finansijski ortakluk. Od svega toga zavisi koliko ste korisni za klan i one koji vas podrzavaju«.5

Kao sto je receno, jugoslovenski seljaci, poreklom iz svih etnickih grupa, bili su »dinamit« iza komunisticke »uspesne price« tokom antifasistickog oslobodilackog rata. To su vecinom bili sitnosopstvenici, a ne proleteri, proterani iz svojih kuca terorom okupatora i njihovih lokalnih pomagaca. Komunisticka partija Jugoslavije, koja je stala na celo ustanka, nije imala vise od 6000 clanova, vecinom urbanog porekla, i vecinom ubijenih u prvoj godini rata.6 Partija se tokom rata regenerisala i popunila svoje redove regrutujuci seljake - cime se mozda moze objasniti zasto su se Jugosloveni, posle kratkotrajnog i nedovrsenog eksperimenta sa kolektivizacijom, vratili malom zemljisnom posedu. To je predstavljalo odstupanje od sovjetskog modela vlasnistva, ali je imalo isti drustveni efekat medju stanovnistvom jos uvek delimicno povezanim srodnickom solidarnoscu. Jugoslovensko seljastvo je svakako bilo slobodnije i boljestojece nego sovjetsko, ali ipak, kao sto cemo kasnije pokazati, na prvim pluralistickim izborima ono je takodje masovno glasalo za nacionalisticke programe radikalne promene. U najnerazvijenijim oblastima sa etnicki mesovitim stanovnistvom, kao sto su Krajina u Hrvatskoj, Bosna i Hercegovina, ili Kosovo, grupna kohezija se jos uvek mahom odrzava kroz prosirenu porodicu, i podrska medjusobno iskljucivim nacionalistickim projektima morala je dovesti do sukoba. Ako analiziramo danasnju geografiju etnickih sukoba, zakljucujemo da su oni najzesci upravo na onim mestima gde se ti tradicionalni segmenti stanovnistva - seljastvo - osecaju ponajvise ugrozeni procesom modernizacije. To su, u nacelu, zone dodira izmedju relativno nerazvijenih ruralnih podrucja i polova industrijskog razvitka, sa jednim veoma pokretljivim drustvenim elementom koji je stalno cirkulisao, u mnogim slucajevima svakodnevno, izmedju sela i grada.

Komunisticka modernizacija nije stvorila novu »proletersku« etiku, kao sto je teorija predvidjala. Umesto toga, jedna od njenih posledica bila je i erozija patrijarhalnog morala i solidarnosti. Militantni ateizam komunistickih rezima ubrzao je taj proces. Sovjetski »socijalisticki covek« i jugoslovenski »samoupravljac« (oba muskarci!) bili su hibridi koji su mogli da izdrze sve tegobe industrijalizacije pod drzavnim pokroviteljstvom. Ovi poluradnici/poluseljaci cirkulisali su izmedju grada i sela, izmedju novcane i naturalne privrede, izmedju svog radnog mesta u industriji i porodicne okucnice, izmedju lojalnosti prosirenoj porodici i primarnih obaveza prema najblizim srodnicima, izmedju narodske kulture i nove urbane potkulture. Patrijarhalna porodica je bila u rasulu: prosirenoj je pretilo isceznuce, a ona s malim brojem clanova bila se nasla u dubokoj krizi. Parovi su cesto ziveli odvojeno; stope razvoda su rasle; jednoroditeljskih porodica je bilo sve vise, kao i vanbracne dece. Alkoholizam, venericne bolesti, kriminal i prostitucija su bili u porastu, iako to jos nije bilo nista u poredjenju sa njihovom sadasnjom eksplozijom. Isto vazi i za politicko nasilje. Ne treba se cuditi sto su frustrirani ljudi, u takvoj situaciji, zudeli da nanovo uspostave izgubljene veze grupne solidarnosti. Etnonacionalni projekti, koje su zamislili i propagirali pripadnici urbanih srednjih klasa, izgledali su kao da pruzaju takvu mogucnost. Koristeci uproscen neopatrijarhalni diskurs i odabrane simbole iz proslosti, i pozivajuci se upravo na vrednosti seljackog drustva, ukombinovane sa ruzicastim vizijama buducnosti, ovi etnokrati su uspeli da mobilisu veliki broj sledbenika medju seoskim i gradskim masama.

Ali seljastvo, ako ni zbog cega drugog onda preko izborne igre brojeva, jos jednom ce odigrati odlucujucu ulogu u politickoj promeni. I u Sovjetskom Savezu i u Jugoslaviji, seljaci su dozivljavali upad partijske drzave u svoj svakodnevni zivot kao nesto strano. Drzavu je olicavao Murov »mali gazda«, nazadan i korumpiran lokalni mocnik: u SSSR-u to je bio sef kolhoza, ili upravnik motorno-traktorske stanice ili fabrike; u Jugoslaviji, to je bio lokalni poreznik, inspektor i upravnik fabrike, koji su svi pritiskali seljake u ime zajednice, ali i na sopstvenu korist. Drzava se zaista ponasala kao iznudjivac, i u najnerazvijenijim podrucjima, gde je postojalo malo sta osim poljoprivrede, seljak je postao njena glavna zrtva. Pravila iznudjivanja nisu bila zasnovana na zakonu, vec su zavisila od cudi lokalnih predstavnika vlasti. Kolhoznik je, minimalno, zeleo da prosiri okucnicu, a maksimalno da povrati »svoju« zemlju; jugoslovenski sitnosopstvenik se tvrdoglavo borio da probije nametnuti maksimum zemljisnog poseda. Ovaj potonji se s ogromnim teskocama nosio sa konkurencijom industrijske poljoprivrede i jeftinog uvoza. Obojica su dosli do zakljucka da je drzava najveca prepreka izmedju njega i blagostanja, te da je treba, da upotrebimo termin neoliberala, »odgurnuti unazad« - sto je istovremeno ideal svih stagnantnih i nepokretnih poljoprivrednih zajednica. Bar u Jugoslaviji, mnogi sitni zemljovlasnici i sitni robni proizvodjaci naivno su verovali da ce, kad komunisticka partijska drzava bude porazena, svi porezi biti ukinuti, ili ce postati simbolicni. Ukratko, za mnoge seljake koji su glasali za promenu, posredi je bila »revolucija rastucih ocekivanja«.

Seljaci obeskorenjeni etnickim ciscenjem i deklasirani urbani elementi sacinjavaju danas najveci deo nasih redovnih armija i milicija na ratnim podrucjima. Za mnoge od njih, vojna sluzba i ratovanje postali su alternativan ili komplementaran »nacin proizvodnje«. S druge strane, sama cinjenica da je kod znacajnih delova seoskog stanovnistva i na Kavkazu i na jugoslovenskom prostoru sitan zemljisni posed presudan za njihovu fizicku i drustvenu reprodukciju - koja se u svakom trenutku moze vratiti na samodovoljnu naturalnu ekonomiju - objasnjava kako ove populacije prezivljavaju prikracenosti i tegobe sadasnjih ratova. Drugim recima, ako je Srbija mogla da izdrzava trogodisnji osvajacki pohod na Hrvatsku i Bosnu, kao i visegodisnju okupaciju Kosova, opskrbljujuci i finansirajuci ogromnu masu naoruzanih neproizvodjaca, to se velikim delom moze pripisati relativnoj stabilnosti njene »seljacke« ekonomije. Iako nije u stanju da izvozi na strana novcana trzista, zbog nametnutih medjunarodnih sankcija, takva ekonomija je u velikoj meri imuna na spoljasnje pritiske. Miloseviceva popularnost je znatno opala u vecini urbanih sredista u Srbiji, ali on jos uvek moze racunati na postojanu politicku podrsku srbijanskog seljastva. Na isti nacin, Karadzicev rezim u Bosni predvodi jednu pretezno seosku srpsku populaciju (Muslimani uglavnom zive u gradovima), koja uprkos ratnim poremecajima i totalnom slomu lokalne privrede jos uvek moze, bar delimice, samu sebe da prehrani. Upornost albanskog politickog otpora srpskoj vlasti na Kosovu, uprkos cinjenici da su Albanci podvrgnuti sistematskom etnickom ciscenju iz modernog sektora ekonomije i upravnog aparata, takodje se moze objasniti izdrzljivoscu lokalne seljacke privrede. Albansko civilno drustvo koje se sukobljava sa srpskom drzavom, i uspesno je organizovalo svoju paralelnu strukturu vlasti, oslanja se ponajpre na takve unutrasnje rezerve, pa tek onda na doznake Albanaca iz dijaspore, koji su snazno vezani za svoje prosirene patrijarhalne porodice. Mogao bih nastaviti od jednog do drugog podrucja sukoba na Balkanu i Kavkazu, ponavljajuci isti opis.

Patrijarhalni ostaci i vrednosti: autoritarnost i egalitarizam

Jedno nedavno istrazivanje vrednosnih orijentacija srbijanskih postkomunistickih politickih elita, koju je sproveo beogradski Institut za politicke studije,8 otkrilo je da cak 40,5% anketiranih daje prednost mesovitoj ekonomiji »sa vise drzavnog vlasnistva«, dok je samo 17% dalo prednost privatnom vlasnistvu, gde bi uloga drzave bila svedena na monetarnu regulaciju i fiskalnu politiku. U istom istrazivanju, 38,5% ispitanika je dalo prednost mesovitoj ekonomiji sa »vise privatnog vlasnistva«, ali ovaj poslednji podatak treba razmotriti zajedno sa iskazima da »previse slobode donosi vise stete nego koristi« (67% clanova elita slozilo se sa tim iskazom, koji usvaja i opsta populacija) i da je »socijalizam najbolji oblik demokratije« (slozilo se 35%).

Jugoslovenski sociolog Josip Zupanov opisao je 1977. godine »egalitarni sindrom«. Po njemu, posredi je specifican obrazac ponasanja ukorenjen u tradiciji, a ne samo fenomen koji je nametnula komunisticka ideologija, iako se u nju dobro uklapa. Zupanov ga je oznacio kao krupnu prepreku modernizaciji.9 »Egalitarizam povlaci ideju ogranicene zalihe dobara (ne predvidjajuci mogucnost njenog uvecavanja) koja pravedan i autoritaran vladar treba jednako da raspodeli (i preraspodeli). Ovo, opet, pretpostavlja distributivnu funkciju drzave, sto moze dovesti do opsesije razvlascivanjem privatnih vlasnika, cime se ometaju preduzetnistvo, profesionalizam i inovacija«.10 Nezavisne ankete su potvrdile da egalitarizam nije bio ujednaceno rasprostranjen po jugoslovenskim regijama i etnickim grupama, vec je bio mnogo naglaseniji u manje razvijenim republikama i u pokrajini Kosovo. Takodje je pokazivao tendenciju porasta sto je nivo obrazovanja ispitanika bio nizi, a starost veca.

»Egalitarni sindrom« je, cini se, cak ojacao kada je zivotni standard poceo rapidno da opada, usled opsteg kolapsa drzavno-komandnih ekonomija, prekida trgovinskih puteva i izbijanja sukoba. Takodje se cini da je nasim postkomunistickim drustvima i dalje potreban »autoritativan i pravedan alokator resursa«; na makronivou, to moze biti jedino nova drzava, sto znaci da se drzava vraca na scenu. Na nivou prosirene porodice ili srodnicke grupe to je pater familias, a na drugim mikronivoima to moze biti upravnik ili vlasnik fabrike, gradonacelnik, sef milicije, ili mafijaski gazda. Neka nova grupna solidarnost moze da dopuni ili zameni prosirenu porodicu. Alokator, koji mozda ima vlastite preferencije i posebne obaveze prema svom uzem krugu, obicno se prihvata, ili bar tolerise, pod uslovom da brine o svim clanovima zajednice ili grupe. Dobar oficir je onaj koji brine o svim svojim vojnicima i tretira ih jednako. Ako taj zahtev ispuni, nece smetati ako stvori svitu od svojih sadrugova, i ako ta grupa za sebe, zbog svoje narocite uloge, bude povlascena. Strogi ali pravedni oficiri su oduvek bili najpostovanije »muske vodje« koje igraju ulogu »oca« svojim vojnicima. Vojna organizacija je po definiciji muska ustanova, a njena unutrasnja podela na vodove, bataljone i tako dalje lici na srodnicke grupe. U ranijim vremenima, prisvajanje ratnog plena cesto je bilo hijerarhijski rasporedjeno i unapred se znalo ko dobija sta i koliko. Ovaj se fenomen ponovo javio u nasim etnickim ratovima. Ratovi su ionako muski poduhvat; ali istovremeno, oni su oduvek bili i sredstva »drustvene nivelacije«. Ljudi koji tri godine zive u istom podzemnom sklonistu u Sarajevu, ili oni koji tri godine bombarduju Sarajevo iz istog planinskog rova, pocece da lice jedni na druge (svaka grupa ponaosob, naravno), bez obzira na njihov predjasnji drustveni status, zanimanje ili stanje racuna u banci. Vojnici su povezani ne samo zajednickim sistemom komandovanja, vec i jednim esprit de corps; nesto slicno se postepeno razvija i medju ljudima u sklonistu, koji tokom duzeg razdoblja dele iste sustinske stvari - iste opasnosti, ograniceni zivotni prostor, oskudnu opremu, vodu i hranu. U situacijama gde cak i fizicka privatnost nestaje, medju ljudima se razvijaju veze solidarnosti, a briga za privatnu svojinu obicno slabi. Na taj nacin jedna grupa iz sklonista moze postati zamena za prosirenu porodicu. Svi posmatraci se slazu u oceni da u sarajevskim podzemnim sklonistima »etnicke razlike« - za koje se veruje da su glavni uzrok rata koji besni iznad njihovih glava - teze da isceznu. Na kraju krajeva, svakoj takvoj grupi zatrebace neki sistem organizacije; ona ce morati da odluci ko ce gde spavati, ko ce staviti glavu u torbu da bi dobavio vodu i hranu, ko ce brinuti o deci i nemocnima, ko ce cistiti skloniste, i stosta drugo. Morace, dakle, da se pojavi neka vrsta unutrasnjeg vodjstva, bilo izabranog ili samozvanog. Idealno uzev, tu ulogu bi trebalo da igra neki vest »organizator« ili »komitet«, oko cijeg izbora su svi saglasni, koji ce podeliti zadatke i raspodeliti raspoloziva dobra medju clanovima grupe. U zajednicama sa snaznim patrijarhalnim ostacima, a Sarajevo je jedna od njih, prednost ce najcesce imati muskarci, koji ce biti pozvani da odigraju ulogu rovovskih oficira ili pater familiasa. Grupe nastale i u sklonistima i u rovovima ilustruju kako ratovi i nasilni politicki sukobi dejstvuju kao drustveni nivelatori i pojacavaju vec postojeci »egalitarni sindrom«, nanovo stvarajuci veze solidarnosti slicne patrijarhalnima.

U jednom skorasnjem radu, Zupanov je pokusao da identifikuje »dominantne vrednosti« hrvatskog postkomunistickog drustva.11 Vrednosti su uopstena, apstraktna, eksplicitna ili implicitna, zajednicka merila o tome sta je ispravno, pozeljno i dostojno postovanja. One daju osnovni ton kulturnom i drustvenom zivotu i normama ponasanja. Norme su opsta pravila o tome sta ljudi treba ili ne treba da cine, govore ili misle u datoj situaciji. Same po sebi, one pruzaju samo osnovne smernice za ljudsku aktivnost, ali takodje podlezu drustvenim formalnim ili neformalnim sankcijama. Sankcije su drustveno nametnute nagrade i kazne kojima se ljudi podsticu da se saobrazavaju normama.12 Zupanov je opisao artikulaciju »dominantnih vrednosti« hrvatskog drustva na tri osnovna nivoa: 1)

pojedinacnom, 2) nacionalnom, i 3) drustvenom (globalnom). Njegovi su zakljucci relevantni i mislim da se mogu primeniti na nastajuca neopatrijarhalna drustva na bivsem jugoslovenskom prostoru:

. Na individualnom nivou, dominantna vrednost je »individualni utilitarizam«: materijalni i drugi drustveni dobici, egoisticni interes. Sticanje bogatstva kao vrednost postojala je i u drzavnom socijalizmu, ali je bila implicitna i u javnom diskursu se prigusivala. Sada je bogacenje postalo eksplicitna, legitimna i drustveno pozeljna vrednost, pod uslovom da ostane unutar okvira novog zakona i poslovne etike.

. Na nacionalnom planu, dominantna vrednost je heroizam, samozataja i zrtvovanje za domovinu. Ona pripada tradicionalnom »herojskom kodeksu« koji je nekada bio karakteristican za planinska podrucja zemlje (ona najnerazvijenija), ali je sada, cini se, rasporedjen ravnomerno. To je kodeks na koji moramo da se oslanjamo, zakljucuje Zupanov, ne samo u ratu, vec i u miru, zato sto »puritanska etika i naporan rad« nisu u nasoj tradiciji.

. Na drustvenom planu postoje bar tri dominantne vrednosti: radikalni egalitarizam, solidarnost i autoritarnost. Egalitarizam se odnosi na raspodelu drustvenih polozaja (jednake sanse) i alokaciju »drustvenih nagrada«. Osnovna ideja radikalnog egalitarizma jeste »da niko ne moze dobiti vise od onoga ko ima najmanje«. Njegovi istorijski koreni mogu se naci u tradicionalnom agrarnom drustvu, ali su se reprodukovali u socijalisticko-kolektivistickom drustveno-ekonomskom sistemu. Njegovi socijalnopsiholoski koreni leze u situacijama apsolutne deprivacije, kad pojedinac nema bas nikakvih sredstava da poboljsa svoje stanje (moj primer sa ljudima iz sklonista moze posluziti kao ilustracija). Za razliku od »protestantske etike«, ova je etika redistributivna, i zahteva da delimo s drugima ono sto imamo. Nivelacija plata (u drzavnom socijalizmu), ali i uporni antiintelektualizam i antiprofesionalizam jesu neke od manifestacija takvog stava. Solidarnost, s druge strane, postoji u svim drustvima, ali nasa solidarnost pripada tradicionalnom ili, dirkemovski receno, mehanickom tipu. Napokon, autoritarnost kao drustvena vrednost oblikuje autoritarnu politicku kulturu.

Zakljucci profesora Zupanova (koji se bavio jedino Hrvatskom) poklapaju se s mojom analizom. Iste vrednosti se reprodukuju u najnerazvijenijim zemljama i jos su izrazenije u Bosni i Hercegovini, juznoj Srbiji, na Kosovu, u Crnoj Gori i Makedoniji. U Sloveniji i samoj Hrvatskoj, s izuzetkom nekoliko zabacenih podrucja, tradicionalna prosirena porodica je prakticno nestala, dok srodnicki odnosi jos uvek igraju izuzetno vaznu drustvenu ulogu u drugim delovima bivseg jugoslovenskog prostora. Iduci dalje na istok, cini se cak da su takvi stavovi pojacani preovladjujucom klanskom strukturom, karakteristicnom ne samo za Kavkaz, vec i za Tursku, Iran i sire bliskoistocno podrucje. Oni su sigurno najjaci u zaostalim plemenskim drustvima koja nikad nisu uspela da istinski prekorace prag apsolutne deprivacije, sto nije slucaj sa zemljama na koje se usredsredjuje moja analiza. Avganistan je primer takvog plemenskog drustva, i ne moze biti slucajno sto to drustvo usvaja iste dominantne vrednosti, i razdiru ga slicni etnicki sukobi kao i nas. Tek toliko sam imao reci nekima u mojoj vlastitoj zemlji koji tvrde da, sa avgano-vrednostima, mi »pripadamo« Evropi.

Spisku dominantnih vrednosti u nasim drustvima dodao bih izrazen antiurbanizam, karakteristican za seljacki mentalitet. To pitanje cu podrobnije razmotriti kasnije.

Problemi roda i drustvene uloge zena

Drustveni status i uloga zena uvek predstavljaju relevantan barometar za samo drustvo, stepen njegove razvijenosti i modernizacije. Oni bolje no ista drugo pokazuju zilavost ili povlacenje patrijarhalnih i autoritarnih stavova. Indikativno je da su zene uopste uzev mnogo manje geografski pokretljive od muske populacije, sto takodje znaci da imaju manje prilika da se emancipuju od uslova rada u stagnantnoj, teritorijalizovanoj poljoprivredi. Za razliku od muskaraca koji cirkulisu izmedju posla i kuce, koji mogu izgraditi nove mreze u urbanim sredistima i cak se tamo ozeniti, nepokretnim zenama citav rad i zivot ostaju ograniceni na zajednicu porekla. Posto su blize toj zajednici, zene su cesto cuvari »tradicionalnih vrednosti«, iako su sve takve vrednosti centrirane na muskarca i patrijarhat. Takodje, zene u proseku ostaju slabije obrazovane, sto znaci da one koje zaradjuju imaju manji prihod. Tipicno je da odredjeni industrijski sektori, na primer tekstilna industrija, zaposljavaju nekvalifikovanu radnu snagu, gde su zene prezastupljene. Zaposlene zene se generalno dvostruko izrabljuju: na radnom mestu i u porodici. Posto su prinudjene da kombinuju dve obaveze, ostaje im malo vremena za dalje obrazovanje ili za unapredjivanje profesionalne karijere. Uprkos formalnoj i zakonskoj »emancipaciji«, nepisani moralni kodeks drustava pod komunistickom kontrolom, s podrskom dominantnih maco politickih struktura, ostao je u sustini patrijarhalan. Aleksandra Kolontaj i slicne »drugarice« bile su pre izuzetak nego pravilo, a skoriji feministicki trend »uvezen sa Zapada« dozivljavao se kao direktna pretnja socijalistickim vlastima. Imam primer u rodjenoj porodici: moja sestra, clanica jedne neformalne i sasvim benigne intelektualne feministicke grupe, bila je izlozena maltretiranju od strane predjasnjeg komunistickog rezima, a nedavno je dozivela da je izopste sadasnji hrvatski etnokrati.14 Politicki rezimi su se menjali, ali patrijarhalni mentalitet nije nestao sa odumiranjem tradicionalnog drustva. Sirom Istocne Evrope i bivseg Sovjetskog Saveza, svedoci smo agresivne patrijarhalne rekonkviste cije su glavne zrtve zene. Njihov drustveni status se sistematski unizava, a zakonska prava revidiraju. One su, zajedno sa svojom decom, bile glavne zrtve ratova protiv civila i politika etnickog ciscenja. Sve crkvene hijerarhije vrse pritisak da se ukinu liberalni zakoni o prekidu trudnoce nasledjeni od prethodne jugoslovenske drzave, a zene masovno gube posao kao prve zrtve trzisne racionalizacije. Za etnokrate, nase »plemenite majke i cedne sestre« imaju samo jednu »svetu nacionalnu duznost«, a to je da preokrenu proces »nacionalnog propadanja«, zaustave »belu kugu« i proizvedu sto je mogucno vise buducih vojnika. Nacrt programa za demografski razvoj Hrvatske planirao je povisenje porodicnog dodatka da bi se podstakao prirodni prirastaj, ali je ostro kritikovan u zvanicnoj stampi zato sto takva pomoc »potkopava autoritet muskaraca« koji su »glave i izdrzavaoci porodice«. Jedan od kriticara je, umesto toga, predlozio da se tim »glavama porodice« smanji porez.15

U stvari, zene se, iako cine brojcanu vecinu, u nasim drustvima mogu nazvati diskriminisanom manjinom, premda mnoge od njih nisu toga svesne. One se ne uklapaju u Virtovu (Njirth) klasicnu definiciju, po kojoj manjinska grupa oznacava »grupu ljudi koji su, zbog svojih fizickih ili kulturnih obelezja, izdvojeni od drugih clanova drustva u kojem zive i izlozeni diferencijalnom i neravnopravnom tretmanu, i koje stoga smatraju sebe predmetom kolektivne diskriminacije«.16 U tradicionalnim drustvima - a mi u mnogim pogledima jos uvek zivimo u takvim drustvima, sa snaznim patrijarhalnim ostacima - manje je verovatno da ce zene postati svesne svog podredjenog drustvenog statusa i seksisticke eksploatacije svoga rada nego obrazovane zene u modernim industrijskim drustvima. U oba slucaja, medjutim, diskriminacija objektivno postoji, i nema savremenog drustva u kojem nejednakosti medju rodovima nisu prisutne.

S druge strane, manjine su uopste veoma svesne diskriminacije kojoj ih svakodnevno izlazu nase etnonacionalne drzave, i one se idealno uklapaju u Virtovu definiciju, sto mozemo iskoristiti da njihov inferioran status povezemo sa objektivnom diskriminacijom zena u nasim drustvima. I ponovo, moze se reci da su zene iz neke etnicke manjine dvostruko diskriminisane: prvo, od strane sopstvene patrijarhalne zajednice, i drugo, kao clanice manjinske grupe. Helen Heker (Hacker) je ponudila korisno poredjenje stereotipa o zenama i Crncima u americkom drustvu.17 Njena teza, neznatno prilagodjena, moze objasniti kako nasi muski sovinisti pripisuju slicne atribute i stavove zenama i clanovima diskriminisanih etnickih manjina. Kao posledica, posto su i zene i manjine navodno inferiorne po inteligenciji i sposobnostima, sovinisti pokusavaju da racionalizuju svoj status pravilima kao sto su »svako treba da zna gde mu je mesto u nasem drustvu«, »zeni je mesto u kuci da brine o porodici i deci«, ili »manjine imaju sopstvenu domovinu u koju treba da idu; ovde su one samo nasi gosti, ali treba da se ponasaju u skladu s nasim pravilima«. Recept za diskriminaciju koji otud proizlazi jeste isti: ogranicenja u zaposljavanju i obrazovanju; vezanost za tradicionalne poslove i prepreke u napredovanju; drustvena i profesionalna segregacija. »Tudje« manjinske grupe mogu se naprosto prognati i prinuditi na iseljavanje, a zene-pripadnice etnonacionalne vecine sistematski se istiskuju iz javnog zivota. Uz malobrojne izuzetke koji potvrdjuju pravilo, zene koje su bile na celu raznih drzavnih ustanova - skola, bolnica, socijalnih sluzbi i slicnih organa - ubrzano gube polozaje. Na njihova mesta cesto dolaze manje kompetentni, ali agresivni muskarci. Nesigurni i polukvalifikovani muski sovinisti plase se konkurencije rastuceg broja obrazovanih zena, na isti nacin na koji siromasni beli rasisti u SAD strahuju od crnacke konkurencije na trzistu radne snage. Na taj nacin se kompleks manje vrednosti preobrazava u kompleks maco suprematije. Jos jednom, patrijarhalni ostaci izbijaju na povrsinu.

U ratom razorenim i okupiranim podrucjima manjinske zene i njihova deca bile su, i jos uvek su, glavne zrtve politike etnickog ciscenja. One su na meti kao dvostruke manjine, ali u ocima osvajaca one su te koje obezbedjuju fizicku reprodukciju »neprijateljske nacije«, pa ih treba spreciti da radjaju buduce ljudstvo. U tradicionalnim drustvima pre mnogo stoleca, muski ratni zarobljenici su masakrirani, sakaceni ili kastrirani, a zene i deca su odvodjeni u roblje i najcesce »pravedno« deljeni medju pobednicima. Ponegde su sva muska deca ili klana ili kastrirana. Zene su redovno silovane, ne samo na licni uzitak silovatelja, vec i zarad politickih zamisli koje su podsticali gospodari rata i njihovi izvrsioci. Ideja, ne sasvim jasno artikulisana, bila je u tome da se usadi sopstveno seme u »neprijateljski tabor« i da se fizicki i simbolicki obogalje buduca »neprijateljska« pokoljenja, da vise nikada ne postanu pretnja. Ponizavanjem zena i skrnavljenjem jedne od najvisih vrednosti tradicionalnog drustva celokupna »neprijateljska« zajednica je ponizena, a njen kolektivni identitet narusen. Cenu su, nazalost, platile prvenstveno same zene, koje su prvo bile zrtve gnusnog nasilja, a onda obicno izopstene iz sopstvenih patrijarhalnih zajednica. U ratovima, muskarac koji je podvrgnut mucenju je heroj, ali silovana zena je u najboljem slucaju predmet sazaljenja. Same zene to znaju i cesto prikrivaju svoju golgotu. Ako u tome uspeju, ona ostaje njihov licni fizicki i psiholoski problem, ali ne i problem zajednice ili drustva cija je »cast spasena« sve dok se istina ne otkrije. Krajem DzDz veka, ista taktika se ponovo koristi da bi se civilno stanovnistvo terorisalo i prisililo da napusti zavicaj.18 Iz istog razloga, deca su u Bosni svakodnevno ubijana preciznim snajperskim hicima. Zene i njihova deca su prvenstvene zrtve savremenih civilnih ratova: po podacima UNHCR-a, oni cine 84% svih izbeglica.

Patrijarhalni potresi i etnicitet

Redovi urbanog potproletarijata su se neprestano popunjavali sa prispecem novih generacija koje nisu mogle da nadju posao. U praksi, to je znacilo da su neke etnonacionalne grupe, sa visim prirastajem - recimo, Albanci i Bosanci-Muslimani u bivsoj Jugoslaviji - bili prezastupljeni u ovoj kategoriji. Situaciju je dodatno komplikovala rastuca armija onih koji su ostali bez posla usled ekonomske krize. Ovu kategoriju su sacinjavali pre svega radnici van stalnog radnog odnosa, koji nisu imali zakonsku zastitu; i opet, u ovoj fizickoj i polukvalifikovanoj radnoj snazi odredjene regije ili etnicke grupe bile su prezastupljene. U takvim trenucima, porodicna i etnicka solidarnost se aktivira, a konkurencija za radno mesto zaostrava, sto se na mikronivou obicno odrazava na stetu manjina. Naravno, cim su izbili sukobi manjine su prve uzete na nisan: njihovi pripadnici su javno zigosani kao »neprijatelji«, »spijuni« i »peta kolona«; izbacivani su s posla i iz svojih stanova i kuca. Uporedo s tim tekla su zbivanja u seoskim podrucjima, gde su socijalne tenzije, a potom i etnicka konkurencija, narasle s povratkom onih kojima vise nije bilo mesta u urbanim sredistima. Posto su bili bez para i bez posla, rodjaci ih nisu primili rasirenih ruku. Upravo su ovi povratnici, u sustini suburbani element, postali katalizatori nemira u seoskim podrucjima. Organizovani u male neformalne grupe i cirkulisuci izmedju svog sela i najblizeg grada, oni su postali destabilizujuci element i u selu i u gradu. Na taj nacin »realni« socijalizam je proizveo vlastiti deklasirani socijalni element, i urban i ruralan, koji nije imao sta da izgubi i koji je, nadajuci se boljitku, bio spreman da podrzi ma kakvu promenu. Taj element se nudio kao na tanjiru za drustvenu i politicku mobilizaciju.

Zvanicno proklamovani modeli ponasanja bili su vec diskreditovani rasprostranjenom korupcijom, potrosastvom povlascenih grupa i moralnim licemerjem partijskog i drzavnog rukovodstva. U takvim situacijama, usamljeni i uplaseni pojedinac cesto pokusava da nadje utehu u mitovima i simbolima iz proslosti i/ili u nanovo otkrivenoj duhovnosti. U situacijama drustvene krize i opste strepnje, religije i verske sekte cvetaju. Doskora puste crkve i dzamije iznenada su se napunile i preopteretile malobrojno svesteno osoblje. Tu i tamo, kao recimo u Medjugorju u Hercegovini, pojavila su se cuda, a javni verski obredi privukli su gomile ljudi. U drustvima koja su upravo pocela da se liberalizuju i jos nisu bila ociscena od zvanicnog ateizma, sudelovanje u takvim ceremonijama postalo je neka vrsta protesta protiv komunistickih vlasti. Za mnoge, religija i nacionalnost postali su sinonimi.

Kritikujuci neutemeljenu pretpostavku liberala i socijalista da ce proces modernizacije na kraju dovesti do iscezavanja etniciteta i prevazilazenja nacionalizma, Entoni Smit (Anthony Smith) tvrdi da su »upravo oni ekonomski i industrijski trendovi, za koje se pretpostavljalo da ce potkopati tribalizam i nacionalizam, pokazali suprotnu tendenciju, naime da pojacaju etnicke i nacionalne podele i lojalnosti. Stvaranje ogromnih fabrika i postrojenja, masovna urbanizacija i zivot u slamovima, ostra konkurencija za posao i stambeni prostor, sirenje masovne pismenosti i uticaj radija i televizije - sve je to donosilo nove nesigurnosti, strepnje i frustracije, kojima su beskrupulozni demagozi mogli da manipulisu, prizivajuci utesnu toplinu starih etnickih veza. Ponovo postati deo sopstvene kulturne porodice, biti ravnopravan u sopstvenom zatvorenom krugu, dobiti zastitu sopstvene brace, izgleda kao jedini put ka dusevnom zdravlju i dostojanstvu u kompjuterskoj eri«.20 Smit tvrdi da je intenziviranje komunikacija zaostrilo etnicke antagonizme i upadljivost nacionalnih razlika. Masovni mediji, daleko od toga da stvore jedinstvenu univerzalnu kulturu, postali su orudje manipulacije u rukama politicke elite i drzavne vlasti, koji ih koriste da bi uoblicili zasebne »nacionalne kulture«.

Drustvene promene su verovatno bile prebrze i previse neravnomerne, zahvatajuci samo nekoliko generacija, koje su jos uvek nosile psiholoski teret predindustrijske proslosti i jos uvek nisu uspele da se sasvim prilagode svojim novim drustvenim ulogama. Komunisticki razvoj je u velikoj meri odgovoran za konfiguraciju drustvenih i politickih snaga koje su, kao sto se pokazalo, vodile u sukobe i nasilje. Nasa drustva su prosla kroz dramaticne demografske, ekonomske, tehnoloske, drustvene, kulturne i politicke promene, koje nismo uspeli da internalizujemo ni cetiri godine posle sloma drzavnog socijalizma.

U Jugoslaviji i na Kavkazu, program radikalnog raskida sa komunistickom sadasnjoscu ponudili su etnonacionalisti, sto je bila jedina dostupna ideologija koja se cinila kadrom da rekonstituise nesto nalik na drustvenu solidarnost. Aktivisti i ideolozi promene bili su intelektualci seljackog porekla, koji su se pridruzili pripadnicima srednje klase regrutovanim medju slobodnim profesijama ili nezadovoljnicima, i aparatcicima koji su radili za partijsku drzavu. Njihovi argumenti bili su u sustini politicki. Oni nisu mnogo marili za ekonomiju kao takvu - koju ionako nisu bili u stanju da razumeju - i uopste se nisu zanimali za sociolosku analizu koja je bila previse komplikovana, ali nedostaci komunistickog rezima nudili su takvo obilje politickih tema da im je jedini problem bio kako izabrati najuverljivije argumente. Da bi se pucanstvo mobilisalo, teme vezane za nacionalno samoopredeljenje, jedinstvo, vrednosti, kulturu, tradiciju, preporod, oslobodjenje, drzavnost i nezavisnost prilepljene su za parole o demokratiji, slobodi, vladavini prava, narodnom sudelovanju i autenticnom politickom predstavnistvu, kao i za jednu utopijsku i fluidnu viziju kapitalizma. U narednom odeljku podrobnije cemo razmotriti omiljene nacionalisticke teme. Te teme su pokrenule uzajamnu polarizaciju i unutrasnju homogenizaciju etnonacionalnih grupa. Posto su svojim projektima promene morali da priskrbe neku vrstu drustvenog legitimiteta, etnonacionalni ideolozi su ga nasli u ozivljavanju mitova i simbola iz proslosti. Vaspostavljanje imaginarne veze sa pretkomunistickom prosloscu zahteva rekonstrukciju te proslosti i ponovno pisanje istorije. To je u sustini intelektualan poduhvat, poznat kao istorizam, kojim se gradi nov istorijski legitimitet. Pretkomunisticka proslost, nazalost, nije bila tako slavna kao sto pretenduju nasi nacionalisti. Nase privrede su bile zaostale, tradicionalne i agrarne, nasa drustva i vrednosti patrijarhalni i autoritarni, a nasi politicki sistemi autokratski. Insistiranje na tradicionalnim nacionalnim vrednostima, kulturi i istoriji znacilo je povratak na takav tip proslosti, a on ni na koji nacin ne moze posluziti kao uputstvo za resavanje nagomilanih razvojnih problema. Takodje, on nije bas najbolji uvod u demokratiju.

Hibridni intelektualci

Hrvatski predsednik Tudjman ima jedan drugi tip »seljackog« porodicnog opterecenja. Njegov je otac pripadao malom levom krilu Hrvatske seljacke stranke. Iako je na kraju II svetskog rata saradjivala sa Titovim partizanima, stranka je kasnije ipak raspustena. Tudjmanovi roditelji su ubijeni pod nejasnim okolnostima posle oslobodjenja. Tudjman, komunisticki istoricar, ulozio je veliki trud u rehabilitaciju HSS-a. Sedamdesetih godina se pojavio kao jedan od protagonista »hrvatskog proljeca« i zavrsio u zatvoru zbog hrvatskog nacionalizma. U svojim kasnijim radovima pokusao je da pomiri ustasku marionetsku drzavu koju su uspostavili nemacki i italijanski okupatori i partizanski antifasisticki oslobodilacki pokret u Hrvatskoj, kao dva simetricna aspekta »hiljadugodisnje hrvatske borbe za drzavnost«.

U ove pojedinosti nisam ulazio zato da dokazem seljacke korene proslih ili sadasnjih politickih rukovodilaca, vec da bih objasnio: (a) kako je patrijarhalni mentalitet u izopacenom obliku preziveo jednostranu komunisticku modernizaciju, (b) kako su neopatrijarhalni refleksi doprineli oblikovanju medjusobno sukobljenih nacionalistickih projekata, i (c) kako je to u ovom slucaju generisalo sukobe i nasilje, kojih su druge zemlje, sa slicnim etnickim problemima, bile postedjene. Zasto su se, na primer, Cesi i Slovaci mogli mirno razdvojiti, i zasto etnicka raznolikost i napetosti u tri balticke drzave nisu dovele do ovako krvavih konfrontacija kakve gledamo u bivsoj Jugoslaviji i na Kavkazu? Ili, zasto su slicni etnicki sukobi izbili u Moldaviji, Tadzikistanu, Pakistanu, ili Bombaju? U ovim potonjim slucajevima, mogu se prizvati odsustvo demokratskih tradicija i slabost civilnog drustva, ali ja bih dodao i zilavost i neprestanu reprodukciju patrijarhalnih vrednosti. Cini se da mozemo uspostaviti sledecu pravilnost: sto je veca udaljenost izmedju patrijarhalne »seljacke« proslosti i »industrijske« sadasnjice s modernom porodicom, to je opasnost od sveopsteg nasilja manja, i obratno.

Izborne kampanje etnonacionalnih pokreta i koalicija finansirala je malobrojna preduzetnicka klasa, koja je u svojim legalnim privrednim aktivnostima jedva uspevala da drzi glavu iznad vode. Govorimo o sitnoj robnoj proizvodnji, vecinom zasnovanoj na radu prosirene porodice, koja je generisala poseban tip mentaliteta, slican svesti seljackih sitnosopstvenika. U slucajevima Jermenije, Hrvatske, Srbije i Makedonije, doprinos bogatijih pripadnika dijaspore bio je zamasan. Dijaspora, cak i u drugoj ili trecoj generaciji, i bar u onom svom delu koji je zeleo da ocuva prvobitni identitet i ostane politicki aktivan, drzala se romantizovanih uspomena i nacionalnih mitova zamrznutih negde u proslosti. Jermenski iredentisti su investirali u svoju Veliku Jermeniju, projekt koji je osujecen turskim genocidom pocetkom ovoga veka i potonjim nacionalnim nesrecama. Srpski monarhisti su sanjali o okupljanju svih Srba u jednu mocnu drzavu, koja ce povratiti nekadasnju slavu i afirmisati tradicionalne srpske vrednosti. Hrvatski fasisti su zeleli da vaskrsnu ustasku drzavu iz II svetskog rata, koja se sa Srbijom granicila na reci Drini. Slavo-makedonski iseljenici, od kojih su mnogi bili etnicki ocisceni iz grcke Makedonije po zavrsetku tamosnjeg gradjanskog rata, ulozili su u svoj projekt Velike Makedonije. Mnogi Albanci sa Kosova i iz zapadne Makedonije i dalje misle da bi Velika Albanija resila njihove probleme. Posle sloma komunizma mnogi ovi dobrocinitelji su se vratili »kuci«, odlucni da »vaspostave istorijsku pravdu« i unovce kamate na svoja ulaganja. Radikalno odstupajuci od kemalisticke politike, ekstremne nacionalisticke grupe u Turskoj su nedavno ozivele panturansku ideju, koja je naisla na povoljan, premda ogranicen odjek u Azerbejdzanu i centralnoj Aziji nastanjenoj populacijama koje govore razlicitim turanskim jezicima, kao i kod muslimanskih manjina u susednoj Gruziji. Ali i druge nacionalisticke grupe, ciji su kontakti sa vlastitom dijasporom slabiji, gaje slicne snove. Samo na Kavkazu mozemo nabrojati: velikocerkeski projekt; Veliku Ceceniju, koja bi anektirala dagestanske okruge i potpuno se odvojila od Rusije; ideju Velike Abhazije i Velike Osetije, obe na stetu Gruzije; ideju Velikog Azerbejdzana, ciji je cilj ujedinjenje sa iranskim Azerbejdzanom, koja je postala popularna za vreme Elcebejevog predsednikovanja. Takve megalomanske projekte cesto gaje mali plemenski vodji.

Ovde je, mozda, umesno prikazati jednu drugu vrstu intelektualca, koji svojim kosmopolitizmom i elitizmom deluje kao cista antiteza seljackim intelektualcima solzenjicinovskog tipa. Intelektualci ove druge vrste su, medjutim, svojim javnim i politickim angazmanom obezbedili sebi povlascene i veoma unosne nise u nasim primitivnim intelektualnim i drustvenim sredinama. I oni su tipicni za zemlje u razvoju. Recima jednog pronicljivog posmatraca: »Intenzivan politicki angazman intelektualca u nerazvijenim zemljama slozen je fenomen. Njegovi su koreni trostruki. Najznacajniji izvor predstavlja duboka zaokupljenost autoritetom. Ako i nastoji - i cini se da uspeva - da raskine sa autoritetom mocne tradicije u kojoj je odgojen, intelektualac nerazvijenih zemalja, vise nego njegov sabrat u razvijenim zemljama, ima potrebu da se inkorporira u neki autoritativni entitet koji ga prevazilazi. U stvari, sto se vise bori za emancipaciju od tradicionalnog kolektiviteta, to vise zeli da se inkorporira u neki nov, alternativni kolektivitet. Snazna politizacija zadovoljava tu potrebu. Drugi izvor politickog angazmana jesu suzene mogucnosti da se stekne makar privremeni osecaj profesionalnog postignuca; na raspolaganju je malo toga sto bi moglo posluziti kao protivteza za primamljivost harizmatske politike. Najzad, nerazvijene zemlje imaju manjak gradjanske tradicije, sto intelektualce pogadja isto koliko i neintelektualce«.21 Upravo su u potrazi za takvim jednim »autoritativnim entitetom koji ih prevazilazi« neki veoma nadareni, cak profesionalno uspesni intelektualci zaronili u »harizmatsku politiku«. Mogu pomenuti, pre kao izuzetke nego kao pravilo, slavnog kompozitora i enfant terrible grcke politike Mikisa Teodorakisa, ili jugoslovenskog avangardnog reditelja Ljubisu Ristica, koji su sa svojim nekonformistickim idejama nasli sebi mesto u trenutnom politickom establismentu dveju zemalja, i sluze mu kao intelektualni alibiji. Iako je Teodorakis poznatiji, a njegov javni angazman u borbi protiv grcke neofasisticke diktature mnogo vazniji, Ristic, koji je nedavno postao predsednik takozvane Jugoslovenske udruzene levice (JUL) u Beogradu, ima sasvim slicnu profesionalnu karijeru i politicku putanju. Obojica su svoje »disidentstvo« pretvorila u izuzetno probitacno zanimanje, monopolisuci jedan vazan segment javne scene u svojim zemljama, koje su obe premale za njihove politicke ambicije, a mozda i za njihov talenat. Obojica su toliko uticajni da su u stanju pretvoriti citave gradove u pozornice za svoje javne predstave. Oni su, kao sto sam rekao, antiteza nasim populistickim intelektualcima, ali su uspeli da zagrade jedan deo javnog prostora za sebe i poceli da sluze kao vazan oslonac sadasnjih establismenta, upravo zato sto smo mi jos uvek kulturna provincija. Nigde u razvijenijem svetu oni ne bi mogli da steknu tako masovnu publiku i publicitet. Obojica pruzaju nasim primordijalistickim vladajucim klikama iluziju da kroz njih komuniciraju sa ostatkom sveta i njegovom visokom kulturom.

»Erzac« civilno drustvo

Pojam civilnog drustva je koristan zato sto razgranicava sferu javnog delovanja koja je autonomna i nezavisna od drzave (ne nuzno suprotstavljena drzavi), od javne sfere koju kontrolise sama drzava. Moja je teza da su osobene odlike civilnih drustava koja smo imali na Balkanu i Kavkazu (patrijarhalni i autoritarni ostaci, egalitarni sindrom) u velikoj meri uticale na ishod procesa politicke tranzicije u ova dva podrucja. Stoga, optimisticka definicija koju nudi Endru Arato (Andrenj Arato), svodeci civilno drustvo na »jednu tacku« koja objedinjuje demokratsku opoziciju i najrazlicitije opozicione strategije u »stanoviste civilnog drustva nasuprot drzavi«25 zvuci potpuno zastarelo, iz prostog razloga sto antikomunisticki opozicioni pokreti, bar u nasim zemljama, nisu bili demokratski, vec autoritarni i nacionalisticki, i iskljucivali su, a ne ukljucivali, vazne segmente samog civilnog drustva, koji su unapred obelezeni kao »tudji«. U stvarnosti, prodemokraticnost, bas kao i autoritarnost, bile su, i jesu, prilicno ravnomerno rasporedjene duz politickog spektra. Autoritarnost nije bila ekskluzivni atribut vladajucih komunistickih partija u koje su se vec bili infiltrirali reformisti i socijaldemokrate. S druge strane, nacionalizam nije bio »borbeni konj« samo antikomunisticke opozicije, vec su ga razne komunisticke partije i grupe koristile, i koriste, da bi ucvrstile svoj uzdrmani politicki legitimitet.

Istina je, kao sto Arato podvlaci, da su civilna drustva koja su se sucelila sa sveprisutnom partijskom drzavom ponudila pocetnu platformu za legalno i ilegalno okupljanje raznih autonomnih opozicionih grupa, ali isto je tako cinjenica da su dominantne vrednosti koje su te grupe nosile bile tradicionalne i autoritarne, samo povrsno zaodenute u liberalno i demokratsko ruho. »Nacionalno pitanje« dominiralo je aktuelnom politickom tematikom u nasim drustvima, dok je za nase »borce za slobodu« problem demokratije bio sekundaran. Mnogi od njih su se plasili da ce politicki pluralizam podeliti »nacionalne energije« i blokirati uspostavljanje »nacionalne drzave«. Sustina antikomunistickih politickih platformi bila je odbijanje, jer one ne samo da su odbacivale komunisticku partijsku drzavu, vec su negirale sve sto je bilo postignuto pod komunistickom vlascu, posredno negirajuci cak i samo civilno drustvo, koje je nastalo kao uzgredan proizvod komunistickog razvoja. Slican politicki fenomen mozemo danas videti u nekim arapskim i muslimanskim drzavama, gde se civilna drustva, takodje proizvod procesa modernizacije, konfrontiraju sa autoritarnim i diktatorskim »sekularnim rezimima« i koriste tradicionalni islamski diskurs kombinovan sa prodemokratskim parolama. Nije, medjutim, rec o demokratiji, vec o uspostavljanju »islamske drzave«. Civilna drustva koja pothranjuju i promovisu takve politicke projekte nazivam erzac civilnim drustvima, zato sto ona nisu autenticni predstavnici vremena u kojem zivimo. Ona nisu ni predstavnici ili izdanci pretkomunistickih ili srednjovekovnih drustvenih konfiguracija, kao sto nam se moze uciniti dok slusamo njihov neopatrijarhalni diskurs. To ne znaci da ona nisu duboko usadjena u nase savremeno drustveno tkivo, ali vise kao patoloske izrasline, proizvodi izopacene modernizacije, nego kao dokaz drustvenog zdravlja. Ali naravno, drustvo - svako drustvo - ima pravo da se brani protiv drzavnog tlacenja i nasilja odozgo, a braniti se moze jedino uz pomoc ljudskog materijala kojeg ima na raspolaganju; taj ljudski materijal, opet, nosi sav teret sopstvene istorije i svojih aktualnih frustracija. Zbog karakteristika tih erzac civilnih drustava stvari su krenule »naopako« u Jugoslaviji i na Kavkazu.

Slabost nasih civilnih drustava takodje se moze objasniti odsustvom autonomne ekonomske baze koja bi ih izdrzavala. U tom pogledu, civilna drustva u arapskom svetu u udobnijem su polozaju, jer su nastala u drugacijem ekonomskom okruzenju, a tokom poslednjih desetak godina stekla su autonomne i samoperpetuirajuce izvore prihoda. U Egiptu, na primer, savremeni islamisticki pokret vise ne zavisi od subvencija koje mu stizu od konzervativnih naftnih imperija, vec je u stanju da se izdrzava prilozima svojih bogatih obicnih clanova. To nije bio slucaj pod komunistickom vlascu. Nasa civilna drustva su se samo delimicno oslanjala na priloge ekonomski nezavisnih pojedinaca, a njihov osnovni »kapital« je bila intelektualna ekspertiza. U pocetnoj fazi alternativnih i opozicionih aktivnosti to je bilo dovoljno, jer je obezbedjivalo relativnu autonomiju nasih nastajucih civilnih drustava, koja su pocinjala da nagrizaju javni prostor pod kontrolom drzave. Rupe u samom sistemu su koriscene za promociju disidentskih ideja, a iste one ustanove koje je stvorila partijska drzava ponekad su upotrebljavane za popularizaciju opozicionog diskursa. Cesto se desavalo da partijski reformatori otvore vrata tih ustanova autsajderima i disidentima, nadajuci se njihovoj podrsci. Stvari su se iz korena promenile kada je uveden politicki pluralizam i kada su prave politicke opozicione grupe i stranke pocele da se uoblicavaju. Tada pojedinacni prilozi disidenata i simpatizera vise nisu bili dovoljni da se finansiraju nadolazece izborne kampanje i nastajuci partijski aparati. Izuzev malobrojne lokalne preduzetnicke klase ukljucene u legalne ili/i ilegalne privredne aktivnosti, stanovnistvo je bilo prakticno bez prebijene pare, sto je znacilo da su se izvori finansiranja i logisticka podrska morali traziti izvan zemlje. I nadjeni su - najpre medju vec pomenutom dijasporom, a potom kod bezbrojnih inostranih organizacija i tela koji su bili spremni da podrze antikomunisticke projekte. Naravno, ne govorim o tada vladajucim komunistickim partijama koje su raspolagale drzavnim resursima, ali cak se i to pokazalo kao samo relativna prednost. Procenjuje se, na primer, da je Hrvatska demokratska zajednica uspela da za nekoliko meseci prikupi oko 10 miliona dolara za prve izbore, uglavnom od dijaspore, dok je Savez komunista Hrvatske, tada jos uvek zvanicno na vlasti u republici, spiskao svoj budzet na kupovinu stanova za siromasnije clanove stare nomenklature. Reformisanim komunistima, koji su u medjuvremenu preuzeli SKH, preostaje da se ponose svojim »humanim ponasanjem« prema svojim siromasnim tvrdolinijasima, ali su na izborima glatko izgubili od HDZ-a u nastajanju.

U trenutku sloma starog poretka jedan vazan segment civilnog drustva, onaj koji se suprotstavljao komunistickom monopolu i centralnoj drzavi, jednostavno je kooptiran u novu strukturu vlasti i integrisan u razne drzavne organe. Svakako, to jeste bio trijumf »bespomocnih«,26 ali nekada poletno civilno drustvo prestalo je da postoji. Napustili su ga gotovo svi njegovi intelektualci i kvaziintelektualci koji su podrzali nastanak nove drzave. Oni koji se nisu uklapali u novu strukturu vlasti ucutkani su i prinudjeni na unutrasnje ili spoljasnje progonstvo. Osiromaseni i intelektualno impotentni komunisticki aparatcici, koji nikad nisu imali sopstvene ideje, nisu mogli da popune prazninu. Jos jednom, drzava je postala glavni preraspodeljivac oskudnih resursa, i prakticno je kupila erzac civilno drustvo. Preostale su samo rasute i uzajamno izolovane autonomne grupe, ponovo svedene na skromne priloge clanova. One vecinom ne predstavljaju nista vise od marginalizovanih debatnih klubova. Tu i tamo su opstali nepristrasni casopisi i listovi, cesto uz finansijsku pomoc iz inostranih nevladinih izvora, medju kojima fondacija Otvoreno drustvo Dzordza Sorosa igra istaknutu ulogu.27 Svi ostali, takozvana slobodna stampa, naucne, kulturne i umetnicke ustanove, politicke stranke, crkve i njihove ustanove, cak i sportska takmicenja, podredjeni su novom etnonacionalistickom dnevnom redu. Uprkos novouvedenom etnocentrickom politickom pluralizmu, javni prostor za artikulaciju razlicitih ideja i autonomnog misljenja ponovo je izrazito redukovan i prakticno marginalizovan. Situacija je mnogo gora no u periodu glasnosti u SSSR-u ili tokom poslednjih godina politickog laisser faire-a u Jugoslaviji. Prema slovenackom sociologu Tomazu Mastnaku, »Oni segmenti civilnog drustva koji su u novoj situaciji postali dominantni i poceli da odredjuju novi politicki dnevni red, upravo su bili najnedemokraticniji i najantidemokraticniji elementi civilnog drustva: verski fundamentalisti; antikomunisti; nekadasnji vlasnici koji traze da im se vrati imovina nacionalizovana posle II svetskog rata; sovinisti; ksenofobi; stari i novi fasisti«.28 Mastnak dalje opisuje postkomunisticku »demokratsku opoziciju« kao agregat grupa koje nisu raskrstile sa muskim sovinizmom, paternalizmom, homofobijom, antisemitizmom, i koje zanemaruju brigu o manjinskim grupama u ime »vaznijih pitanja«. Nase tekuce »etnicke sukobe« on prikazuje kao sukobe izmedju suprotstavljenih civilnih drustava, gde se nikakvi zakoni ni formalno potpisani sporazumi ne postuju, i u kojima ratovi lice na srednjovekovne ratove na zivot i smrt (bellum mortale), koji se vode i protiv neprijateljskog civilnog drustva i protiv ustanova moderne drzave kao takve. Mastnak ilustruje ovaj »antidrzavni« trend »novim demokratskim fasizmom«, otelovljenim u Milosevicevom rezimu u krnjoj Jugoslaviji. Ovaj poredak se razlikuje od klasicnog fasizma po tome sto izgleda kao da nema nikakvog drzavnog autoriteta, zakona ili trajne vladajuce grupe, da je sve u strujanju i da svako ko se dograbi komadica vlasti koristi tu vlast na sopstvenu korist, sve dok se ne sudari s nekom jacom silom. Da bih potvrdio koliko su sami temelji novih drzava u nasa dva podrucja krhki, ilustrovacu Mastnakovu tezu primerima Gruzije i Azerbejdzana, gde se u poslednje dve godine vlast cesto bukvalno valjala ulicama, naocigled nemocne drzave, ocito nesposobne, ili neraspolozene, da zaustavi anarhiju. Ali, s druge strane, sve nase nove drzave su slabe, i oslanjaju se na nekonsolidovanu drustvenu legitimnost, iako sami rezimi mogu biti jaki i jesu autokratski. Uzgred, nesigurnost i bezakonje cesto predstavljaju smisljenu politiku ciji je cilj terorisanje stanovnistva, podjarmljivanje civilnog drustva i pljackanje privrede.

Klijentelizam i klikaska politika

U jednom izuzetno zanimljivom clanku, Boris Jang (Young) je prikazao jugoslovenski sistem kao stepenastu rentijersku hijerarhiju pokroviteljsko-klijentskih veza, i ustvrdio da su lose zamisljene reforme ubrzale nadolazak etnickih sukoba, koji su na kraju doveli do rascepa zemlje. Kritikujuci primordijalisticka tribalisticka objasnjenja jugoslovenskog sukoba, on je podvukao da »U takvom drustvu, institucionalna podela izmedju drzave i trzista, izmedju politike i privrede, koju podrazumeva drustvo zasnovano na trzistu, nije postojala, niti je mogla postojati. Etnicko nasilje u Jugoslaviji nije kobna idiosinkrazija koja se mogla drzati pod kontrolom brzim prelaskom na trzisnu ekonomiju i visepartijsku politiku, vec je doslo kao posledica lose zamisljenih trzisnih reformi i politicke stihije«.32 Po njemu, a mislim da je njegova analiza tacna, jugoslovenski sukob se moze objasniti kroz sukob unutar samih elita oko pristupa rentama i njihove preraspodele. Iduci i korak dalje, dodao bih da se kasnije raspadanje Jugoslavije moze objasniti kao radikalno restrukturisanje rentijerskog sistema. Ako se, dalje, pojam rente svede na prihod sa zemlje, koji je od primarne vaznosti za sva agrarna drustva (a nasa su drustva, kao sto sam pokusao da pokazem, jos uvek poluagrarna!), onda konacno mozemo racionalizovati nase ratove za teritorije (zemlja!), u kojima se svaki kvadratni kilometar cini tako vaznim nasim patrijarsima. Zapravo, sto se vise produbljuje opsta kriza, s poremecajima u modernom sektoru privrede, to zemlja i seljacka ekonomija postaju vaznije za opstanak drustva. Prihod sa zemlje je, naravno, samo jedan od izvora prihoda, jer su industrija i usluge u modernom sektoru, kao i strani krediti i pozajmice, takodje igrali znacajne uloge u rentijerskom sistemu koji se raspao. Etnicki nacionalizam, a narocito etnicki separatizam su, dakle, reakcije na neuspeh komunistickih pokroviteljskih veza da valjano obave funkciju autoritativne alokacije renti i pristupa rentama.33 U sistemu koji je bio opterecen nasledjem pokroviteljstva, »trzisne reforme« koje su objavljene na sva zvona nisu mogle iznenada stvoriti pravu trzisnu privredu, vec su dovele do restrukturisanja i podmladjivanja starog rentijerskog sistema. Restrukturisanje je imalo predvidljiv efekat: omogucilo je znacajnim segmentima komunistickih elita, sada ociscenih od clanova »tudjih« nacija i podmladjenih pridoslicama iz iste nacionalnosti, da prezive raspad stare mreze pokroviteljstva i da je zamene novom, u kojoj su oni postali neosporni pokrovitelji. Eliminacija »tudjinaca« smanjila je konkurenciju oko renti. Pokrovitelj je mrtav, ziveo novi pokrovitelj! Piramide pokroviteljstva jugoslovenske i sovjetske federacije zasad su zamenjene jednim brojem manjih mreza pokroviteljstva, od kojih svaka odgovara novoj nacionalnoj drzavi. Dakako, za one koji su na vlasti »malo je lepo«, a moze biti i veoma unosno.

Klikaska politika je karakteristicna za sve postkomunisticke rezime, zapravo za sva drustva u kojima je osnova politike i privrede svedena na male koterije profitera vlasti, ciji je jedini cilj da nagomilaju bogatstvo, i to na najbrzi mogucni nacin, bez obzira na upotrebljena sredstva, zakone ili brigu za javnu dobrobit. Da bi se to postiglo, mora se biti na vlasti ili imati povlascene veze sa onima na vlasti. Klike su u stvari oportunisticka saveznistva medju pojedincima koje povezuju trenutni materijalni i/ili politicki interesi. Saveznistva medju klikama su jednako oportunisticka i promenljiva, kao sto ilustruju privremene i fluidne interesne koalicije u Gruziji, ciji politicki zivot u poslednje vreme razdiru sukobi medju klikama. Glavni akteri ovog suparnistva jesu bivsi ministar odbrane Tengis Kitovani, cija je grupa imala monopol na snabdevanje republike deficitarnom naftom i naftnim derivatima, i Dzaba Joselijani, vodja paravojnih trupa Mhedrioni, koja kontrolise izuzetno unosan duvanski biznis. Sevardnadzeov pokusaj 1993. godine »da se osloni na strukture reformisanog ministarstva unutrasnjih poslova i drzavne bezbednosti, kao i na novog ministra odbrane Karkasvilija, u svojoj zakulisnoj borbi protiv svemocnog Kitovanija, zakomplikovala se krajem godine ogorcenim razmiricama koje su izbile (i prerasle u oruzani obracun!) izmedju Karkasvilija i novog ministra odbrane, Georgadzea - razmiricama koje je Sevardnadze morao sam da razresi. Dobivsi vetar u jedra, dugogodisnji protivnici jacanja veza s Rusijom - vodja Stranke nacionalne nezavisnosti Iraklij Cereteli i predsedavajuci Narodnog fronta Nodar Natadze - vratili su se u zivot«.34 Kitovanijeva grupa je na kraju eliminisana, a sam Kitovani oteran u egzil. Mhedrioni, koji su stali na Sevardnadzeovu stranu, optuzeni su u leto 1995. da su upleteni u neuspeo atentat na njega, i verovatno su sledeci na redu za eliminaciju.

U gruzijskom slucaju, klike se poklapaju sa klanskim mrezama i zato pokazuju upecatljivu stabilnost, sto nije slucaj sa klikama koje dominiraju politickom scenom i privrednim zivotom u Srbiji, gde je nova politicka elita jednako »ideoloski« razjedinjena kao i nekad. Vec citirano istrazivanje beogradskog Instituta za politicke studije zakljucilo je 1995. da je srbijanska politicka elita razjedinjena kao sto je bila pre pet godina, sa »nekristalizovanim modelima politickog ponasanja«, i da bi bez »pokroviteljskog vodje« - Milosevica - i njegove posrednicke uloge, unutar same elite izbio otvoren sukob.35 Istrazivanje je, medjutim, ukazalo na sredisnju ulogu koju igra nova »turbo-elita«, mutantska kategorija novobogataskih gospodara rata, cija moc proizlazi iz partnerstva sa »mnogima iz redova rukovodilaca« i kojima je u interesu da kriza i rat traju sto duze. Glavni »biznis« u krnjoj Jugoslaviji zapravo se sastoji od »finansijskog inzenjeringa« (izvlacenja deviznih rezervi stanovnistva) i uvozno-izvoznog sverca (naftni derivati su najunosniji). I jedno i drugo je u rukama promenljivih i potrosnih mafijaskih grupa, tesno povezanih sa vladajucom Socijalistickom partijom. U Hrvatskoj, uvoz oruzja je prakticno pod monopolom Tudjmanove porodice, druge klike igraju ulogu posrednika u transferu oruzja bosanskoj vladi, a ostalima su dati delovi kolaca u raznim vrstama uvoza. Klikama su ostavljene odresene ruke nad citavim regionima ili gradovima. Tvrdi se, recimo, da je hrvatski grad Gospic prepusten na milost i nemilost dvojici politicara sa zagrebackog vrha, premijeru Nikici Valenticu i Tudjmanovom bliskom saradniku Hrvoju Sarinicu, koji monopolisu sve unosne operacije u Lici. Sam grad, po svedocenjima, terorisu naoruzana lica, narocito legionarske jedinice sastavljene od emigranata-dobrovoljaca. Jedan starosedelac Gospica, koji je potrazio utocise u obliznjem gradu, rekao je: »Hrvatska je podijeljena na klanove; svaki klan ima svoj feud; svaki feud gospodara; svaki gospodar kmetove - a kmetovi nemaju nista (...) I Gospic je jedan feud, vlasnistvo jednog klana, taj klan ima svoje nominalne vlasnike, vlasnici imaju raju... Prirodni zakoni su ovdje (...) oduvijek bili nemilosrdni, cak i okrutni (...) Nekad smo imali barem kakvu-takvu drzavu - losu, ali ipak... nesto. Ovo sto se danas dogadja u Gospicu ne moze se nazvati ni uzasom. Svugdje u Hrvatskoj je slicno, samo je kod nas jace izrazeno«.36

Sve nase politicke stranke, i na vlasti i u opoziciji, funkcionisu na klikaskim osnovama, sto nasem »politickom zivotu« daje privid dinamike. Stranke se umnozavaju poput ameba u sistemu klikaskih saveznistava koja se stalno menjaju. No, da bi funkcionisali, takvim sistemima potreban je bar jedan stozer. Nasi predsednici, koji imaju izborni ali ne i drustveni legitimitet - jer im nedostaje siroka drustvena baza ili izborno telo - obicno nastupaju kao vrhovni pokrovitelji i arbitri izmedju raznih klika, koristeci jedne da ogranice uticaj drugih. Osnovni mehanizmi su kooptiranje, podmicivanje i pretnje. Oni koje vladajuca grupa kooptira mogu da iskoriste priliku da se obogate, ali moraju pozuriti, jer ce biti stavljeni u »rotaciju« pre no sto steknu previse moci i bogatstva. Kruzenje moze biti horizontalno ili vertikalno, ali vazno je da se nikome ne dopusti da postane potencijalna pretnja samom vodji. Zato vodja vise voli da ima posla sa korumpiranim pojedincima, ako je mogucno sa dosijeom u policiji, koji su prinudjeni da budu lojalni i mogu se eliminisati u svakom trenutku. Druga kategorija su anonimni pojedinci, cije iznenadno unapredjenje ostavlja utisak kao da se politicki dnevni red promenio, ali koji mogu biti otpusteni bez ikakve stete. Policijski dosijei, stari i novi, lokalni ili uvezeni, politicki ili kriminalni, igraju vaznu ulogu, i svi pokusavaju da ih prikupe kako bi ucenjivali aktualne ili potencijalne suparnike. Dosijei komunisticke politicke policije su na posebno visokoj ceni i cesto se kupuju ili razmenjuju. Svi nasi etnokratski rezimi su prosirili svoje policijske aparate do ogromnih razmera i stvorili nove organe za nadziranje, angazujuci i komunisticke veterane-specijaliste. U Hrvatskoj, sin Tudjmana licno je trenutno vrhovni koordinator svih obavestajnih i nadzornih sluzbi.

Podmicivanje je drugo mocno orudje vlasti, jer se citave drustvene i interesne grupe mogu kupiti i makar privremeno »pacifikovati«. Najlaksi nacin za to jeste stampanje novca, koji se potom kanalise u plate, penzije ili »ozivljavanje proizvodnje« u drzavnim preduzecima koja su vec bankrotirala ili ne rade. Inflacija je, recimo, 1992. i 1993. u Gruziji iznosila 768,7% i 1294%, u Azerbejdzanu 1062% i 920%, a u Jermeniji 729% i 2260%. Tokom 1993. i 1994, inflacija u krnjoj Jugoslaviji dostigla je cak 313 miliona procenata, sto je treca najvisa stopa ikada dostignuta na svetu! Tokom ta dvadeset dva meseca Milosevicev rezim je izvukao od stanovnistva oko 6 milijardi nemackih maraka, koje su samo delimicno upotrebljene za finansiranje rata u Bosni i Hrvatskoj, dok je veci deo zavrsio u dzepovima rezimskih ratnih profitera.37 Takve »investicije« pokazale su se politicki unosnim za vladajuce partije narocito pred izbore, kad bi se novac iznenada pronalazio da se »pomogne« seljacima, umire radnici i/ili studenti. Kad novac postane bezvredan a inflacija stvori opsti haos, pokrece se kampanja monetarne stedljivosti i discipline koja vraca »poverenje« u domacu valutu, a finansijski iscrpljeno pucanstvo aplaudira vodji, kao sto se dogodilo u Srbiji i Crnoj Gori kada je uvedena »Avramova« reforma.38 Stednja je najbolje vreme za nov ciklus »finansijskog inzenjeringa«, koji ce jos jednom iscediti rezerve devizne gotovine iz stanovnistva, ali ovaj put pomocu precenjene domace valute. Kad se one izvuku, moze se pokrenuti nov ciklus inflacije, kao sto se u Srbiji dogodilo vec 1995. Medju zemljama na koje se usredsredjujemo, jedino se Hrvatska za sada drzi samo »stednje«, ali precenjena kuna takodje sluzi za to da se izvuku devize od stanovnistva, a narocito iz medjunarodnih organizacija koje se bave ratom u Bosni.

Opozicione stranke i njihove vodje takodje se mogu podmititi da bi podrzali vlast, ili naprosto da se napravi afera koji ce ih kompromitovati u ocima potencijalnih biraca. Milosevic se i tu pokazao kao najbolji igrac: dao je srbijanskim opozicionim partijama odresene ruke u imovinskim i finansijskim poslovima u centru Beograda, gde je njegov SPS izgubio birace na poslednjim izborima; ali kad je opoziciona lokalna vlast nagomilala dovoljno gresaka i kriminalnih transakcija, koje su sve brizljivo dokumentovane, drzava je obznanila njihova nedela. Milosevic ocito zna cinicnu izreku »svako ima svoju cenu«, i ume dobro da je koristi! Na slican nacin, predsednik Tudjman je »kupio« rukovodstvo ionako beznacajne i transformisane Komunisticke partije Hrvatske, dopustivsi joj da zadrzi i uziva deo imovine nekadasnjeg SKH. Na taj nacin on je prakticno blokirao bilo koju »levu« alternativu svom licnom rezimu. Ali kao sto gruzijski slucaj pokazuje, stvari ne idu uvek onim tokom kojim bi to vodja zeleo. U Hrvatskoj, vladajuci HDZ se pocepao po linijama klikaskih podela: godine 1994. Tudjmana je napustila »partizanska frakcija«, koja je mislila da je dovoljno mocna da diktira pravila igre. »Ustase« i »pragmatici« su ostali sa Tudjmanom. Cela prica o ovoj navodno »ideoloskoj konfrontaciji« izmedju te tri struje pogresno je imenovala samu stvar. Nije nevazno sto je nekolicina vodja otcepljene klike bila povezana sa policijskim aparatom, i komunistickim i postkomunistickim.

Govorimo, naravno, o manipulaciji, koja ne bi bila mogucna kad bi civilno drustvo bilo manje ranjivo i otpornije na kooptiranje i podmicivanje, i kad bi opozicija imala nezavisnu ekonomsku i socijalnu bazu ili alternativne izvore finansija. Cim je komunisticka opasnost otklonjena, inostrani izvori za podrsku »demokratskoj opoziciji« su presusili. Zapad je iznenada izgubio zanimanje za one koji drugacije misle. Prilozi iz dijaspore su se sistematski odlivali u iredentisticke projekte i nikad nisu bili namenjeni promovisanju istinskog civilnog drustva ili demokratije. Crkve, nekada glasne, trenutno su zaokupljene klerikalizacijom novih drzava. Prestale su da govore u korist preostalih segmenata civilnog drustva. Bice potrebne godine, mozda i decenije, da novo civilno drustvo sazri i potisne sistem klika. Kao sto grcki i turski slucaj tendencijski pokazuju, slobodno trziste i politicki pluralizam sami po sebi nisu dovoljni da proizvedu modernu gradjansku kulturu. Cini se da one balkanske zemlje u kojima nijedna pojedinacna partija nije izasla kao neosporni pobednik na »osnivackim izborima« - Slovenija i Makedonija mogu posluziti kao primeri - i gde su na samom pocetku formirane koalicione vlade na osnovu politickog kompromisa, imaju bolje sanse za demokratsku konsolidaciju. Sanse takodje izgledaju bolje tamo gde je uspostavljen parlamentarni rezim, nego u zemljama koje su uvele predsednicki ili polupredsednicki sistem, jer ovi potonji povladjuju diktatorskim porivima nasih patrijarhalnih vodja. [...]

Ako je DzIDz-vekovni ruski populizam bio reakcija na primitivnu kapitalisticku akumulaciju, onda je neopopulizam nasih savremenih etnokrata reakcija na jednako primitivnu varijantu komunisticke akumulacije. U oba slucaja, polaziste se pronalazi u moralnom nepristajanju na drustvenu i ljudsku cenu tog tipa modernizacije, koja je veca od mogucnih ekonomskih dobitaka. I jedan i drugi koriste demagogiju koja apeluje na emocije narodnih masa traumatizovanih procesom modernizacije. Oba su antiurbani i antiintelektualni, otvoreno negirajuci ulogu elita i velicajuci »suverenost naroda« (ili nacije) kao apsolutni izvor istorijske mudrosti i ljudskog stvaralastva. U oba slucaja, pokret »povratka narodu« omogucio je drustveno otudjenoj i izolovanoj srednjoj klasi i njenim intelektualcima, zarobljenim na nicijoj zemlji izmedju apsolutisticke caristicke drzave (ili monopolisticke komunisticke partijske drzave) i frustriranih masa, da povrate identitet. Ponovno sticanje etnonacionalnog identiteta je relativno prosta intelektualna operacija koju cu opisati u naredna dva poglavlja. Isti preobrazaj se dogodio u Africi, gde su ponajvise pozapadnjaceni i otudjeni pripadnici modernih domorodackih elita, dozivevsi neuspeh u pokusaju da se asimiluju u kulturu kolonizatora, otkrili vlastite korene i shvatili da se mase mogu politicki mobilisati (narodnooslobodilacki pokreti) na nacin koji ce osigurati drustvenu i politicku promociju istih tih iskorenjenih elita, sada potpuno preobracenih i posvecenih »nacionalnoj stvari«. Ove su elite, naravno, zadobile »nacionalni« ugled i identitet, ali su mase koje su posluzile za njihovu promociju ubrzo zaboravljene. Medjutim, nacionalisticki diskurs, ciji je lajtmotiv bilo »nacionalno jedinstvo«, odrzao se u zivotu kao osnovna legitimacijska formula za novo »nacionalno« vodjstvo i kao maska koja prikriva unutrasnje drustvene nejednakosti i ruznu realnost nove vlasti. U Africi, Latinskoj Americi ili nasim krajevima, populisticki intelektualac ili politicar oduvek je bio samosvesni demagog; on ume savrseno da manipulise narodom, bezocno eksploatisuci njegove strahove, frustracije i egoizam, u cilju preobrazavanja amorfne gomile u organizovane falange koje ce upotrebiti u svojoj borbi za vlast. Prethodnici mu se mogu naci medju nacionalistickim i nacifasistickim demagozima i njihovim ideologijama Blut und Boden.39 U tom pogledu, mi na Balkanu imamo duboko uvrezenu tradiciju, koja nije postojala na Kavkazu, gde predstavlja tek skorasnji izum. Nasi lokalni fasisti, svejedno da li sebe nazivaju ustasama,40 cetnicima ili drugacije, i njihove mracne ideologije nacionalne mrznje, jos uvek pruzaju nadahnuce izvesnom broju nasih neopopulistickih demagoga i njihovih politickih stranaka.

Jugoslovenski antropolog Vladimir Dvornikovic pisao je jos 1926. godine da demagog usredsredjuje paznju na prosecnog pojedinca i nejasne nagone koji ovoga motivisu - zavist, sebicnost, pohlepu i mrznju. Dodao bih da se u nasim savremenim slucajevima njegovi najodusevljeniji i najratoborniji sledbenici regrutuju medju sankilotima, deklasiranim suburbanim elementom koji nema sta da izgubi, a ocekuje sve od obecanih drustvenih i politickih promena. Nas populisticki demagog »zna sve o njegovim (prosecnog coveka) svesnim i nesvesnim potrebama, njegovim potisnutim zeljama i razdrazenostima, narocito onim najdubljim, svima zajednickim, koje proisticu iz covekovog neutazivog egoizma. Ove frustracije i osujecene emocije sacinjavaju najjaci i najdublji duhovni lanac koji ujedinjuje amorfne mase. To su najvitalniji i, buduci cisto bioloski, najvecma antidrustveni i antieticki nagoni pomocu kojih pripadnici homogene mase postaju nediferencirani poput mrava. Upravo tu demagog koncentrise sve svoje sile. On se, pre svega, poistovecuje sa svojim psiholoskim podzemljem, i nikad se ne usteze da se ponizi i potone na njegov nivo. Iako se mase mogu - zakratko! - nadahnuti na uzvisena eticka i herojska dela, on vise voli da ih stalno drzi pod kontrolom, na osnovu ovih dubljih i vise organskih sebicnih nagona (...) Demagog je bestidan. On predstavlja ono sto je najdublje iracionalno i amoralno, i stoga najmocnije u coveku; to je izvor sve njegove snage, a svemu ostalom on ne poklanja nikakvu paznju. On podilazi sebicnosti i tastini rulje, revnosno i neumorno raspiruje oganj njene klasne mrznje i zavisti, pretvara mane u vrline a inferiornost u superiornost, i dobro pazi da rulju nikada ne uzdigne, obrazuje ili prekori«.41 Neodvojivi deo takve demagogije predstavlja sistematsko ocrnjivanje etnicke manjine ili »neprijateljske nacije« koja se uzima na nisan; njoj se porice samo pravo na opstanak, ona se svodi na ispodljudski nivo, na opasnu vrstu koju treba proterati, etnicki ocistiti, istrebiti.

Dok su ruski narodnjaci bili otvoreni protivnici kapitalizma, nasi etnokrati koriste jednu utopijsku viziju kapitalizma kao antitezu drzavnom socijalizmu. Medjutim, i romanticka verzija DzIDz-vekovnog populizma i postkomunisticki neopopulizam opsednuti su prosloscu i razlicitim tradicijama, koje nastoje da vrate u zivot, ili ih konstruisu iz raspolozivog drustvenog i kulturnog materijala. U oba slucaja, u toj idealizovanoj proslosti - svejedno da li se poziva na rusku seljacku obscinu ili juznoslovensku zadrugu, gruzijsku »seljacku« republiku, hrvatsku kvislinsku drzavu iz II svetskog rata ili karadjordjevicevsku Jugoslaviju - stvarna ili mitska »predacka« drzava je predindustrijska. Nijedna verzija populizma ne moze pruziti ma kakve smernice za industrijski razvoj i modernizaciju u eri globalizacije i transnacionalizacije ekonomije.

Savremeni etnonacionalni projekti na Balkanu i Kavkazu su, naravno, ocisceni od ranopopulisticke i, kasnije, komunisticke, utopije da postoji formula precice ka socijalizmu. Nasi etnokrati nisu zabrinuti zbog ljudske i drustvene cene procesa koje su pokrenuli. Umesto toga, oni u praksi svi predlazu jedan drugi tip istorijske precice - ka utopijskom kapitalizmu, ali ova precica mora da prodje kroz proslost, kroz neotradicionalizaciju drustva. I jedno i drugo su koncepti razvoja »odozgo« u kojima drzava - »socijalisticka« ili »etnonacionalna« - igra kljucnu ulogu. U prvom slucaju, cilj je konstruisanje »socijalistickog drustva«, a u drugom konstruisanje »nacije«. Slicno komunistima koji su, dosavsi na vlast, zaboravili na radnicku klasu cije su interese pretendovali da zastupaju, neopopulisti su zaboravili na sopstvenu naciju u ime vrhovnog raison d'etat. Iako najveci deo nasih etnokrata nikada nije cuo za Fridriha Lista, svi bi se oni slozili s recima koje je zapisao jos 1841: »Izmedju svakog pojedinca i celokupnog covecanstva (...) stoji nacija, sa svojim jezikom i knjizevnoscu, sa posebnim poreklom i istorijom, sa svojim osobenim ponasanjem i obicajima, zakonima i ustanovama - a sve to zeli da i dalje postoji, bude nezavisno, usavrsava se i nastavlja u buducnost - i sa zasebnom teritorijom; drustvo koje se, ujedinjeno hiljadama duhovnih i interesnih veza, sklapa u nezavisnu celinu (...) i (...) vazda je suprotstavljeno drugim takvim drustvima u njihovoj nacionalnoj slobodi; sledstveno tome, pod postojecim uslovima, nacija moze ocuvati postojanje i nezavisnost samo vlastitim mocima i sredstvima. Kao sto jedino kroz naciju i u naciji pojedinac stice duhovnu kulturu, proizvodnu moc, sigurnost i napredak, tako je civilizacija ljudske rase zamisliva i mogucna jedino kroz civilizaciju i razvoj individualnih nacija«.42 To je opsta formula ekonomskog nacionalizma koju bi rado potpisale i nasa konzervativna levica i desnica. Nase vlasti oklevaju, a ratovi u koje su neposredno ili posredno upletene uvek nude dobar izgovor da se odloze neophodne privredne reforme. S izuzetkom Jermenije, koju finansijski odrzava bogata jermenska dijaspora, svi nasi rezimi kaskaju dosta iza drugih istocnoevropskih zemalja u procesu privatizacije drzavnih preduzeca.

Poenta je u tome da se nase etnonacionalne elite ne takmice za trzista, vec za kontrolu nad drzavom i teritorijama. Zbog toga sve to deluje tako predmoderno, iako su novonastale etnicke drzave savremen fenomen. U kontekstu napred opisane jednodimenzionalne modernizacije, drzava je bila i ostaje prvenstveno polje drustvene i privredne konkurencije. Kontrolisuci privredu i ogranicavajuci opcije dostupne i pojedincima i grupama, ona je istovremeno ogranicila i odredila prirodu i broj identiteta koji su pojedincu dostupni. U takvom kontekstu, mozda nije tesko uvideti kako je veza izmedju drustvene krize i krize identiteta, na jednoj strani, i drzave i oskudnih privrednih resursa, na drugoj, dovela do drustvene diferencijacije i polarizacije, koja je na kraju poprimila oblik etnicke samoizolacije. Kada je nasilje provalilo, elite su u etnicitetu videle cinilac koji se najlakse podavao eksploataciji i identifikovanju, zarad legitimisanja njihovog neopopulistickog projekta.

Rekapitulirajuci, rekao bih da su nerazreseno »seljacko pitanje« i zilavost patrijarhalnih ostataka, u spoju sa komunistickim tipom jednodimenzionalne modernizacije »odozgo« i posledicnom razvojnom neravnotezom, proizveli manjkavo civilno drustvo. To erzac civilno drustvo, koje je reprodukovalo autoritarne vrednosti i egalitarne stavove karakteristicne za tradicionalne stagnantne i teritorijalizovane ekonomije, pocelo je da puca po etnickim linijama cim se komunisticki sistem nasao u blokadi i pokazao nesposoban da resi nagomilane privredne, tehnoloske, drustvene i politicke probleme. Uporedo sa krizom razvoja i sistemskom blokadom, odnosi pokrovitelj-klijent uspostavljeni unutar partijsko-drzavne piramide dveju multietnickih federacija doziveli su slom. Iz zatvorene politicke situacije morao se naci izlaz, i on se pojavio u liku uzajamno iskljucivih neopopulistickih nacionalistickih projekata, koji su homogenizovali i polarizovali etnonacionalne zajednice i otvorili put uspostavljanju zasebnih nacionalnih drzava na mestu dveju federacija. Etnicki vec podeljena erzac civilna drustva igrala su presudnu ulogu u ovom procesu, a njihovi najznacajniji elementi su integrisani u nove strukture vlasti, sto je vodilo restrukturisanju mreza pokroviteljstva i klikaskoj politici i takmicenju. Time je otudjenim srednjim klasama, uzgrednom proizvodu komunisticke modernizacije, ponudjen kanal bez presedana za drustvenu pokretljivost navise. Brojni strucnjaci i profesionalci iz takvih civilnih drustava smesta su pozvani da igraju uloge vodja u novouspostavljenim etnokratijama. Nacionalisticke, tradicionalisticke i fundamentalisticke teme koje su politicki mobilisale mase postale su manje-vise jasno formulisana ideologija nasih novih rezima, koja se siri putem svakodnevnog neopopulistickog diskursa i masovnih medija. Prema Jadvigi Stanjiskis - a mozda je ona u pravu - neotradicionalizacija Istocne Evrope bila je preduslov za njenu tranziciju u modernost.43 Rezultat je taj da nase etnokratije, sa svojom nekonsolidovanom drustvenom legitimnoscu, zasad vise lice na balkanske autokratije s kraja DzIDz veka nego na moderne drzave.

Da li se patrijarhat vraca? Odgovor je ne, iako su neopatrijarhalni i neopopulisticki refleksi ocigledni. Zapravo, svedoci smo zestokih grceva traumatizovanog agrarnog drustva, osudjenog na nestanak, i jednako bolnih porodjajnih muka industrijskog poretka koji nastaje. Pojedinci, drustvene grupe i citavi segmenti stanovnistva su uhvaceni izmedju njih, ocajnicki se boreci da definisu i redefinisu svoje drustvene identitete, u fizickom i ljudskom okruzenju koje vise nisu u stanju da prepoznaju. To je grcevit i ciklican drustveni proces kontrakcije i dekontrakcije. Sada zivimo u fazi kontrakcije, kada se cini da je neopatrijarhat u punom zamahu. Tokom ovoga veka, u laboratorijama Balkana i Kavkaza mogu se identifikovati tri takva ciklusa: (1) pretkomunisticki, koji je odrazavao relativno stabilne drustvene odnose karakteristicne za zaostale agrarne ekonomije, stagnantne i imobilizovane, sa tek malobrojnim i izolovanim polovima modernog razvoja; (2) jednodimenzionalna komunisticka modernizacija, tokom koje su ti industrijski polovi ogromno narasli, ali je »seljacko pitanje« ostalo nereseno, stvarajuci razvojnu neravnotezu koju komunisticki drustveno-ekonomski sistem nije bio u stanju da prevlada; (3) postkomunisticki ciklus, koji je zapoceo pre nekoliko godina i jos nije okoncan, gde su se sve dileme iz proslosti, sadasnjosti i buducnosti, cini se, beznadezno preplele. Prelazak iz jednog u drugi ciklus uvek je bivao obelezen drustvenim nemirima i politickim nasiljem. Ovoga puta, zaostrene drustvene napetosti poprimile su oblik etnickih sukoba, prikrivajuci dublje drustvene protivrecnosti. Polaziste za poslednji ciklus jeste prvobitna akumulacija kapitala, koja je svugde bila prljava. Nas problem je u tome sto lokalno stanovnistvo nije imalo sopstveni kapital, osim onoga koji je stizao iz lokalne »sive« ili »crne« ekonomije, ili izvana. Legalizacija znacajnog dela nekadasnje neformalne ekonomije moze objasniti, makar delimice, zasto su mafija i kriminalno poslovanje iznenada izasli na svetlo dana. Proizvodnja za individualni profit, sto je najjednostavnija i najsire prihvacena definicija kapitalizma, ne resava automatski nagomilane razvojne probleme. Verovatnije je da ce mnogi od njih postati jos ozbiljniji, istim onim tempom kojim pojedinac gubi relativnu sigurnost, nekada zajamcenu komunistickim sistemom socijalnog staranja koji se sada razgradjuje.

Drugi krupan problem sastoji se u tome sto seljacka matrica nasih drustava reprodukuje klijenturu44 na mestu predjasnje nomenklature, i s njome povezan sitnorobni nacin proizvodnje koji je fundamentalno protivan masovnoj proizvodnji i kapitalizmu. Nase nove politicke elite i njihove klike, u sustini, predstavnici su sitnih robnih proizvodjaca, jedinih koji su uspeli da izbore odredjen legalan ili ilegalan manevarski prostor pod okriljem ancien regime-a. Iako su mnogi od njih u medjuvremenu nagomilali milione dolara, njihov mentalitet ostao je mentalitet pijace. Zahvaljujuci neotradicionalnom konzervatizmu sacinjenom od dogmatsko-moralistickih ideja »duboko zamrznutih« u proslosti, zajedno sa opstim nedostatkom informacija i profesionalnih umeca, oni nisu u stanju da shvate bilo sta izvan sopstvenog dvorista. Za sve sto prevazilazi te okvire moraju da se oslanjaju ili na znanje nasledjene menadzerske klase komunistickog porekla, ili na stranu ekspertizu. Rezultat je, za sada, razvojni zastoj. No, mozda je Stanjiskisova u pravu kad kaze da mora biti gore pre no sto pocne da biva bolje.

Koliko god paradoksalno zvucalo, postkomunisticki razvoj ce morati da dovrsi ono sto su komunisti zapoceli, ali nisu uspeli da postignu, na isti nacin na koji su boljsevici preuzeli od ruske burzoazije zadatak razgradnje feudalnog poretka. Cini se da modernizacija ne moze glatko da se odvija ako nisu uklonjene sve psiholoske, kulturne, drustvene, strukturne i zakonske prepreke slobodnom razvoju proizvodnih snaga. Na ovaj ili onaj nacin, »seljacko pitanje« se mora napokon razresiti, a ovo resenje mora da prodje ne samo kroz demontiranje drzavnog vlasnistva nad sredstvima za proizvodnju, vec i kroz prevazilazenje »pijacnog« mentaliteta i s njime povezane sitnorobne proizvodnje. I ponovo, to se ne moze obaviti bez drzave, koja mora da stvori sada nepostojece »teorijske ekonomske interese«. Recima Stanjiskisove, ove interese »mora stvoriti drzava, koja mora da odluci koji je kapital legitiman a koji ne, kako ce se raspodeliti svojinska prava i ko ce voditi proces privatizacije. Suprotno nasim zeljama, uloga drzave se nece smanjiti, vec postaje presudna u procesu tranzicije koji se moze protumaciti kao jos jedna 'revolucija odozgo'. Najvaznije pitanje sada jeste: kako kontrolisati i obuzdavati tu neizbeznu ulogu drzave tokom tranzicije«.45 Sasvim ironicno: drzava se vratila!46

U svojoj opcinjenosti politickom stranom price i »istorijskim porazom komunizma«, malo je analiticara zapazilo da je ono sto gledamo na povrsini samo vidljivi deo epohalne razvojne drame, koja nije ogranicena samo na Istocnu Evropu i zemlje naslednice Sovjetskog Saveza. Posredi je istinska »osveta proslosti«.47

Kairo, 3. avgust 1995.

Autor je doktor politickih nauka i profesor Americkog univerziteta u Kairu

Prevela s engleskog
Ivana Spasic

________________________

1 Ivan Ivekovic, State, development and the political economy of international relations: the asymmetrical client-state in the Balkans and Transcaucasia, rad izlozen na Europe and the Balkans Njorkshop, Bertinoro, Italija, 16-18. februar 1996.

2 Barrington Moore Jr., Social origin of dictatorship and democracy. Lords and peasants in the making of the modern njorld, Harmondsvort, Penguin, 1961. i 1981, str. 453.

3 V. npr. Genadij E. Markov, »Les societes traditionelles d'Asie Central«, u: Cahiers du Monde Russe et Sovietiljue, vol. DzDzDzI, No. 2-3, april-septembar 1990, str. 397-401; Bertrand Bouchet, »Tribus d'autrefois, kolkhozes d'aujuourd'hui«, u: Revue du Monde Musulman et de la Mediterranee, No. 1-2, 1991, str. 55-69; Sergei P. Polyakov, »Modern Soviet Central Asian countryside: traditional forms of property in a ljuasi-industrial system«, u: V. Naumkin (ur.), State, Religion and Society in Central Asia, Reding: Ithaca Press, 1993, str. 124-143.

4 Ronald Grigor Suny, Transcaucasia: cultural cohesion and ethnic revival in a multinational society, u: L. Hajda i M. Beissinger (ur.), The nationalities factor in Soviet politics and society, Boulder, Njestvienj Press, 1990, str. 231.

5 Literaturnaja Gazeta, 16. januar 1991, nav. u: Mark R. Ressinger, Elites and ethnic identities in Soviet and post-Soviet politics, u: A. J. Motyl, The post-Soviet nations. Perspectives on the demise of the USSR, Njujork, Columbia University Press, 1992, str. 154.

6 Postojalo je, navodno, i 12 000 clanova organizacije komunisticke omladine, SKOJ, koja je bila ekvivalent sovjetskog Komsomola.

7 Na osnovu istrazivanja koje je sproveo Emory University, na uzorku od 2485 sovjetskih gradjana koji su intervjuisani u svojim kucama novembra i decembra 1989; objavljeno u Nenj York Times-u, 29. 03. 1990.

8 Istrazivanje je radjeno na osnovu uzorka od 200 najistaknutijih clanova srbijanskog i saveznog parlamenta i najvisih partijskih funkcionera, u procentima koji su odrazavali politicki sastav dvaju tela. V. Vinko Djuric, »Turbo elite«, u Dugi, br. 1622, 19. 08-1. 09. 1995, str. 30-31.

9 Josip Zupanov, »Socijalizam i tradicionalizam«, Politicka misao, Zagreb, br. 1, 1977.

10 Sergej Flere, op. cit., str. 267.

11 Josip Zupanov, »Dominantne vrijednosti hrvatskoga drustva«, Erasmus, Zagreb, br. 2, jun 1993.

12 Jednostavnosti radi, ali u skladu sa logikom profesora Zupanova, preuzeo sam ove definicije iz M. S. Bassis, R. J. Gells i A. Levine, Sociology. An Introduction (4. izdanje), Njujork, McGranj-Hill, 1991, str. 67-70.

13 Ruth Pearson, »Gender matters in development«, u: T. Allen i A. Thomas (ur.), Poverty and development in the 1990s, Oksford, Odzford University Press (u saradnji sa The Open University), 1992, str. 292.

14 Dr Rada Ivekovic je bila predavac na Odeljenju za filozofiju Sveucilista u Zagrebu i strucnjak za indijsku filozofiju. Bila je jedna od sedam »vestica iz Rija« protiv kojih je visokotirazni zagrebacki nedeljnik Globus pokrenuo klevetnicku kampanju, pozivajuci da ih se politicki lincuje. Sada zivi i radi u Parizu. Njene novije publikacije su: R. Ivekovic, Orient: critiljue de la raison postmoderne, Pariz, Noel Blandin, 1992; R. Ivekovic (ur.), La Croatie depuis l'effondrement de la Yougoslavie, Pariz, l'Harmattan, 1994; R. Ivekovic, La balcanizzazione della ragione, Rim, Manifestolibri, 1995.

15 Darko Oracic, »A uloga muskarca?«, Vecernji list, 17. 06. 1995.

16 L. Njirth, The problem of minority groups, u: The science of man in the njorld crisis, Njujork, Columbia University Press, 1945, str. 347.

17 Helen Hacker, »Njomen as a minority group«, u: Social Forces, 30. 10. 1951, Cart. 1, str. 65.

18 U Izvestaju o stanju ljudskih prava u bivsoj Jugoslaviji koje je Tadeus Mazovjecki objavio 1992. pominje se 119 trudnoca koje su bile posledica silovanja, i to na osnovu podataka iz samo sest bolnica. Prema medicinskim istrazivanjima, do jednog zaceca dolazi na svakih 100 slucajeva silovanja, tako da mozemo zakljuciti da je 119 prijavljenih trudnoca posledica oko 12 000 silovanja. Buduci da se vecina silovanja ne prijavljuje zbog drustvene stigme koja je s njime povezana, i posto je rat trajao jos dve godine, brojka od 20-30 000 silovanja koja se najcesce pominje u stampi sasvim je verovatna (Njar Report, No. 36, septembar 1995, str. 34).

19 Donald S. Carlisle, Ponjer and politics in Soviet Uzbekistan: from Stalin to Gorbachev, u: Nj. Fierman (ur.), Soviet Central Asia: the failed transformation, Boulder, Njestvienj Press, 1991, str. 111-112.

20 Anthony D. Smith, The ethnic revival in the modern njorld, Kembridz i Njujork, Cambridge University Press, str. 3.

21 Ednjard Shils, The intellectuals in political development, u: John H. Kautsky (ur.), Political change in underdeveloped areas, Njujork, John Njiley, 1962, str. 205.

22 Patricia Mayo, The roots of identity: three national movements in contemporary European politics, London, Allen Lane, 1974, str. 1.

23 Yulian V. Bromlei, »Natsionalnye problemy v usloviiakh perestroiki«, Voprosy istorii, Moskva, nr. 1, 1989, str. 41.

24 Leszek Kolakonjski, »Hope and hopelessness«, Journal of East and Njest Studies, Vol. 17, br. 3, 1971, str. 41.

25 Andrenj Arato, »Civil society against the state: Poland 1980-81«, Telos, br. 47, prolece 1981, str. 24.

26 Parafraziram Vaclava Havela, u: John Keane (ur.), The ponjer of the ponjerless: citizens against the state in Central-Eastern Europe, London, Hutchinson, 1985.

27 Fondacija Otvoreno drustvo ulaze oko 300 miliona dolara godisnje u civilna drustva Istocne Evrope i Zajednice Nezavisnih Drzava. Magazin Time International je nazvao Sorosa »milijarderom koji zeli da spase svet (...) i gotovo moze sebi to i da priusti« (Time International, 10. 07. 1995, str. 32-38).

28 Zapis javnog predavanja odrzanog na Americkom univerzitetu u Kairu 16. aprila 1994. V. isto tako T. Mastnak, »The Slovene story«, u: Pradzis International, br. 4, januar 1994; i From social movements to political parties, u: J. Simmie i J. Dekleva (ur.), Yugoslavia in turmoil. After self-management, London i Njujork, Pinter Publishers, 1991.

29 V. npr. Gregory Gleason, Federalism and nationalism. The struggle for republican rights in the USSR, Boulder, Njestvienj Press, 1990, str. 97.

30 Teodar Shahin, »Ethnicity in the Soviet Union: analytical perceptions and political strategies«, u: Comparative Studies in Society and History, br. 31, jul 1989, str. 409-424.

31 James Critchlonj, Nationalism in Uzbekistan. A Soviet republic's road to sovereignty, Boulder i Oksford, Njestvienj Press, 1991, str. 39-40.

32 Boris Young, »Njith adzes in their eyes: rentierism and market reform in Yugoslavia«, u: Studies in Comparative Communism, vol. DzDzV, br. 3, septembar 1992, str. 274.

33 Potvrda ove teze moze se naci, recimo, u: Ante Cuvalo, »The Croatian nationalist movement 1966-1972«, u: Eastern European Monographs, br. CCLDzDzDzII, Columbia University Press, 1990.

34 Nav. prema Arkadii Popov (ur.), Nationalities and politics in the post-Soviet njorld: 1993, Vasington, IREDz, 1994, str. 40.

35 V. Djuric, Turbo elite, op. cit., str. 31.

36 Alen Anic, »Grad razuzdanih legionara«, u: Vreme, br. 249, 31. 07. 1995, str. 19.

37 Prema beogradskom ekonomisti Mladjanu Dinkicu, Miloseviceva vlast koristi fiktivan »sivi« novac da bi iskamcila privatne devizne rezerve. Od 6 milijardi maraka izvucenih ovom namerno prouzrokovanom inflacijom tokom 1993. i 1994, samo 1,3 milijarde je otislo u dve privatne banke («Jugoskandik« i »Dafiment«), obe povezane s drzavom, nad kojima je proglasen stecaj tako da nisu mogle da vrate dugove kreditorima i privatnim stedisama. Ostatak su prisvojile cetiri drzavne banke i gotovina je ilegalno izneta u inostranstvo, najvise na Kipar, u Grcku i Izrael. Prica se da su taj »regulisani finansijski haos« i njegove kanale iskoristile i razne strane finansijske i mafijaske grupe, poslujuci direktno sa vlascu, da bi oprale svoj novac i izbegle placanje poreza. Dinkiceva analiza finansijskog inzenjeringa u SR Jugoslaviji, objavljena u Beogradu (Ekonomija destrukcije - velika pljacka naroda, Beograd, VIN, 1995) moze posluziti kao vodic za slicne politike u dvema laboratorijama koje ovde ispitujemo.

38 Ime je dobila po Dragoslavu Avramovicu, guverneru Narodne banke Jugoslavije, koji je pocetkom 1994. preko noci smanjio inflaciju.

39 Za pregled desnicarskog nacionalizma i fasizma u Evropi v. John Njeiss, The fascist tradition: radical right-njing edztremism in modern Europe, Njujork, Harper and Ronj, 1967; i Gino Germani, Authoritarianism, fascism and national populism, Nju Brunsvik, Transaction Books, 1978.

40 O »rezultatima« ustaskog pokreta tokom II svetskog rata, v. Edmond Paris, Genocide in satellite Croatia 1941-1945: a record of racial persecution and massacres (prev. L. Perkins), Cikago, American Institute for Balkan Affairs, 1961.

41 Ove reci je Vladimir Dvornikovic napisao 1926. Citirano prema: V. Dvornikovic, »Psychopathic demagoguery«, u: Erenjhon, br. 1, 1994, str. 173.

42 Friedrich List, The national system of political economy (prev. S. Lloyd), London, Longman, 1902, str. 174.

43 Jadnjiga Staniszkis je opisala proces tranzicije u Poljskoj u svojoj knjizi The dynamics of the breakthrough in Easter Europe: the Polish edzperience, Berkli i Los Andjeles, University of California Press, 1991, str. 189.

44 Attila Agh, »From nomenklatura to clientura: the emergence of nenj political elites in East Central Europe«, u: Labour Focus Eastern Europe. A Revienj of European Affairs, br. 47, 1994, str. 58-77.

45 J. Staniszkis, op. cit., str. 182.

46 Theda Skocpol, Bring the state back in, Kembridz, Cambridge University Press, 1985.

47 Ronald Grigor Suny, The revenge of the past. Nationalism, revolution and the collapse of the Soviet Union, Stenford, Stanford University Press, 1993.