Putevi ka miru

O suprotnostima izmedju kulture svakodnevnog zivota i politicke kulture, kao i o suprotnostima izmedju konfesionalnog i sekularizovanog drustva na podrucju bivse Jugoslavije

U Srbiji, Bosni i Hrvatskoj postoji izrazena suprotnost izmedju politicke kulture i kulture svakodnevnog zivota.* Za razliku od drustva, koje je uglavnom tolerantno i manje-vise prakticno, politicka kultura je uskogruda, violentna i intolerantna. Ona pociva na logici uzurpacije, mobilise emocije, politizuje mitove i folklor, zivi od resantimana i od permanentne projekcije neprijatelja. Violentnost i intolerantnost iskljucuju dijalog kao put ka resenju politickih problema i samim tim demokratski vid politike. Taj tip kulture na prostorima bivse Jugoslavije delimicno je bio indukovan spoljnim faktorima, a delimicno se formirao kroz gerilski rat 1941-1945. cije su odlike iregularnost, ilegalnost i ilegitimnost. Na tim principima stvarana je drzava koja se pedeset godina kasnije na njima i raspala.

Teze:

1. Politicko-vojne formacije socijalizovane kroz rat pod vec pomenutim uslovima, ako im se ukaze istorijska prilika da dodju na vlast - kao u bivsoj Jugoslaviji, Rusiji, Kubi, Vijetnamu, Kini - drze se svojih gerilskih iskustava na kojima su zasnovali tip svoje vlasti i ne povlace se sa nje ni po cenu drzavne i drustvene propasti, cak i kada ih istorijska situacija prevazidje.

2. Isto tako, ne dozvoljavaju stvaranje politickog prostora u kojem bi se mogla razviti demokratska kultura, kao preduslov za politicke promene drustva.

3. Na prostoru Bosne, Hrvatske i Srbije pretezno nije posredi sukob izmedju hriscana i muslimana, niti izmedju pravoslavnih i katolickih hriscana (kako se to na prvi pogled cini), nego izmedju organa vlasti i drzavne uprave formiranih jos za vreme socijalizma na cisto nacionalnoj osnovi te u visenacionalnoj sredini vide osporavaoca svoje legitimnosti i zato se protiv nje bore »etnickim ciscenjem« potpomognutim verskom netrpeljivoscu. Socijalnu osnovu te nesrecne politike cini »samoupravni narod« koji je preseljenjem u grad zadrzao seoski mentalitet, a gubitkom socijalizma, ekonomsku osnovu za zivot u gradu, dok u diktaturi nije imao prilike za politicku emancipaciju. Dezorijentisan i zaveden, osudjen je u sadasnjim uslovima na dezintegraciju ili na fizicku propast.

4. Nacija i religija kao zamena za socijalisticku ideologiju ne predstavljaju ni naciju ni religiju, nego posttotalitarni vid nacionalno-verskog fundamentalizma. U Srbiji, Bosni i Hrvatskoj on nije ni kompromitovan niti porazen. Zato na tim prostorima nema fakticke opozicije, nego pseudoopozicije, jer nedostaju uslovi za njeno formiranje. (Vlast je formirala »opozicione« stranke da bi se njima zatvorio politicki prostor u kojem bi se mogla oformiti verodostojna opozicija.) U takvim uslovima ne postoji i ne moze postojati ni nacionalna ni verska tolerancija, jer su i nacija i vera stavljene u sluzbu segregacije. (Sinovi i cerke nevernih hriscana i nevernih muslimana, bivsih funkcionera Saveza komunista Jugoslavije, bore se jedni protiv drugih u ime hriscanstva i islama - kako je to ubedljivo! - dok se specijalne policijske snage Srbije i Hrvatske kostimirane u »cetnike« i »ustase« bratski pomazu u ratu protiv etnicki izmesanog drustva posto su se prethodno politicari dogovorili o demarkaciji teritorije.)

5. Stavljena u sluzbu nacije, religija gubi duhovnost u istoj meri u kojoj postaje ideoloski surogat. Stoga smatram da bi u smislu davanja prednosti demokratskoj alternativi nad autoritarnoscu, trebalo jacati uticaj liberalno usmerenog i sekularizovanog dela drustva. Balkanskim crkvama niti je poslo za rukom da se distanciraju od nacije, niti pak da se duhovno presele iz sela u grad. One su ostale konzervativne, patrijarhalne i autokratske.

6. Smatram da je potrebno jacati ekumensku saradnju i vrsiti ekumenska bogosluzenja svuda gde postoje visekonfesionalne zajednice na istom prostoru. Smatram da je potrebno striktno odvojiti veru od skole i otvarati zajednicke skole i decje vrtice za decu svih narodnosti i veroispovesti.

7. U sekularizovanom drustvu religiozne grupe cine manjinu, ili bar dopustimo konstataciju da pored njih zivi i znatan deo nereligioznih gradjana. Zato se ne postavlja samo pitanje postizanja tolerancije medju religioznim grupama, nego pre svega odnosa tolerancije izmedju vecine i manjine, a to znaci izmedju nereligioznih i religioznih.

Mislim da nije pozeljno teziti resenju pomenutog problema uspostavljanjem tolerancije na principu ravnoteze snaga, jer je »snaga« kategorija kojoj nedostaje uvidjavnost, a osim toga promenljive je prirode. Isto tako, smatram pogresnim da se resenje trazi u okviru tolerantnosti sadrzane u pojmu religije, jer su moguce njene kontroverzne interpretacije. Smatram da treba upostaviti toleranciju koja se temelji na teorijskom i prakticnom nasledju politickog liberalizma jednostavnim preduzimanjem postojecih standarda, isto onako kao sto se nacionalni zakoni prilagodjavaju evropskom pravnom uzoru.

8. U uslovima kada drustvom ovladaju metez, bespuce i beznadje (naravno dugorocno pripremano i planirano u vrhovima naciokratskih vlasti), kada svakodnevni socijalni orijentiri izgube znacaj i drustvo iz ocaja pocne da se obraca Bogu, kao sto se sada desava na podrucjima bivseg Sovjetskog Saveza i delovima bivse Jugoslavije, umesnije je govoriti o masovnoj pojavi psihicke krize negoli o verskom preporodu. Sekularizovanom drustvu stran je fenomen verskog preporoda.

Pomenuto stanje duha predstavlja veliki izazov za svestenike sve tri religije, jer i oni su delovi drustva, koji u krizi svojom licnoscu zamenjuju mnoge drustvene institucije, te im se masovno obracaju osobe sa kojima ranije nisu imali dodira. Vrlo je tesko u njihovom slucaju imati osecaj za pravu meru, a njenim gubitkom crkva moze lako doci u konflikt sa drustvom.

Kao primer navodim diskusiju o uvodjenju veronauke u skole. U okviru opsteg obrazovanja trebalo bi u skolama uvesti nauku o religijama, o uslovima njihovog nastajanja i nestajanja, o njihovim odlikama, a posebno o njihovom uticaju na razvoj kulture. Pri tom je nuzno praviti ostru razliku izmedju informacija o veri i pridobijanja za veru koriscenjem verskih tekstova. Prvo spada u skolsko obrazovanje, a drugo u versku agitaciju koja je zabranjena u okviru skole. U demokratskom drustvu, nijednoj drustveno uticajnoj grupi, racunajuci pre svega partije i crkvu, ne dopusta se agitacija po skolama.

9. Time sto vera kod Srba, Hrvata i Muslimana sluzi za oznaku nacionalne pripadnosti, stvara probleme koje sami tesko mogu da rese, jer je njihov pojam nacije krajnje problematican. On je stvaran pod uticajem nemacke nacionalne romantike, sto je i Nemcima u ovom veku dva puta htelo doci glave. Provocirali su ratove i razaranja, sa posledicom samorazaranja u duhovnom i moralnom smislu. Totalni rat vodio ih je u totalni poraz, ali sraman.

Nas Srbe je davanje primata nacionalnom jedinstvu nad ljudskim pravima, nad demokratskim i gradjanskim vrednostima kao i nad drzavnim principom - garantom pomenutih vrednosti - obrukalo pred celim svetom, dovelo nas u izolaciju pracenu procesom dubokog razaranja materijalnih i duhovnih vrednosti kojem se jos ne vidi kraj. Srpska pravoslavna crkva nije bila na visini istorijskog trenutka ni moralno ni politicki i svojim avanturistickim ponasanjem omogucila je politiku koja je narod i drzavu dovela u sadasnje stanje. (Kao primer navodim nosenje mostiju kneza Lazara uzduz granica buduce srpske drzave.)

10. Na prostorima bivse Jugoslavije stalno je bilo ratova i osvajanja pracenih raznim vidovima gerilskog otpora, posle cega se uvek sve zapocinjalo iznova, sto je uslovilo kako kasnjenje u razvoju, tako i odredjen vid ponasanja koje bi u nedostatku pogodnije reci nazvao mentalitetom. Juzni Sloveni ostavljaju na mene utisak dece rano ostale bez roditelja, koja su naucila da barataju oruzjem pre nego sto su krenula u skolu i opismenila se, i zato su skloni da se svacim pa i verom koriste kao oruzjem.

Zlatomir Popovic

*) Predavanje odrzano u Rogaskoj Slatini, 20. septembra 1997. godine, na ekumenskom skupu odrzanom sa temom »O ulozi verskih udruzenja u mirovnom procesu i njihovom doprinosu za uklanjanje posledica rata na podrucju bivse Jugoslavije«.