Vizental male varosi

Kikinda, na severu Banata, ima sve uslove za idilicnu provincijsku tisinu, pod kojom se kriju i kljucaju stare i nove tajne, strasti, zlocini i nerascisceni racuni. Nasu klasicnu koncepciju »ne talasaj« u Kikindi je, krajem osamdesetih, razbio Sinisa Jakonic, nezvanicni Robin Hud i lokalni Simon Vizental male varosi.

Sta je Jakonic uradio? Kao mladi inspektor SDB mogao je da zivi bez ikakvih problema. Ali, ne, on je vise voleo da cacka i kopa po dosijeima uglednih i uticajnih drugova, i jos strasnije: da objavljuje sta je sve tamo nasao. Zato i nije bilo osobito cudno, barem za nase uslove, kad se 1. decembra 1987. godine nasao prakticno na ulici, bez posla, a, kako cemo ubrzo videti, i bez sanse da se negde zaposli (Jakonic je diplomirani pravnik). Ni do danas nije zaposlen, zivi kod roditelja, a izdrzava se pisuci za novine (saradjivao je sa tridesetak listova i casopisa sa preko 500 objavljenih tekstova), radi sezonske poljoprivredne poslove, a »kane« po neki put i socijalna pomoc. U potaji priprema knjige o posleratnim zlocinima komunisticke vlasti nad civilnim stanovnistvom, pa cak i nad svojim kadrovima koji nisu bili dovoljno »fleksibilni«.

Krajem 1986. godine, posle polozenog pripravnickog ispita u OSDB Kikinda - stekavsi zvanje inspektora SDB - Jakonic je dobio zadatak, »vruc krompir«, da istrazuje proslost bivseg saveznog funkcionera -guvernera NBJ, ambasadora SFRJ u SAD i tada ministra bez portfelja u vladi Branka Mikulica - severnobanatskog kadra Tome Granfila, koga je mnogo svedoka optuzivalo da je za vreme Drugog svetskog rata bio ubaceni agent Gestapoa u partizanima. Od pocetka je sve podsecalo na klasicnu semu iz americkih kriminalistickih filmova gde policajac, istrazujuci zamrsen slucaj, dodje do otkrica da su najvisi krugovi, gle cuda, u sprezi sa mafijom.

Jakonicu je vrlo brzo postao saradnik arheolog i istoricar, etnolog i poliglota Luka Nadlacki, inace osnivac, kustos i prvi direktor Muzeja i arhiva u Kikindi, koji je poluparalizovan tavorio ziveci od skromne penzije. Luka Nadlacki je mnogo znao o pravoj biografiji Tome Granfila i Jakonic je ubrzo kompletirao »Dosije Granfil« na nekoliko stotina stranica. Takodje je u arhivama SDB pronasao originalne spiskove folksdojcera u Kikindi na kojima su bili prvoborci iz 1941. godine, Tomina majka, tasta, sestra i supruga. Nakupilo se tu dovoljno podataka da se protiv Granfila podigne optuznica, kaze Jakonic, koji je u medjuvremenu vec kompletirao krivicno-sudsku dokumentaciju. Umesto toga, rukovodstvo SDB zabranjuje mladom inspektoru da nastavi istrazivanje, i on ostaje bez posla uz mnogo teskih reci i pretnji.

Jakonic nije klonuo duhom, nego je poceo da obilazi beogradske i novosadske redakcije nudeci im svoja otkrica, ali bez uspeha. U medjuvremenu je Luka Nadlacki umro, ali je - krajem 1989 - napokon iz pera Slobodana Pasica revija 92 publikovala »slucaj Jakonic, Granfil, Nadlacki«. Ubrzo, sve do danas, na stotine tekstova objavljeno je, u tridesetak novina i revija, o ovoj aferi, ali bez ikakvog opipljivog uspeha. Nedavno je umro i Toma Granfil, ali ostale su optuzujuce cinjenice da je aktuelna vlast preuzela aparat tajne policije SDB od naslednika J. B. Tita a ovi od Gestapoa.

Bez posla, bez prihoda, Jakonic nastavlja da istrazuje i objavljuje i ostale slucajeve koji spadaju u »bele mrlje« istorije Vojvodine. Javno ukazuje da su u periodu 1944-1949. u Kikindi u konclogorima »oslobodioci« nakon mucenja, silovanja i pljacke ubili oko 700 neduznih civila, 640 Nemaca-starosedelaca (»folksdojcera«) i 60 Srba, muskaraca, zena i dece, starih i bolesnih, bez razlike.

Mada je objavio konkretna imena organizatora i pocinilaca, opet se nista nije desilo: niko nije pozvan na odgovornost, a nadlezni su cutali.

Paralelno sa ovim istrazivanjima, Jakonic vec osmu godinu pise i istrazuje slucajeve krsenja ljudskih prava pojedinaca, koji u ovom simpaticnom provincijskom mestu, u duelima sa vlastodrscima i njihovim slugama - nemaju nikakve sanse. Jakonic je posebno ogorcen cutanjem niza generacija vojvodjanskih istoricara koji o ovim slucajevima nase bliske proslosti uopste nisu pisali, reagovali ili na bilo koji nacin demantovali lavinu njegovih tekstova. Postoji i objasnjenje: pola veka uzivali su sve materijalne beneficije, objavili brda knjiga, cak i plagijata, pa je sada fakticki nemoguce da naknadnim priznanjem ili reagovanjem skoce sami sebi u stomak i poniste svoja »zivotna dela«.

Zivimo u svetu lazi, licemerja, kukavicluka i manipulacija, tvrdi Jakonic sasvim mirno. On danas saradjuje sa nizom naucnih imena Norveske i Nemacke, ambasadama zapadnih zemalja u Beogradu, kao i osobama slicnih pogleda u zemlji.

Ovih dana Jakonic trazi sponzore za svoje neobjavljene knjige (radni naslovi: »Zlocini Miloseviceve tajne policije«, »Jastrebovi nad ravnicom«, »Golgota Nemaca u Banatu«...) i istrazuje nove slucajeve zloupotrebe ljudskih prava. Posla ima na pretek, bar zloupotreba imamo u izobilju. Poznanici mu cesto savetuju da se ostavi svega toga, jer moze samo da ima novih neprilika, ali Jakonic se ne predaje. »Donekle je srecna okolnost sto nisam ozenjen i nemam dece«, kaze Jakonic. »Video sam mnogo ljudi koji su morali da cute i trpe, jer bi im u protivnom porodica bila maltretirana. Ja sam izabrao da se suprotstavim«.

Gordana Perunovic Fijat