Broj 174

(Ne)uspesi reformi »realnog socijalizma«*

Sedam perestrojki

Ne vracajuci se na Petra Velikog ni na Aleksandra II, koji su vec bili »perestrojkisti«, od nastanka Sovjetskog Saveza 1917. godine, sociolog Andrej Bastujev Lada izbrojao je sedam perestrojki koje sve pokazuju znatnu postojanost ambicija, recnika, metode i slogana. Prva je bila Lenjinovo delo: Nova ekonomska politika (NEP) iz 1921, kratkotrajan pokusaj da se ponovo uspostavi trzisna privreda i vrati vrednost novca da bi se Rusi spasli od gladi do koje je dovela kolektivizacija na selu. Staljinisticka nomenklatura primetila je opasnost da sama bude destabilizovana i unistila je NEP. Istovetan scenario se ponovio u vreme Hruscova 1956, Kosigina 1965. (reforme Liberman), Breznjeva 1974. (stvaranje proizvodjackih unija), Andrapova 1983. (organizovanje rada u brigadama; direktni ugovori izmedju preduzeca), Gorbacova 1988. (sestu perestrojku je zamislio ekonomista Abel Aganbegijan), i na kraju Jeljcina 1992. Sve ove perestrojke, tek ocrtane, unistila je nomenklatura: kasarnski socijalizam je svaki put izasao ojacan. [...]

Mafija, preduzetnici i birokratija

Granica izmedju mafije, preduzetnistva i birokratije je porozna, razdvojenost uloga je nejasna. Rusi nepreduzetnici skloni su da svakog preduzetnika nazovu mafijasem, sto diskvalifikuje duh izvornog preduzetnistva. Na suprotnom polu, preduzetnik i poslanik Konstantin Borovoj objasnjava da jedina mafija u Rusiji jeste birokratija koja unistava privatni sektor porezima i povezuje se sa krijumcarima da bi za dolare prodavala drogu i ruske sirovine. Onaj koji je danas mafijas postace sutra industrijalac, poput nekadasnjih americkih »barona lopova« ili francuskih pirata. Pod uslovom da crveni baroni ne udave barone lopove: videcemo da nova klasna borba u sedmoj perestrojki ne suprotstavlja burzuje proleterima, vec kapitalisticke aspirante onima koji jos uvek kontrolisu sredstva za proizvodnju. [...]

»Crveni baroni«

S jedne strane, nova generacija uverena u nadmocnost demokratije, koja bez sentimentalnosti koristi liberalni i kapitalisticki recnik, uverena da je sudbina Rusije u Evropi, i koja zeli da se otarasi evroazijske i slovenofilske ideoloske starudije. S druge strane, gang proizvodjaca, zatvoreni klub inzenjera povezanih sa bivsom Komunistickom partijom ili za koje je Komunisticka partija bila fasada, pravi diktatori sovjetske ekonomije, »crveni baroni«.

Kako ce ovi crveni baroni preziveti demokratiju i trziste ako se ikada desi da oboje pobede u novoj Rusiji? Samoprivatizacijom. U GAZ-u sedamnaest direktora starog rezima, zloupotrebom kredita koji je drzava dodelila preduzecu, uspeli su da preuzmu kontrolu nad vecinom deonica koje je podelila drzava. Ovi direktori iz starog rezima postali su vlasnici u novom rezimu, prema shemi koja se moze uporediti sa preobracanjem nomenklature u kapitaliste u Srednjoj Evropi. Treba li to da izaziva ljutnju. Guverner je besan zbog prevare i zahteva da upravljaci GAZ-a budu poslati u zatvor. Direktor GAZ-a ironicno govori o ambicijama generacije upravljaca koja je izasla iz izbora, a koju on naziva demokraturom. [...]

Siromastvo

Rusi su bili siromasni 1976, to su jos uvek 1994, ali u doba postojanja Sovjetskog Saveza ovo siromastvo je bilo podnosljivo, jer je bilo raspodeljeno. »Siromasni, ali zajedno«, govorilo se tamo. Osim toga, to siromastvo jedva da je bilo vidljivo. Tadasnji mediji prikazivali su jedino bedu na Zapadu, nisu prikazivali prljave stanove, bolnice u kojima se umiralo, ni radne logore u Sovjetskom Savezu. U to vreme nevidljivo je bilo i bogatstvo: prosecni Rus nije znao da su satrapi Komunisticke partije sakupljali strane automobile, lepe zene, devizne racune i dodatne rezidencije. Nekoliko crnih cajki sa navucenim zavesama, bucalo je po Moskvi, skrivajuci rezimske mocnike, ali je ta raskos bila bolje prihvacena kao sastavni deo rezima nego sto je to slucaj sada kada se novi bogatasi koji se voze u rols-rojsevima ili mercedesima javno pokazuju.

Dakle, vidljivost nejednakosti i siromastva, jos vise nego realne nejednakosti i siromastva, izazivaju neprijateljstvo prema novom rezimu, koji je nazvan »trzisnom privredom« iako je njegova bivsa struktura ostala skoro netaknuta: realna ekonomija u Rusiji ostala je 99% socijalizam, ali sada prekrsten u liberalizam. Slom ekonomije i nejednako osiromasenje do kojih on dovodi niposto nisu posledica liberalizacije, vec su i ranije poceli; bez toga, sesta perestrojka ne bi ni bila neophodna. Medjutim, ovo osiromasenje je ubrzano: ne zbog »sok terapije« koja je bila pusta prica, vec kao posledica rasapa sovjetskog trzista kojem su ponestali dotadasnji resursi i trzista. Konacni ishod je sasvim ocit.

Sta zapravo mogu da ucine retke preduzetnice kao sto je Tatjana protiv straha od promena - trecina Rusa su penzioneri - protiv armije, protiv KGB-a koji je promenio ime, ali ne i funkciju, protiv crvenih barona i kolektiva radnika? Savez dojucerasnje nomenklature, dvadeset miliona birokrata koji su nasli utociste unutar aparata, sa crvenim baronima industrije, predstavlja pravu upravljacku klasu, koja samostalno i bez nadzora - jer vise ne postoji Komunisticka partija - poseduje celokupna sredstva za proizvodnju. Ova upravljacka klasa, koja je prirodno neprijateljski nastrojena prema prokapitalistickoj revoluciji, sasvim izvesno ce odneti pobedu. Ona u tu svrhu raspolaze jednim izuzetnim tipom oruzja kojem nijedna liberalna demokratija nije nikad doskocila: hiperinflacijom. Stampanje novca dopusta novoj upravljackoj klasi da sacuva kontrolu nad aparatom za proizvodnju. Oni koji vladaju centralnom bankom prakticno raspolazu zivotom velikih industrija, sovhoza, armije i penzionera. Hiperinflacija proizlazi iz ove zloupotrebe moci stampanja novca; ona obogacuje spekulante, osiromasuje sve ostale i slama moral nacije. Ova demoralizacija, osiromasenje, rastuca nejednakost nisu posledice liberalizacije, vec njenog odsustva. To neshvatanje i odgovara novoj upravljackoj klasi: njoj je sasvim u interesu da narod buni protiv nepostojecih kapitalista. Ovo organizovano neshvatanje dovesce ocajnu naciju do toga da trazi spasioca. Tako ce pod rusevinama drustvenih pobuna nestati sedma perestrojka. [...]

Populisticki diktator

Zirinovskog ispraznost projekta i vlastita paranoicnost nece spreciti da postane sef ruske drzave, na izborima ili bez njih, uz verovatnu podrsku armije, rekonstituisanog KGB-a i »crvenih barona« industrije. Ako to ne bude on, bice neko drugi koji ce mu liciti kao brat. Scenario koji ce uslediti sam se pise, buduci da su narodi u krajnjoj liniji slicni. Zirinovski, ili njegov dvojnik, nadahnuce nece crpsti u frankizmu ili pinoceizmu - sto su bili posredni stupnjevi prema kapitalizmu - vec svakako u staljinistickoj Rusiji iz tridesetih godina. Rusiji velikih investicija i prinudnih radova. Rusi time nece postati prosperitetni, vec ce ponovo osiromasiti zajedno i u tisini: planovi su spremni, nikada naime i nisu bili izbrisani, represivni aparat ostao je netaknut. Jedna nova totalitarna moc doprinece tako da se ispuni ideoloska praznina nove Rusije. U ovom pitanju, ruski narod ima zahteve: on nikad nije upoznao despotizam koji se ne bi oslanjao na neku ludu ambiciju i kohortu sikofanata koji su velicali neki »izvorni ruski put«. Govor je vec napisan, star je iako prefarban: slovenofili ce biti ideolozi razdoblja posle perestrojke.

*) Iz: Gi Sorman, Velika tranzicija, Izdavacka knjizarnica Zorana Stojanovica, Sremski Karlovci-Novi Sad 1997, str. 53, 59, 59-60, 63-64, 66. Preveo s francuskog Dusan Janic. Oprema redakcijska.

© 1997. Republika & Yurope - Sva prava zadrzana
Posaljite nam vas komentar