Galopirajuca boljka

Vojvodi zemunskom nedostajalo je samo 15 000 glasova da postane firer Srbije. »Srbija je izbegla za dlaku pobedu fasista u drugom krugu predsednickih izbora«, objavili su, s uzdahom olaksanja, u krugovima demokratske opozicije. Kao da je fasizam lutajuci meteorit koji nas je, srecom, promasio i odleteo u astralnu nedodjiju. Nije, nazalost, i olaksanje moze biti samo privremeno.

Posle prvog kruga, zakrvljeni glavari demokratske opozicije izjavljivali su: »Vojvoda je dostigao svoj vrhunac, dalje moze samo da pada«. I svi su, za Vojvodin uspon, imali laka i pitka objasnjenja. (»Privremena konfuzija birackog tela.«) Kad se, ubrzo zatim, ispostavilo da fasisticki vodostaj nema tendenciju opadanja nego opakog povodnja, da se fasizam siri »birackim telom« kao galopirajuca tuberkuloza (Vojvoda je za samo mesec dana osvojio novih milion glasova) tumaci i pojasnjivaci su malo umukli. Neobjasnjive stvari dogadjaju se najcesce onima koji za sve imaju spremna objasnjenja.

Iako ima nekih naznaka da mu je pobeda u drugom krugu bila ukradena, Vojvoda se ne nervira - on zna da je bacil koji je posejao pao na dobru podlogu. Demokratska opozicija (tacnije: demo-opozicija, opozicija koja lici na demo-mod neke arkadne igre) stavila je Vojvodu u zagrade i vratila se zacaranom krugu medjusobnih istrebljivackih strasti. O fasistima cemo razmisljati sutra. Sve se dogadja kao u svetu Kafkinih prica i romana: zastrasujuce je da ono sto je zastrasujuce nikog ne prestrasuje.

Nehajan odnos prema epidemiji fasizma dâ se objasniti i mitoloskim razlozima. Izgleda da mnogi na Vojvodinu druzinu gledaju kao na cudoviste iz bajke cijoj telesini ubodi maca ne mogu da naude, naprotiv - od njih se povecava. Ovoga je svestan i sam Vojvoda (izjavio je da mu je zao sto ga Kinkel nije napao samo nekoliko dana pre glasanja u drugom krugu - tada bi, sigurno, imao 10 procenata glasova vise). Nisam siguran da nije u pravu.

Impotentni autodestruktivac

Nasa lezernost i opustenost pred fasistickom poplavom (umesto ovih odrednica mozda bi bolje bilo upotrebiti odrednicu »rajska tupost«) kao da govori o privlacnosti ponora (»hajde da probamo i to cudo«). Ponekad ta lezernost prerasta u pravu grotesku - kao u dve izjave g. Zorana Djindjica date, nekoliko dana posle drugog kruga, nekim nemackim novinama. Prva od tih izjava (obe su antologijske) glasi: »Nas fasizam je autodestruktivan«! Ne znam koga je g. Djindjic hteo da relaksira ili ohrabri ovom dijagnozom, svejedno, ja sam poceo drugacijim ocima da gledam na terenske radove vojvodinih podviznika. I primetio sam jednog malog trsavog fasistu kako rusi svoju kucu (sopcuci pozudno »Oh! Oh!« kao g. Mazoh) i jos jednog kako sam sebe izbacuje iz sopstvenog stana. Druga izjava g. Djindjica veli: »Nas fasizam je impotentan«! Ako ostavimo na stranu doslovno znacenje ove dijagnoze (skvo iz nesrpskih plemena ne treba da strepi) ona bi se dala prevesti otprilike ovako: »Nasi fasisti su impotentni jer samo prete, a ne ostvaruju svoje pretnje!«. Sto je tvrdnja sa ogavno dvosmislenim implikacijama. Od ohrabrenja koja nam nudi g. Djindjic hvata nas laka jeza.

Samo pravi znaju pravac

Fasisti nicu kao pecurke posle kise, ali to nije vazno, to je usputna pojava kad je tle vlazno. Vazno je da se odluci ko je prava opozicija i onda ce sve krenuti u zeljenom blagodatnom smeru. Jer samo oni koji su pravi znaju pravac. A i narod samo to ceka. Kao princeza-usedelica iz bajke koja ceka da se napokon pojavi onaj pravi (jedini, jedinstveni) kome ce darovati svu ljubav svoju. Nas brod tone, ali to nije vazno, vazno je da se konacno rascisti i razbistri i objavi: mi smo pravi! Svi su se izglupirali i izbudalisali samo smo se mi iskristalisali.

Nas brod tone,
neka ga nek tone,
neka se davi ko hoce da se davi,
mi necemo - jer mi smo pravi!

Kuga se siri - neka se siri!
Nas to ne gnjavi!
Svi su bolesni
mi smo zdravi
i ostacemo zdravi
zato sto smo pravi!
Miodrag Stanisavljevic