Mrtvarenje

Decja masta, zna se, cesto nas zbuni. Tako sam pre vise decenija od jednog trogodisnjeg decaka, koji vec desetak godina zivi negde na jugu Afrike, inace sina nedavno preminulog prijatelja, cuo jednu rec koja mi se povremeno vraca sa svojim zagonetnim znacenjem. Decak se, naime, potuzio na jednog pecarosa da je »umrtvario« ribu.

Tokom minulog rata ta rec mi se povremeno vracala, ali mi nije izgledala prikladnom za retko vidjene surovosti. Zlocini su, ipak, nesto autenticno, originalno, autorsko, do mahnitosti doveden subjektivitet. Dva skorasnja dogadjaja su me, izgleda, priblizila ranije neshvacenom znacenju reci »umrtvariti«.

Posmatrajuci zgariste od Jugoslovenskog dramskog pozorista osecao sam se ojadjeno i bedno pred stihijom slepe razorne sile. Slicno sam se osecao i pre vise od dvadeset godina, kada je po nalogu Marsala »umrtvarena« jedna izuzetna predstava u istom pozoristu (»Kad su cvetale tikve«), kao i pre desetak godina, kada je nacionalisticka rulja, predvodjena mantijasima, »umrtvarila« predstavu o svetom Savi. Izvesna razlika, ipak, postoji. Kada znamo ideologije i poznajemo ucesnike, onda nam dogadjaj izgleda manje fatalno, cak poverujemo da mu se mozemo suprotstaviti. I suprotstavljali smo se, mada bezuspesno. A kada hara anonimna stihija, jedva i pomislimo na otpor.

Odgonetanju skrivenih znacenja cudnovate reci najvise mi je pomogao jedan cudovisni dogadjaj koji se 18. oktobra desio usred Beograda. Nekolicina decaka je bukvalno zatukla takodje decaka, Dusana Jovanovica. To sto je usmrceni decak Rom, dogadjaju daje posebno znacenje. Iza jednog Roma, naime, nema ni vojske ni policije, ni crkve ni akademije, ni institucija niti organizacija, kao sto ih nije bilo ni iza mnostva Roma stradalih u mnogim tragicnim istorijskim razdobljima. Jedva da ima pogroma i genocida - recimo, nad Jevrejima, Srbima ili Muslimanima - koji nije zahvatio i Rome, ali oni obicno izostaju iz istorijskog pamcenja i bilo kakve zastite. Povrh svega, oni postaju, cini se, glavna meta raznih nasilnika, i tamo gde se mnogo nade polaze u buducnost slobode i demokratije, u zemljama bivseg »realnog socijalizma«. A u nasim, ionako turobnim prilikama, razularena sila nastavlja »rednju«, kao anonimna stihija koja je tim razornija sto je zrtva manje otporna i zasticena. Tamo gde nekrofilija vec godinama hara nije se cuditi ne samo zastrasenima i ravnodusnima, nego ni licemernima koji se, iako ogrezli u zlu, ne libe da, tu i tamo, i sami podignu glas protiv ponekog zlocina i poneke zlocinacke ideologije (»skinhedsa«, recimo). Mrak je sve gusci. I jezik mu se prilagodjava. Ako je rec »zivotarenje« vec dugo zamena za rec »zivot«, moglo bi se reci da je »mrtvarenje« neka vrsta ubijanja i smrti koja nije jednokratni dogadjaj, vec proces, i to »dugog trajanja«.

Protesti vise stotina Beogradjana, medju kojima i Roma, pokazuju da jos ima ljudi koji ne pristaju na potpuni mrak. Slaba je uteha sto je time jedna neobicna rec postala manje zagonetna.

Vasilije Popovic