Otimanje o vlast

Srbija jos nema predsednika, ali joj je za utehu ostala mogucnost bogatih i raznovrsnih politickih igara sa nepredvidivim raspletima.

Za nasu sadasnju situaciju nikako ne bi moglo da se kaze da je dosadna. U drugim zemljama, sa ukorenjenom parlamentarnom demokratijom, cak bi bila i politicki inspirativna. Koliko je samo koalicionih vlada u zapadnoj Evropi, a u poslednje vreme sve vise i u istocnoj, koje sebi osiguravaju uspeh i relativnu dugovecnost. Kod nas, gde nema ni traga od medjustranacke lojalnosti, niti postovanja demokratskih pravila igre, tako nesto je cista iluzija. Kada se dvoje udruze obavezno rade o glavi onom trecem, a posto to zajednicki oposle, onda u samoj koaliciji onaj jaci jedva ceka prvu priliku da smrsi konce slabijem partneru.

Zbog toga i ova aktuelna prica o novom koalicionom partnerstvu u Skupstini Srbije samo je puka i tragikomicna zabava za javnost, a bespostedno otimanje o vlast je i dalje nasa jedina realnost. Cak i ako dodje do neke privremene koalicije, sve ce opet da se svede na golu silu i medjusobno neprijateljsko odmeravanje. Niko razuman ne moze da zamisli da se SPS, uprkos teskom krvoliptanju, odrice sna o obnovljenoj apsolutnoj vlasti. Sa svojim mrsavim izbornim rezultatima SPO ne moze sebi dopustiti luksuz takvih snova. Ali je zato tu Seselj cija je zvezda jos jace zasjala na politickom nebu.

U tome i jeste sav problem danasnje Srbije i uzrok produzenja njene agonije. Mozda bi cak moglo da se kaze da nam se bliska proslost opet vraca na najgori moguci nacin. Pre desetak godina Milosevic je, obracunavajuci se s »mekim« delom bivseg Saveza komunista, sirom otvorio vrata »antibirokratskoj revoluciji« i ratu u ondasnjoj Jugoslaviji. Seselj se sada uspinje na novom talasu populizma koji donosi mnoge sukobe i nepredvidive posledice za Srbiju i Jugoslaviju. U svetu ne kriju strahovanja sto se kod nas ponovo zamecu nova zarista krize. Ceo drzavni i drustveni organizam opet se trese pod uticajem one stare, a nezalecene groznice.

Da li je sudbina Srbije da uvek bira izmedju dva zla, da stalno silazi sunovratnom stazom sa crnjisa na gorisa? Ima li, sem ove apokalipticne, i neke drugacije vizije? Kako ce i da li ce demokratska opozicija - ne samo stranke, nego i sav onaj gradjanski potencijal rasut u raznim drugim organizacijama, moci udruzeno da odgovori na ovaj najnoviji izazov?

Dragos Ivanovic