Slucaj jedne izlozbe

Anatema koju je na Cetinjsko bijenale a posebno na postavku »Nova ikona« bacio crnogorski mitropolit Amfilohije, uplasila je, izgleda, i verujuce i ateiste. I umetnike »slobodnog duha i izraza« i politicare koji za svoj voluntarizam ne mogu naci opravdanja. A likovni kriticari su, izgleda, zeleli da ne kazu nista. Cetinjsko bijenale najvise su precutkivali kriticari. U tome se izdvajao jedino crnogorski nedeljnik Monitor, dnevnik Vijesti i strana stampa. Zaista je cudno da najveci deo posla oko prezentacije ove znacajne manifestacije, koja nije samo likovna, padne na same autore.

Autori Bijenala su, u prvi mah, zdusno stali u odbranu svoje koncepcije. Reakcije su, kazu, ocekivali ali ne i »prokletstvo«, niti kradju 14 eksponata, demoliranje jedne i spaljivanje druge postavke. Svi se, medjutim, slazu u jednom - izlozba »Nova ikona« krajnje je provokativna. Ona ne uzbudjuje samo vernike na ivici fanaticnosti vec i one umetnike sklone eksperimentu i provokaciji. Niko o njoj nije govorio bez izvesne kolicine »moralne« rezerve. Najsmeliji u izjavama, uz pohvale Bijenalu za njegovu avangardnost i »pracenje tokova savremene umetnosti«, ipak se nisu slagali sa izborom umetnika i namerom da se tako nesto uopste prikaze u Crnoj Gori. Ona, po njima, s obzirom na svoju specificnu tradiciju (mozda bi bilo bolje reci - tradicionalizam), tesko podnosi takve »novotarije«.

Princ Nikola Petrovic Njegos, osnivac i predsednik Bijenala, bio je, sigurno, na velikim mukama. Potomak najcuvenije crnogorske porodice, u nezahvalnoj ulozi »princa sa misijom«, kao da nikog nije zadovoljio. Mitropolit je njegove autore nazvao »belosvetskim mazalima« i »paklenim duhovima«, a njihova dela »adskim smradom« i »zvijerima iz bezdana«, a njega (ne pominjuci mu ime), podsetio na casne i slavne pretke i na tri veka Petrovica. Doduse, nazvao ga je »casnim potomkom«, ali je i primetio da neko crnogorskoj vladi i ministarstvu kulture »podmece« ono sto niko drugi nece. Princ je, pokusavajuci da se svima izvini ali i ostane pri svojoj profesionalno odbranjivoj koncepciji, satanizovanu izlozbu - zatvorio (makar privremeno). Nikola Petrovic kaze da je to, pre svega, bila njegova odluka, doneta u saradnji sa komesarima i Umetnickim savetom Bijenala. Zanimljivo je, medjutim, da je princevoj odluci prethodila »sugestija« Ministarstva za kulturu Crne Gore koje se u svom saopstenju na svaki nacin distanciralo od ovog projekta. Zapaljiva predizborna politicka situacija ostala je jedinim razlogom za prekid ove izlozbe, dok ne prodje halabuka.

Proglas Mitropolije koji po tezini i »apokalipticnosti« ledi krv u zilama, ne lici na protest povredjenih ili razocaranih pa ni onih koji su, svojim »pozvanjem«, duzni da stite simbole ili otelovljenja vere. U njemu nema hriscanske milosti a kamoli prastanja. To je poziv na obracun, na proterivanje, na unistavanje. Jedan krstaski rat u malom dogodio se na Cetinju.

Ako ostavimo po strani pitanja o uspesnosti ili promasenosti ove postavke, svakom ko je makar i najpovrsnije upucen u obrede inicijacije i posvecenja, jasno je da »sveto« ne moze biti nesto sto nije »posveceno«. Oni koji su od nas bolje upuceni u kanonska pravila kazu da pravilo broj 28 Nikejskog sabora izricito definise ikonu kao likovni predmet nad kojim je izvrsen »cin posvecenja«. Samim tim sto ce neko nacrtati simbol ili prizor »svetosti«, to ne postaje sakralni predmet. Sve druge rasprave su, u ovom slucaju, esteticke.

Nastasja Radovic