»Milo, Turcine«

Vicu Bulatoviceve pristalice na protestnim mitinzima u Podgorici organizovanim povodom navodne izborne kradje. Ide se i dalje: »Gde ste Turci, poklace vas cetnici«, vice ostrascena masa, a zidovi zgrada sirom Crne Gore osvicu s pretecim grafitima: »Pobicemo Turke«, »Turci, selite se«. Ne izostaju, naravno, ni »poturice«, kao ni nezaobilazni »islamski fundamentalisti«.

Dosad su Turcima nazivani uglavnom bosanski Muslimani (Bosnjaci), uz (ne)casne pojedince na hriscanskoj strani.

Zasto Turci?

Pripadnici ove mirne i nadasve nekonfliktne nacionalne manjine zive - kako se zna - pretezno na podrucju Makedonije i na Kosovu, dok su svi ostali Muslimani autohtonog, to ce reci, slovenskog porekla. Sami Turci-Osmanlije odavno su napustili nase prostore; poslednji su izgnani jos u vreme balkanskih ratova, a od vremena uspostavljanja Turske Republike (1923) odnosi obe Jugoslavije sa ovom drzavom bili su uglavnom veoma dobri. Uz to, vec nekoliko decenija Turska, a posebno Carigrad, omiljena su destinacija turistickih i inih putovanja.

Ali, u govoru savremenog etnickog nacionalizma doslo je, tokom poslednje decenije, do ozivljavanja politickih mitova i mitski toposi i likovi (oziveo je i epski deseterac) postaju omiljeno obelezje javne komunikacije. Otuda na nasim ekranima i novinskim stupcima ne prestaju da tutnje Turci (Latini, Brankovici i drugi), tj. nasi mitski neprijatelji. Iskoracivsi, tako, iz istorijskog vremena u bezvremenski prostor mita mi, znaci, samo nastavljamo prethodne ratove nasih predaka. Ergo, »rat je (i) u ovom slucaju mitski obracun Heroja sa Cudovistem«. Iliti, »nasi ratnici (demonstranti) se bore za coveka, a njihovi protivnici su neljudi«.

Olga Zirojevic