Ne nazire se demokratska koalicija

Goran Milicevic (profesor Ekonomskog fakulteta): 1) Pre svega, sto se tice pouzdanosti zvanicnih rezultata izbora njih valja uzimati sa potrebnom dozom opreza, vise kao orijentir nego kao nesumnjiv podatak. Na to nas obavezuje proslogodisnji skandal sa preinacavanjem rezultata drugog kruga lokalnih izbora, a potvrdu nam daje i ovogodisnje zvanicno saopstenje o procentu glasaca u prvom krugu, za kojeg je prvo, ishitreno, bilo receno da iznosi preko 62%, a potom da iznosi tek 57%.

2) Imajuci u vidu ovu nepouzdanost izbornih rezultata kao presudnog politickog pokazatelja, prilicno je cudno da za 7 godina nijedna od velikih opozicionih partija nije uspela da postavi kontrolore na svim birackim mestima, jer tako i njima ostaje samo da veruju tim nepouzdanim zvanicnim rezultatima RIK, cije clanove odredjuje vladajuca partija. To govori o dosta tankoj partijskoj infrastrukturi tih velikih opozicionih partija, ali i o prilicnoj neozbiljnosti njihovih lidera, koji, uz to, uvek nekako pred izbore uspevaju da se zestoko isposvadjaju, samo da ne bi morali da zajedno idu na izbore i da, najzad, obezbede smenu vlasti mirnim putem. Otuda se postavlja pitanje da li je ovde zaista rec o visestranackim izborima. Naime, sve vise se namece utisak da ovde postoji samo jedna - drzavna partija, a da se sve ostale ponasaju kao njene filijale zaduzene da glume opoziciju.

Tako, npr., da su izbori bili odrzani dan posle srpske Nove godine, koalicija Zajedno bi bez ikakve sumnje imala najveci broj poslanika u parlamentu, mada verovatno ne i dovoljan da samostalno sastavi vladu. U demokratskim sredinama bila bi stvar tehnike da se ta prednost ocuva do izbora krajem godine, ali ovde je insceniran besmislen sukob samo da bi se nasao nacin da se ta krupna prednost ispusti i spreci pad rezima. Ili drugi primer, kada su ti izbori najzad odrzani, dve velike, navodno opozicione partije imaju i cistu, aritmeticku vecinu mandata u parlamentu i mogle bi, ako se vec ne podnose previse, da oforme bar tzv. vladu eksperata, makar i samo na ograniceni rok od, npr., 6 meseci. Time bi se sasvim detronizovala vladajuca partija, oduzelo bi joj se njeno najjace propagandno sredstvo - drzavna TV, cija pristrasnost je jedna od glavnih prepreka za fer i postene izbore, i uz uvodjenje jedne izborne jedinice za citavu republiku, obezbedili bi se, najzad, ravnopravni uslovi za sve. To bi sve znatno podiglo rejting ovim partijama i na sledecim izborima bi vladajucu koaliciju sveli na razmere jedne od vecih, ali ne vise i najvece politicke snage. Interes ovih, navodno opozicionih partija za ovu »kumovsku koaliciju« je dakle ocigledan, ali se u svim kombinacijama ona smatra najmanje verovatnom, izgleda upravo zato sto je najpogubnija po vladajucu koaliciju.

3) Na poslednjim izborima, kao i na prethodnim, ocigledno je da se glasalo za promenu rezima, odnosno protiv najmocnije licnosti tog rezima. Razlog za takvo opredeljenje je veliko i stalno rastuce nezadovoljstvo sve veceg dela gradjanstva postojecim stanjem trajnog beznadja (na licnom, porodicnom i sirem drustvenom planu) i ocajnicka zelja da se taj obruc beznadja probije. U tom smislu namece se utisak da protiv bilo kog kandidata vladajuce partije i njenog vodje vise gotovo nijedna koalicija ne moze da izgubi.

4) Snaga koja moze efikasno artikulisati to nagomilano nezadovoljstvo gradjana i stavljajuci se na celo gradjanskog protesta doneti pozitivne promene, zasad se, medju postojecim partijama i koalicijama, ne nazire. Koalicija Zajedno je to, uz dalje sirenje fronta otpora rezimu, sigurno mogla, ali je to, po svemu sudeci i glavni razlog zasto ona vise ne postoji. Mozda ce to moci neki buduci uspesni siroki savezi demokratski orijentisanih partija (medju kojima ce nuzno biti mesta i za, po evropskom obrascu reformisane, partije levog centra, narocito kasnije, u postmilosevicevskoj eri), ali se cini da ce biti potrebne i nove, neliderske partije i pokreti, zasnovane upravo na artikulaciji ciljeva gradjanskog protesta.