Zivost na bdeniju

Sistematsko sputavanje i suzbijanje kritickog misljenja sustinski suzava razborit odnos prema stvarnosti

Nebojsa Popov

Vanredni dogadjaji, sasvim razumljivo, traze iskorak iz svakidasnje rutine. Tako, radjanje i umiranje prati narocita paznja i briga. Bdenje nad takvim dogadjajima je i privatna i javna stvar (pomenimo primerice bozicno i uskrsnje bdenije). Pravila nalazu ozbiljnost, pogotovo prilikom bdenija uz pokojnika; zivost tada izgleda nedolicno, mada se desava da se i kraj pokojnika zapeva.

Buduci da kriza ima obelezja i umiranja i radjanja, nesto se radja a nesto umire, i nju prati bdenje, a na bdeniju biva ne samo ozbiljnost vec i zivahnost.

Presna stvarnost

Glavni stubovi »vecnog« poretka - partija, policija i armija - oliceni su u vodji (otuda »kult licnosti«). Slabo mesto u ovoj ideologiji je u tome sto su anonimni aparati vlasti i mogli racunati na dugovecnost, dok je zivot vodje, ipak, bioloski ogranicen. Zbog toga su najveci unutarnji poremecaji poretka povezani sa smrcu vodje. Bolest vodje, kada nije bila skrivana, pracena je masovnim bdenijem, a sahrane su se pretvarale u grandiozne rituale, s teznjom da se pokojni vodja ucini besmrtnim (balsamovanjem lesa i gradnjom mauzoleja). Smrt Lenjina i Staljina, Mao Cedunga i Kim Il Sunga duboko su uzdrmali i drustvo i drzavu. A kada su u SSSR-u zaredom poumirali Breznjev, Cernjenko i Andropov, zapoceo je i raspad »prve zemlje socijalizma« i jedne od supersila savremenog sveta.

Oko Titove bolesti i smrti, prisetimo se, vladala je takodje velika napetost. Dok je bio u »punoj snazi«, malo ko je i pomisljao na njegovu smrtnost, a ni tada se nije pominjala smrt, nego da ce jednom »otici«, kao princ iz bajke koji nekom carolijom pohodi svet obicnih smrtnika. Oni, pak, koji su brinuli o tome sta ce biti »posle Tita« pokazivali su izvesnu razboritost prema cinjenicama zivota i smrti, i to ne samo konkretne osobe, nego i poretka koji ona personifikuje. A oni koji su se drzali vladajuce ideologije, zanosili su se raznim parolama - »i posle Tita - Tito«, »Druze Tito mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo« i sl. Za duge bolesti trajalo je veoma dramaticno masovno bdenije. Sahrana je protekla kroz retko vidjen svetski spektakl. Potom, godinama se nasilno odrzavalo bdenje nad njegovim »likom i delom«. Tek kada je uzelo maha rusenje i razaranje citavog politickog i drustvenog poretka, u cemu su prednjacili bas najborbeniji cuvari »lika i dela« pokojnog Vodje, obelodanjena je duboka kriza. Sistematsko sputavanje i suzbijanje kritickog misljenja sustinski suzava razborit odnos prema stvarnosti. Pred cinjenicom smrti tesko je naci utehu i u zapustenoj religiji, a kamoli u ideologiji koja se ne bavi umiranjem. I sama smrt ostaje deo presne - ni duhom »svarene« - stvarnosti.

Naturalizacija nacije

Izmedju nekada slavljene »svetle buducnosti« i sada sve »slavnije proslosti« jedva da opstaje ikakav prostor za normalan zivot. Kada su sva svetla ideologije i propagande uperena na buducnost ili proslost, sadasnjost ostaje u mraku. Tu se, pod okriljem tmine, svasta moze ciniti u ime »svetlih ideala«, i slati ljude na stratista, i razarati naselja i raseljavati stanovnistvo, otimati i pljackati, bez bilo kakvog nadzora - bdenja. U mraku traje »prirodno stanje«, prema »vucjim zakonima«.

Otkako je nasa kriza internacionalizovana, smenjuju se prizori optuzivanja za mrznju i nasilje i pregovori oko mira. Domaci akteri i sukoba i saradnje su mahom nepromenjeni, dok su strani ucesnici podlozni promenama (prema pravilima izborne smenjivosti). Doduse, i u nas su izbori sve cesci, ali na njima, kao po zakonima sudbine, pobedjuju glavni akteri mrznje i sukoba, koje u svetu oznacavaju cas za protagoniste zla, cas za jedine garante stabilnosti. Povremena upotreba spoljne vojne sile privremeno obuzdava domace vojne sile, ali ne moze trajno ukloniti usmerenost domacih aktera da silom rese sve zapletenije sukobe.

Ni posle brojnih pregovora i sporazuma o prekidu rata, ukljucujuci i Dejton, vladajuci domaci akteri ne pokazuju stvarnu spremnost da okoncaju rat te drugim sredstvima - a ne silom - resavaju sporove i sukobe. Stvarni protivnici rata, medjutim, nemaju snage niti podrske da preuzmu vlast i odgovornost za mir i saradnju. Sadasnji vlastodrsci sprecavaju izbornu smenu vlasti a raspolazu silom kojom prete svakome ko posegne za ozbiljnijom promenom. Krug se zatvara, iznutra se namece »prirodni« autoritet nacije, a spolja se ocekuje duga istorijska evolucija. A dok se taj proces ne dovrsi, »prostor« u kojem se nalazimo ostaje izolovan od sveta, kao omedjeni rezervat za plemenske sukobe.

Stradanje bez jasnih izvora i uzroka, konkretnih odgovornosti i krivica, navodi stradalnike na zalopojke nad hudom sudbinom, pa i na bdenije nad vlastitim izumiranjem. Ideologija zaista ima veliku moc. Kao sto se doskora verovalo u neumitno »odumiranje« raznih istorijskih tvorevina, ukljucujuci i naciju, sadasnje verovanje u vecnost i svemoc nacije kao prirodne pojave zaista mnoge baca u ocajanje (samo retke cini oholima). Promena zapocinje suprotstavljanjem takvom verovanju i nepristajanjem na progon iz vlastitog doma (uzurpacijom nacije od silnika i avanturista, pljackasa i zlocinaca). Nacija istorizacijom biva denaturalizovana, umesto svetinje postaje svetovna, ljudska tvorevina.

Gosti u vlastitom domu

Tesko je poverovati da se iko rado i olako odrice svoga doma, pa i nacije i drzave. Lakse je razumeti sve one koji smatraju citav svet svojim domom, koji vlastiti zivot shvataju kao prozimanje raznolikosti. Ali, pakao nije jasno i pouzdano omedjen, minuli svetski ratovi su pokazali da razorne sile ne priznaju medje ne samo nacija i drzava, nego ni civilizacije i demokratije. Da bi se te sile obuzdale, nije dovoljan samo otpor i suprotstavljanje, vec i stvaranje vrednosti, institucija i procedura koje stite bogatstvo raznolikosti zivota. Neophodno je bdenje i nad radjanjem i zivotom.

U izuzetno dramaticnim zbivanjima, koja naprosto namecu opredeljivanje »za« ili »protiv«, iznenadjuje rasprostranjenost »uzdrzanih«. Za tako nesto nizu se razna opravdanja: tradicija podanistva, velika nepismenost, moc ideologije i propagande, rizici od silnika i razlicita shvatanja »pogodnog trenutka«. Kao da se jos nije dotaklo poslednje dno propadanja od kojeg bismo odskocili u obnovu zivota. Neka se, cujemo s raznih strana, »izive« sve varijante nacionalizma, i vladajuce i opozicione, pa cemo se onda »dici na noge lagane« (»nogama« su se, inace, mnogi vec opredelili, odlaskom iz zemlje). Na podvige nogama pozivaju se i mnogi »setaci« iz visemesecnih protesta minule zime.

Zaista, cudo se lane dogodilo pokraj zgarista nekrofilije u znaku memento vivere. Primetan je, doduse, gnev »setaca« zbog izostanka ocekivanih rezultata, ali je on uperen opet na nekog drugog koji je nesto izneverio ili izdao. Zucne prepirke stranackih i nestranackih podviznika jos vise odvracaju paznju od pomeranja iz sredista poretka ka marginama i marginalcima. Zbog toga je sasvim umesno zapazanje da poslednja partijska drzava, u Srbiji, opstaje manje zahvaljujuci snazi vladajuce stranke, a vise blagodareci nemoci, dezorganizaciji i haosu medju opozicionarima i alternativcima. Dabome, vladajuca ideologija svugde ostavlja trag, i medju protivnicima poretka. Tako se za odjek nekrofilije moze uzeti i sklonost opozicije da svoje prve uspehe proglasi mrtvim, ukljucujuci i koaliciju Zajedno - i da svojim slepim strastima razara i elementarne oblike komunikacije i saradnje.

Bdenije, dakle, nije liseno svake zivosti ni kada se ispraca pokojnik, a jos manje prilikom radjanja. Samo, bdenije nad zbivanjima u vlastitom domu sustinski se razlikuje od briznosti beskucnika, za potonje ono moze biti tek puki ritual.

Sve sto nas je ovih godina zadesilo zaista deluje raspamecujuce. Tu spada i utisak kako se to ne desava i nama, kao da smo u tudjem paklu tek neduzni posmatraci ili nezvani gosti. Mozda nam je sve to razbilo ne samo zivotne planove vec i sam san, pa stoga naprosto bludimo i bez pravog bdenja, i nad sobom i povrh svega sto se zaista zbiva. Zivost bi, ako nista drugo, bila lekovita protiv nesanice.