Profil nevladinog sektora u SR Jugoslaviji1

»Ponovno ozivljavanje« neprofitnog sektora i civilnog drustva u istocnoevropskim zemljama (prvenstveno stvaranjem pokreta za promene od razlicitih vrsta nevladinih organizacija) nije samo posledica tih promena, vec je i njihov znacajan promotor

Zarko Paunovic

Znacaj NVO

Ovu potrebu partnerstva izmedju nevladinih organizacija i institucija u rukovodjenju procesom razvoja priznaju i druga medjunarodna tela kao sto su Ujedinjene nacije. Uloga NVO u raznim konferencijama UN, Evropske unije, poslednjih godina je sve izrazitija. NVO na tim konferencijama imaju ulogu partnera, pa se tako te konferencije sastoje od dve konferencije koje teku paralelno (jednu cine vladine organizacije, a drugu nevladine). Npr. Becka konferencija o ljudskim pravima (1993), Kairska konferencija o stanovnistvu i demografskom razvoju (1994), Konferencija u Kopenhagenu o drustvenom razvoju (1995), Pekinska konferencija o polozaju zena (1995), Evropska konferencija o zastiti zivotne sredine (1994, 1995, 1996) itd.

Takodje, neprofitne, nevladine organizacije imaju veliki znacaj u socijalnoj politici razvijenih zemalja, narocito zbog toga sto savremena, glomazna drzava ne moze da zadovolji sve potrebe gradjana, pa mnoge svoje programe prebacuje na neprofitni, nevladin sektor, gde se oni efikasnije ostvaruju. Na taj nacin neprofitni, nevladin sektor postaje alternativa i novi partner (ali ne i konkurent) drzavnom sektoru u kojem se ljudi u kriznim situacijama oslanjaju na vlastite snage. Zbog toga se o nevladinom, neprofitnom sektoru govori i kao o trecem sektoru, koji se nalazi izmedju drzave i trzista s jedne strane i porodice s druge strane.

Osim toga, znacaj ovih spontanih udruzivanja gradjana oko resavanja raznih privatnih, grupnih i drustvenih problema je i u tome sto se stvara mreza odnosa nezavisnih od drzave, koji cine civilno drustvo, i koji istovremeno povecavaju participaciju gradjana i njihovu odgovornost za sebe i drustvo u kojem zive.

Razlozi za ovakav nagli rast novih oblika neprofitnog organizovanja, akcija i programa gradjana, relativno ili potpuno nezavisnih od drzave, su mnogostruki, a najcesce se dovode u vezu sa krizom drzave blagostanja, krizom drustvenog razvoja i ekoloskom krizom.

U istocnoevropskim, postkomunistickim zemljama razlozi za jacanje sektora su sasvim druge prirode i pre svega uslovljeni su kontekstom ekonomske i politicke transformacije ovih zemalja. Socijalne posledice prestrukturisanja privrede, slabi drzavni socijalni programi, motivisali su i pokrenuli gradjane da se sami organizuju. Vecina istrazivaca stoga govori o »ponovnom ozivljavanju« dobrovoljnih aktivnosti i civilnog drustva u zemljama Centralne i Istocne Evrope,2 jer razliciti oblici gradjanskog samoorganizovanja, solidarnosti, pomoci i samopomoci funkcionisali su i pre uspostavljanja komunistickih poredaka, koji su autonomiju ovog sektora potpuno ugusili. Medjutim, »ponovno ozivljavanje« neprofitnog sektora i civilnog drustva u istocnoevropskim zemljama (prvenstveno stvaranjem pokreta za promene od razlicitih vrsta nevladinih organizacija) nije samo posledica tih promena, vec je i njihov znacajan promotor.

Razvoj NVO u SR Jugoslaviji

Istorijski gledano, razvoj neprofitnih organizacija u SR Jugoslaviji mozemo podeliti u tri faze:

1. faza pre Drugog svetskog rata;

2. faza komunistickog sistema (zabrana rada mnogobrojnih organizacija);

3. faza novog slobodnog delovanja od 1990. godine (proces pluralizacije drustva).

Prvu fazu karakterisu tradicionalne forme solidarnosti i to prvenstveno u okviru seoskih zajednica kroz forme porodicnih i zemljoradnickih zadruga. U ovom periodu znacajnu ulogu u radu i nastanku ovih organizacija imaju Srpska pravoslavna crkva i kraljevska porodica, jer je veliki broj humanitarnih organizacija nastao pod njihovim pokroviteljstvom.

Druga faza nastupa nakon 1945. godine, kada su sve privatne organizacije, zaduzbine, legati i fondovi nacionalizovani i konfiskovani, a rad neprofitnim organizacijama je ogranicen i suzen. Taj sistem, od 1945. pa sve do kraja osamdesetih nije omogucavao legalno, nezavisno nastajanje i delovanje razlicitih grupa i organizacija gradjana. Delovanje je jedino bilo moguce ako je bilo u granicama i pod kontrolom sistema, a to je znacilo da se moze osnovati udruzenje gradjana ili neka druga drustvena organizacija5 samo ako je bila u granicama postojece ideologije, ili u nju nije nimalo zadirala. Nije bilo nekih vecih problema ako je neko hteo da osnuje neko sportsko, rekreativno, profesionalno ili zabavno udruzenje.6 Ova udruzenja gradjana su cak mogla delovati i mimo sluzbenih drzavnih organizacija, jer nisu imala nikakvu politicku pozadinu niti neki znacajniji drustveni cilj (teznja za nekom drustvenom promenom). »Postojali su i oblici udruzivanja gradjana koji su delovali relativno nezavisno od drzave. Takva su npr. staleska udruzenja, od kojih su neka imala i danas imaju ugled u drustvu i uticaj na razvoj profesije (npr. Srpsko lekarsko drustvo, Advokatska komora Srbije i dr.).«7

Medjutim, problem se uvek pojavljivao ako su gradjani hteli da osnuju neku organizaciju izvan zadatih postojecih institucija, npr. neko nezavisno ekolosko udruzenje, mirovnu grupu, grupu za zastitu sloboda i ljudskih prava i slicno. Isto je bilo i sa pokusajima autonomnih intelektualnih inicijativa i organizovanjem protestnih akcija koje su upucivale kritiku rezimu. Ovakve inicijative nailazile su na burnu reakciju i zestok represivni odgovor sistema.

U trecoj fazi, koju karakterise pravna legalizacija pluralizma (slobodnog udruzivanja i organizovanja), dolazi do ekspanzije broja novonastalih NVO razlicitih profila i usmerenja. Ovu fazu karakterise i izbijanje oruzanih sukoba, izbeglicki problemi, raspad drzave, rapidni pad ekonomskog standarda. Izbijanjem rata pojavljuju se i nova razlicita udruzenja i grupe gradjana koje se protive ratu, mrznji i nasilju, a sa njegovim razbuktavanjem raste i broj takvih organizacija koje nastoje da zaustave nasilje i rat, da pomognu unesrecenima i da zastite elementarna ljudska prava. Tako na drustvenu scenu, pored tada malog broja postojecih alternativnih udruzenja i organizacija (uglavnom ekoloskih), nastupa veliki broj novih udruzenja i grupa (mirovnih, feministickih, humanitarnih, za zastitu ljudskih prava i sloboda, gradjanskih inicijativa i sl.).

Formiranje novih NVO je negde islo postepeno od inicijative, preko grupe do organizacije, a negde su odmah nastajale organizacije iz protesta koji su tih godina (1991, 1992, 1993) bili brojni (studentski, antiratni, radnicki i sl.). Veliki broj akcija je ostao na nivou inicijative ili grupe, i nije uspeo da dosegne nivo organizacije. Medjutim, uobicajeno je da se ne pravi ta distinkcija izmedju nizih i visih oblika organizovanja (inicijative, grupe, organizacije, koordinacije, savezi, pokreti), i kad se govori o NVO pod tim pojmom se obicno podrazumevaju i one inicijative i grupe koje nemaju elemente organizacije.

Najzastupljeniji oblici nevladinog, dobrovoljnog delovanja u ovoj fazi bile su aktivnosti kroz inicijative i grupe, poneku organizaciju i savez, i povremeno kroz kratkotrajni, ad hoc pokret. Vrlo malo je nevladinih grupa uspelo da izgradi organizaciju koja bi imala unutrasnju strukturu, programski profil i planski sistem aktivnosti. Razlozi tome su brojni i razliciti, od slucaja do slucaja. Ima nekih grupa koje nisu ni zelele da stvaraju neke cvrsce formalne i organizacione oblike, vec su zelele da deluju neformalno i spontano. Na drugoj strani, postojale su grupe i inicijative koje su zelele formiranje organizacija i trajnijih oblika delovanja, ali to nisu znale i mogle da urade. Pored materijalnih i finansijskih problema (koji su bitni za rad NVO), glavni problem je i nedostatak iskustava i znanja. Na ovom podrucju nema tradicije postojanja autonomnih organizacija. Uz to, tesko je napraviti organizaciju sa malim clanstvom. U nasoj zemlji nema navike masovnijeg ukljucivanja gradjana u socijalizirajuce i dobrovoljne organizacije i udruzenja.

Od 1990. godine do danas, najaktivnije NVO bile su one koje su se protivile ratu i nasilju i koje su u periodu 1991_1993. godine formirale antiratni pokret8 (mirovne, zenske, organizacije za zastitu ljudskih prava i neke gradjanske grupe), kao i brojne domace humanitarne organizacije koje su bile potpomognute od medjunarodnih humanitarnih organizacija.

Prema dosadasnjem svetskom iskustvu, NVO su uglavnom nastajale iz pokreta. »Uobicajen kraj drustvenih pokreta izrazava se u stvaranju organizacija drustvenog pokreta...«9 Takav pokret nije vezan samo za jedan problem, vec kao svoj cilj postavlja resavanje veceg broja trajnijih problema, kao sto su npr. demilitarizacija drustva, zastita prirodne sredine, zastita ljudskih sloboda i prava itd. Zbog toga sto je taj pokret potrebno odrzavati duze vreme, formiraju se organizacije koje svojim interaktivnim, umrezenim delovanjem cine pokret, jer kako kaze Alberto Melluci: »Ono sto se empirijski naziva drustveni pokret, u stvari je sistem akcija koji povezuje mnostvo orijentacija i akcija«.10 Isti procesi dogodili su se i u nasem slucaju, pa su tako iz neuspesnih i poluuspesnih pokreta oformljene mnogobrojne NVO (grupe i inicijative).

Danas se moze govoriti o cetvrtoj, razvojnoj fazi NVO, u kojoj one nastoje da se transformisu u prave, stabilne organizacije, sa svom potrebnom strukturom i infrastrukturom. Ovaj proces ce biti dugotrajan i zahtevace mnogo truda, a to pokazuju i rezultati ovog istrazivanja.

To je trenutno glavni problem NVO u SR Jugoslaviji, jer ima vrlo malo razvijenih NVO. U 70% slucajeva to su »mini nevladine organizacije« (u organizaciono-infrastrukturnom smislu), koje su na pola puta, izmedju grupe i organizacije.

Glavne karakteristike nevladinih, neprofitnih organizacija u SR Jugoslaviji

Prema podacima Saveznog zavoda za statistiku, u SR Jugoslaviji je, zakljucno sa 31. decembrom 1994. godine, bilo registrovano 20 286 drustvenih organizacija i udruzenja gradjana.12

 
Broj organizacija                           Crna         Savezna 
po republikama              Srbija          Gora        Republika 
                                                        Jugoslavija 
Drustvene organizacije      16.972          1.965         18.937 
Udruzenja gradjana           1.160           189           1.349 
Ukupno                      18.132          2.154         20.286 

Uz ove organizacije postoji jos oko sedamsto novih organizacija, koje su nastale u proteklih sedam godina. Ako se pogledaju podaci o broju registrovanih organizacija kod Saveznog ministarstva pravde, u periodu od legalizacije politickog pluralizma (1990), onda se vidi da se broj novoosnovanih organizacija krece oko 700. U periodu od 24. avgusta 1990. godine pa sve do 31. decembra 1996. godine u SR Jugoslaviji, na saveznom nivou, registrovano je ukupno 695 organizacija (297 udruzenja gradjana i 398 drustvenih organizacija).

Tacne podatke o njihovoj brojnosti tesko je utvrditi jer su one medjusobno slabo povezane, javnost ih ignorise (o njima se retko cuje i u mestima gde deluju), a i brojnost im se stalno menja jer jedne organizacije prestaju sa radom (bilo da privremeno ne deluju zbog nekih problema ili se pak potpuno gase), dok mnoge druge nastaju, formiraju se i pocinju sa svojim aktivnostima.

Postoje razlicite podele NVO, a ovom prilikom smo ih podelili na:

1. mirovne organizacije i grupe;

2. autonomne zenske organizacije;

3. SOS telefone protiv raznih oblika nasilja;

4. ekoloske organizacije, drustva i pokreti;

5. organizacije za izgradnju i razvoj lokalne zajednice;

6. organizacije za zastitu ambijentalnih celina;

7. organizacije za promociju, zastitu i unapredjenje ljudskih prava i sloboda;

8. organizacije za zastitu i povracaj privatne imovine i vlasnistva;

9. humanitarne organizacije;

10. socio-humanitarne organizacije;

11. organizacije novinara i medija;

12. obrazovne i naucno-istrazivacke organizacije;

13. omladinske i studentske organizacije;

14. organizacije privrednika (biznis);

15. profesionalna i strukovna udruzenja;

16. alternativne organizacije kulture;

17. organizacije izbeglica i raseljenih lica;

18. ostale razne gradjanske inicijative, udruzenja i grupe.

 
Prema podacima koje smo uspeli sakupiti ovim istrazivanjem njihova 
brojnost je sledeca. 

Brojnost NVO prema vrstama 

Redni   Vrste nevladinih,                                                      Broj 
broj    neprofitnih organizacija                                                NVO 

1. ekoloske organizacije, drustva i pokreti				114 
2. omladinske i studentske organizacije					50 
3. organizacije za izgradnju i razvoj lokalne zajednice                 48 
4. socio-humanitarne organizacije                                       45 
5. humanitarne organizacije                                             43 
6. profesionalna i strukovna udruzenja i organizacije			40 
7. obrazovne i naucno-istrazivacke organizacije				31 
8. alternativne organizacije kulture					24 
9. organizacije izbeglica i raseljenih lica				23 
10. razna gradjanska udruzenja, organizacije i grupe			21 
11. organizacije za promociju, zastitu i unapredjenje
    ljudskih prava i sloboda                                            20 
12. organizacije privatnih preduzetnika (biznis)			17 
13. autonomne zenske organizacije                                       16 
14. organizacije za zastitu ambijentalnih celina			16 
15. SOS telefoni                                                        14       
16. organizacije za zastitu privatne imovine i vlasnistva		14 
17. mirovne organizacije i grupe                                        12 
18. organizacije novinara i medija                                      10 
Ukupan broj organizacija                                                558 

Na osnovu ovih podataka vidi se da su najbrojnije one organizacije koje se bave zastitom zivotne sredine, socijalno-humanitarnim pitanjima, problemima mladih i razvojem i problemima u lokalnim zajednicama.

S obzirom na broj organizacija po republikama i pokrajinama najveca koncentracija ovih organizacija je u Srbiji, 519, a 39 u Crnoj Gori. Od ukupnog broja NVO u Srbiji (519), 377 je u Srbiji bez pokrajina, 125 u Vojvodini i 17 na Kosovu i Metohiji.

 

Broj organizacija po republikama i autonomnim pokrajinama 
Redni	Republike i 				Broj 
broj	autonomne pokrajine			NVO 
1.      Republika Srbija bez pokrajina          377 
2. 	AP Kosovo i Metohija			17 
3. 	AP Vojvodina				125 
4. 	Republika Crna Gora			39 
Ukupno						558 
 

Organizacije su teritorijalno neravnomerno rasporedjene. Najveca koncentracija je oko velikih gradova _ centara pojedinih regiona _ kao sto su Beograd, Novi Sad, Subotica, Pristina, Novi Pazar, Podgorica. Za razliku od istrazivanja provedenog 1994. godine, evidentno je da se povecao broj organizacija u vecim gradovima u unutrasnjosti (Nis, Kragujevac, Leskovac). Broj organizacija u unutrasnjosti Srbije rapidno raste, narocito u gradovima u kojima je doslo do promene lokalne vlasti.

Pravni status nevladinih organizacija

Pravni polozaj13 nevladinih organizacija u Saveznoj Republici Jugoslaviji regulisu:

a) na saveznom nivou _ Zakon o udruzivanju gradjana u udruzenja, drustvene organizacije i politicke organizacije koje se osnivaju za teritoriju SRJ;

b) na republickom nivou: Srbija _ Zakon o drustvenim organizacijama i udruzenjima gradjana, Crna Gora _ Zakon o udruzenjima gradjana.

Primenjivost ovih zakona zavisi od podrucja delatnosti nevladinih organizacija. One koje se osnivaju za teritoriju cele Jugoslavije, odnosno zele svoju aktivnost da obavljaju na tom prostoru, registruju se u skladu sa saveznim zakonom, a one koje se osnivaju za aktivnosti u okviru republika u saglasnosti sa republickim zakonima.

Organizacija se osniva na skupstini osnivaca, na kojoj se donose: odluka o osnivanju i statut. Osnivaci mogu da budu gradjani koji imaju biracko pravo, tj. punoletni drzavljani Savezne Republike Jugoslavije (najmanje 10 gradjana). Sadrzaj odluke o osnivanju i pitanja koja treba da budu regulisana statutom, propisani su zakonom. Uz odluku o osnivanju i statut, za registraciju je potrebno jos priloziti: zapisnik sa osnivacke skupstine, popis osnivaca, popuniti obrasce nadleznog organa i uplatiti taksu za upis u registar. Ova dokumentacija se podnosi nadleznom organu (Saveznom ministarstvu pravde) u roku od 30 dana od dana odrzavanja osnivacke skupstine.

Organizacije koje su se opredelile da deluju na podrucju odredjene republike ili na uzem (lokalnom) podrucju u okviru republike, osnivaju se i upisuju u registar u skladu sa Zakonom o drustvenim organizacijama i udruzenjima gradjana (za podrucje Srbije), odnosno Zakonom o udruzivanju gradjana (za podrucje Crne Gore), kao i odgovarajucim podzakonskim propisima donesenim na osnovu ovih zakona. Organizacija stice svojstvo pravnog lica upisom u registar, o cemu nadlezni organ donosi resenje, i nema pravo da deluje pre tog upisa.

Sto se tice rada inostranih NVO, tu trenutno postoji problem sa njihovom registracijom, jer ne postoje pravni propisi na osnovu kojih bi one mogle da se registruju i regulisu svoj rad.14

Podrucje rada

Stoga se delovanje NVO ne moze ograniciti samo na jedno podrucje, vec bi se moglo govoriti i o podeli na organizacije sa visestrukim ciljevima i organizacije sa jednim ciljem.

Da bi se dobio globalni pregled aktivnosti NVO u SR Jugoslaviji, u ovom istrazivanju uzimali smo kao podrucje rada one aktivnosti NVO zbog kojih su one i osnovane. Prema tom kriterijumu, pokazalo se da su, s obzirom na broj organizacija obuhvacenih ovim istrazivanjem, dominantna podrucja delatnosti neprofitnog sektora u SRJ: zastita zivotne sredine i ambijentalnih celina (23,4%), humanitarne aktivnosti (22%), resavanje problema razvoja u lokalnoj zajednici (14,8%), zastita profesionalnih i strukovnih interesa i prava (12%), problemi mladih (9%), kultura mira, tolerancije i zastita ljudskih prava (8,6%), obrazovanje i istrazivanja (5,5%), alternativne kulturne delatnosti (4,3%).

Saradnja i umrezenost

Gledajuci prema vrstama organizacija, najvise mreza imaju ekoloske, socijalno-humanitarne i studentske organizacije. Drugo je sada pitanje koliko te mreze efikasno funkcionisu ili su one samo forma.

Komunikacija

Pored svesti, komunikacija nije razvijena kod NVO i zbog toga sto su za nju pored znanja potrebna i odredjena tehnicka i materijalna sredstva.

Dok skoro sve NVO koje je obuhvatilo ovo istrazivanje imaju telefon, tek svega 68% organizacija ima mogucnost za koriscenje fadz aparata. Ali, od toga oko 1/3 organizacija nema fadz aparat organizacije, vec svoj licni, ili koristi aparat neke druge organizacije i firme kao usluzni.

Sa elektronskom postom stanje je jos gore. Svega 19,3% organizacija koristi E-mail, a to znaci da ima racunar. Medjutim, i taj podatak nije sasvim tacan, zato jer su u 50% slucajeva privatne E-mail adrese stavljene za kontakt sa organizacijom ili u ime organizacije.

Ovi podaci govore da su tehnicke mogucnosti komunikacije NVO u zemlji veoma slabe.

Takodje, ni drugi vidovi komunikacije nisu mnogo bolji, jer tek 48,5% organizacija izdaje nesto od publikacija (bilteni, brosure, novine, casopisi, knjige).

Izvori finansiranja

Najcesci izvori finansiranja domacih NVO su clanarine, donacije privatnih lica (prvenstveno privatnih preduzetnika) i donacije medjunarodnih fondacija i organizacija. Sredstva od nacionalne lutrije (koja su namenjena socio-humanitarnim organizacijama) su sve manja, kao i sredstva koja daje drzava. Kod nas se uopste ne zna koliko se iz drzavnog budzeta odvaja za NVO i za koje vrste, jer nema javnih konkursa, vec se sredstva udeljuju van domasaja javnosti.

Sredstva koja organizacija sakupi od clanarina su veoma mala, a poslednjih godina vecina organizacija je odustala od sakupljanja clanarina zbog sve veceg osiromasenja stanovnistva i pada zivotnog standarda, pa sve veci znacaj u finansiranju NVO dobijaju privatni preduzetnici i veca drzavna preduzeca. Ako se izuzmu sredstva koja su u SRJ data kao humanitarna pomoc, ostala sredstva i pomoc od medjunarodnih organizacija i fondacija su do sada bila veoma mala s obzirom na sredstva koja su ulagana u neprofitni sektor u ostalim zemljama Istocne i Centralne Evrope.

Sredstva ostvarena samostalnom delatnoscu ovih organizacija su tako minimalna da skoro i ne postoje.

Glavni problemi

U kratkom vremenskom periodu doslo je do socijalnih potresa i destrukcije drustva, kao i do izrazite diferencijacije drustva, gubljenja osnovnih statusnih karakteristika, posebno srednjih slojeva. Masovnom siromasenju podvrgnuta je vecina stanovnistva (oko 70%), pri cemu su najvise pogodjena urbana domacinstva radnika, ali je u drasticnom opadanju i standard zaposlenih u drustvenim delatnostima.

Ipak, u poslednjih sedam godina, na drustvenoj sceni se pojavljuje veliki broj dobrovoljnih, neprofitnih organizacija, samoorganizovanih manjih grupa, koje podrazumevaju neposredno angazovanje gradjana, nastalih kao odgovor na nove zivotne probleme ugrozenosti i oskudice. Broj ovih grupa i organizacija je u porastu, a narocito se pojavljuje interesovanje za razlicite oblike nevladinog delovanja nakon tromesecnih politickih protesta (novembar 1996_februar 1997).

Medjutim, znacajniji uticaj neprofitnog sektora na drustvene promene jos uvek je marginalan i slab, jer je opterecen mnogobrojnim problemima, medju kojima su najznacajniji nedostatak iskustava i znanja u ovim oblicima rada, nedostatak finansijsko-materijalnih sredstava i lose politicko i drustveno okruzenje u kojem ove grupe rade.

Kao glavne probleme neprofitnog sektora mozemo navesti:

. Nerazumevanje drzave _ neodgovarajuca i nesigurna zakonska regulativa kao i nestimulativni poreski propisi koji nisu pozitivan okvir za razvoj neprofitnog sektora;

. Nesigurno finansiranje, nepoznavanje fundraisinga i menadzmenta _ nedostatak sredstava i opreme, nestabilni i nedovoljni izvori finansiranja su glavni unutrasnji problem neprofitnog sektora. Do sada, osim nekoliko seminara, nisu postojale vece mogucnosti sticanja posebnih vestina prikupljanja finansijskih sredstava i vestina upravljanja neprofitnom organizacijom;

. Nedostatak obuke i profesionalizacije _ organizaciona struktura cesto pociva na nedovoljno edukovanom kadru kojem nedostaju savremena znanja o rukovodjenju organizacijama, prioritetnim problemima, pripremi i izvodjenju programa i akcija;

. Slaba razmena informacija i nedovoljna koordinacija _ veoma mali broj organizacija publikuje svoje biltene i izvestaje o radu, a ne postoji ni dovoljan broj odgovarajucih informacija (novina, brosura) koje sadrze informacije o iskustvima neprofitnog sektora u svetu i kod nas, mogucnostima finansiranja, odrzavanju konferencija. To je dovelo do autarhicnog i zatvorenog rada organizacija, preklapanja u aktivnostima i medjusobnih konflikata.

Perspektive NVO _ preporuke za razvoj i izgradnju NVO u SR Jugoslaviji

. da se broj nevladinih organizacija rapidno povecava i to ne samo u velikim centrima, vec i u manjim sredinama;

. da je pravni status nevladinih organizacija jos uvek nezadovoljavajuci jer su u upotrebi zakoni iz proslog sistema, neuskladjeni sa Ustavom. Pored toga, ne postoje zakoni koji regulisu rad medjunarodnih nevladinih organizacija, kao ni poreski propisi koji bi dali podsticaj razvoju neprofitnog sektora;

. da su dominantna podrucja delatnosti neprofitnog sektora u SRJ: zastita zivotne sredine, humanitarni problemi, i problemi razvoja lokalne zajednice;

. da je saradnja i umrezenost ovih organizacija slaba, jer je svega 49% NVO povezano u neki savez ili koordinaciju;

. da je komunikacija takodje slaba jer 68% organizacija ima mogucnost upotrebe telefadza, 19,3% E-maila, a publikacije izdaje tek 48,5% organizacija;

. da su izvori finansiranja veoma ograniceni i skuceni, jer je domaca ekonomija veoma slaba, ne postoji tradicija individualnih donacija, a i pomoc od medjunarodnih fondacija je svedena na svega nekolicinu.

Sve ovo pokazuje da se NVO u SRJ nalaze u razvojnoj fazi, koja predstavlja kriticni momenat njihovog daljeg opstanka, jer mnoge od njih bez dalje pomoci nece moci same da prebrode sve krizne momente na koje nailaze, a koji su uzrokovani mnogim problemima.

U njihovom daljem razvoju naziru se dva scenarija. Jedan je pozitivan, a drugi negativan.

Negativan scenario polazi od mogucnosti da zemlja i dalje ostane izolovana i da se jos vise izgubi interes gradjana i medjunarodnih organizacija za ulaganje u razvoj neprofitnog sektora u SRJ.

Drugi scenario, koji je realniji i izvesniji i zasniva se na procenama da ce interesovanje za ulaganje u neprofitni sektor, razvoj civilnog drustva i demokratskih procesa biti pojacano, sto zbog male prisutnosti medjunarodnih organizacija u SRJ, sto zbog shvatanja realnosti i cinjenica da se problemi nece resiti ako se ne podrze pozitivni, demokratski procesi.

Podrska bi trebala ici na cetiri kljucna podrucja problema, koje NVO u SRJ ne mogu same da resavaju, a to su:

. Pomoc u izgradnji infrastrukture NVO _ Sva istrazivanja neprofitnog sektora pokazuju da je infrastruktura glavna karakteristika slabosti neprofitnog sektora u Istocnoj Evropi i uz svu pomoc koja je u tom pravcu upucena. Situacija u SRJ je u tom pogledu jos losija. Medjutim, tu se trebaju izbeci greske koje su vec ucinjene u Istocnoj Evropi, da se pored tehnicke i materijalne pomoci, zaobidje strucna, konsultantska i edukativna pomoc;

. Pomoc pri edukaciji za rad u NVO _ Dugogodisnja tradicija pasivnosti i zatvorenog drustva doveli su do stvaranja takvih oblika ponasanja i misljenja koji ne mogu odgovoriti na brojna pitanja i zahteve slozenih drustvenih okolnosti. Prisutan je veliki nedostatak iskustava i znanja o oblicima delovanja u NVO, pa je stoga potrebno organizovati i pomoci programe edukacija i treninga za profesionalce i volontere u NVO za pitanja prikupljanja sredstava, pisanja projekata, strategijskog planiranja, upravljanja organizacijom, resavanje kriza i sl;

. Pomoc u podrsci i finansiranju projekata koji pospesuju razvoj nevladinih organizacija i civilnog drustva;

. Pomoc NVO koji su resursno-informativni centri za razvoj i pomoc NVO u zemlji. »Iskustvo Mottovih resursnih centara u Bugarskoj, Ceskoj Republici, Estoniji, Madjarskoj, Poljskoj i Slovackoj izmedju 1993. i 1995. godine, ukazuje da takvi centri predstavljaju znacajan doprinos ubrzanom razvoju treceg sektora u Srednjoj i Istocnoj Evropi.«15

Pored toga, potrebno je da se postojece NVO prosiruju u smislu angazovanja volontera, da izgradjuju unutrasnju strukturu, razvijaju dugorocne programe i da izvode planske aktivnosti. Za sve to je potrebno da se rukovodstva ovih organizacija malo profesionalizuju i osposobe za efikasno upravljanje. _______________________

1 Tekst je napisan na osnovu podataka dobijenih istrazivanjem koje je sproveo Centar za razvoj neprofitnog sektora iz Beograda, i koje je publikovano u knjizi Direktorijum nevladinih, neprofitnih organizacija u SR Jugoslaviji (Centar za razvoj neprofitnog sektora, Beograd 1997).

2 Daniel Siegel i Jenny Yancey, The Rebirth of Civil Society, The Rockfeller Brothers Fund, Nenj York 1992.

3 Opsirnije o tome videti u: Zarko Paunovic, »Razvojni ciklusi nevladinih organizacija u SR Jugoslaviji«, zbornik Granice izazov interkulturalnosti, ur. Bozidar Jaksic, Forum za etnicke odnose, Beograd 1997.

4 Nevenka Stanisavljevic, »The Profile of the Voluntary Sector in Postcommunist Countries: Case of Yugoslavia«, Druzboslovne rasprave, Volume DzI, Number 19_20, Ljubljana 1995.

5 Ovo je terminologija koja je bila u upotrebi za oblike gradjanskog samoorganizovanja, a jos je i danas prisutna u zakonima koji regulisu ovu materiju (Zakon o udruzivanju u udruzenja, drustvene organizacije i politicke organizacije koje se osnivaju na teritoriji SRJ, Zakon o politickim organizacijama SR Srbije, Zakon o drustvenim organizacijama i udruzenjima gradjana SR Srbije, Zakon o udruzenjima gradjana SR Crne Gore).

6 Takva su npr. udruzenja i savezi slepih, hendikepiranih, udruzenja penzionera, udruzenja gradjana za prevenciju odredjenih bolesti i sl.

7 Nevenka Stanisavljevic, »The Profile of the Voluntary Sector in Postcommunist Countries: Case of Yugoslavia«, Druzboslovne rasprave, Volume DzI, Number 19_20, Ljubljana 1995, str. 98.

8 O tome opsirnije videti u: Bojana Susak, »Alternativom protiv rata«, Republika, br. 131_132, 1_31. 01. 1996; tematski broj Republike »Antiratne akcije«, Beograd, februar 1993; Zarko Paunovic, »Mirovne aktivnosti u Srbiji _ izmedju inicijativa i pokreta«, Filozofija i drustvo VII, Institut za filozofiju i drustvenu teoriju, Beograd 1995.

9 Rhoda Lois Blumberg, Organizations in Contemporary Society, Prentice-Hall, INC, Englenjood Cliffs, Nenj Jersey 1987.

10 Alberto Melluci, »Kraj drustvenih pokreta«, Nase teme, br. 10/1984, Zagreb, str. 1846_47.

11 Grupa za istrazivanje dobrovoljnog sektora, Centar za razvoj neprofitnog sektora.

12 Statisticki godisnjak Jugoslavije za 1994, Savezni zavod za statistiku, Beograd 1995, str. 45.

13 O tome opsirnije videti u brosuri: Z. Vasilevska, N. V. Sahovic, B. Petrovic, Z. Paunovic, Kako osnovati i registrovati nevladinu organizaciju, Centar za razvoj neprofitnog sektora, Beograd 1997.

14 Zbog toga je Centar za razvoj neprofitnog sektora iz Beograda pokrenuo kod nadleznih organa inicijativu za regulisanje pravnog statusa inostranih nevladinih organizacija i fondacija.

15 Susan Njilloughby, »The impact of NGO resource centers in Central and Eastern Europe«, Report to the Charles Stenjart Mott Foundation, Charities Evaluation Services, London 1996.