Trka u magli

Nadmetanje predsednickih kandidata desava se u magli i na veoma klizavom terenu

Nebojsa Popov

Slaba vidljivost

Kandidat vladajuce koalicije, recimo, racuna da ce pridobiti glasace sa snaznim ali mutnim osecanjem sigurnosti pod sadasnjim rezimom, a da im gusta magla prekriva neposredno iskustvo o tome koliko im je bas sadasnji rezim uzdrmao bezmalo svaku sigurnost (od samog zivota do nacina prezivljavanja). Uzda se on i u svet, ma koliko ga rezimska propaganda sistematski satanizuje, da ce spoljni mocnici podrzati domace, ako ni zbog cega drugog, onda radi izbegavanja veceg haosa od sadasnjeg koji je, inace, vise od svih ostalih proizvela sama vlast. Pretece uvecanje haosa vazan je deo proracuna i drugih ucesnika u ovoj trci. Vodje dve najjace stranke (uz vladajucu) nude zavodjenje reda, obracun sa rasprostranjenim kriminalom i siromastvom. Jedan se poziva na tradiciju srpskih dinastija i licne veze sa svetom, a drugi na »malog coveka« preobrazenog u »velikog Srbina«, prepustajuci mocnijem od sebe (predsedniku SRJ) brigu o svetu. Obojica bez zazora govore da je njihov predsednicki program u stvari program njihove stranke, i ne hajuci za to sto bi time produzili nebitno promenjen kontinuitet partijske drzave. U neposrednom duelu na televiziji pokazali su najdublje izvore agresivnosti koje ne sakrise ni najgusci slojevi magle. Kroz uzajamno policijsko isledjivanje etnickog porekla _ da li su Srbi i koliko su Srbi, a ne Hrvati (obojica su vitlala toboznjim dokazima »etnicke necistote« suparnika) _ dali su oduska onim strastima od kojih se klone pristojni ljudi, pa i Srbi koji drze do licnog i nacionalnog ugleda. Ali, bas s tim strastima obojica racunaju da pridobiju glasace, a kako su pokazali prethodni izbori, takvih je nemalo, preko dva miliona (i ne samo Srba).

Politika a narocito vlast, pogotovo antidemokratska, ionako vrvi od strasti koje zblizavaju malobrojne i sukobljavaju sve ostale. Bujice etnickih strasti ostavile su za sobom mnostvo mrtvih, osakacenih i razbezalih, nepregledne rusevine i rdjav glas u svetu, da sve to ni dalja proizvodnja magle nacionalizma i rasizma ne moze da prikrije. Takvu maglu ne smanjuje, vec je samo ukrasava vasarski humor ovih vodja, sto godi odredjenoj vrsti sledbenika, cak obozavalaca, i publike, svima onima koji ne mare sto se drzavnicke pretenzije njihovih idola srozavaju na amatersko pelivanstvo. Pomenute strasti cine sadrzaj magle koja obavija izbornu pozornicu, daju joj odredjen sadrzaj i strukturu. U stvari, nizu se i preplicu pramenovi magle iz razlicitih izvora svih ovih godina otkako se »duh« razgoropadjenog nacionalizma oteo racionalnoj kontroli. Usred takvog vasara cak i sadasnji rezim i njegovi lideri izgledaju relativno pristojno, pogotovo spram neobuzdanih izliva prostakluka. U takvim okolnostima i jedan bivsi general bivse JNA izgleda kao nesto novo i obecavajuce. Tu i vodja jedne nekada mocne stranke zvuci kao glas razuma i nade u moralni preporod. A i oni kandidati za predsednika koje ne prati veci broj sledbenika dobijaju sarm zastupnika »malog coveka«.

Klizav teren

Pre takvih istrazivanja mozemo se ograniciti na izvesne pretpostavke. Pomenimo jednu od njih. U toku je slozen i dug proces dekonstrukcije _ istovremenog razaranja i stvaranja drzave i drustva. Ova okolnost cini predsednicku trku jos misticnijom, jer se odvija ne samo u magli, nego i na klizavom terenu, nalik na »zivi pesak«.

Polazeci od pouzdanih saznanja o simbiozi drzave i drustva u »realnom socijalizmu«, pomenuti proces mozemo posmatrati kroz promene u sistemu koncentricnih krugova. U samom sredistu nalazi se vladajuca (jedina) partija s mocnim vodjom na vrhu i komandnim stabovima aparata vlasti. Drugi krug cine sami aparati vlasti, organizacije i institucije, sprovodnici odluka prvog kruga. Treci krug cine lojalne grupe svih staleza (zavisnog i nezavisnog srednjeg sloja, radnistva, seljastva i »postene« inteligencije). U cetvrtom krugu nalazi se lojalni »radni narod«. Sve ostalo izgleda kao nepouzdano, cak »neprijateljsko« okruzenje. Glavna poluga delovanja je vlast, »nicim ogranicena«, a glavni sprovodnici »volje vladajuce klase« su provereni kadrovi (otud poznato boljsevicko geslo »kadrovi resavaju sve«). Tu nema izborne provere i smene vlasti. Vodja se smenjuje samo bioloskim zakonom (smrcu), a kadrovi cistkama i kooptacijom; odlazece ne zamenjuju bolji, vec »podobni«.

Smrcu ranijeg vodje nastao je veliki poremecaj u citavom sistemu, sto pogoduje pojavi novoga vodje, ali za pravu harizmu neophodno je i pravo vanredno stanje, a to donosi duboka kriza i rastuci sukobi, sve do rata, sto ustolicuje novoga vodju i obecava reprodukciju staroga rezima. Medjutim, za njegovu reprodukciju neophodni su pre svega pouzdani kadrovi i poslusni podanici. Stari kadrovi odlaze a sa njima i neka pravila ponasanja. Za razliku od starih kadrova, koji su svoje interese i ambicije rastezali na dugo razdoblje (svoj poredak smatrali su vecnim), novi kadrovi su arivisticki uzurbani da iskoriste svaki trenutak i steknu sto vecu moc i imovinu. To izaziva sukobe i obracune kako u najuzem krugu privilegovanih, tako i u neposrednom okruzenju, a legalizuje mafijaska pravila i kriminal u sve sirim krugovima. Vodja i njegova druzina, doduse, i dalje osvajaju dominantne pozicije u okruzenju prema oprobanoj strategiji (desant pa puc), ali raste broj pretendenata na unosne pozicije i ne bas lojalna konkurencija medju njima. Najpoverljiviji i najprodorniji kadrovi zauzimaju kljucna mesta u hijerarhiji vlasti i hijerarhiji privrednih, kulturnih i sportskih organizacija. Izvesna mesta ostaju i za pridobijanje novih poslusnika, iz redova zavisne srednje klase, a i iz krugova slobodnih profesija. Seljaci, mada pretezno privatnici, ostaju zavisni od politickog rezima; iako je otvoren proces privatizacije, kljucne poluge privrednog sistema i ekonomske politike ostaju u rukama centralizovane vlasti. Slicno prolaze i privatnici u drugim oblastima; vlast ih tolerise dok su lojalni i uzvracaju svojim uslugama, ukoliko su pak manje lojalni ili saradjuju s opozicijom nadje se nacin da budu kaznjeni. Nekada slavljena, kao po ustavu vladajuca klasa _ radnistvo _ izlozena je najzamasnijoj destrukciji, pretezan deo nalazi se van radnog odnosa (na »prinudnim odmorima«). Najzavisniji su slojevi mladih i penzionera. Sve u svemu, kako idemo od sredisnjeg kruga vlasti ka ostalim krugovima, opada i koncentracija moci i imovine, a okruzenje je sve rasutije, haoticnije i konfliktnije. Sistem koncentricnih krugova je sve manje stabilan, a putevi uspona i pada su sve klizaviji.

Ako se proces dekonstrukcije posmatra iz ugla alternative _ demokratske _ starom rezimu, onda se moze reci da je stvaranje novih vrednosti i institucija (i revitalizacija postojecih) najvece domete dostiglo formiranjem koalicije Zajedno, njenom pobedom u najvecim gradovima i tromesecnim gradjanskim i studentskim pokretom, krajem prosle i pocetkom ove godine. Zamah demokratskog procesa duboko je poljuljao politicki rezim. Zbog toga je on primenio sva sredstva sile i prinude, kao i raspolozive kapacitete korumpiranja vrhova pojedinih opozicionih stranaka, ne bi li zaustavio i destruisao taj proces.

Slicno se desava i u Crnoj Gori. Deo vladajuce stranke sklopio je sporazum s opozicijom (nalik na »okrugli sto« u zemljama »realnog socijalizma« koje su izbegle krvoprolice u promenama sistema) i najavio zaokret _ ka demokratskim reformama. Predstavnik ove orijentacije pobedio je na predsednickim izborima, ali tu pobedu ne priznaje drugi deo vladajuce stranke, na celu sa dosadasnjim predsednikom. Nesto slicno dogadja se i u Republici Srpskoj, gde je izrazito ucesce medjunarodnih cinilaca.

Na osnovu svega recenog, mozemo da zakljucimo da se trka predsednickih kandidata u Srbiji desava u magli i na izrazito klizavom terenu. Cak i ako se nakon 7. decembra oglasi pobeda nekog od kandidata, ispostavice se da je i dalje najmocnija figura ona koja u trci neposredno nije ni ucestvovala.

Maglu kao klimatsku pojavu mogao bi i vetar razvejati, ali kao drustvenu pojavu moze je ukloniti samo nova prosvecenost, obnova kulture i privrede, kao i snazan demokratski drustveni pokret koji bi dovrsio proces dekonstrukcije prevagom stvaralastva nad razaranjem, uspostavljanjem autonomije pojedinca, privrede i drustva umesto sistema koncentricnih krugova moci.