Sunovrat

Kako je Politika u nacionalnoj oluji prelazila 
put od predvodnika populistickog pokreta, 
preko orudja za razbijanje Jugoslavije, do 
ratnohuskackog glasila, spustajuci se na samo 
dno profesionalizma i novinarske etike. 

Naravno, za to je potrebna korenita promena u drustvu i u samoj Politici.

»Kako je jadna i bedna, za novinare i novinarstvo, bila ta osamdeset i sedma!« _ uzviknuo je autor knjige Silovanje sedme sile i sam novinar, uz to mlad i poletan, Bosko Savkovic. U toj godini, posebno od jeseni, poceo je zavrsni cin nove beskompromisne borbe za vlast u Srbiji.

Ta borba vec je bila pokrenuta koju godinu ranije kadrovskim pretumbacijama u vremenu nastajanja posttitovske ere, fluidnog stanja iscekivanja hoce li ko, i na kakav nacin, zameniti neprikosnovenog vodju. U Srbiji kadrovske rokade su se neprekidno smenjivale i izbacivale sve nove i nove licnosti. Sve dok se u toj 1987. godini nije stiglo do partijskog puca, koji je izvrsio Slobodan Milosevic na Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. I kao sto je to bivalo i dve decenije ranije, javna glasila su nakon toga postala popriste pogroma ne bi li se osvojena vlast ucvrstila, a propaganda sinhronizovala u smeru koji je odredjivao novi vodja.

Ovoga puta, medjutim, maticni list Politikine kuce preuzeo je nezamislivu ulogu amoralne, bespogovorne sluskinje nove ekipe vlastodrzaca. Politika je cak postala i javni bic u obracunu sa drugim redakcijama _ i u sopstvenoj Kuci i izvan nje _ koje nisu zelele da prihvate novo jednoumlje, ovoga puta servirano u patriotskoj i nacionalnoj oblandi...

»Politika« i nova borba za vlast

U toj fazi Politikina kuca deluje, naizgled, stabilno. Nakon ostavke Dragoljuba Trailovica, funkciju vrsioca duznosti glavnog urednika lista Politika obavlja direktor Dragan Markovic. Ali, ne zadugo. Na sveopste iznenadjenje _ svakako kao jos jedan pogresan potez Ivana Stambolica _ tek u Politici jednoga dana osvice kao glavni urednik Aleksandar Bakocevic. Covek za sva vremena, moj skolski drug Bakonja, znao je da se prestroji jos tokom onog cuvenog razgovora rukovodstva Srbije sa Titom 1972. godine. Tada potpredsednik Izvrsnog veca Srbije najpre brani liberale, a kada postaje gusto onda staje na stranu Draze Markovica.

Javnost ne zna _ a sto se u Politici i te kako oseca _ jeste Bakocevicevo shvatanje da je Politika tu zbog njega, a ne obrnuto. To se, najpre, ispoljava u promeni karaktera sobe glavnog urednika. Po tradiciji, od osnivanja lista na pocetku ovoga veka, soba glavnog urednika je bila uz veliku prostoriju u kojoj su novinari stvarali tekstove i pripremali sutrasnje izdanje novina. Bakocevic je smatrao da je to nedostojno glavnog urednika jednog tako uglednog lista. I pristupio je pregradnji drugih prostorija na istom spratu u prostrani reprezentativni kabinet.

Onda se, vec, iz takvog ambijenta morao uspostavljati i drugaciji odnos prema redakciji i novinarima. Navikli na prisan, kolegijalan kontakt tokom citavog dana rada na zajednickom poslu pravljenja novina, urednici i saradnici su zgranuti slusali Bakoceviceve dnevne zapovesti, koje su se morale bespogovorno realizovati. Kada bi se, prilikom nedeljnih redakcijskih sastanaka, poveo razgovor o takvom birokratskom ophodjenju, neshvatljivom za tradicionalnu atmosferu u redakciji Politike, Bakocevic bi odgovarao: »Ja sam ovde da sprovodim volju Partije!«.

Kada je 1. marta 1986. Dragan Markovic odlazio u penziju, Bakocevic preuzima i funkciju direktora Politike. Ali, ne zadugo. Dovoljno, medjutim, da na svetlo dana izvuce iz savetnicke senke coveka koji ce obeleziti mnoge sledece godine neslavnog dela Politikine istorije. Rec je o Zivoradu Minovicu, koji je, odigravsi ulogu u prevratu izvrsenom 1972. godine, savetnicku zavetrinu iskoristio da doktorira na kardeljevskoj teoriji samoupravljanja.

Kako zakulisna bitka u politickom vrhu Srbije biva sve ostrija, novom coveku u rukovodstvu Politike otvaraju se sve sire perspektive. I nastaju nove kadrovske pretumbacije. Ivan Stambolic zeli sebi blizeg i sigurnijeg coveka na celu Politike, pa u nju salje za direktora ekonomistu Ivana Stojanovica, a Bakocevic se preseljava u drzavnu agenciju Tanjug. Milosevic, medjutim, hoce na vaznom mestu glavnog urednika maticnog lista svog coveka i Zika Minovic uskace u fotelju glavnog urednika Politike. U medjuvremenu, on zasluzuje jos jednu funkciju od uticaja na celokupno beogradsko novinarstvo: postaje predsednik Komisije Gradskog komiteta SKS Beograda za informisanje.

Od tada i nastaje totalna nestabilnost u novinskom koncernu Politika. Ona se uocava u kadrovskoj, profesionalnoj i moralnoj sferi. I pojacavace se opstim srozavanjem drustva, ali i grubim, beskrupuloznim naletom nacionalsocijalizma u Srbiji, pred kojim ostaju bezuspesni pokusaji zasnivanja demokratskog visestranackog drustva, na pocetku devete decenije ovoga veka. Preobracanjem ranijih vladajucih komunistickih partija _ pre svega u Srbiji i Hrvatskoj _ u nacionalsocijalisticke pokrete, stvarala se klima medjusobnog sukobljavanja i raspada tadasnje Jugoslavije. Na sceni su programi, ispunjeni sovinizmom prema drugim narodima o etnicki cistim drzavama, o sirenju njihovih granica na kultu krvi i tla, pa je tako sila zamenila demokratska izjasnjavanja o buducem uredjenju odnosa medju republikama. Miran razvod ustupio je mesto krvavom ratu i razaranjima, koji su ispunila sledecih pet godina nase istorije.

Plodni koreni za uzgoj svega onoga sto ce se pred kraj osamdesetih zbivati u Politici ocigledno su se nalazili u njoj samoj. Ogledali su se u permanentnoj praksi, zapocetoj pocetkom prethodne decenije, da se _ nakon obavljenih temeljnih cistki _ sistematski ugusi svaka autonomnost i svaki profesionalni integritet novinara, kako u maticnom listu, tako i u onim drugim, za politicare i politiku znacajnim izdanjima ovog mocnog novinskog koncerna.

Zahvaljujuci Drazinoj seci novinara, obavljenoj pocetkom sedamdesetih godina _ i od tada stalnom vezivanju kadrovske politike u Politikinoj kuci za dnevne potrebe vladajucih garnitura _ stvorena je pogodna osnova da najuticajniji novinski koncern u Srbiji postane uistinu sluskinja politike. I to, na najgrublji i najogoljeniji nacin, gubeci u tom prljavom sluganstvu svaku novinarsku etiku i profesionalne norme.

Na sebi svojstven nacin o tome ce izreci sud i najstariji zivi Politikin novinar Predrag Milojevic, njen takoreci vrsnjak i jedan od veoma retkih veterana kome je blagonaklono dozvoljeno da posle davnog penzionisanja nastavi da pise u tom listu, iako mu je vec uveliko deseta decenija zivota. Krajem januara 1988, prilikom jednog od mojih retkih svracanja u staru kucu, sreli smo se u bljestavom mermernom holu, pred liftom. Bilo je puno nasih mladjih kolega, od kojih mnoge nismo ni znali. Tada vec malo pogrbljen, oslanjajuci se na stap, pruzio mi je ruku i veoma glasno, ocigledno namerno, uzviknuo:

»Vidite li, kolega, sta ovi rade? Ovako nisu izgledale ni Cicvariceve novine, sem u kratkom periodu diktature kralja Aleksandra i Pere Kundaka!«.

Kriza prva: skaredna humoreska

Neciji bolesni um je smislio da ce prljajuci licnost poznatog generala i lekara, slobodoumnog i briljantnog polemicara Gojka Nikolisa, povecati ugled slavnog fizicara, partizanskog borca i coveka nemirna duha, Pavla Savica. A desilo se, upravo, suprotno: Savic je javno protestovao, smatrajuci objavljeni tekst prljavom paskvilom nedostojnom bilo kojih novina, ponajmanje Politike.

Ta nazovi humoreska bila je i potpisana izmisljenim imenom: M. Sarenac. Takav, kako ce se kasnije utvrditi, nije postojao ni medju novinarima, ni medju ziteljima Beograda. I lavina zgrazavanja, osuda i protesta zapljusnula je kako redakciju Politike, tako i stranice drugih listova sirom Jugoslavije. Suoceni sa tako snaznom negativnom reakcijom, cestiti i profesionalno odgovorni novinari u samoj Politici, napisali su i javnosti predali Peticiju u kojoj su pojavu takvog teksta ocenili kao »tezak uredjivacki promasaj«. Istovremeno su zatrazili da »glavni urednik dr Zivorad Minovic obznani ime pravog autora, kao da i on i njegovi saradnici _ koji su dopustili objavljivanje tog krajnje nedolicnog i neukusnog teksta _ snose odgovornost, o cemu valja obavestiti najsiri citalacki auditorijum«.

Peticiju je potpisalo 67 novinara, da bi im se ubrzo prikljucilo jos 47 kolega iz drugih Politikinih izdanja. Bila je to, medjutim, manjina _ uglavnom oni koji su za sobom imali duzi novinarski staz i vreme provedeno pod krovom Politike. Zaplasena, ili korumpirana vecina pridoslih u prethodnim godinama _ uz one starije koji su se i ranije povijali prema vetru _ nastavila je da cuti.

O ovom skandalu pisu svi, sem Politike ekspres, i nigde ni reci odbrane ili razumevanja za pocinioce ovog amoralnog cina. Pod tim pritiskom dolazi do dvodnevne partijske rasprave u redakciji Politike, uz zabranu prisustva i ucesca u njoj novinarima_komunistima iz drugih izdanja. Da bi skandal minimizirali, organizatori rasprave postavljaju na dnevni red najpre pitanje rada Fonda solidarnosti novinara Srbije, zatim razmah desnice na politickoj sceni, pa tek i na kraju pojavu humoreske. Ali, maratonska diskusija nastaje tek o poslednjem na dnevnom redu. Pred zestokim kritikama izrecenim tom prilikom, Minovic prihvata zakljucak da uputi javno izvinjenje dvojici akademika. Umesto njega, medjutim, sutradan u listu osvice Objasnjenje kolegijuma Politike. U njemu je bilo receno:

»Redakcija je, u okviru redovnih analiza pisanja lista (a ne kritike na partijskom sastanku _ prim. autora) zakljucila da je ucinjen propust time sto je doslo do objavljivanja teksta 'Vojko i Savle' u broju od 18. januara. Na takav zakljucak su nas navela i mnoga kriticka pisma citalaca i dobronamerna reagovanja nekih kulturnih i javnih radnika, u kojima se ukazuje da je pomenuti tekst, kao sto je zakljucilo i Urednistvo naseg lista, ispod profesionalnog nivoa i po stilu i po sadrzini, zbog cega su mogli biti pogodjeni ljudi koji su se u ovom tekstu mogli prepoznati. Dajuci ovo objasnjenje nasim citaocima, istovremeno se ogradjujemo od onih osvrta na ovaj propust u pojedinim glasilima, koji su isli na to da ga zloupotrebe u politikantske svrhe, odnosno za svojevrstan obracun sa Politikom, njenim urednicima i njenim saradnicima« (Politika, 14. 02. 1988).

Taj pokusaj odbrane sopstvenog gafa napadom na druge ne prolazi. Reaguje tada jos autonomno Udruzenje novinara Srbije, koje vodi castan i nepotkupljiv profesionalac od imena i integriteta, urednik NIN-a Jug Grizelj. On saziva Sud casti, koji presudjuje da bi Politika morala da sprovede postupak i utvrdi konkretnu odgovornost za one koji su stampali humoresku. Urednistvo Politike se, medjutim, na to oglusuje, saopstavajuci da je za njih postupak okoncan objavljivanjem poznatog Objasnjenja o uredjivackom promasaju. Licne odgovornosti, dakle, nema, ostaje izvesno priznanje kolektivne krivice, uz napad na druge.

Ali, na to se javlja ispljuvani Gojko Nikolis. On upucuje Otvoreno pismo Minovicu, koje ovaj ne pusta na stranice Politike. Krajem aprila, ipak, to pismo objavljuje nedeljnik Mladost, a za njim i bezmalo sva jugoslovenska stampa. Sem Politikinih izdanja, naravno. On u pismu optuzuje: »Obracam se Vama kao jedinom pravnom autoru znamenitog napisa 'Vojko i Savle'... Zalim Vas, doktore Minovicu, ali Vase vreme je isteklo, a i mojem se blizi kraj. Zalim sto ste svoju savest zatvorili u kavez, sto ste pred Vasim kolektivom i javnoscu ucinili sve moguce manevre da sakrijete pravog autora, te ste tako preuzeli na sebe tesku odgovornost za autorstvo pomenutog napisa. Uvidjam da Vam nije lako, ali ja nemam kome drugom da pisem osim Vama...«.

I mada je akademik Nikolis izrazio nadu da ce afera dobiti castan rasplet, kao i da tajna to nece moci da ostane dugo, on sam nije doziveo da sazna istinu. Ni posle njegove smrti, sve do casa u kojem se ovaj rukopis zavrsava (januar 1997. godine) pravi autor Politikine bruke stoleca nije poznat javnosti. Milosevicu, Ljubicicu, Minovicu i drugima _ koji su aferu proizveli _ svakako jeste. Ostaje da neko od njih odluci da sa tom tajnom, ipak, ne ode u grob i tako olaksa teret na svojoj dusi.

Za nagradu _ apsolutna vlast

Ali, njegovo odstranjenje je korisno Milosevicu iz jos jednog razloga: uklanjao je coveka od poverenja Ivana Stambolica u jeku borbe za prevlast u Srbiji. I to sa tako znacajnog punkta kakvo je mesto prvog coveka Politike. Naravno, najpogodnije za Milosevica je da onaj ko je ispoljio tako duboku odanost prema njemu i njegovim zakulisnim igrama, preuzme obe rukovodece funkcije u Politikinoj kuci: direktorsku i glavnourednicku u maticnom listu. I Zivorad Minovic postaje apsolutni vladar u Politici, sa oreolom licnog prijatelja Slobodana Milosevica, zvezde u punom usponu na politickom nebu Srbije i Jugoslavije.

Kako je u to vreme padao i Gradski komitet SKS Beograda _ poslednje uporiste Ivana Stambolica _ novoustoliceni prvi covek Politike, na Gazdin mig, nastavlja igru skrivalice oko imena autora sada vec legendarne humoreske. Nista lakse nego odlazecim funkcionerima Gradskog komiteta _ koji su se suprotstavili Milosevicevom beskrupuloznom prodoru ka vrhu Srbije _ natovariti jos jedan greh i tako odgonetnuti vec predugo prisutnu zagonetku u javnosti.

Minovic tako saopstava javnosti kako je humoresku »Vojko i Savle« u redakciju Politike doneo izvrsni sekretar Gradskog komiteta SKS Beograda Radmilo Kljajic, nekadasnji novinar toga lista. Ali, pri tom zaboravlja da navede i kome ju je u redakciji predao. Umesto toga, Minovic skruseno priznaje: »Bio sam naivan i u pocetku sam napravio gresku sto nisam rekao odakle je taj tekst. Dragisa Pavlovic (takodje odlazeci predsednik GK SKS i dojucerasnji Milosevicev drug i naslednik u tom forumu _ prim. autora) i neki drugi drugovi, iz dana u dan su me ubedjivali da to ne kazem«.

Usledila su energicna opovrgavanja pomenutih funkcionera. Ali, Politika to ne objavljuje. Tek u novembru, zagrebacki omladinski list Polet objavljuje do tada skrivane izjave novinara Politike, ucesnika u procesu pripremanja humoreske za objavljivanje, date radnoj grupi partijske organizacije. Iz njih se jasno videlo da su najodgovorniji za pojavu humoreske na stranicama Politike bili njen glavni urednik Zivorad Minovic, zatim urednici: Dragan Antic, zvani Struja, Aleksandar Prlja i Petar Jankovic. Nekim cudom svi ce oni, u periodu koji je dolazio, zauzeti visoke i najvise funkcije u kuci i listu Politika.

Zanimljivo je kako je ovu aferu okarakterisao, nekoliko godina kasnije, glavni urednik Politike sa pocetka sedamdesetih godina, Aleksandar Nenadovic. On pise:

»U mucnim konfrontacijama koje su trajale mesecima 1988. godine, u centru paznje bila je ocigledna umesanost u tu aferu i redakcijskog jezgra, posebno glavnog i odgovornog urednika lista. Sporna, nazovi humoreska... podigla je na noge znatan deo politicke i kulturne javnosti, posebno u Beogradu, i bezmalo celu godinu drzala u svojevrsnom grcu celu Politikinu kucu. Delom i zbog toga sto se iza jednog, ne bas vesto sacinjenog aferaskog pamfleta, vise nego jasno nazirala koliko opasna toliko i otuzna metodologija autokratskog modela politickog vladanja i razracunavanja...

Iz cinjenice da niko, pa ni glavni urednik nije pruzio uverljiv odgovor na pitanje ko je paskvilu 'Vojko i Savle' narucio i napisao, pa cak ni to na koji je nacin stigla u Politiku, nametao se logican, u redakciji prakticno nesporan zakljucak _ uz podanicko saglasavanje i saucestvovanje uredjivackog vrha redakcije _ da Politiku pocinju i direktno da uredjuju mocne, spoljne sile, koje ne haju za elementarne norme profesije« (Republika, 16_30. 04. 1995).

Za i protiv »Studenta«

Zaklonjen partijskim autoritetom, Mitevic zapocinje kampanju protiv urednika Studenta, koja se uklapa u Milosevicevo udvaranje starim partijskim kadrovima i borcima, inace ozlojedjenim sve prisutnijom negacijom Titove politike u srpskoj javnosti. On povezuje glogov kolac i rec vampir sa pokojnim Brozom i optuzuje novinare Studenta da naslovnom stranom porucuju kako ce glogovim kolcem zauvek probosti i proterati vampira, misleci pri tom na pokojnika sahranjenog u Kuci cveca na Dedinju.

Javna glasila se oko ovoga polarizuju. Borba, koja ispoljava sve odbojniji stav prema zbivanjima u Srbiji _ zasticena time sto je savezno glasilo do kojeg Miloseviceva moc jos nije stigla _ karakterise ovu Mitevicevu akciju zdanovskom ostrascenoscu njenog autora. Njoj se pridruzuju i dva Politikina izdanja NIN i Svet, ali ne i sama Politika. Ona staje uz bok RTV Beograda, koji predvodi kampanju onih glasila sto se sve otvorenije i zapenusanije ukljucuju u Milosevicevu beskompromisnu bitku za apsolutnu vlast nad Srbijom.

Time se, nekada odmerena, objektivna i rezervisana Politika upustila u prljav posao rusenja drugih listova i novinara, pa cak i obracuna sa redakcijama pod sopstvenim krovom. Nakon pojave teksta tadasnjeg ministra za kulturu u vladi Srbije Branislava Milosevica u NIN-u, pod naslovom: »Tacka na jotu«, Politika se obrusila i na ministra i na NIN. Kako su se uopste usudili da brane Student i da Mitevicevu ideolosku konstrukciju nazovu pravim imenom! A autor tog prvog medjuredakcijskog obracuna unutar Politikine kuce nije bio niko drugi, do vec isprobani jurisnik na svoje kolege Branislav Jovanovic.

Glavni urednik Studenta Miroslav Visnjic morao je, naravno, da ode sa te funkcije i iz redakcije lista, uz optuzbe da je grubo vredjao tekovine revolucije iznosenjem idejnih poruka suprotnih opredeljenjima i politici SKJ. Ovaj progon imao je i svoju drugu stranu: Visnjic je bio jedan od retkih mladih asistenata koji je na fakultetu stupao u verbalne duele sa profesorom Mirom Markovic, ostrascenom komunistkinjom i Milosevicevom suprugom. Kampanjom protiv Studenta i njega licno, prakticno su mu se, kao politicki nepodobnom, zalupila i vrata Univerziteta u Beogradu. List Politika, medjutim, nastavlja da igra ulogu partijskog bica. Ali i da svojim proverenim kadrovima popunjava upraznjena rukovodeca mesta u drugim javnim medijima, iz kojih se odstranjuju nepodobni novinari.

Novi udar na »NIN«

»Promenjen je glavni urednik Duge, ali se stanje u Dugi nece promeniti dok ne dodje do promene u redakciji Duge u sirem smislu. Razgovaramo o novom glavnom uredniku NIN-a. Bez obzira na resenje do koga dodjemo, necemo resiti problem u NIN-u ako ne dodje do ozbiljne rekonstrukcije citave redakcije...«.

Do toga ce i doci odmah posle obracuna sa Osmoj sednici CK SKS. Stalne prozivke NIN-a u Politici i u Politici ekspres prati i promena glavnog urednika vecernjeg Politikinog izdanja. Umesto nekadasnjeg Drazinog jurisnika, Bozidara Bogdanovica, na celo Ekspresa dolazi Milosevicev kadar sa juzne pruge, covek koji umesto novinarske ima bogatu partijsku biografiju, kao pouzdan i odan funkcioner u Vranju, gradu vec poznatom u tek zapocetoj antibirokratskoj revoluciji. On ima za politiku vec poznato ime: Slobodan Jovanovic. A postaje laureat vredne nagrade mnogo pre nego sto je nesto tako uspevalo njegovom slavnom imenjaku: samo godinu-dve kasnije dobija Oktobarsku nagradu Beograda za zivotno novinarsko delo!

Na ponovljenom konkursu za glavnog urednika NIN-a nema vise nijednog od prethodnih kandidata. Umesto ranije pokusane komplikovane procedure, Glavni odbor SSRN Srbije, po kratkom postupku, razresava Mirka Djekica te funkcije, a na nju ustolicava Predraga Vukovica, zamenika direktora Politike, ranijeg spoljnopolitickog novinara maticnog lista i dopisnika Politike iz Moskve u vreme Hruscova. Pod njegovom kratkotrajnom vladavinom nastaju nova partijska bdenja i mucenja. Na udaru nije samo Mirko Djekic, nego bezmalo citav tadasnji redakcijski sastav u duhu Miloseviceve poruke o generalnoj rekonstrukciji redakcije.

Otpor tome je, medjutim, snazan. Djekic osporava optuzbe da je NIN anarholiberalno glasilo, organ opozicije i raspirivac nacionalne mrznje. On kompromisno pokusava da spasi redakciju pogroma, pa izjavljuje kako i on i NIN podrzavaju strateske pravce SKS, ali ne mogu da podrze one politicare koji tu akciju pretvaraju u raciju na ljude. Adresant se ipak prepoznaje i trazi neumoljiv obracun. I pocetkom 1988. _ u kojoj se Milosevic ucvrscuje na vlasti u Srbiji _ nemocnog i odvise kompromisnog Vukovica zamenjuje Djoko Stojcic, pisac i partijski covek, kojeg Milosevic salje da okonca pobunu u NIN-u. Njega, medjutim, docekuje opstrukcija u redakciji: gotovo niko ne zeli da pise onako kako on odredjuje i list popunjava mala grupa pravovernih, uz spoljnu saradnju vec preorijentisanih pera iz Politike i Ekspresa. A kao unutrasnjopoliticki kolumnista pojavljuje se nova zvezda sa politickog neba Srbije, peru vicni i stranim izrazima _ cesto nerazumljivim i neprikladnim _ skloni, Zeljko Simic. Stranice NIN-a, sa tekstovima koji su citani u udarnim TV- dnevnicima, bice Simicu odskocna daska za munjevitu politicku karijeru. Najpre na mesto sefa kabineta predsednika Republike Srbije, tj. Slobodana Milosevica, a zatim i do funkcije potpredsednika savezne vlade, do isto tako munjevitog pada sredinom devedesetih godina i vracanja na mesto predsednikovog savetnika.

A tada, u junu 1988, nadlezni Opstinski komitet SKS Starog grada krece u zavrsnicu rasciscavanja sa NIN-ovim pobunjenim novinarima. Pred njegovim Drugarskim vecem, svojevrsnim partijskim sudom, pojedinacno prolaze svi urednici i saradnici NIN-a, da bi nakon tih saslusanja i isledjenja bile izrecene ostre partijske kazne. Mirko Djekic, raniji glavni urednik, Milan Milosevic, njegov zamenik, i Zoran Jelicic, zamenik sekretara partijske organizacije iskljuceni su iz SK. Poslednje opomene dobijaju clanovi Djekicevog kolegijuma: Aleksandar Tijanic, koji je i aktuelni predsednik Radnickog saveta NIN-a, i unutrasnjopoliticki urednik Stevan Niksic. Partijskim opomenama kaznjeni su ostali clanovi bivseg kolegijuma: Hari Stajner, Slobodanka Ast i Velizar Zecevic. Najblaze prolaze, sa partijskom kritikom: Milorad Vucelic, Bogdan Tirnanic i Sinisa Simonovic.

Kasniji dogadjaji ce pokazati da je ta blagost imala odjeka. Nakon godisnjeg odmora, i dubokog premisljanja, Milorad Vucelic od ostrog Milosevicevog kriticara postaje njegov apologet i preuzima primat nad Simicevim udvarackim kolumnama. I time, naravno, otvara sebi sirom vrata do najvisih funkcija u javnim glasilima, ali i na politickoj sceni Srbije u dramaticnim devedesetim godinama.

Uklanjanjem pokaznjavanih i sa uredjivackih funkcija i dovodjenjem na njihova mesta Milosevicevih sledbenika, zavrsava se temeljna rekonstrukcija redakcije NIN-a. Nakon toga, usledila je velika nagrada: novi vodja _ koji sve zakulisno sredjuje i grubo odbija javno pojavljivanje _ dolazi u preporodjeni NIN, i ovom listu daje svoj prvi intervju kao predsednik SKS. I to istoga dana, 30. juna 1988. godine, u kojem su objavljene partijske kazne bivsim NIN-ovim urednicima. Taj tekst ce postati platforma novog nacionalnog programa vodje svih Srba. Bio je to predtekst za cuveni govor na Gazimestanu, godinu dana kasnije, kojim je obznanjena transformacija ranije komunisticke stranke u nacionalsocijalisticki pokret, a njega samog od ranijeg komunistickog lidera _ u nacionalnog vodju. Raniji pokretac hajke na Srpsku akademiju nauka i njen Memorandum, sada preuzima ulogu sprovodnika tog programa.

Ne zeleci da zaostane za vodjom, direktor i glavni urednik Politike Zivorad Minovic ugoscava delegaciju Srpske akademije nauka i uverava goste u privrzenost ove novinske kuce njenom programu. Time sklapa mir, toliko nuzan Milosevicu na ovom osetljivom frontu otvorenom izmedju dva stuba Srbije, prethodnom aferom oko humoreske o dva clana Akademije i napadima na Memorandum.

Sluganstvo i otpori

»Politika koja je meni poverena nema pravo da misli drugacije od naroda... Poceli smo da stampamo reci koje menjaju zivot, reci u sluzbi istine... To izaziva otpore jer necemo salonsko i birokratsko novinarstvo. Neki su ironicno poceli to da nazivaju popustanjem pred populizmom. Jesmo svedoci, ali ne krijemo i da smo borci za istinu... Na velikom raskrscu jugoslovenskog zurnalizma, Politika, na svoj dan, moze da ponovi da nema drugog uredjivackog programa osim da bude sa narodom«.

Politika, dakle, ne sluzi vise gradjaninu, citaocu _ pojedincu koji misli svojom glavom i u novini trazi ono sto ga interesuje. Ona mora da se povinuje volji i teznji kolektiviteta, naroda, koji je pokrenut talasima antibirokratske revolucije. U ime tog i takvog naroda, sve je dozvoljeno, pa i objavljivanje neistina, kleveta i licnih uvreda, jer cilj opravdava sredstvo. A kako nije rec o obicnom narodu, nego o posebnom _ sve vise se govori o nebeskom _ Politika takvom izuzetnom narodu mora bezrezervno da sluzi.

Ova spoljna egzaltiranost prvog coveka Politike, najmanje je imala osnova u njegovom polozaju u samoj redakciji lista i Kuce u celini. Njegov zaokret naisao je na neocekivano snazan otpor veceg dela redakcije Politike. Cak se i u zakljuccima Partijske komisije, koja je ispitivala dogadjanja oko objavljivanja humoreske, navodilo da se ni glavni urednik, ni njegovi saradnici, nisu pridrzavali elementarnih urednickih obaveza. U slucaju glavnog urednika, isticalo se dalje, to je znacilo da je dozvolio da mu se list uredjuje sa strane. Sem toga, novom kursu Minovica suprotstavljala se i redakcija NIN-a, a iskakanja iz utvrdjene uredjivacke linije bilo je i u nedeljniku Intervju. A onda je doslo i protestno pismo direktoru i glavnom uredniku Politike 126 uglednih beogradskih intelektualaca, koji su ustali protiv bestidnog jezika upotrebljenog u humoresci i nekim drugim tekstovima do tada dostojanstvene Politike. Iako je bilo iluzorno ocekivati da ce to nagnati coveka takvog morala, kakav je bio Minovic, na ostavku, ipak je u javnosti njegov ugled bio drasticno poljuljan, a pozicija u listu i Kuci ozbiljno uzdrmana. Videlo se to tokom partijskih rasprava u samoj redakciji Politike, odrzavanih tokom citave 1988. godine. U njima se ukazivalo na sustinu ostvarenog zaokreta i njegovu pogibeljnost po ugled i uticaj najstarijih srpskih novina. »Sve je vise dokaza da se nas list cesto uredjuje sa strane i da gubi svaku samostalnost. To je najveca kompromitacija Politike u njenoj istoriji, i najveca poruga dostojanstvu i integritetu novinarske profesije«, pisalo je u zapisnicima sa ovih skupova Politikinih novinara.

Pa kako je, onda, Minovic mogao da, posle svega, izadje kao apsolutni vladar Politikine kuce? Mogao je jer je tako hteo Slobodan Milosevic. To je samo pokazivalo osionost, koju je na samom pocetku svoga uspona, ispoljavao ovaj beskrupulozni despot. Njemu je bilo vazno da na osetljivim tackama svog buduceg carstva postavi sebi odane ljude, a njihov moral ga nije zanimao. Naprotiv, sto su bili ranjiviji, to su mu bili korisniji, dok su mu bili potrebni. Kada ih je odbacivao, dobro su mu dolazile njihove slabe tacke, kako bi lakovernom narodu prikazao da se oslobadja nepostenih, a sebi namicao oreol dostojanstva i casnosti.

Minovicu, medjutim, nije bilo dovoljno sto je pretnjama i ucenama prigusio otpor u redakciji Politike. Morao je konacno srediti i stanje u uticajnom politickom nedeljniku NIN-u. Jednogodisnje urednikovanje pridoslog Djoke Stojcica, samo je produbilo podele u ovoj redakciji. Minovic se njima i posluzio da konacno stabilizuje redakciju, postavljajuci na njeno celo pouzdanog coveka iz njenih redova. Da bi se to postiglo valjalo je unutrasnju podelu pretvoriti u javnu svadju, i citaocima nameravane promene uciniti neminovnim i neophodnim. Tu ulogu preuzima jedan od NIN-ovih urednika, Teodor Andjelic. On na stranicama ovog nedeljnika javno napada svog kolegu iz redakcije Aleksandra Tijanica. U clanku naslovljenom sa: »Osam poruka Osme sednice« on ga svrstava u opasne neprijatelje novoga kursa. Tijanic mu ne ostaje duzan i pod krovom Politike, u najuglednijem politickom nedeljniku, nastaje poduza piljarska rasprava pracena svakojakim izrazima na racun cas jednog, a cas drugog njenog aktera.

Cilj je postignut, atmosfera u NIN-u je dovedena do usijanja. I direktor kuce _ maja 1989. godine _ postavlja za glavnog urednika ove redakcije, koga drugog nego Teodora Andjelica. To dovodi do novog dubokog pada i tiraza i ugleda NIN-a, ali i do najmasovnijeg odlaska njenih novinara u druge beogradske redakcije.

U medjuvremenu, odvija se i Milosevicev udar na Borbu, koja ispoljava sve odbojniji odnos prema onome sto se u Srbiji zbiva. Da stvar bude gora po novog Gospodara Srbije, glavni urednik Borbe Stasa Marinkovic, dobija jugoslovensku nagradu kao najbolji glavni urednik u zemlji. To je za Milosevica previse i on organizuje preko SSRN Srbije politicku raspravu o neprijateljskom odnosu Borbe prema Srbiji. Preko partijskog komiteta Starog grada zakazuju se partijski sastanci u redakciji Borbe, na kojima se pokusavaju minirati glavni urednik i njegov uredjivacki koncept o istinitom izvestavanju i autonomnosti redakcije u tome. Kolektiv redakcije, medjutim, odlucno staje iza glavnog urednika, a ostre reakcije foruma SSRN iz svih drugih jugoslovenskih republika, primoravaju Milosevica na odstupnicu. Nije pomogao ni rezirani strajk grafickih radnika u Borbinoj stampariji, tokom kojeg se odbija stampanje ovoga lista zbog toboze neizmirenih racuna.

Pisaca masina Columbia 1891.

Metamorfoza popularne rubrike

Trebalo je imati dobar stomak, pa svariti ono sto se svakodnevno pojavljivalo na ovim snazno popularisanim stranicama Politike. Ali, propaganda zasnovana na isprobanom pravilu »ponovi vise puta laz i ona ce postati istina« i ovog puta je delovala. Naravno, bez obzira na stil, ili jezik, jer oni u svemu zamisljenom nisu bili ni bitni.

Politiku ekspres je vec prethodni glavni urednik _ Drazin kadar, Bozidar Bogdanovic _ bio je pretvorio u politicke novine, koja je tada privrzenoscu novom Gazdi konkurisala i samom maticnom listu. Samim tim, novom glavnom uredniku, Slobodanu Jovanovicu, nije bilo tesko da od takvog lista napravi najzuci list u tom trenutku u zemlji. Novopeceni zurnalista uveo je i nova pravila: Ekspres je krenuo sa komentarima na dogadjaje o kojima prethodno nije ni obavestavao citaoce! Prema vec uspesno primenjivanom kodeksu _ iz vremena fasizma i staljinizma _ da se ono sto se ne saopstava da se desilo, nije ni dogodilo, obavljana je selekcija informacija, pod licnom Jovanovicevom kontrolom. Precutkivana su tako mnoga ozbiljna zbivanja. Ali, na njih su reagovali komentatori Slobodan Ignjatovic i Dragoljub Milanovic, a u dva-tri maha i sam Slobodan Jovanovic. Kasnije ce citalac imati prilike da vidi kako su ovi autori dospevali do najvisih novinarskih i politickih funkcija u Srbiji.

I aktuelni premijer Ante Markovic bio je pocastvovan izrazima: lopov, pokvarenjak, lazov, strani placenik, agent CIA i Vatikana _ i tako redom. A kada je ispljuvani prvi covek jugoslovenske vlade potegao optuznicu protiv ovih autora, nadlezni nezavisni sud nije imao vremena ni da je razmotri do Markovicevog poraza na izborima decembra 1990, i silaska sa politicke scene. Posle toga, pogotovo.

U tom zlom vremenu, Politikina rubrika, sada vec sa prepoznatljivim novim naslovom: Odjeci i reagovanja, postaje zvanicno hvaljena i velicana kao ogledalo oslobodjenog srpskog novinarstva. O tome Aleksandar Nenadovic, sredinom devedesetih godina, pise:

»... Ona raste i ucvrscuje se kao svojevrsni unutrasnji cenzor cele redakcije: namece se time sto nekaznjeno rusi sve norme u Politici i novinarskoj profesiji kao povlasceni podstrekac nacionalisticke iskljucivosti. U senci te napasti, ceo list pocinje da lici na neku vrstu pokretnih, agitacionih zidnih novina, cija je glavna namena podsticanje nacionalnog (nacionalistickog) praznjenja... Na toj nacionalnoj vatri, koju iz dana u dan raspaljuje u ime naroda, Politika ce, poput vlasti za koju daje sve, vremenom poceti da stvara i narod po meri svoje misije, tj. citaoce koji iz nje uce kako treba da misle i govore da bi, kao srpski patrioti, bili uzor za druge... U tom putokazu za neustrasive borce antibirokratske revolucije zaista ima neceg autenticno puckog. Ali i nedvosmisleno pucistickog, naganjackog, totalitaristickog. Pseudoslobodoumlje, koje ponistava pravo na razlike i drugacije misljenje, moze da bude gore i od surove birokratske prinude. Bas kao sto oslobodjeno novinarstvo, u sluzbi populisticke, autokratske samovolje, moze da se svede na razaranje profesije, bez cije slobode nema demokratske politicke kulture« (Republika, 16_30. 04. 1995).

Politika je takvom uredjivackom politikom sve dublje tonula u beskrupulozno, sovinisticko i ratnohuskacko bezumlje. A njen celni covek, Zivorad Minovic, dozivljavao je slavu blistave zvezde na srpskom zurnalistickom i politickom nebu. Prilikom njegovog ponovnog izbora za direktora i glavnog urednika Politike, na pocetku 1990. godine, zastupnica Slobodana Milosevica, Radmila Andjelkovic, rekla je o slavljeniku: »U prelomnim trenucima, on je dao znacajan doprinos razoblicavanju onih snaga koje su pre, za vreme i posle Osme sednice, pokusale da zaustave neizbezna progresivna stremljenja SK Srbije«. Time je legalizovano shvatanje da posao Politike nije da objektivno i istinito informise o zbivanjima u drustvu, i da ih kriticki analizira, nego da razoblicava protivnike Osme sednice organa vladajuce partije. Onaj ko tako radi postaje laureat najvisih drustvenih priznanja, koje dodeljuju poslusne profesionalne filijale novinara. Minovic tako zasluzuje nagradu za publicisticko-uredjivacki rad »Dimitrije Davidovic«, a njegov pajtas, glavni urednik Ekspresa, Slobodan Jovanovic, Oktobarsku nagradu Beograda za novinarsko delo!

Kriza druga: trese se Minoviceva fotelja

Sve to snazi otpor u samoj Politici. To se ogleda i u masovnom pristupanju Politikinih novinara tek osnovanom Udruzenju profesionalnih (nezavisnih) novinara. Ono nastaje kao reakcija velikog broja demokratski nastrojenih beogradskih novinara na promene koje se nakon smrti Juga Grizelja dogadjaju u Udruzenju novinara Srbije. Tamo se dovode poslusnici i funkcioneri vladajuce partije iz redova novinara. UNS postaje slep i gluv za sve sto se s njegovim clanovima desava, i sto ce se odigravati u narednim godinama. U novo Udruzenje _ koje proklamuje nezavisnost i slobodu javne reci _ uclanjuje se, medju stotinama drugih, i oko 50 novinara iz Politikine kuce.

Minovic na to krece da se s njima obracuna. On predlaze Radnickom savetu preduzeca Politike izmenu Pravilnika o nagradjivanju radnika Novinske organizacije Politika. Novi dokument obezbedjuje pravo direktoru Kuce i glavnim urednicima njenih izdanja da sve one koji nisu zeleli da pisu po diktatu _ kao i one kojima je vec bilo zabranjeno pisanje _ proglase neradnicima i svima drasticno smanje primanja, ne bi li ih primorali da odu iz Kuce. Protest protiv ove samovolje dobija siroke razmere u Kuci, a na to Minovic cinicno odgovara: »Onima koji svojom aktivnoscu van Politike rade protiv nje, mora se jasno staviti do znanja da zbog takve svoje aktivnosti moraju da pretrpe i odredjene konsekvence _ u ovom slucaju, materijalne prirode. Svima njima plate ce biti smanjene. Na taj nacin kolektiv Politike, koji tradicionalno ne daje otkaze svojim radnicima, ukazuje ovim clanovima da nije zadovoljan njihovim radom«.

Nekom cudnom koincidencijom spisak novinara kaznjenih po novom Pravilniku poklapa se u potpunosti sa listom uclanjenih u novo novinarsko nezavisno udruzenje. To, medjutim, nije bilo dovoljno Minovicu. On unosi i klauzulu prema kojoj se primanja radniku Politike mogu umanjiti »ukoliko prenosi nepovoljne vesti o radniku ili stanju u kolektivu«. Rukovodiocima izdanja (redakcija) dato je, takodje, pravo da premestaju radnike koji ne zadovoljavaju radne kriterijume na radna mesta nizih kvalifikacija. I ta klauzula odmah je primenjena na prvu garnituru partijski vec kaznjenih NIN-ovih urednika: Velizara Zecevica, Stevana Niksica, Milana Milosevica, Milosa Vasica, Slobodanku Ast, Harija Stajnera i Boru Krivokapica. Na podnete zalbe, glavni urednik Teodor Andjelic poziva se na poslovnu tajnu i odbija da navede kriterijume kojima se rukovodio donoseci takve odluke. I sta je ovima ostalo nego da odu, ili pognu siju. Milosevic, Vasic, Ast i Stajner su odabrali prvo i presli u novi nezavisni nedeljnik Vreme, a ostali su nastavili bitku u samome NIN-u za smenu samovoljnog i nesposobnog glavnog urednika i povratak sopstvenog statusa.

U junu 1990. godine u Skupstini Beograda odbija se zahtev opozicionih partija da se raspravlja o ostavkama Zivorada Minovica, direktora Politike i Dusana Mitevica, tada vec generalnog direktora RTV Beograd. Nakon toga dolazi do masovnih demonstracija Beogradjana. Masu od preko 30 000 ljudi pred zgradom RTV Beograd sacekuju visestruki kordoni milicije, pa dolazi do fizickih obracuna. Prebijeni su, pored ostalih i knjizevnik Borisav Pekic i tadasnji predsednik Demokratske stranke profesor Univerziteta Dragoljub Micunovic. Voditelj TV Dnevnika te veceri, Zoran Lukovic, odbija da procita komentar sa napadima na demonstrante i pred upaljenim kamerama napusta voditeljsku fotelju.

Ovaj masovni protest Beogradjana imao je i dodatni razlog. Istoga dana kada je svecano otvoren kao nezavisna TV-stanica, Studio B je nasilno zatvoren. Jos dok je trajao svecani koktel, na kojem su bili i clanovi diplomatskog kora, direktor RTV Beograd Dusan Mitevic, salje inspektora za telekomunikacije da novu TV zapecati. To nasilje dogadja se pred ocima i kamerama domacih i stranih novinara i diplomata i, razume se, nailazi na opste zgrazavanje. Cak su i neki gradski funkcioneri vladajuce partije primorani da izraze zaprepascenje zbog ovog brutalnog cina. Pod parolom »Sloboda za rec« demonstranti zahtevaju da se skinu pecati sa Studija B, Mitevic smeni, a ovoj nezavisnoj stanici daju na koriscenje odgovarajuce frekvencije, kako bi se njena vidljivost rasprostrla na teritoriju citave Srbije.

Studio B ce pod ovim pritiskom javnosti nastaviti da radi u oktobru mesecu, neposredno pred raspisane parlamentarne izbore. Ali, sa dometom ogranicenim na uzi deo Beograda, stalno onemogucavan u emitovanju, iznutra razbijan, i bestidno pljackan odnosenjem vitalnih i skupih uredjaja. Savremenu opremu Studio B dobija iz inostranstva od medjunarodnih organizacija koje podrzavaju i materijalno pomazu razvoj slobodnih medija.

I dok se Studio B bori sa svakovrsnim preprekama i ogranicenjima, Politika dobija novi zadatak _ da mu parira sopstvenom TV-stanicom, uz vec postojeci Radio Politika. Minoviceva odluka o pokretanju nove TV-stanice ne nailazi ni na kakve teskoce: potrebna licenca, a s njom i frekvencije odmah se dobijaju i TV Politika startuje vec 28. juna 1990, na Vidovdan, koji posle Milosevicevog mitinga na Gazimestanu dobija novi kosovski oreol, kao dan svih Srba.

Razlog za ekspresno uvodjenje ove TV-stanice ubrzo postaje jasan. U predvecerje prvih visestranackih izbora _ zakazanih za decembar te godine _ pod ravnanjem drzavnog specijaliste za sredjivanje stanja u beogradskom novinarstvu, izvesnog Zivorada Djordjevica, TV Politika postaje prakticno cetvrti kanal drzavne televizije, pa ce cak dobiti i specijalnu namenu.

Sa ekrana TV Politike zasvetlece posebna zvezda oslobodjenog novinarstva, gospodja Mila Stula, raniji komentator zagrebackog nedeljnika Danas.

Nakon uspesno polozenog ispita na TV Politika, Stula dobija udarno vreme u noci u kojoj pocinje izborna sutnja na ekranima velike TV Beograd. U ulozi tuzioca bez priziva _ u vremenu od 21 do 24 casa, posle kojeg nema odgovora na njene reci _ ona prica »autenticne« price o privatnom zivotu lidera opozicije.

Bunt Beogradjana _ iznudjene promene

U dogadjajima od 9. marta i potonjim reakcijama ni Politika nije prosla bez potresa. Petodnevni nemiri u glavnom gradu izazvali su _ vec sutradan po njihovom okoncanju i smenama u RTV Beograd _ Saopstenje buntovnih novinara Politikine kuce, organizovanih u Nezavisnom sindikatu novinara Politike. U njemu se zahtevalo da ostavke podnesu: Zivorad Minovic, Slobodan Jovanovic, Zivorad Djordjevic, Teodor Andjelic i Petar Jankovic, sve glavni urednici Politikinih izdanja: Politike, Ekspresa, TV Politike, NIN-a i Intervjua. Istovremeno je odrzan skup, kojem je prisustvovalo vise stotina Politikinih novinara. Na njemu je zahtevano da sva politicka izdanja ove Kuce budu nestranacka, a da njihovi glavni urednici mogu biti samo dokazani profesionalci. Za 18. mart pred zgradom Politike zakazan je protestni skup, na koji su pozvani i svi drugi beogradski novinari. Saopstenje su preneli Tanjug i svi mediji, sem Politikinih dnevnih izdanja.

Suocen sa ovako masovnim protestom, Minovic pribegava manevru ne bi li dobio u vremenu. Iako ne objavljuje pomenuto Saopstenje, on prima delegaciju Nezavisnog sindikata novinara i obavestava ih da ce Radnickom savetu Politike predloziti razdvajanje funkcija direktora koncerna »Politike« i glavnog urednika maticnog lista, kao i da ce ubuduce izbor glavnih urednika svih Politikinih izdanja biti obavljan putem javnih konkursa, a ne postavljanjem od strane vladajuce partije. Posto je to ponovio i na sastanku redakcije Politike, odustalo se od protestnog mitinga zakazanog za 18. mart.

Dobivsi na vremenu, Minovic pristupa promeni koja ne ugrozava njegovu vlast u koncernu »Politika«. On ostaje i dalje generalni direktor Kuce, a za v. d. glavnog urednika Politike 22. marta Radnicki savet imenuje Aleksandra Prlju, spoljnopolitickog novinara, koji je vec bivao u diplomatskoj sluzbi u sedamdesetim godinama i pokazivao neskrivene ambicije da nastavi taj posao, ali samo kao ambasador. Polozaj glavnog urednika Politike je dobra preporuka za to i Prlja poletno uskace u tu fotelju. Za sobom ima sa uspehom polozen ispit iz odanosti i diskrecije, kao jednog od cuvara tajne o autorstvu humoreske.

Odijum, medjutim, ne uspeva da izbegne glavni urednik NIN-a Teodor Andjelic. Njega redakcija ne zeli na svome celu i Radnicki savet koncerna »Politike« primoran je da ga razresi te funkcije. Bio je to drugi ustupak nezavisnima da bi se atmosfera u Kuci smirila. Vrsilac duznosti glavnog urednika, do zavrsetka konkursa za izbor novog sefa redakcije NIN-a, postaje jedan od ranije inkriminisanih urednika Velizar Zecevic.

Zatisje, ipak, kratko traje. Pod naletom dramaticnih dogadjaja, koji prate raspad Jugoslavije, Nezavisni sindikat novinara Politike odrzava 20. aprila skupstinu u velikoj sali Doma omladine u Beogradu. U prisustvu vise stotina clanova svih Politikinih redakcija izrazava se nezadovoljstvo nepotpunim promenama u Kuci. Protestuje se sto su na funkcijama glavnih urednika ostali Slobodan Jovanovic u Ekspresu, Zivorad Djordjevic u TV Politika i Petar Jankovic u Intervjuu. Istovremeno se zahteva demokratska procedura prilikom izbora glavnog urednika Politike i predlaze da za njega ne glasaju samo clanovi Radnickog saveta Kuce, nego i svi clanovi redakcije lista.

I dok na zahteve za smenjivanjima u tri redakcije nema odgovora, 25. aprila 1991. godine zbiva se odista istorijski dogadjaj _ tajnim glasanjem redakcija Politike, prvi put, bira svog glavnog urednika. Za Aleksandra Prlju od 147 novinara, glasa 83. Tu slast da samostalno odlucuju o svom prvom coveku novinari Politike ce osetiti samo jos jednom: prilikom sledeceg izbora novinara Momcila Pantelica. Nakon toga spoljni gospodari vratice sve na staro mesto i _ uz formalne konkurse _ predstavnici vladajuce partije odlucivace kako o tome ko ce voditi Politiku, tako i druga njena izdanja, od znacaja za uticaj na citaoce.

U medjuvremenu, posebno dramaticno biva u Politici ekspres. U njoj grupa od 40 novinara potpisuje peticiju, kojom zahteva smenu Slobodana Jovanovica, ali i njegovih doglavnika _ zamenika glavnog urednika Slobodana Ignjatovica i Dragoljuba Milanovica. Citalac ce se setiti njihovog pominjanja kao komentatora specijalne namene u doba rusenja Anta Markovica. Nagradjeni su ne samo tim urednickim funkcijama u redakciji u kojoj su bili zaposleni, nego i partijskim: Ignjatovic je dogurao do clana SK SKJ u raspadanju, a Milanovic do izvrsnog sekretara CK SK Srbije. Sada su se kao Jovanovicevi najpoverljiviji ljudi, zajedno s njim, nasli pred sudom redakcije. Pobuna, medjutim, ne uspeva. Udareno je na isuvise dragocene Miloseviceve ljude i on mobilise sve svoje privrzenike u vrhu Politikine kuce da se smena spreci. Rezultat je: Radnicki savet Politike produzava mandat Jovanovicu, a ovaj svojim zamenicima, na sta nastaje beli teror redakcije. Najaktivniji u ovom buntu, uglavnom, odlaze iz redakcije. Oni koji ostaju bivaju stavljeni na led: nemaju pravo na potpisivanje svojih tekstova, a ako su bili urednici smenjuju ih sa tih funkcija...

Mada u svim ovim zbivanjima Politika, uz RTV Srbije, predstavlja Milosevicev najpouzdaniji oslonac, u njoj samoj duhovi se nisu primirili. U aprilu 1992. dolazi do smene demokratski izabranog glavnog urednika Aleksandra Prlje. Njegove politicke _ a iznad svega diplomatske ambicije _ bile su dosle u sukob sa interesima redakcije i ona _ nakon izglasavanja nepoverenja Prlji _ bira ponovo tajnim glasanjem Momcila Pantelica, ranijeg svog dopisnika iz Argentine za celnog coveka u listu. Prlja je, naime, opredeljujuci se da sto pre nastavi sa ambasadorskom karijerom, poprilicno bio napustio javno proklamovano odredjenje o nestranackim novinama, sto je bilo vidljivo u izbornoj kampanji. Lavirao je veoma uocljivo u uredjivackom konceptu izmedju Milosevica _ koji je fakticki drzao svu vlast u Srbiji _ i tadasnjeg saveznog dvojca bez kormilara (Cosica i Panica), od kojih mu je zavisilo imenovanje za ambasadora. Kako ni jednima ni drugima nije bio pouzdan i jasan, morao je poduze da ceka u tadasnjem Saveznom sekretarijatu za inostrane poslove na raspored i zeljeno imenovanje.

U julu 1992. godine, javnim izjasnjavanjem novinara i ostalih zaposlenih u Politici ekspres, izglasano je nepoverenje glavnom uredniku Slobodanu Jovanovicu. Od 170 uposlenih za njegov odlazak glasalo je 90, medju kojima je dve trecine predstavljao sastav redakcije. Kolegijum glavnih urednika Politikinih izdanja pod rukovodstvom Zivorada Minovica, pokusao je da tu odluku oglasi nevazecom, uslovljavajuci njenu primenu potvrdom Radnickog saveta. Na zaprepascenje rukovodeceg vrha, ovaj organ potvrdjuje redakcijsko glasanje i Jovanovic 22. jula 1992. godine mora konacno da ode.

Da li je ovo smenjivanje izazivalo Milosevicev pokusaj da citavu Politiku stavi pod drzavnu sapu? Ili je do takvog koraka dovela izmenjena uredjivacka politika u samom listu Politika?

I u Ekspresu je odlaskom Jovanovica najavljen prelom. Na mesto v. d. glavnog urednika dosao je, po izboru redakcije, Vladimir Zavoral _ jedan od nekadasnjih zamenika glavnog urednika kojeg je Jovanovic bio sklonio na sporedne poslove. On je za pomocnike postavio iskusne profesionalce, i iz urednickog sastava uklonio ranije bojovnike, pokusavajuci istovremeno da Ekspresu vrati karakter vecernjih novina.

Verovatno da je sve to bio znak da Milosevic energicno nastupi. Povod mu je dala sama Politika. Oba dnevna lista ove Kuce objavila su bila jos 22. jula saopstenje o transformaciji dotadasnje Novinske organizacije »Politika« u Deonicarsko drustvo »Politika«, sto je podrazumevalo svojinsku promenu u preduzece za mesovitim kapitalom: privatnim i drzavnim. Na Milosevicev mig, vlada dostavlja Skupstini Srbije na usvajanje po hitnom postupku Zakon o transformaciji »Politike« u javnu ustanovu. A to je znacilo, prakticno, nacionalizaciju ove kuce, prenosenje njene imovine u drzavne ruke, a time i pretvaranje njenih zaposlenih u drzavne sluzbenike. I pored protesta poslanika opozicionih partija da se ovim krsi Poslovnik o radu Skupstine, u njoj pocinje debata o ovom vladinom predlogu, ispod kojeg stoji potpis njenog predsednika Radomana Bozovica.

»Politika« protiv vlade

Vodjstvo Politike dobro se cuva da pri tom ne dirne u autoritet predsednika Republike i sav odijum svaljuje na vladu i njenog premijera Radomana Bozovica. Vodji se ostavlja odstupnica kako bi se ovaj njegov gaf, u slucaju zescih nemira, mogao pretvoriti u arbitrazu, koja ce mu doneti i poene. Uocljivo se izbegava pominjanje i vladajuce partije, ciji je predsednik Slobodan Milosevic, mada se u ostrim pisanim protestima pominju i pokusaji vracanja ideoloskog monopola i jednoumlja iz ranijih perioda.

U Politici se osniva Strajkacki komitet zaposlenih, koji odlucuje da se, po drugi put u istoriji Politike, ovaj list ne pojavi na kioscima. (Prvi put to se zbilo 6. aprila 1941, kada su u bombardovanju Beograda bile unistene stamparija i zgrada Politike.) Maticnom izdanju prikljucuje se i Politika ekspres, koja takodje najavljuje neizlazak u slucaju usvajanja ovoga zakona. Politika proglasava dane otvorenih vrata, tokom kojih hiljade citalaca, a medju njima i najuglednije licnosti kulturnog zivota Beograda, posecuju redakciju i provode sate u bdenju sa pobunjenim novinarima, koji su okupirali prostorije lista.

Na pismo upuceno Slobodanu Milosevicu da spreci donosenje ovog zakona nije bilo odgovora. Pregovori predstavnika Strajkackog komiteta sa premijerom Bozovicem takodje ostaju bez rezultata. Umesto ocekivane reakcije, Skupstina Srbije, na poslednjoj sednici pred letnji raspust, usvaja vladin predlog zakona. Kao odgovor na to, svi zaposleni u Politici 30. jula 1992. stupaju u generalni strajk. Sutrasnji dan osvice bez Politikinih dnevnih izdanja na kioscima. Umesto njih, citaocima se deli letak, na kome je pod zaglavljem Politika pisalo krupnim slovima: »Prvi dan bez Vaseg lista, 31.7. 1992. Politika u strajku!«.

Vece pre toga, pred kamerama TV Politika, drhtavim, dramaticnim glasom, Minovic javnosti upucuje ovakve, za njega do toga trenutka neverovatne reci:

»Je li to humanost uvazene gospode iz vladajucih krugova koja nam salju ucenjivacke poruke kao u kriminalistickim filmovima? Zasto se ugrozavaju i nase porodice ako je vec tako jasno da je ugrozena sloboda stampe...Nasilje vladajuceg vrha traje godinama. Mozda je kukavicki od nas sto se ranije nismo pobunili... Ali, verujte, tesko je raditi pod nasiljem i stresom, u atmosferi licemerja, neznanja i nepotizma vladajucih krugova...«.

Otvara li to, odista, Minovic i svoj licni front prema politickom vrhu Srbije? Zar se usudjuje da ide toliko daleko da na nisan uzme i porodicu Milosevic? Ako to stvarno ima nameru da ucini, sta je onda uzrok ove promene? Pitanja mnogo _ odgovora niotkuda. Hoce li nastupajuci dani baciti nesto vise svetla na pozadinu ovog dramaticnog obrta u odnosima Politike i vlasti, koju je do juce tako zdusno podrzavala, ne libeci se sopstvenog najdubljeg etickog i profesionalnog pada?

Revolt sveukupne domace, ali i inostrane javnosti, na ovaj drastican potez srpske vlade bio je snazan. Na to Slobodan Milosevic koristi predsednicki veto i vraca ovaj zakon na doradu i ponovno razmatranje Skupstini. Vlada taj tekst ne povlaci, nego donosi odluku o njegovom zamrzavanju do jeseni. Ali, njega vise nece biti pred poslanicima ni te ni sledece jeseni.

Iako je Milosevicev dekret o neustavnosti usvojenog zakona oznacio pobedu Politike i njenog rukovodeceg sastava, Zivorad Minovic, na opste iznenadjenje, nudi sopstvenu ostavku na duznost generalnog direktora Politike. I kada u javnosti vec govore o casnom odlasku coveka koji se tako hrabro suprotstavio Milosevicu, dolazi do obrta. »Politika« se pretvara u Kompaniju, na cijem celu treba izabrati predsednika. Radnicki savet donosi odluku da Minovic zadrzi direktorsku funkciju do izbora predsednika Kompanije. Kako se parlamentarni izbori priblizavaju _ a u kampanji Politika igra znacajnu ulogu _ nikome se sa ovim izborom ne zuri. Jasno je da ce se to zbiti tek posle izbora, a fotelja predsednika Kompanije »Politika« ostaje rezervisana za onoga ko bude najvise koristio pobedniku.

Minovic u tome igra dvostruku igru. Politika otvara stupce i opozicionim partijama, ali ne krije simpatije za vladajuci SPS. Time ostavlja utisak objektivnijeg glasila, u odnosu na RTV Srbije. Pogotovo kada tako postupa i RTV Politika, doduse daleko skromnijih dometa uticaja od svuda prisutne drzavne Televizije. Istovremeno, Minovic se hvalise kako je rado vidjen gost u porodici Milosevic, kao da se pre nekoliko meseci nista nije desilo. On vesto gradi imidz onoga od koga Milosevic, u stvari, zazire, svestan da su mu Minovic i Politika mnogo pomogli u dolasku i ucvrscenju na vlasti u Srbiji. Tako je po beogradskim klubovima sirena prica da je Minovic na jednom prijemu, pred grupom poznatih umetnika, ispricao kako je rekao Milosevicu u lice da niko nece Politiku ucutkati, pa ni oni kojima je ona pomogla da dodju na vlast.

Takvim pricama Minovic se prikazivao javnosti kao buntovnik, nepodoban celokupnoj vlasti _ i republickoj i saveznoj. Ali, kako iza njega stoji citava Politika, moraju ga uvazavati i oni koji ga ne vole, da se ne bi zamerili tako mocnoj informativnoj kuci. U tome duhu, bila je komponovana i informacija o poseti delegacije Politike predsedniku SRJ Dobrici Cosicu. U njoj je bila naglasena izjava Politikinog predstavnika da redakcija dalju sudbinu kolektiva, i svoju, vezuje za ostanak Minovica na celu Kompanije. I Zivorad Minovic je, odista, nakon decembarskih izbora i Miloseviceve nove pobede, postao predsednik Kompanije »Politika«. Bilo je ocigledno da je bio i ostao covek od Gazdinog poverenja. I on ce to jos jednom dokazati. Julska epizoda ubrzo kao da ce biti obostrano zaboravljena.

Dolazi novo lice

I mada se, naizgled, sve razjasnilo ostalo je nejasno: sta su bili stvarni razlozi lansiranja ove kompromitujuce informacije i hitro priznanje njene neistinitosti uz otkrivanje kao njenih izvora ljudi vernih Milosevicu u beogradskim medijima? Sem toga, otkud jedno u novinarstvu nepoznato ime, do tada potpuno bezlicnog saradnika Politike, kao kandidata za direktora buduce podrzavljene najvece novinske kuce u zemlji? I to sve na pocetku 1993. godine, kada se cinilo kako je Minovic cvrsto zaseo u fotelju predsednika vec reorganizovane i vlasnicki transformisane Kompanije »Politika«, i postepeno pod njen krov vracao stvari na staro mesto?

Postavsi u aprilu 1993. godine predsednik Kompanije »Politika«, Minovic pravi novi raspored snaga u Kuci, pripremajuci se za bitku koja mu je ocigledno predstojala. Kompromitujuca informacija agencije BINA upozorila ga je da se i pod krovom Politike nalaze oni koji se organizuju za ubrzani uspon ka vlasti u Kuci. Stoga je on u vrhu Kompanije osnovao predsednicki stab.

Naizgled, sve se odvija kao proces kojim rukovodi sam Minovic, mada, u stvari, on nemocno posmatra kako mu deo po deo carstva izmice iz ruku. Razlog je jednostavan: iza svega stoji porodica Milosevic, a u njoj sve izrazenija teznja Mire Markovic da preko svojih ljudi ovlada Politikom.

Ko je covek koji ce, iznenadno za sve, 23. aprila 1993. godine postati direktor Preduzeca »Politika«, u okviru Kompanije »Politika«? Vrsni i poznati novinar? Istaknuta javna licnost? Politicar iz vrha vladajuce partije? Nista od toga! Rec je o do tada totalnom anonimusu, koji se munjevito dokopao celne funkcije u najstarijim i najuticajnijim novinama u zemlji.

Ime Hadzi Dragana Antica pojavilo se, ako se citalac priseca, u onoj demantovanoj vesti agencije BINA kao licnosti predlozene Radomanu Bozovicu za glavnog direktora nesudjene podrzavljene Politike. Do tada u redakciji Politike bio je znan pod nadimkom »Struja«. Ne samo zato sto je pisao o elektroprivredi _ kao saradnik skromnih znanja i jos skromnije pismenosti _ nego i kao elektricar po stvarnoj strucnoj nedovrsenoj profesiji, a i po ocevoj majstorskoj reputaciji. Ali, i kao izuzetno pokretljiv i dinamican saradnik, sa brzo uspostavljanim licnim vezama. U Patrijarsiji Srpske pravoslavne crkve znali su ga, takodje, kao cteca pri bogosluzenjima, a zatim i prijatelja visokih crkvenih velikodostojnika.

Dragan Antic _ koji je u medjuvremenu svome imenu dodao i Hadzi _ bio je blizak Miri Markovic.

Vec u avgustu, nova prva licnost Preduzeca Politika stavlja do znanja srpskoj javnosti da se on nije slucajno nasao na tom mestu, kao i da su mu ambicije znatno vece. U skladu sa planovima onih koji ga proteziraju i stite, Antic sve cesce istice da je u Kompaniji »Politika«, ipak, najvazniji onaj deo koji nosi ime lista Politika. A da misli ozbiljno da sebi prisvoji sto vise od vlasti, citaoci Politike saznaju vec 18. avgusta 1993: Momcilo Pantelic podnosi ostavku, a Hadzi Dragan Antic mocnoj direktorskoj tituli pridodaje i funkciju glavnog i odgovornog urednika Politike.

Iza ove odluke stoji potpis clanova Upravnog odbora Kompanije »Politika«, u kojem sede najvidjeniji funkcioneri SPS-a, direktori banaka i najvecih drustvenih preduzeca, uz predsednika Kompanije i direktore dva dnevna lista i RTV Politika.

Ne mnogo zatim Hadzi Dragan Antic pokazuje da to i nije najvisi vrh kojem stremi. Savez sa Tijanicem o izdvajanju Politike i RTV Politika u posebna preduzeca u okviru Kompanije, bio mu je samo odskocna daska za nove planove. Koristeci Tijanicevo odsustvo, on uspeva da u Upravnom odboru Kompanije izglasa prikljucenje RTV Politika maticnom listu i tako uveca preduzece kojem je na celu. Tijanica zadrzava kao glavnog urednika, prikazujuci citavu operaciju kao svojinsku transformaciju. Ali, formulacija da Upravni odbor u tom casu jos nema pravog kandidata za glavnog urednika RTV Politika, pa Tijanic ostaje do daljnjeg, dovoljan je signal za ovoga da i sam potrazi najkraci put do porodice Milosevic i sebi obezbedi rukovodece mesto. Gotovo preko noci buntovnik postaje covek od poverenja Mire Markovic: marketinski organizuje i priprema domace i medjunarodne promocije njene prve politicke knjige Noc i dan, pa o njoj i licno govori kao o izuzetnom publicistickom ostvarenju. Za nagradu dobija mogucnost da osmisli i postavi sistem BK TV, privatne televizije Kompanije Braca Karic, koja od povlascene banke prerasta u veliku investicionu kompaniju, zatim i u sistem za skolovanje menadzera, sa prvim privatnim fakultetom u Jugoslaviji, i najzad sopstvenom uticajnom televizijom, znatnih politickih aspiracija. Oni koji prate vrtoglavi razmah malog privatnog preduzeca iz Peci u kompaniju sa medjunarodnim kapitalom i reputacijom, uocavaju ne samo pogodnosti koje joj je drzava Srbija nestedimice davala, nego i licnu vezu osnivaca ovog paradrzavnog sistema sa porodicom Milosevic. Otuda i logican izbor Tijanica _ koji je vec ispoljio senzibilnost za organizaciju modernog televizijskog izrazavanja na TV Politika _ za prvog coveka BK TV. Istovremeno je Hadzi Draganu Anticu, odlaskom Tijanica ostavljeno slobodno polje za dovodjenje svojih ljudi na TV Politika, koja potpuno potpada pod njegov koncept organizacije i uredjivanja programa.

Rukopisna knjiga

Dva bunkera

Antic, naravno, ne sedi skrstenih ruku. I on ucvrscuje vlast, ovoga puta u malo skrajnutoj Ilustrovanoj politici.

Tako su bunkeri izgradjeni i ucvrsceni sa obe strane. Otvorenog sukoba, medjutim, jos nije bilo. Razlog odlaganja: parlamentarni izbori, vazniji za Milosevica od bilo cega drugog. I Gazda se nije smeo ljutiti, niti ometati sukobima u Politici, od koje je Milosevic ocekivao pun angazman za ostvarenje jos jedne politicke pobede u Srbiji, i to u okolnostima izazvanim posledicama rata, slozenijim nego bilo kada ranije. A predstojao je i Politikin devedesetogodisnji jubilej, koji _ barem po spoljnoj glazuri _ nije smeo biti pomucen hvatanjem za gusu dva njena celna coveka.

Samo mesec dana posle glamuroznog slavlja _ i prikazivanja napretka Politike i punog jedinstva pod njenim krovom _ dogadja se stvar nezamisliva u citavoj njenoj proslosti. Jednostavno se javno obelodanjuje prestanak svake komunikacije u poslovnim i uredjivackim odnosima izmedju predsednika Kompanije »Politika« i direktora Preduzeca »Politika«. Minovic je sve manje prisutan u javnosti kao »Politikin« celnik. Posebno ga nema na stranicama maticnog lista, ciji je sef Hadzi Dragan Antic. Tu ulogu, pored zivog predsednika Kompanije, grubo preuzima direktor Preduzeca »Politika«, ne libeci se ni direktnog samoreklamerstva i najogoljenijeg samohvalisanja.

Poznavaoci najstarijih novina u nas ne pamte da je iko od direktora Politike, ili njenih glavnih urednika, ikada pokusao da sebe poistoveti sa tim simbolom novinarskih vrednosti, a kamoli da se stavi ispred njenog imena. A Politiku su vodili, predstavljali, i u njoj radili, mnogi od odista izuzetnog javnog ugleda i uticaja. Razumljivo je, stoga, sto su privrzenici Politike ostajali zaprepasceni pred poplavom Anticevih izjava, intervjua, saopstenja, nestedimice davanih i objavljivanih preko novinskih agencija, radio i TV-stanica, i u samom listu ciji je on bio glavni urednik. A za to je bezobzirno koristio to sto je 1994. bila proglasena za jubilarnu Politikinu godinu.

Nikada nijedan predstavnik Politike, pa cak ni Ribnikari _ iako stvarni osnivaci i vlasnici _ nisu sebi dozvoljavali da stranice sopstvenih novina koriste za licnu prezentaciju i samohvalisanje bez mere i ukusa. A Antic je upravo to cinio, rasprostiruci sebe i svoje zasluge za uredjivacke poduhvate i materijalne uspehe, preko citavih stranica Politike. Tamo gde je trebalo da stoji Politika, ako je uopste o njoj moralo ista da se kaze preko njenih stubaca, bilo je napisano: Ja, Hadzi Dragan Antic. Cinjeno je to kada su u posetu Politici dolazili patrijarh Pavle, ili guverner Narodne banke Jugoslavije Dragoslav Avramovic; kada bi u protokolarnu posetu primao nekog od inostranih ambasadora, ili davao intervju nekom od kolega iz drugih redakcija. U svakoj od tih prilika, on bi saopstavao kako je: »on odlucio... on naredio... on isplanirao... od dodelio... on povecao plate«... »Dok sam ja direktor... u mojoj Politici«, odzvanjalo je ruzno i tuzno iz usta jednog mladog coveka, kojeg je opsti pad morala i kulture doveo na celo jedne od najstarijih i najuglednijih kulturnih institucija u zemlji.

Minovic je sve to vreme cutao, sklonivsi se u pozadinu, prepustajuci ovu neodmerenu i bljutavu galamu svome suparniku. Valjda je mislio da ce se to zgaditi, u prvom redu onome koga je Hadzi Dragan Antic najcesce spominjao i ko je sve to mogao da presece, da je smatrao za potrebno. Pri tom je zaboravio da je takvo vreme upravo trazilo Antice.

Nastavio je, jednostavno, tamo gde je _ silom prilika _ bio stao _ u julu 1992. godine. Tada se, prisetimo se, generalnim strajkom i stavljanjem na celo bunta u Politici, javnosti predstavio kao hrabri oponent vlastima. Sada je, nakon nove Miloseviceve pobede _ i sopstvenih potreba da ojaca poziciju kod njega u borbi sa Hadzi Draganom Anticem _ krenuo u ciscenje nepodobnih i postavljanje svojih ljudi na sva znacajnija mesta u Kompaniji. Za svaki slucaj, da bi se znalo ciju podrsku uziva, sirio je zakulisne price kako gotovo svakodnevno vidja Slobodana Milosevica.

Dobivsi potrebnu saglasnost i ohrabrenje krenuo je zatim da potkopava dotle neprikosnoveno i sistematski prosireno Anticevo interesno podrucje u Kompaniji. Uspeo je da Upravni odbor, u kojem su bili i ljudi iz vrha vladajuce partije, usvoji odluku o izdvajanju RTV Politika iz sastava Preduzeca »Politika« u posebno preduzece u okviru Kompanije. Time je oduzeo vlast svome konkurentu nad ovim elektronskim medijem, i ojacao svoj informativni deo Kompanije, po kojem su se u javnosti i cenili snaga i uticaj Politike.

Ali, valjalo je kazniti i Aleksandra Tijanica za prebeg Hadzi Draganu Anticu. To, medjutim, nije bilo jednostavno, jer se ovaj, kako je vec receno, u medjuvremenu povezao sa sve uticajnijom profesorkom Mirom Markovic. U njegovom marketinskom aranzmanu _ uz asistenciju Dusana Mitevica, koji postaje savetnik Kompanije Braca Karic, i sa njihovom obilnom novcanom pomoci _ organizuje se trijumfalni put Miloseviceve supruge u Rusiju, promocija njene knjige Noc i dan, i njeno proglasenje za clana Akademskog drustva sociologa Rusije, sto se u zemlji prikazuje kao prijem Mire Markovic u Rusku akademiju nauka. Tom prilikom, beogradska profesorka i javno pokazuje pretenzije da postane poseban cinilac na politickoj sceni Jugoslavije i najavljuje stvaranje politickog pokreta Jugoslovenska levica, kojem je cilj da spase komunisticku ideju, i da joj produzi zivot, mada ona na dramatican nacin silazi sa istorijske pozornice.

Izdavacka politicka bomba

Kompanija »Politika« je ne samo izdavac, nego i finansijer i distributer Joviceve knjige Poslednji dani SFRJ. A u njoj se, na frapantno otvoren nacin, opisuje Miloseviceva strategija razbijanja tadasnje Jugoslavije i stvaranja drzave sa teritorijama na kojima zive Srbi pod njegovom upravom. Opisane su i igre sa obaranjem Anta Markovica i upadom u monetarni sistem kako bi se dezavuisala njegova politika reformi i sprecio opstanak SFRJ u obliku prihvatljivom za sve tadasnje federalne republike. Angazovanje JNA u svrhu ostvarivanja srpskog nacionalnog programa, koje se odvijalo u razlicitim fazama _ od sprecavanja vojnog udara, preko razbijanja unutrasnje organizacije i podrske vojnim intervencijama u Sloveniji i Hrvatskoj, do pretvaranja njenih delova u armijske jedinice srpskog naroda na teritorijama Hrvatske i Bosne i Hercegovine _ jasno je objasnjavalo isplanirani i neminovni put ka ratu. I sve to se obelodanjuje u trenutku u kojem se Slobodan Milosevic svetu prikazuje kao covek opredeljen za mir i kao kljucni faktor u razresavanju krize na bivsim jugoslovenskim prostorima. Krize koju je, prema Jovicevom svedocenju, upravo sam Milosevic izazvao.

Stoga je osnovno pitanje bilo: da li se ovaj dokument pojavio da bi minirao Milosevicevu poziciju u za njega najznacajnijem trenutku? I ko to odista stoji iza odluke da se ova knjiga objavi i to u izdanju Kompanije »Politika«?

Sve postaje jos zagonetnije sto ovaj dogadjaj _ koji sve vise poprima karakter politicke afere _ za list Politiku kao da uopste ne postoji. Druge beogradske novine, kao i listovi u novim drzavama nastalim na prostoru bivse Jugoslavije, objavljuju opsirne feljtone, a inostrane agencije najmarkantnije izvode iz knjige, posvecene upravo Slobodanu Milosevicu i njegovoj taktici razbijanja Jugoslavije. Da li odista iza ovog poteza stoji takozvano tvrdo krilo SPS-a, koje se protivi mirovnom zaokretu Slobodana Milosevica i koje na taj nacin pokusava da spreci neminovni sled dogadjaja _ njegovu Dejtonsku kapitulaciju? A u »Politici«, ko je odigrao ulogu neophodnu da kompromitujuca knjiga ugleda svetlo dana, pripremajuci sav proces izdavanja u najvecoj tajnosti? Ponasanje lista Politika pokazuje da to nije Hadzi Dragan Antic. Pogotovo je to jasno kada se ima u vidu da je na TV-storiji ispracaja Slobodana Milosevica Anticev lik vidjen medju clanovima porodice Milosevic. Onda je to Zivorad Minovic. Zasto on i u kakvu se to igru upleo?

A onda, prva zvanicna reakcija dolazi od potpredsednika SPS-a profesora Mihaila Markovica, koji se inace vec izvesno vreme javno distancira od mirovnog zaokreta sefa svoje partije i predsednika Republike. Markovic tvrdi da je Jovicev rukopis bio u Milosevicevim rukama, da ga je on redigovao, da je on odredjena mesta oznacio da moraju biti izbacena, ali da to ni pisac, ni izdavac nisu postovali. S obzirom na Markovicev status javnog oponenta Milosevicu, nije jasno da li je ovim svedocenjem on priznao kako je Jovic Milosevicu zabio noz u ledja, kako su to neki komentatori vec nazvali, ili najavljuje odlucnost tvrdog jezgra u SPS-u da stupi u otvorenu borbu sa do tada neprikosnovenim i nepogresivim partijskim i nacionalnim liderom. Pogotovo sto Markovic, istovremeno, smatra prihvatanje Dejtonskog sporazuma izdajom srpskih nacionalnih interesa.

Po svemu, bila je to velika Minoviceva greska. Ona je, ocigledno, bila proistekla iz njegovog vezivanja za one iz vrha SPS-a i vlasti, za koje je smatrao da ga mogu uzeti u zastitu i koji su mu i do tada pruzali pomoc u osvajanju vlasti u »Politici«. A nije ni na kraj pameti pretpostaviti da je Minovic bio u toku sukoba u vrhu SPS-a i da se, videvsi sve cvrsce povezivanje jednog njegovog dela sa JUL-om, odlucio da bude sa onima drugima. To sto se Mirjana Markovic vec poodavno bila odlucila za njegove direktne protivnike, Dragana Hadzi Antica i Aleksandra Tijanica, bio je dovoljan razlog za takvo Minovicevo opredeljenje.

Da li je, pri tom, mislio da ce knjigom_pamfletom dokusuriti svog najopasnijeg rivala, time sto ce odslikavanjem Hadzi Antica jezikom najnizeg nivoa ovoga javnosti prikazati kao beskrupuloznog vlastoljupca? Verovatno, inace je tesko shvatljivo angazovanje »Politike«, njenih sredstava, i Minovica licno, u pojavi knjige Politikinog starog novinara Koste Dimitrijevica pod sokantnim naslovom: Prljavi Hadzi. Ovog puta bilo bi previse da se i formalno Izdavacki sektor »Politike« pojavi kao izdavac, pa je ta uloga, za velike pare (u javnosti se pominjala cifra od 50 000 maraka) dodeljena posve nepoznatom privatnom izdavacu iz Gornjeg Milanovca, PP Lipakomerc. Da stvar bude zanimljivija, umesto da mu bude objavljena najavljena knjiga Iz istorije Politike, koja se nasla u programu znacajnih dogadjaja u toj jubilarnoj 1994. godini, Kosta Dimitrijevic je ekspresno poslat u penziju. Dovoljan razlog da pristupi anatomskoj vivisekciji licnosti glavnog krivca za ovakav obrt dogadjaja, direktora Preduzeca »Politika« Hadzi Dragana Antica. I on je to ucinio na prizeman, tracerski nacin, suprotstavljajuci »toj 'Politikinoj' sramoti«, »ugledni i moralno cisti lik i delo dr Zivorada Minovica«. Uz honorar od 15 000 maraka, naravno, koji je bolesnom i materijalnim nevoljama prepustenom Dimitrijevicu i te kako dobro dosao.

Na ovo Hadzi Dragan Antic odgovara u svome stilu. On formira Komitet za zastitu »Politike« od Minovica, koji objavljuje paskvile o predsedniku Kompanije i rastura ih po Kuci i beogradskim redakcijama. Stilom, jezikom i tracerskom argumentacijom, on time preuzima primat od autora Prljavog Hadzije.

Puc za pucem

Te iste veceri, 4. novembra, odmah posle blic-sednice Upravnog obora, javnost o ovom pucu saznaje preko ekrana TV Politika. Istovremeno se cita i pismo Borda upuceno toga jutra dvojici srpskih predsednika. Ali, Tomic je u Londonu. Prema jednima, on ni ne zna za sadrzaj pisma, niti za odluku Upravnog odbora ciji je clan. Prema drugima, iz Minoviceve okoline, predsednik Kompanije ga je o svemu izvestio telefonom, i od njega navodno dobio usmenu saglasnost.

Sve, medjutim, cuje i vidi Mirko Marjanovic, premijer, cije se ime pominjalo istoga jutra u komentaru Politike koji je optuzivao Minovica za politicku diverziju na premijera izvedenu preko DEM-a. I on odlucuje da deluje, jos dok se u kabinetu predsednika Kompanije ispija viski za ostvarenu pobedu. Marjanovic poziva telefonom ministra za informacije Ratomira Vica koji, na prvoj stranici sutrasnje Politike, objavljuje saopstenje kako je »prethodne noci uputio zahtev Javnom tuzilastvu da se u informativnoj kuci 'Politika' preduzmu mere za zastitu zakonitosti i imovine«. Istovremeno, on je, ocigledno u ime vlade, zatrazio »da se legalnim organima informativne kuce omoguci nesmetan rad, uz ponistavanje svih nelegalno donetih odluka«.

Dramaticno probdevenu noc svih koji su se zatekli pod »Politikinim« krovom, izmedju subote i nedelje _ 4. i 5. novembra 1995. _ izazvalo je pripremljeno Saopstenje preko dva puna stupca Politike sa potpisom njenih urednika. Bila je to politicka presuda Zivoradu Minovicu, nakon cijeg publikovanja njemu nije preostajalo nista drugo do da skupi papire iz fioka predsednickog stola i napusti Kompaniju. Napisano i potpisano, naravno, rukom njegovih dojucerasnjih kolega i saradnika u zajednickom necasnom poslu.

Oni, najpre, sasvim u duhu odnegovane i ocuvane ideologije, u svoje ime i u ime oba sindikata »Politike«, zahtevaju da Zivorad Minovic podnese neopozivu ostavku na mesto predsednika Kompanije »Politika«. A zatim kazu:

»Svojim delovanjem poslednjih godina, otkako je na celu Kuce 'Politika', dr Minovic je naneo nemerljivu moralnu, materijalnu i politicku stetu listu, Kompaniji, drzavi Srbiji, srpskom narodu i svim dobronamernim gradjanima Jugoslavije...«.

Mnogo bi prostora zauzelo navodjenje ekonomskih i poslovnih grehova Zike Minovica, kako su ih videli oni koji su mu sve vreme asistirali, dok je radio sta je hteo i njih dovodio do urednickih fotelja. Znacajniji je, medjutim _ za shvatanje duha i sustine jednog takvog teksta, kao i same mogucnosti njegove pojave _ recnik kojim su opisani politicki i profesionalni gresi javno zigosanog, i bez priziva porugama izlozenog, dojucerasnjeg istomisljenika i predvodnika pisaca ove presude.

»Dr Zivorad Minovic ce ostati zapamcen kao jedna od najmracnijih licnosti u istoriji srpskog novinarstva. Njegov uticaj na list Politika bio je poguban. Kao njen glavni urednik (1985_1991) dr Minovic je Politiku pretvorio u list koji je izdao sve kanone morala, profesije i istine. Ostace zapisan u hronikama bescasca kao glavni urednik u cije je vreme stvoren najmracniji imidz lista, olicen u rubrici: Odjeci i reagovanja, u komentarima i tekstovima u kojima se pozivalo na rat, nasilje, netrpeljivost, satiranje neistomisljenika, u friziranim informacijama, u izvestajima radjenim po njegovom nalogu i dopisivanim njegovom rukom.

Citave generacije su na pocetku karijere dobile oziljak koji tesko zarasta _ oziljak izdaje profesije. U vreme dok je Minovic vodio list, pogazeni su svi kodeksi novinarstva i sve moralne norme. Politika je njegovom zaslugom svojevremeno bila simbol mrznje, lazi, podmetanja, blacenja i panegirika. Pre cetiri godine, ona je paljena po ulicama Beograda i u njoj nije zeleo da se oglasi nijedan intelektualac koji drzi do ugleda.

Dr Zivorad Minovic je direktno odgovoran za taj najveci moralni i profesionalni pad u istoriji lista, koji je prekinut njegovom smenom sa polozaja glavnog i odgovornog urednika 1991. godine. Njegova odgovornost za strategiju koja je usledila, uzrokovana mrznjom, zlom i niskim strastima na kojima je kroz list insistirao kao glavni urednik, jos ceka da bude utvrdjena.«

Teske, grube, ali istinite reci. Sasvim zasluzene _ reci ce mnogi. Znaci li to da je urednicki sastav Politike _ otkrivsi najzad glavnog i jedinog krivca za moralni i profesionalni sunovrat najstarijeg i nekada najuglednijeg lista u zemlji _ iz svega izvukao nauk? I sebe _ objektivne sukrivce _ konacno preobrazio u stvarne borce za povratak Politike njenim visokim etickim i moralnim nacelima profesije? Da li su urednici Politike _ nakon blamaze i posrnulog ugleda o kojem tako zestoko sami kazuju _ odista progledali i odlucili da nikome vise nece biti slepi poslusnici, koji bi se _ zbog visokih plata i ugodnih fotelja _ odricali i sebe kao profesionalaca i tradicija lista u kojem su tek poslednji izdanak?

Nista od toga. Katarza je nagovestena, ali do nje nije doslo. Ne ovoga puta. Sve sto je prethodno bilo napisano, samo je iskorisceno u poznatom maniru da se na otkrivenog krivca natovari sve sto su i on i svi drugi s njim prethodno pocinili. I da se pohrli u zagrljaj novom sefu, ponovo mudrom i zasluznom za sve sto se, od kako je on dosao, postize. Pri tom se ne kazuje da li je posle odvajanja funkcija 1991. godine, i izbora novog glavnog urednika, u tom kratkotrajnom (ni dve godine) periodu neko nesto ucinio za oporavak prethodno tako posrnule i ojadjene Politike.

Nakon ovakvog karakterisanja Minovica kao glavnog krivca ne samo za stanje u kojem se nasla Politika, nego i citava Srbija, citaoci novina _ koje su »povratile ugled i poverenje« _ mogli su da odahnu. Neprijatelj je otkriven, razoblicen i ne preostaje mu nista drugo nego da ode i oslobodi Politiku i Srbiju zla koje inkarnira. I kada se to desi, a desice se, nista vise nece stajati na putu ka sreci, napretku, oporavku i slicnim obecanjima, koja su pratila novokomponovanu mirotvornu politiku, cije su osnove postavljane u dalekom Dejtonu.

Ali, Minovica su jos jednom potcenili. Obavesten o sadrzaju pripremljenog teksta, te subotnje veceri dok je Politika pripremana za stampu, predsednik Kompanije je jos jednom ustao u odbranu integriteta Kuce, kao sto je to sa uspehom bio ucinio jula 1992. godine. Ali, ovog puta nije imao nikakvih sansi. U samoj Politici je potrosio sav prethodno steceni kapital, onim sto je u medjuvremenu cinio kao verni podanik i sledbenik Milosevica. A spoljne su se prilike izmenile u toj meri da su njegovi odredjeni potezi pogadjali upravo njegovog zastitnika i njihov zaokret sa ratne na miroljubivu politiku i sa nacionalne na sve izrazitiju »levicarsku«. Stoga se, bez obzira na tezinu izgovorenih reci pred kamerama TV Politike, sve sto je rekao svelo na poslednju optuzbu vec osudjenog upucenu egzekutorima:

»... Kompanija 'Politika' nema nameru da se pretvori u propagandni servis i privatnu prciju ma koje stranke, niti da koci procese privatizacije i da brani svojinske koncepcije Koreje i Kube«, porucivao je Minovic.

A zatim je u adresiranju optuzbi protiv onih koji rade o glavi »Politici« bio takodje vrlo precizan:

»U ovu prljavu igru uvlace se, metodom podmetanja laznih podataka, neki funkcioneri, pa cak i organi pravosudja. Cilj tih snaga je da zavladaju svim izdanjima 'Politike', kao i TV Politikom, a razume se i celokupnim kapitalom koji je za njih obicna Alajbegova slama koju su namerni razvlaciti kako im je volja...«.

Samo sto je izasao iz studija, uverio se da je to bio glas zednoga u pustinji. Pokusao je da telefonom stupi u kontakt sa glavnim Gazdom. Rekli su mu da vezu sa Dejtonom odrzava samo premijer Mirko Marjanovic, a on je izvan Beograda, negde u lovu, i nemoguce ga je pronaci. Sve konce je, bilo je ocigledno, u rukama drzala Mirjana Markovic, a od nje se nicemu dobrome nije mogao nadati. Tamo se vec duboko bio ukotvio covek koga je on toga popodneva bio suspendovao s duznosti.

Poslao je poruku Hadzi Draganu Anticu da zabranjuje objavljivanje Saopstenja Kolegijuma »Politike« i dobio odgovor da s njim vise nema razgovora. Onda je naredio da se masine u stampariji zaustave. I kada je to sprovedeno, Hadzi Antic trazi intervenciju organa Drzavne bezbednosti Srbije. I, kako se kasnije culo, na licnu intervenciju »odsutnog« premijera Marjanovica, oko jedan sat posle ponoci u »Politiku« stizu policajci. Nakon dva sata razgovora i ubedjivanja da povuce naredbu i pusti masine u pogon, Minovic je slomljen. U pratnji dvojice inspektora, napusta »Politiku« i odlazi u _ policiju. Tamo provodi ostatak noci i citav sledeci dan do veceri, na informativnom razgovoru. Za to vreme sve je stavljeno u pokret: Hadzi Dragan Antic okuplja Upravni odbor Kompanije, helikopter iz Milocera na sednicu dovodi i predsednika u ostavci Ljubisu Igica, i po hitnom postupku donosi se odluka o smenjivanju Zivorada Minovica sa funkcije predsednika Kompanije »Politika«. Na to mesto, kao vrsilac duznosti, dolazi savezni ministar bez portfelja Tomica Raicevic.

Posle izlaska iz pritvora Minovic se posvecuje porodici i danima odbija da javnosti pruzi bilo kakvo razjasnjenje ovih dogadjaja. Jedino sto izgovara _ otkrivajuci da i dalje ostaje rob starih zabluda _ jeste da nema nameru da bilo sta kaze dok se predsednik ne vrati u Beograd. Gradom na to kolaju spekulacije kako je sve to, bez znanja Milosevica, uradila njegova supruga _ i, toboze, politicki konkurent _ sefovica JUL-a, Mirjana Markovic.

Posle dva meseca, Milosevic se vratio iz Dejtona, ali Minovic se nije oglasio. Na posao, naravno, nije vracen. Naprotiv, pristigla je nova optuzba da je »Politika« ucestvovala u prodaji svercovanih cigareta, preko svojih trafika, i to u korist opozicione partije SPO koju predvodi Vuk Draskovic. Time je, objavise, Minovic ostetio »Politiku« za znatna sredstva, ciji ce se tacan iznos tek utvrditi istragom. A ona su otisla u partijsku kasu Milosevicevih protivnika! Pripreceno mu je, dakle, sudom i zatvorom, sto nije bilo bez veze sa njegovim cutanjem. A kako je ono nastavljeno i u 1996. godini, umesto bilo kakvog objavljivanja rezultata najavljene istrage o cigaretama, jednoga jutra u Politici je osvanula jedva primetna vest na dnu unutrasnje stranice, da je Zivorad Minovic penzionisan i da mu je, po sili zakona, prestao radni odnos u Kompaniji.

Tako je okoncana ova zalosna visegodisnja epizoda iz najnovijeg dela »Politikine« istorije. Gospodarev miljenik je otisao, i to neslavno, »u prisustvu vlasti«, kako to narod mudro krsti ovakva nasilja. Zavesa je pala _ ali, »Politikina« tragedija time nije bila okoncana. Nista se u njoj i u njenom maticnom listu nije promenilo. Kao sto ne bi ni da je Hadzi Antic otisao, a _ Minovic ostao.

Pod drzavne skute...

Bio je to unutrasnji refleks istovetne klime u drustvu. Odstranjenje Milosevicevih oponenata iz partijskog vrha _ medju kojima i dvojice potpredsednika SPS-a Borisava Jovica i profesora Mihaila Markovica _ pratilo je sve vece snazenje JUL-a, vanparlamentarnog pokreta kojem su, medjutim, bila sirom otvorena vrata u rekonstruisanoj vladi Srbije. Sa porastom toga uticaja rasla je i sirila se kampanja protiv ionako skromnog pocetka privatizacije. Izglasan je i zakon kojim su, mnoga vec transformisana drustvena preduzeca vracena u raniji status, a druga privatna presla u ruke drzave. Stoga, ni vracanje Politike pod drzavne skute nije izazvalo veliko cudjenje.

U tom intervalu, Mira Markovic je u potpunosti dobila bitke za sva znacajnija javna glasila u Srbiji. Naravno, medju najvaznijim je bilo stavljanje kompletnog novinskog koncerna »Politike« pod uticaj JUL-a, ciji je idejni tvorac i predsednik Direkcije bila upravo ona.

Pocelo je time sto je Kompanija Braca Karic najpre kupila politicki nedeljnik Intervju, koji je bio pred gasenjem. Pokusaji da se iskoristi situacija u trenutku NIN-ovog izdvajanja iz »Politike« i novom informativnom koncernu, pod imenom BK Telekom, pridoda i najuticajniji politicki nedeljnik _ nisu uspeli, kako smo videli. Ali su u politickoj igri _ tada zapocetoj oko prevlasti u »Politici« _ ostvarena dva poena: pridobijena je TV Politika i definitivno vezana za JUL i sama maticna novina _ Politika. Taj posao je obavio Hadzi Dragan Antic, koji se _ obavestavan iz prve ruke _ nije dugo premisljao. On je hitro izvukao Politiku iz dometa vrha SPS-a, zahvacenog unutrasnjim previranjima, i preneo je u narucje JUL-a.

Politicki najznacajniji punktovi koncerna »Politike« bili su tako osvojeni, a da se nisu u dalji posao morali mesati ni Aleksandar Tijanic, ni BK Telekom. Ali se na tome nije stalo. Vecernje novosti, kao najtirazniji dnevni list, takodje su okrenule curak i postale glasnogovornik JUL-a. One su u borbi za osvajanje politicke scene citave trece Jugoslavije, dobile i posebnu ulogu: da narucenim tekstovima i komentarima razoblicavaju crnogorskog premijera i potpredsednika vladajuce partije DPS, Mila Djukanovica, u njegovom otvorenom ratu sa Mirom Markovic i JUL-om.

Sto se RTV Srbije tice, tamo se nista organizaciono nije moralo preduzimati: celni ljudi ovog elektronskog medija vec su bili izdresirani da se ekspresno svrstavaju na izglednu stranu, pa su Mira Markovic, njena putovanja po svetu na promocije svojih knjiga, i aktivnost JUL-a imali tretman najznacajnijih politickih dogadjaja. A ako je trebalo dati i licni doprinos, najpogodniji za to bio je urednik veoma gledanog subotnjeg Jutarnjeg programa Bane Vukasinovic.

A kada je i poslednja TV-stanica NTV Studio B sudskom presudom vracena Skupstini grada Beograda, osvojeno je bilo sve sto se dalo osvojiti i prisvojiti. I Mirin strateg u informativnoj oblasti, Aleksandar Tijanic, mogao je da zasedne u vladinu fotelju: postao je ministar za informacije u vladi Srbije! Krug je tako bio zatvoren. Sve je bilo pod kontrolom.

I tako, ono sto Titu i Djilasu nije uspelo da ostvare daleke 1952. godine _ uz angazovanje dvadesetak probranih partijaca i u vremenu punog monopartizma _ uspeva vladajucoj porodici Milosevic u posttitovskom periodu, nazvanom tranzicija drustva, sa toboznjom visepartijskom demokratijom. A kada je o Politici rec, to obavlja jedan jedini covek, na nacin vec opisan, u duhu vladajuceg morala. Gradjanske novine, sa najduzom istorijom na ovome tlu, najzad u potpunosti postaju partijske. I to u smislu koji nadmasuje sva prethodna poluvekovna iskustva sa slicnim transformacijama.

Najpre u izbornoj kampanji, u jesen 1996, Politika demonstrira najogoljenije shvatanje ideologizacije: ona ume da bude slepa i gluva za sve sto ne izrazava poglede jedne partije. U ovom slucaju ona prati samo jednu politicku snagu: Levu koaliciju (SPS, JUL, i Nova demokratija). Stara dama sada marsira u jedinstvenom stroju drzavno-partijske propagandne masinerije, ne trudeci se cak ni da se razlikuje od svojih kompanjona posebnim nacinom plasiranja informacija.

Gradjanski bunt u novembru

Nastale su masovne demonstracije po citavoj Srbiji. I studenti Beogradskog univerziteta, a za njima i drugih univerzitetskih centara, otpoceli su svoj posebni, Studentski bunt 1996_1997. godine, dalekovido predvidjajuci njegovu dugotrajnost. Osnovni zahtev je bio istovetan: postovati volju biraca i vratiti odbornicke mandate opoziciji u svim gradovima u kojima je pobedila. I, mada su zahtevi bili politicke prirode, ostvaren je opstegradjanski pokret otpora nasilju i diktaturi, koji je naisao na potporu SAD i Evropske unije.

Sve je dobilo dramaticne oblike kada je 24. decembra doslo do policijskog nasilja nad demonstrantima i pogibije jednog, kao i ranjavanja desetina studenata i gradjana Beograda. Posebno je Beograd postao okupiran grad, cije su ulice, parkove i drzavna zdanja opsele do tada nevidjene snage policije. Studenti i gradjani se, medjutim, odlucuju na miran otpor i karnevalska demonstriranja, sto onemogucuje konflikte i sprecava vlast da upotrebi silu. Beogradjani se pokusavaju slomiti organizovanjem kontramitinga Milosevicevih pristalica, dovedenih iz raznih krajeva Srbije, sto je izazvalo posebnu napetost i nerede, koji za dlaku nisu prerasli u krvoprolice. Ali, po njihovom odlasku, sve se opet vraca veselom protestnom karnevalu koji traje li, traje.

Milosevic se oglusuje i o nalaze OEBS-a, koji je sam pozvao da utvrdi istinu. OEBS potvrdjuje pobedu opozicije u 14 gradova Srbije, sa Beogradom, naravno. Ali, vlastodrzac nastavlja sa sebi svojstvenom igrom, koju je svet vec veoma dobro upoznao. On postupno, samo delimicno, vraca mandate u nekim od gradova po Srbiji, dobro se cuvajuci da ne izgubi vlast u Beogradu, pre svega. U pravljenje pravnih zavrzlama, kakvo pravosudje u svetu ne poznaje, on uvlaci ne samo izborne komisije po gradovima, nego i sve sudske instance u zemlji, sto izaziva javne proteste i samih sudija.

Sve to samo radja jos masovniji otpor. Demonstracije postaju sve masovnije i sve mastovitije, uprkos koncentracijama snaga policije, kakve do tada nisu vidjene na ulicama Beograda i pobunjenih gradova Srbije.

U Politici_ potpuna ignorancija ovih burnih dogadjaja u njihovim prvim danima. Onda, kratke informacije, od po nekoliko redaka, po drzavnoj agenciji Tanjug, o »sacicama nezadovoljnika«. Nasa Borba prenosi analize odnosa javnih glasila prema svakodnevnim demonstracijama u Beogradu i Srbiji, redovno pracene u Istrazivackom centru u glavnom gradu. U delu koji se odnosi na Politiku konstatuje se:

»Analize istrazivaca su pokazale da u brojevima od 22. novembra do 27. decembra izvestaja o SP (studentskoj pobuni _ prim. autora) ili nema (u cetiri slucaja) ili nije naveden podatak o broju studenata (u 23 napisa). Samo u pet izvestaja naznacena je brojnost skupova i to kvalifikacijama 'nekoliko stotina studenata', 'veca grupa studenata', 'manji broj', 'upadljivo manji broj' i 'znatno manji broj nego prethodnih dana'« (26. decembra).

Tako je to izgledalo prema Politici (po izvestajima Tanjuga) u vremenu u kojem su inostrane agencije, novine i televizijske storije svedocile o stotinama hiljada ljudi na ulicama Beograda i desetinama hiljada u svim vecim gradovima Srbije. Ali, zato je kontraskup na Terazijama bio propracen izvestajem na citavoj stranici sa tvrdnjom o »velicanstvenom mitingu za odbranu Srbije i Milosevica, kome je prisustvalo pola miliona ljudi«. Procene svetskih medija su istovremeno bile da je na Terazijama tada bilo izmedju 40 000 i 60 000 ljudi, dok je oko Terazija, na Trgu Republike i okolnim ulicama, demonstriralo istovremeno tri puta vise Beogradjana.

Sa takvim odnosom u Politici se ne mire. Grupa od 46 novinara maticnog lista javno protestuje zbog neprofesionalnog odnosa, tacnije bezobraznog ignorisanja aktuelnih dogadjaja na nasim ulicama. Trazi se od glavnog urednika Hadzi Dragana Antica objasnjenje zasto list, pored tolikog broja sopstvenih novinara, prenosi i komentarise Tanjugove izvestaje. Zahteva se hitan sastanak redakcije i direktora i glavnog urednika, na kojem ce se razjasniti i utvrditi uredjivacka politika u novonastalim uslovima. Hadzi Antic drsko porucuje potpisnicima da nema nameru da organizuje sastanak pod pritiskom ulice. Odmah zatim on donosi resenja o upucivanju na prinudni odmor tridesetak novinara, medju kojima i petorice bivsih glavnih urednika raznih izdanja Kuce.

Onda, 6. decembra reaguje Otvorenim pismom Biserka Matic, jedan od potpisnika prethodnog protesta, dugogodisnji Politikin komentator za poljoprivrednu politiku. »Za sramnu situaciju i delovanje Politike smatram direktno odgovornim Hadzi Dragana Antica i zahtevam da odmah podnese ostavku«, pisala je Maticeva, sto je naislo na veliki odjek u javnosti. Kako nije bilo odgovora, oglasio se Nezavisni sindikat novinara Politike, koji broji preko 400 clanova. Njegov predsednik Vesna Vujic zakazala je sastanak svih novinara Politike za 26. decembar. Bilo je predvidjeno da se na njemu formira Udruzenje novinara Politike i raspravlja o broju lista sa izvestajem o mitingu za Srbiju, koji vrvi lazima i hvalospevima o tom skupu, dok se demonstracije opozicije gotovo i ne pominju. Ali, 25. decembra, Biserki Matic zabranjuju ulazak u zgradu Politike, i odvode je, u pratnji obezbedjenja, do pravnog referenta, koji joj urucuje resenje o privremenom udaljenju (suspenziji) iz preduzeca. U ovom dokumentu je navedeno da je Biserka Matic »zatecena u vrsenju teze povrede radne obaveze _ ometanje rada redakcije, sto je dana 25. 12. 1996. narocito otezalo normalno odvijanje rada u redakciji«. U potpisu: generalni direktor »Politike« Dragan Hadzi Antic. Uz to, dobila je i resenje o pokretanju disciplinskog postupka protiv nje, i izbacena je iz zgrade Politike sa zabranom ulaska u nju do poziva na saslusanje. Usledile su ostre reakcije Nezavisnog udruzenja novinara Srbije, zatim peticija podrske 33 Politikina novinara, a zatim i Otvoreno pismo podrske Biserki Matic 20 Politikinih veterana. Istovremeno se objavljuje da je u Politici osnovan Forum novinara, koji ce se sastajati po potrebi, na inicijativu najmanje pet novinara i koji ce raspravljati o stvaranju uslova za medjusobnu razmenu misljenja unutar redakcije o pitanjima profesije, sa osnovnim polazistem i principima sadrzanim u uvodniku prvog broja Politike, pod naslovom: »Zadatak nezavisne stampe« (1904. godine _ prim. autora).

U javnosti, domacoj i inostranoj, odjek je veliki. Ali, reakcija iz vrha Politike i dalje izostaje. Naprotiv, u posebnim komentarima _ pisanim u duhu JUL-ovskih saopstenja _ desetine i stotine hiljada gradjana i studenata sa ulica Beograda i 30 drugih gradova u Srbiji, nazivaju se izdajnicima nacionalnih interesa i rusiocima poretka.

Gnev Beogradjana na takvu Politiku sasvim je razumljiv. Oni je prikljucuju najomrazenijem javnom glasilu RTV Srbije i njenom Dnevniku. Iz dana u dan, i iz veceri u vece, demonstranti satima prolaze u nepreglednim kolonama pored zgrada RTV Srbije i »Politike«. I jednu i drugu palatu, prvih dana demonstriranja zapljuskuju jajima, a poneko od njih i kamenicama, od kojih stradaju staklene vitrine i prozori na nizim spratovima. Fotografije sa polupanim izlozima Politike ove novine, naravno, objavljuju, kao i prizore sa spaljivanjem lista, komentarisuci te epizode kao dokaz vandalizma i rusilackog karaktera demonstracija. A kada, odlucnom akcijom obezbedjenja _ koje sami demonstranti zavode _ nestaju provokatori, a zatim odlukom vodjstva protesta prestaju bilo kakva gadjanja ovih informativnih kuca, Beogradjani prezir prema svojim nekada omiljenim novinama, iskazuju zvizdanjem, skandiranjem »Crvena bando« i »Placenici« i masovnim odustajanjem od kupovine »Politikinih« izdanja.

Ukupni dnevni stampani tiraz Politike pada na samo 90 000 primeraka, od kojih 30 odsto ostaje neprodato. U odnosu na prethodno dostizanih 300 000 primeraka, od kojih je jednu trecinu kupovao sam Beograd. Politika ekspres prolazi jos gore: ona ne uspeva da stampa ni 25 000 primeraka, od kojih prodaje desetak hiljada po citavoj Srbiji i Crnoj Gori.

Na sve to rukovodstvo Politike objavljuje neku zastarelu anketu agencije za ispitivanje javnog mnenja iz Panceva sa pocetka septembra 1996. Bio je to zavrsetak onog perioda o kojem je Hadzi Antic obavestavao javnost kako je najstarija novina povratila svoj ugled i utrostrucila tiraz. Ali, tadasnji podaci serviraju se citaocima 3. decembra, nakon nedeljama ispoljavanog sramnog i profesionalno amoralnog odnosa prema buntu gradjana i studenata po citavoj Srbiji. I nakon usaglasavanja sa onima koji su napravili do danas neprevazidjenu i savremenom svetu nepoznatu drsku kradju izbornih glasova u najvecim gradovima Srbije, sa Beogradom u centru. Kao da se nista u ta tri meseca nije zbilo ni s narodom, ni s Politikom, urednici ovih novina _ vec ogrezli u dezinformisanju i sejanju lazi _ objavljuju kako istrazivanja javnog mnenja govore o »visokom ugledu naseg lista«, pod krupnim naslovom: »Najcitanija i najobjektivnija novina«.