Predsednikovica i Glumac

Najnoviji biser iz dedinjsko-pozarevacke stvaralacke radionice, tekst »Nezgodan covek« (Bazar, 28. 11. 1997) predstavlja uobicajenu fragmentarnu tekstualnu strukturu u formi »poetskog dnevnika«, u kojoj se, dan za danom, razmatraju »neke drustvene pojave« i »tipicni karakteri«, na nacin koji ce buducim izucavaocima moci da posluzi kao savrsen primer dirljivo nevestog i nemustog »filozofiranja« (gde ovaj termin koristimo u njegovom uvrezenom znacenju karikature misljenja). Kao i obicno, jedan segment je rezervisan za poimenicno prozivanje nekoga ko je tokom te nedelje iznervirao ili nasekirao Predsednikovicu. U narecenom tekstu, ta uloga pripala je _ ko zna zasto _ poznatom glumcu Radetu Serbedziji. Nije lako shvatiti cime je covek cije profesionalne i ljudske kvalitete ne odricu ni oni koji se sa njegovim stavovima ne slazu zasluzio toliku paznju dnevnicarke.

Ne navodeci neki konkretniji povod ni razlog, Mirjana Markovic je ovog umetnika, uvek mnogo poznatijeg i priznatijeg po svom profesionalnom nego po bracnom statusu, nazvala »provincijalnim smutljivcem« i »frustriranim folirantom«, a zatim ovako poentirala svoju meditaciju: »Ne vidim zasto taj smutljivi emigrant iz Zagreba svoju folirantsku rolu ne igra na nekom drugom mestu na Balkanu ili u Evropi, nego bas mora da je igra u Beogradu. Nema smisla, zaista, da Beograd sam od sebe pravi smetliste za sav intelektualni i moralni otpad iz bivsih jugoslovenskih republika«.

Sa svojih direktnih suparnika i saradnika, simpatija i antipatija, Mirjana Markovic je, dakle, presla i u »obracun« sa svim javnim licnostima koje nesto znace i koje nisu nikada pale nicice pred noge Njemu i Njoj. A to je, je l' te, minimum pristojnosti koji se moze ocekivati i traziti od jednog »emigranta iz Zagreba« da bi bio prihvacen na Dvoru. Pri tom, njega niko i ne pita da li to uopste zeli. Podsetimo se, uostalom, cinjenice da akcije g. Serbedzije ne stoje nista bolje ni kod Tudjmanovog rezima (s tom razlikom sto gdja Ankica Tudjman samokriticno cuva svoje misli za sebe, na cemu joj je hrvatska javnost s pravom zahvalna), pa ce biti da se ovde radi o urodjenoj alergiji balkanskih vladara_samodrzaca i njihovih gospodja na osobe koje imaju nekakav ljudski integritet, a uz to su i ostvarene i priznate u svom poslu.

To je greh koji se ovde ne prasta. Okruzeni mediokritetima ciju karakternu nistavnost prevazilazi samo njihova intelektualna patuljastost, dekadentni vladari pocinju da se brecaju na sve sto ih prevazilazi. Tako je to s ovom vrstom vlasti: u pocetku te zadovoljava tolika moc i bogatstvo, cinjenica da drzis u saci sudbine miliona ljudi, pretezno vrednijih od tebe. Kasnije, medjutim, pocinjes da trazis vise, mnogo vise: da te postuju. A to je nemoguce. I onda ti svako postane kriv: neko zato sto je lep, drugi zato sto je pametan, treci zato sto je bogat (a obogatio se nezavisno od tebe), cetvrti zato sto je dobar i omiljen, peti zato sto je kvalitetan i znacajan u onome sto radi. Koliko je to samo razloga za nervozu, netrpeljivost, (o)besni hir!

Teofil Pancic