Kiosk - nekada i sada

Urbani pejzaz Beograda, a narocito Zemuna, sve vise ruzi prava poplava kioska koji bukvalno nicu, kako se to obicno kaze, kao pecurke posle kise. Arhitekte pozivaju gradjane da dignu glas protiv kiosk-terora. Konstatuje se, uz ostale negativne kvalifikative, da »Beograd podseca na tursku kasabu«.

Da li je bas tako?

Beograd je, u vreme turske vladavine, bio seher (sto znaci grad najviseg ranga), a u gradskim naseljima (i ne samo u njima) roba se tada prodavala iskljucivo u carsiji u kojoj su radnje, odnosno ducani bili strogo grupisani po vrstama. Istina, imali su Turci Osmanlije i kioske, od njih smo i bastinili ovu rec (inace perz. porekla - kusk). Ali, njihov izgled, namena i brojnost bili su u potpunoj suprotnosti sa onim sto se danas pod kioskom podrazumeva. Bile su to, najpre, vrtne kucice, senice ili hladnjaci koji su gradjeni po vinogradima i bastama. U basti ili dvoristu konaka ili saraja - poput onih do danas sacuvanih u sultanovom dvoru u Carigradu - bili su to mali bogato ukraseni paviljoni veoma privlacnog izgleda. Ponekad je to bila i zimska basta na terasi ili, pak, kucica na vrhu pozarne kule.

Evropska arhitektura vec odavno ne odoleva carima Orijenta. Pa i sama rec kiosk stekla je pravo gradjanstva u mnogim evropskim jezicima.

Od raskosnih »cosakla cara cestitoga« danas, i ne samo ovde (mnoze se cak i u Cirihu), kiosk se sveo na radno mesto i cesto jedinu sansu za prezivljavanje.

Olga Zirojevic