Medjunarodna konferencija o zabrani nagaznih mina

Iz vrlo razudjene tipizacije i kategorizacije masovne proizvodnje i upotrebe mina, nagazna protivpesadijska mina izdvaja se kao najpogubnija po coveka. Prema najnovijim podacima, od takvih mina godisnje u svetu gine ili biva obogaljeno 25 000 osoba, mahom civila, medju kojima su deca najugrozenija kategorija; odnosno, na svaka 22 minuta nekome na ovom nasem globusu nagazna mina odnese deo tela ili ceo zivot.

Evo jos malo te zastrasujuce statistike: ceni se da je trenutno u svetu 110 miliona posejanih nagaznih mina koje bi pod najpovoljnijim okolnostima mogle da se uklone za 1100 godina; taj posao, prema sadasnjim cenama, kostao bi oko 40 milijardi dolara (proizvodnja jedne mine kosta izmedju 4 i 45 dolara, a deaktiviranje po komadu izmedju 450 i 1500 dolara). Demontiranje mina ima jos jednu, dodatnu cenu: svakih 5000 demontiranih mina jedan strucnjak za razminiranje placa glavom, a dvojica vecim ili manjim stepenom invalidnosti.

Minama najzasicenija podrucja u svetu su Eritreja, Avganistan, Burma, Sudan, Etiopija, Irak, Mozambik, Pakistan, Vijetnam i _ Bosna i Hercegovina. Do sada je u BiH identifikovano i obelezeno 2700 minskih polja, od kojih je razminirano tek izmedju jedan i dva odsto. Strucnjaci cene da bi operacija razminiranja samo sireg podrucja Doboja trajala svih 200 godina...

Upravo je zbog toga, prema opisu izvestaca, potpisivanje Globalnog sporazuma o zabrani proizvodnje i upotrebe nagaznih mina izazvalo veliko zadovoljstvo gradjana Kanade, posebno gradjana Otave, gde je sporazum i potpisan 4. decembra 1997. Naravno, eksplozija odusevljenja o kojoj su javljali mediji iz glavnog grada Kanade zahvatila je sve ucesnike konferencije, a ponajpre i ponajvise predstavnike onih 125 zemalja koji su potpisali dokument, kao i sve ljude dobre volje sirom planete, jer je uradjen jedan veliki posao, izuzetno vazan za covecanstvo, a koji je samo pre godinu dana izgledao kao puki san upornih »popravljaca sveta«.

Jos je prethodni generalni sekretar Ujedinjenih nacija Butros Gali na medjunarodnoj konferenciji istim povodom, septembra 1995. u Becu, izasao za govornicu sa zahtevom da se totalno zabrani produkcija i upotreba nagaznih mina, sto je glatko odbijeno. Januarska konferencija u Zenevi prosle godine imala je istu dramaturgiju. Otava je bila »treca _ sreca«. Generalni sekretar UN Kofi Anan nazvao je zemlje potpisnice sporazuma »koalicijom savesti covecanstva« koja je »potvrdila slabost ljudske gluposti i mudrost ljudske hrabrosti«.

Senku na taj razlozan izliv snaznih emocija i jakih reci bacila je cinjenica da medju potpisnicima recenog dokumenta nema ni SAD, ni Rusije, ni Kine, ni Indije, ni Pakistana, Iraka, Irana, Izraela. Nije prilika da se upustamo u razloge zbog koji te i druge zemlje nisu htele u »koaliciju savesti covecanstva«. Za nas je zanimljivija cinjenica da su Globalni sporazum potpisale sve zemlje bivse Jugoslavije, dakle Makedonija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska i Slovenija; sve _ izuzev Savezne Republike Jugoslavije! Zasto SR Jugoslavija nije u »koaliciji savesti«?

Nikome iz oficijelne vlasti u Beogradu, nikome iz Generalstaba Vojske Jugoslavije nije palo na pamet ma i da napomene da je takav medjunarodni skup i odrzan, a kamoli da objasni gradjanima kako to da nasa zemlja, cijoj su vlasti, narocito u onoj maratonskoj predizbornoj i izbornoj halabuci, puna usta mira i mirotvorstva, kako to da ona nije potpisala dokument. Znaci li to da se jos racuna sa ratnom opcijom na ovim zlosrecnim prostorima, kao sto nedavno i rece penzionisani general Radovan Radinovic, kako »ono tamo u Bosni« _ »jos nije sve gotovo«?! Ili se mi smatramo regionalnom silom, kao sto neretko i tvrde neki korifeji s vrhova civilne i vojne vlasti, pa se onda i ravnamo prema velikima. Ili je mozda jugoslovenska vojna industrija konkurentna na svetskom trzistu?

Ne manje je zacudjujuce i zabrinjavajuce i to sto su svoj javni glas protiv takvog odnosa civilnih i vojnih vlasti u Beogradu jedino digle onih dvadesetak hrabrih »Zena u crnom«, okupivsi se kod »Casnog knjaza« 3. decembra 1997. i transparentno istakavsi svoj osnovni stav: »Jugoslavija cuti i proizvodi mine!«.

Za rezimsku stampu ne treba da se pita. Ali, sta je bilo sa nezavisnom medijskom produkcijom? Osim skrtih informacija, je li iko dublje zasekao u problem? Kao da bas i ne marimo mnogo za minska polja na tudjoj teritoriji. Na nesrecu, tako se takva polja priblizavaju nama!

Stipe Sikavica