10. godina »Republike«

Verovatno je glavna »tajna« naseg opstanka ili nestanka u tome koliko je razvijeno i snazno uverenje da su u nas uopste moguce promene u znaku slobode i demokratije

Nebojsa Popov

Povodom desete godine izlazenja naseg lista, red je da citaocima i javnosti, pa i samima sebi, polozimo racun, da procenimo sta jesmo a sta nismo postigli. Kriticka procena se, dabome, ne moze obaviti samo jednim zahvatom. Zbog toga planiramo da bilansiranje, uz redovne poslove, traje citave godine i da tek potom »podvucemo crtu«. Tekst koji sledi je samo prvi prilog tako zamisljenom bilansiranju.

Sloboda kroz demokratiju

I UJDI i Republika delovali su najpre ilegalno, jer su vlasti u Zagrebu i Beogradu, tamo gde se pomenuti projekat najjace oglasio, odbijale da ih legalizuju i kaznjavale su najglasnije aktere (doduse, prekrsajno, ne krivicno). UJDI je upisan u registar udruzenja gradjana tek 29. 12. 1989. u Titogradu (Podgorici). Prvih dvanaest brojeva Republike izislo je u Zagrebu (urednici su bili Milorad Pupovac, Srdjan Dvornik i Mladen Lazic), naredna tri u Beogradu (urednici Nebojsa Popov i Ljubisa Rajic - podneo ostavku 1994), a registrovana je tek 1991. godine, u Beogradu, gde svih potonjih godina i izlazi. Osnivac i izdavac lista (UJDI) preneo je sva osnivacka i izdavacka prava na Urednistvo i Savet Republike, tako da je ona nezavisna ne samo od vlasti, nego i od svake politicke stranke i udruzenja gradjana. Zavisna je samo od polaznih ideja i domasaja procesa demokratskih promena.

Pre 1991. Republika izlazi u najvise 3000 primeraka i neredovno, da bi se potom izlazenje ustalilo na petnaestodnevno, dok je tiraz rastao do danasnjih 6000, izuzetno 10 000 ili 15 000 (za vreme masovnih gradjanskih protesta). Za devet godina objavljeni su radovi oko hiljadu autora (924 autora tekstova i preko 50 autora ilustracija). Ustaljen je krug od oko 200 stalnih saradnika - novinara i naucnika (sociologa, pravnika, ekonomista, psihologa, istoricara itd.). Republika je sticala ugled kvalitetom tekstova veterana zurnalizma Mirka Tepavca i Dragosa Ivanovica, knjizevnika Miodraga Stanisavljevica i profesora Mirka Djordjevica, analiticara medjunarodnih odnosa Gordane Logar i Konstantina Obradovica, istoricara Olge Zirojevic, reportazama Olivije Rusovac, Teofila Pancica i Nastasje Radovic, analizama ekonomista Aleksandre Posarac i Ljubomira Madzara, hronicara i analiticara nevladinih organizacija Zarka Paunovica, analizama urbaniteta Milana Prodanovica, analitickim ogledima Ivane Spasic, Djordja Pavicevica, Milana Popovica, Olivere Milosavljevic, Vesne Pesic, Latinke Perovic, Vojina Dimitrijevica, Radeta Veljanovskog, Snjezane Milivojevic, Zorana Markovica, Pere Muzijevica, Sretena Vujovica, Miroslava Hadzica i drugih.

Veci deo tiraza salje se na preko 3000 adresa, najvise u Srbiji, potom u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Sloveniji i Makedoniji (odnedavno i u Bosni i Hercegovini); zatim u Evropi i Americi; pojedini primerci stizu sve do juzne Afrike i pacificke Republike Nauru. U saradnji sa Savezom slobodnih gradova i opstina Srbije, kao dodatak Republike, izlazi Glasnik (od novembra 1996. do kraja 1997. objavljeno je 17 brojeva) kao jedini komunikator izmedju odbornika oko 40 opstina i gradova u Srbiji.

Prema pouzdanim indicijama, jedan primerak lista cita vise citalaca. Krug povremenih citalaca je jos siri, jer pojedine tekstove iz Republike cesto objavljuju beogradski dnevni listovi Nasa Borba i Danas i nedeljnik Vreme; novosadski Nezavisni i Magyar Szo, suboticki Zig, kragujevacka Nezavisna Svetlost, cacanski Zapisi, valjevska Kolubara, Borske novine, Vranjske; podgoricki Monitor; skopski Puls; zagrebacki Arkzin i splitski Feral Tribune; varsavska Gazeta Njyborcza i vroclavska Odra; frankfurtske Perspektiven i Osteuropa (Aâchen); haski Balkan Media and Policy Monitor; pariski Transeuropéennes. Od 1997. Republika moze da se prati i na Internetu.

Izdato je i desetak knjiga, od kojih vecu paznju javnosti privlace Srpska strana rata (propracena brojnim prikazima, javnim tribinama u oko 20 gradova, prevodom na nemacki jezik, a u pripremi su i prevodi na francuski i engleski jezik) i Gradjanski bukvar (tri izdanja karikatura Predraga Koraksica), takodje sa brojnim tribinama i izlozbama.

Sve pomenute cinjenice govore o uspesnom sirenju jednog projekta, ali je takav uspeh bitno ogranicen otezanim pristupom u postojecu mrezu distribucije, nesigurnim finansijskim uslovima rada i, narocito, neizvesnim tokom i ishodom demokratskog procesa u zemlji. U veoma neizvesnim uslovima rada, Urednistvo i Savet su odlucivali o produzenju izlazenja za naredno tromesecje, pola godine, najvise godinu dana. Pored entuzijazma urednika i saradnika, istrajavanju Republike pridonosi minimalizacija troskova (nema rezijskih rashoda jer je sediste lista u stanu urednika) i po pravilu se ne placaju ne samo urednicki vec ni saradnicki honorari. Osnovni troskovi su papir, stampanje i distribucija (nista ne pretice za reklamu). Glavni prihodi su pretplata (sporo se siri i nije redovna), prihod iz prodaje i donacije prijatelja lista i pojedinih fondacija (za odredjene projekte). Rudi Supek je, na primer, od svoje penzije platio troskove stampanja jednog broja lista, a povremeno su mu priticali u pomoc i drugi prijatelji: Lazar Udovicki, Tibor Varadi, Dana Popovic, Vladimir Malogajski, Branko Milanovic, Miodrag Milic, Aleksandra Posarac, Miroslav Simic i dr. Nijedan izvor finansija nije uslovljavao svoj prilog bilo kakvim programskim zahtevom.

Iako je list koji tezi afirmaciji javnog interesa (res publica) i sam od javnog interesa, nikakva podrska drzave ne postoji, pomoc jos manje. Izostaje cak i minimalno korektan odnos (vise od godinu dana uskraceno je preuzimanje jednog polovnog kombija koji je poklonjen Republici; jedno ministarstvo, za kulturu, odobrava, a dva ne odobravaju preuzimanje poklona). Stavise, povremeno jacanje rezimske propagande protiv raznih »neprijatelja« ne zaobilazi ni Republiku, sto ne obeshrabruje urednike i saradnike, ali zastrasuje citaoce i poslovne ljude koji izbegavaju da se preko lista oglasavaju. Sadasnji rezim, u stvari, samo tolerise postojanje medija koji se deklarisu kao nezavisni, ali odbija zakonske i institucionalne garantije slobode medija, kao sto grcevito odbija i sprecava izbornu smenu vlasti. Od partijske drzave se nista drugo ne moze ni ocekivati. Tolerisanje izvesnih sloboda, pa i medija, najvisi je domet partijske drzave, ali ne i samih medija, pogotovo ako se zalazu za zamasnije projekte demokratskih promena.

Sloboda misli i izrazavanja

U takvim okolnostima jedva da ima prostora za medije iza kojih ne stoji neka znatnija politicka ili finansijska moc. Prostor je jos uzi jer je mahom vec popunjen medijima po volji rezima i drugih mocnika. Za stampane medije nesto prostora ipak ostaje, jer su mocnici prvenstveno usmereni na vladanje elektronskim medijima. Zbog toga je rezervat u kojem vlast tolerise stampane medije nesto prostraniji od onoga gde povremeno dopusta pojavu nezavisnih elektronskih medija (ali ih cesce i odlucnije sputava i uklanja).

Republika je pokrenuta radi stvaranja javnosti o potrebi demokratskih promena i javnog izrazavanja misli i stavova svih cinilaca koji teze takvim promenama. Buduci da su sila, moc i novac na drugoj strani, veoma su ogranicene mogucnosti da se slobodno formira i izrazi misljenje o javnim poslovima. To je utoliko teze kada se vladajuca ideologija i propagandna masinerija poistovete sa nacionalnim interesima; tada svi oni koji ostaju van toga okvira bivaju denuncirani kao nacionalni »izdajnici« i »neprijatelji«. U takvim okolnostima veoma je otezana borba za ostvarenje prava gradjana na objektivno informisanje, da imaju na raspolaganju razlicite izvore obavestavanja o tekucim zbivanjima i da slobodno formiraju i izrazavaju svoju politicku volju.

Uprkos totalitarnim teznjama nacionalizma, ipak ostaje neki prostor za otpor totalitarizmu. Republika nastoji da prosiri taj prostor, zajedno sa drugim medijima. Zbog toga se od prvih dana suprotstavlja odlaganju uspostavljanja demokratije dok se ne postigne »konacno« resenje nacionalnog pitanja, kao i propagandi mrznje i nasilja. Ona nastoji da do javnosti dopru informacije o postojanju aktera koji su protiv vladajuce stihije i da imaju odredjene razloge i argumente za svoje stavove o interesima gradjana koji ne slede ratnu propagandu. Skromna moc takvih aktera cini ih jedva primetnim. Mediji koji se ravnaju samo prema kolicini moci aktera ostavljaju ih nevidljivim. Tada se cesto olako izricu odsecni sudovi i ocene - »nema opozicije«, »niko se ne suprotstavlja silnicima« itd. U najboljem slucaju, »objektivisticki« mediji drze jednaku distancu prema svima, kao da je stanje drustva i drzave normalno, a ne daleko od elementarnih pretpostavki slobode i demokratije.

Ratna propaganda, sam rat i metamorfoze partijske drzave uzdrmali su inace ogroman i snazan propagandni aparat »starog rezima«. Oni mediji koje rezim nije sasvim uzeo pod svoje (Politika, na primer), izlozeni su raspadanju. Iz nekada glomazne i mocne Borbe nastaje vise listova (Nasa Borba, Telegraf, Nedeljni telegraf itd.). Iz jos mocnijeg mastodonta - drzavnog radija i televizije - povremeno otpustaju, najpre na »prinudne odmore«, desetine i stotine novinara. Kao pripadnici najugrozenije profesije, novinari prvi formiraju zapazenije nezavisne sindikate, pruzajuci otpor srozavanju svoje profesije na beskrupuloznu sluzbu jos beskrupuloznijem rezimu. Iako postoje pojedini proslavljeni novinari, nema razvijene i delotvorne skole novinarstva.

Pokrecu se i novi listovi, nedeljnik Vreme, kao jedno od znamenja teznji ka modernim vremenima, zatim Radio B 92, koji postaje kultno mesto mnogih gradjana, zatim dnevnik Danas i brojni lokalni listovi, radio i TV-stanice (udruzeni u Lokal-pres i ANEM).

Doprinos stvaranju demokratske javnosti ogleda se u pripremi i organizovanju javnih dijaloga o sustinskim temama vremena. Tako su, na primer, o Kosovu odrzana tri »okrugla stola« - u Mostaru (28. 02. i 1. 03. 1990), Pristini (30-31. 03. 1990) i Beogradu (9. 06. 1990), na kojima su ucestvovali brojni eksperti i predstavnici tek osnovanih i nastajucih udruzenja i politickih stranaka iz citave Jugoslavije. U sredistu analize je model dominacije koji se tokom istorije reprodukuje i prelazi iz ruku u ruke vodja »pobednicke« nacije, a koji se moze prevazici samo uspostavljanjem demokratije, nikako silom. O rezultatima ovih javnih debata podrobno je izvestavala Republika; izdata je iste godine i knjiga, Kosovski cvor - dresiti ili seci.

Radi podrske teznjama za uspostavljanjem parlamentarizma, osnovan je Pretparlament, kao institucija koja okuplja brojne politicke stranke koje su tada tek nastajale. Kada je poceo rat, redovno je odrzavan Beogradski antiratni maraton (BAM), u sali pozorista »Dusko Radovic«, na kojem su ucestvovali mnogi gradjani i clanovi nastajucih antiratnih grupa.

Osnovan je i Okrugli sto vlasti i opozicije u Jugoslaviji, sa sedistem u Sarajevu, koji je zasedao od jula 1991. do februara 1992, s osnovnom temom »Kako spreciti totalni rat u Bosni i Hercegovini«, o cemu je izdata posebna knjiga (i prevod na engleski jezik).

Tokom rata, Republika je medju pokretacima osnivanja grupacije »Ziveti u Sarajevu«, gde su saradjivale antiratne stranke (Gradjanski savez Srbije, na primer), grupe (Beogradski krug, Zene u crnom i dr.), sindikati. Pored prikupljanja i slanja humanitarne pomoci, javnost je redovno obavestavana o antiratnom stavu ucesnika brojnih debata i raznih akcija. Organizovana je, u saradnji sa UNPROFOR-om, poseta Sarajevu, jula 1994, i poseta Sarajlija Beogradu, februara 1995. godine. U saradnji sa casopisom Erasmus iz Zagreba organizovan je, u Zagrebu, srpsko-hrvatski dijalog. A u Tuheljskim toplicama, kraj Zagreba, odrzan je sastanak predstavnika socijaldemokratskih stranaka iz Evrope i bivse Jugoslavije. Organizovane su i posebne tribine o socijalnim problemima i sindikalnom organizovanju, stanju nacionalnog zdravlja, prosvecenosti, izborima, studentskim pokretima itd.

O svim tim akcijama objavljeni su mnogi dokumenti i autorski tekstovi, uglavnom samo u Republici. Rezimski mediji su o svemu ili cutali ili su vodili propagandnu kampanju, protiv razgovora o Kosovu ponajvise. Cak i nezavisni mediji (Borba i Jutel) retko su i sturo izvestavali o tome. Mnogi pozivani na pomenute skupove nisu se odazivali, iz straha, kako su sami kazivali, da ce izgubiti pristalice ako saradjuju sa nacionalnim »izdajnicima«. Formiranjem razlicitih grupa i udruzenja nastajale su izvesne tenzije, cak i sukobi. Jacanjem nacionalistickih pokreta u svim delovima Jugoslavije prestajala je sira komunikacija i medju ranijim saradnicima, a neki od njih integrisali su se u nacionalne pokrete. Potonji razgovori o Kosovu pocinjali su iznova, uglavnom s novim ucesnicima, bez koriscenja rezultata ranijih razgovora. Ponekad su razgovori uslovljavani prethodnim izjasnjavanjem - obicno osudom srpske agresije - kao da se ocekuje da kriticari nacionalizma u vlastitoj naciji treba da podrzavaju nacionalizam u drugoj naciji. Oko toga su komunikacije zapadale u krizu i vodile su gusenju pojedinih projekata, cemu su doprinela i glozenja oko rukovodjenja i pribavljanja donacija i nacina njihovog koriscenja. Jagma oko publiciteta, licnog i samo vlastite grupe ili stranke, rastakala je inace krhke zajednice antiratnih projekata i grupa. Vremenom su mnogi pojedinci formirali svoje »firme«, ne prezajuci od nelojalne konkurencije.

Pored ucesca u konkretnim akcijama, i izvestavanja o njima, Republika je nastojala da upozna javnost sa svim primetnijim antiratnim akcijama i teznjama za uspostavljanjem slobode medija, o cemu su izdavani i posebni tematski dodaci (kada uslovi dozvole, i s prevodom na engleski jezik). U sklopu svog lista, izdavali smo i prve brojeve glasila Centra za antiratnu akciju, lista srednjoskolaca Sta hoces i specijalisticke publikacije o slobodi medija i cenzuri - Pravo na sliku i rec. A s osnivanjem Saveza slobodnih gradova i opstina Srbije, pokrenuto je izdavanje Glasnika. Zajedno sa UGS »Nezavisnost« i istoimenim listom, povremeno je organizovano »opasuljivanje«, neposredni razgovori o svakidasnjem zivotu, uz kazane pasulja, na trgovima i ulicama Beograda, Kragujevca, Uzica...

Ako medije posmatramo kao deo kulture, a ne tek kao puka sredstva za proizvodnju javnog mnenja i manipulaciju gradjanima, koja su u rukama znanih i neznanih centara moci (politickih ali i finansijskih), onda valja zapaziti barem dvostruku vezu. Ideologizacija kulture srozava i medije na sredstva za propagandu, dok razvoj kritickog misljenja u kulturi pridonosi promeni uloge i podizanju kvaliteta medija. Ideologizacija kulture dugo se odvijala kroz obracun rezima sa kontrakulturom, razvijenom u pokretu intelektualaca citavog sveta. Pretvaranje kontrakulture, narocito mladih, u enklave potkulture, glavni je rezultat dugotrajnog suzbijanja kritickog misljenja i novih drustvenih pokreta. U tim enklavama, rezervisanim mahom za zabavu mladih, nastajale su i razorne simbioze mafije i policije (u trgovini drogom, pre svega). Trijumf cinicnog uma je promocija »kontra-kontrakulture«, kao toboze ciste misli, izvan svake politike.

U godinama pred rat, pogotovo tokom njegovog trajanja, kako su to pokazale mnoge analize, ne samo u Republici, i najuglednije kulturne ustanove - kao sto su Univerzitet i SANU - postale su deo propagandne masinerije rezima. Ali, i na Univerzitetu i u SANU, povremeno je bivao vidljiv i otpor instrumentalizaciji i teznja za vaspostavljanjem akademskih sloboda i autonomije kulture i njenih ustanova. Upravo u takvim teznjama ka slobodi misljenja i izrazavanja, razvoju kulture i njenoj autonomiji, nalazi se oslonac nade u smisao istrajavanja radi ostvarenja zamasnih projekata, pa makar da oni i zadugo ne daju velike rezultate. U tom pogledu, inspirativna su i ranija nastojanja listova i casopisa kriticki usmerenih intelektualaca, kao sto su bili medjuratna Nova Evropa (1919-1941), predratni i posleratni Danas, Pradzis i Filozofija, omladinski i studentski listovi - Susret, Student, Vidici. Uostalom, projekat bi ostao bez temelja ako ne bi imao uporiste u makar slabasnoj slobodarskoj tradiciji.

Politicke slobode

Kod intelektualaca je dugotrajna apstinencija (mahom iznudjena) od javnog politickog delovanja pogodovala nastanku razlicitih iluzija. Kao sto je dugotrajno ucutkivanje podsticalo iluzije u moc reci (»kad ja progovorim, sve ce se promeniti«), tako je dugotrajno podanistvo podgrevalo veru u neograniceni domasaj politickog cina, narocito organizovanog (»kada grunemo, zacas cemo srusiti postojeci i stvoriti novi poredak«). A kada se pokaze da i rec i cin nemaju narocitu moc i da je javno delovanje slozena i neizvesna delatnost, povezana i sa mnogim rizicima, obicno slede razocaranje i apatija, i naglaseni prezir pa i agresivnost prema onima koji istrajavaju u javnom delanju.

Velikih amplituda od apsolutne neverice do apsolutnog poverenja u smisao politickog angazovanja, i obratno, nisu liseni ni pokretaci Republike. Da bi se izbegle napetosti i jalovo glozenje, UJDI je vec krajem 1991. godine odlucio da se dalja delatnost odvija kroz razlicite projekte: publicisticke, gde spada i Republika, razne nevladine organizacije i politicke stranke. Mada nas ovde prvenstveno zanima Republika, valja ukratko pomenuti i ostale projekte.

UJDI je kao politicka organizacija formiran uglavnom u vecim gradovima (Zagreb, Beograd, Sarajevo, Titograd, Novi Sad, Mostar, Tuzla, Split, Skoplje, Ljubljana, Pristina itd.). Podrzavane su inicijative i za osnivanje politickih stranaka (Demokratske partije u Titogradu, Saveza reformskih snaga Jugoslavije, Narodne seljacke stranke, Saveza socijaldemokrata i dr.), kao i raznih udruzenja gradjana (Centar za antiratnu akciju i Beogradski krug, na primer) i sindikata (pre svih UGS »Nezavisnost«). Radi podrske pluralizaciji, prihvaceno je, bez narocitog odusevljenja i s primetnim »gadjenjem« prema politici, i ucesce na prvim izborima 1990. godine, u sklopu Udruzene opozicije Srbije (u tom okviru UJDI i reformisti dobili su sedam poslanickih mesta u Narodnoj skupstini). Ocekivalo se da ce i na saveznom nivou doci do slobodnih izbora, ali se to nije desilo. Rast moci nacionalnih stranaka i uopste nacionalnih pokreta u svim delovima zemlje sve vise je marginalizovala istinski demokratske stranke i grupe. U takvim okolnostima najpre je nestao bezmalo svaki trag UJDI-a u Sloveniji i Makedoniji, a pocetkom rata i njegovim rasplamsavanjem opstao je uglavnom samo u Podgorici i Beogradu. U Beogradu je, nakon odluke o delovanju kroz politicke projekte, platformu UJDI-a zastupao novoosnovani Republikanski klub koji se kasnije ujedinio sa Reformskom strankom; tako je nastao danasnji Gradjanski savez Srbije.

Ideje o slobodi pojedinca, ljudskim pravima, suzivotu i multikulturalizmu, u sluzbenoj javnosti denuncirane su kao opaki »mundijalizam« i gnusna »nacionalna izdaja«, a antiratni stav kao »NATO-pacifizam«. Ideologija etnickog nacionalizma polazi od dozivljaja vlastite nacije kao zrtve (»ostatak zaklanog naroda«, puki objekat manipulacije stranih sila i raznih zavera), a dogradjuje se pravom na odbranu, koja prelazi u osvetu, i teznjom za osvajanje teritorija i njihovog »etnickog ciscenja« (genocida). Strah od drugih je polaziste, mrznja prema razlicitom je oslonac a nasilje sredstvo nacionalisticke ideologije i politike. O naciji kao politickoj zajednici pripadnika odredjenoj drzavi, pak, nema ni govora, sem kod marginalnih grupa i medija. Glavni akteri nacionalisticke politike su stranke koje teze nacionalnoj sveobuhvatnosti (stranke-pokreti). Tako je nastupao SKS (SPS) sa svojim satelitima (SK-PJ ili »generalska partija« i Nova demokratija), s kojima je i podelio citavu imovinu bivsih drustveno-politickih organizacija, ostavljajuci novim strankama da se snalaze kako znaju i umeju. I najvece stranke opozicije teze nacionalnoj sveobuhvatnosti, nastupajuci, takodje, kao stranke-pokreti. Neke od njih, pre svega Srpska radikalna stranka i Srpski pokret obnove, kako ce se pokazati tokom izbornih kampanja, svoj stranacki program otvoreno namecu kao drzavni program. Deo opozicije bez zazora pokazuje teznju da - na svoj nacin - produzi vek partijskoj drzavi. O karakteristikama nacionalizma recito govore mnogi clanci u Republici.

Siroj javnosti je ostalo uglavnom manje poznato sta se sve cinilo u prilog onome sto se uopsteno i neodredjeno naziva »gradjanskom opcijom«, u cemu su najvise sudelovali upravo protagonisti projekta slobode kroz demokratiju. Pored vec razmatranog zalaganja za uspostavljanje demokratske javnosti, pokretanje i delovanje nezavisnih medija, kao i osnivanje i delovanje politickih stranaka, udruzenja gradjana, sindikata i nevladinih organizacija, najvise paznje usmereno je ka stvaranju i delovanju koalicija i drustvenih pokreta. Rec je o principijelnom stanovistu da odnosi izmedju aktera demokratskih promena vec na startu moraju biti demokratski, jer »sredstva posvecuju cilj« (a ne obratno).

Kada se Jugoslavija raspala i izjalovila ocekivanja da se stvori snazan demokratski pokret u citavoj zemlji, politicki deo projekta je uglavnom ogranicen na Srbiju. Sva inace ogranicena energija usmerena je na afirmaciju demokratskih ideja i procedura u stvaranju koalicija demokratske opozicije. Tako je bilo vec prilikom prvih izbora 1990. godine. U zanosu pobednicke ideologije, najvece stranke su odbijale bezmalo svaku saradnju, dok nisu videle, nakon prvog kruga izbora, da im preti potpuni poraz. Tek tada su prihvatile saradnju i sa malim strankama i grupama u stvaranju Ujedinjene opozicije Srbije (UOS). A kada je izbegnut katastrofalan poraz i postignut izvestan uspeh, ulaskom u Narodnu skupstinu oko 40 opozicionih poslanika, ukazala se sansa za zajednicko nastupanje u pokretanju zakonskih inicijativa - osnivanjem zajednickog poslanickog kluba. Ali, ta zamisao se razbila o tvrdokornu iskljucivost lidera najvecih stranaka koji nisu bili u stanju da se dogovore ko ce biti sef tog kluba. Slicno je bilo i s formiranjem DEPOS-a koji je odbijao cak i elementarnu komunikaciju sa strankama i grupama u ciju se »nacionalnu ispravnost« sumnjalo. Medjutim, kada su to prilike nametale, dolazilo je do saradnje; recimo, tokom pregovora o vanrednim izborima (i sa Slobodanom Milosevicem), kao i tokom pokretanja i odrzavanja saveznog i republickog »okruglog stola« o izbornim uslovima. No, na njima je svaka stranka isterivala svoje stavove, sto je vladajucoj partiji olaksalo da nametne svoje izborne uslove. Verovatno je do sada najveci uspeh postignut formiranjem koalicije Zajedno, gde je bas »gradjanska opcija« zblizavala mocnije partnere i odrzavala ih na vezi sve dok je postojao snazan pokret gradjana i dok se nije raspao vrh koalicije, zbog nametanja vodje jedne stranke (SPO) za »komandanta« citave opozicije. Kada ostali partneri nisu prihvatili takvu »komandu«, doslo je do razlaza i sukoba na vrhu, sto su rezimski a i ostali mediji olako i prebrzo proglasili krahom ne samo koalicije Zajedno vec i demokratske opozicije. Rezultati iste te koalicije, i jos vise gradjanskog pokreta, ostali su nevidljivi, iako nova lokalna vlast postoji u oko 40 gradova i opstina Srbije. Umesto sistematskog pracenja procesa demokratskih promena i kritickog ispitivanja njegovih dometa, precutkuje se ili previdja i sam proces i njegovi rezultati. U ime »objektivizma« ostaje nevidljivo sve sto ima ogranicenu moc. Stavise, porice se bilo kakvo postojanje alternative.

Za razliku od onih medija koji su smanjivali, sve do isceznuca, kriticku distancu prema strankama koje deluju na agresivnoj nacionalistickoj platformi, krseci time i zakone ove zemlje, Republika nikada nije gubila svoj dosledni kriticki stav. To ne znaci da su precutkivani akti agresije prema i takvim strankama, recimo, kada su SPS-ovci u Titovom Vrbasu tukli SNO-ovce, kada je hapsen Seselj ili kada su uhapseni Danica i Vuk Draskovic. Tada, kada je zacutao i SPO a ne samo druge velike stranke, upravo od zastupnika »gradjanske opcije« pokrenuti su javni protesti, ne samo protiv torture prema Draskovicima, nego i zbog opasnog ugrozavanja politickih sloboda u Srbiji. Radi toga je osnovan i Odbor za odbranu Danice i Vuka Draskovica i politickih sloboda u Srbiji, odrzavani su javni protesti i dokumenti o svemu tome potpunije nego drugde objavljivani bas u Republici. Slicno je bilo i prilikom hapsenja Veljka Dzakule, lidera RSK. Uostalom, najprincipijelnije se zastupaju nacela slobode kada se neistomisljenici brane od pogroma i torture, i bez ocekivanja uzvratnih gestova.

Politicki deo projekta slobode kroz demokratiju doneo je, cini se, skromnije rezultate od medijskog projekta. Politika je otpornija na promene od kulture. Vlast se i dalje shvata kao glavni kanal socijalne promocije, prilika za najvece i najbrze materijalne dobiti, a i kao odbrana od javne odgovornosti za tekucu politiku, ma koliko bili porazni njeni rezultati. Mada je Jugoslavija doskora bila u mnogim oblastima ispred ostalih zemalja »realnog socijalizma«, pa se moglo ocekivati da ce se pre i lakse od drugih ratosiljati balasta partijske drzave, ona se bas ovde, u Srbiji, pokazala najzilavijom i najotpornijom na promene.

Drzeci se bitnih tema, svesni vlastitih ogranicenja i skromnih rezultata svoga projekta, urednici i saradnici Republike smatraju da isticanje vlastite ispravnosti nije glavni rezultat, vec moze biti samo deo polazista u borbi za ostvarenje jednog zamasnog javnog projekta slobode. Oni sebe ne vide kao »kule strazare« s kojih »najispravniji« sude svima ostalima, razlikujuci ih po vrsti i meri neispravnosti. Nezadovoljstvo rezultatima vlastitog delovanja ne mora voditi osecanju toliko snazne osujecenosti da se izvrgava u agresivnost prema drugima, i najblizima, kako to obicno i biva u sektaskim enklavama. Raspaljive ideoloske i politicke strasti cesto razaraju i stara prijateljstva i duboke ljubavi. Cilj projekta nije »rad na sebi«, svojoj svetosti i slavi, vec promena okruzenja, pre svega poretka partijske drzave, uspostavljanje parlamentarizma i obnova normalnog zivota. S ovog stanovista, politika znaci zivot u raznolikoj zajednici i bavljenje javnim poslovima. I skromni rezultati, pa i samo postojanje makar i najslabasnije ideje i prakse slobode, svemu sto se desava osporava izgled neumitnosti, fatuma. Ako zaista nije moglo da se izbegne tako drasticno krvoprolice s retko vidjenim zlocinima, kako onda sve to moze da prestane? Odgovor je jednostavan, barem u nacelu, potrebe za slobodom i demokratijom i istrajna borba za uspostavljanje demokratskih institucija i procedura jeste izlaz iz dugotrajne i dramaticne krize. Da su te potrebe i teznje bile jace, rata ne bi bilo.

Kada bi postojala neumitna sudbina, bili bi liseni smisla bilo kakvi projekti slobode i demokratije, pa i onaj za koji se zalaze Republika. To dobro znaju ili barem slute i citaoci naseg lista. Vec godinama, pa i prilikom nedavne ankete o tome kome je Republika uopste potrebna, porucuju nam da svakako izdrzimo, da im je samo nase postojanje vazno, ako ni zbog cega drugog, ono radi duhovne ravnoteze, da ne pomisle kako su apsolutno usamljeni u normalnom i kritickom rezonovanju i reagovanju na tekuca zbivanja. Neki cak porucuju da im je Republika »kompas«, »svetionik«, nasusno potrebna »rec razuma i nade«. Ali, stizu i brutalne psovke, otkazivanje lista cak i zbog »cetnistva«. Kao i u mnogim drugim stvarima, mnenje je rascepljeno i neumoljivo sukobljeno. Mnogo je i ravnodusnih na sve sto se unaokolo zbiva. Zabrinjava i to sto se mnogi citaoci sele (a da nam to i ne jave) ili jednostavno ne reaguju na apele da regulisu pretplatu. Verovatno je glavna »tajna« naseg opstanka ili nestanka u tome koliko je razvijeno i snazno uverenje da su u nas uopste moguce promene u znaku slobode i demokratije. Kada u to ne bismo bili uvereni, ne bismo nista ni zapocinjali. Ali, za opstanak i uspeh to nije dovoljno.

Iskusenja varvarizacije

Razaranje dosegnutih oblika civilizacije izaziva primisao kako sve mora poceti iznova - ab ovo - kao da niceg nije ni bilo, i da sve ono sto je ispod domasaja epohalnih zahvata nije ni vredno truda, sve do nekog carobnog trenutka, kada ce se grunuti »svim snagama«, zajedno sa pridoslim spasiocima. Deo stvarne varvarizacije - razaranje naselja, tragova kulture, zverstva, genocidi i sl. - zjapece su praznine koje u duhovnom zivotu ljudi ostavlja bas nacionalizam koji u prvom zamahu nadima grudi, docaravajuci uznosenja, slavu i velicinu. Ali surov odnos - i prema vlastitim sunarodnicima - najvise nalazimo bas kod ideologa nacionalizma. O tome postoje beskrajni primeri: huskanje na rat i ostavljanje na cedilu kada se promeni »ratna sreca«, bezdusan odnos prema izbeglicama, retko vidjena pljacka i obeznadjivanje vlastitog naroda, razmere lazi koje nipodastavaju minimalni razum (recimo, da Srbija »nije bila u ratu« i da su glavne ratovodje »oduvek bile za mir«).

Uskovitlane ideologije i razorne strasti skrivaju stvarno stanje drustva, otezavaju sticanje pouzdanijih i objektivnih uvida. A bez takvih spoznaja nema ni govora o objektivnom informisanju. Ako takva znanja nemamo, to ne znaci da nismo na putu da ih trazimo i nadjemo. Tako i shvatamo protekle godine, kao otpor stihiji razaranja. Taj otpor ima uporiste u slozenoj strukturi i coveka i drustva, njihovoj otvorenosti prema istoriji (mada joj mnogi, i ranije i danas, proricu kraj).

Drasticni prekidi kontinuiteta civilizacijskog procesa - cesti ratovi, nasilno razaranje drzave i dugotrajne despotije - naprosto namecu dozivljaj istorijske katastrofe i nuznosti apsolutno novog pocetka, makar i novim ciklusom nasilja. Umesto da podlegne iskusenjima totalnog kraha, kriticka misao moze da nadje podsticaj i u sveopstem razaranju. Recimo, zgranuti prizorima brutalnog rusenja gradova (»urbicida«, kako to mnogi nazivaju) saradnici Republike nisu ostali zarobljeni uzasavajucim prizorima, vec su otvorili novi tematski krug (projekat) o gradu i gradjaninu, ispitujuci istoriju i savremenost urbaniteta kao jednog od glavnih oblika civilizacije uopste. Godinama je praceno kako razaranje Vukovara, Mostara i Sarajeva, tako i protivrecna kretanja urbaniteta u mnogim vecim gradovima Srbije, o kojima su izdavani mnogi tematski prilozi. Ispitivanje urbaniteta je dobilo novi podsticaj kroz delovanje pokreta gradjana u vecim gradovima Srbije, narocito od jeseni 1996. godine, kada su desetine i stotine hiljada ljudi svakodnevno, skoro tri meseca, protestovali protiv falsifikovanja lokalnih izbora a za uspostavljanje nove lokalne vlasti i samouprave. Tako je zapocelo stvaranje, u lokalnim zajednicama, »zdravog tkiva« drustva i drzave koje moze regenerisati globalno drustvo i uspostaviti demokratsku drzavu.

Pisana rec i stampani mediji, zna se, u savremenom svetu imaju daleko manji uticaj od elektronskih medija, narocito televizije. Oni imaju jos vecu moc u zemljama gde postoji veliki broj nepismenog ili polupismenog stanovnistva, kao sto je to slucaj sa nasom zemljom. Tu TV-slika ima magijsku moc poruke drevnih vraceva o tome gde je opasnost, a gde spas. Zbog toga vlast grcevito brani svoje monopole nad elektronskim medijima, dok znatan deo opozicije u njihovom preuzimanju vidi priliku za vlastitu dominaciju. Ostaje, ipak, izvestan prostor javnog delovanja, mahom za stampane medije, u kojem se mogu postici promene u prilog daljeg sirenja demokratske javnosti i prevazilazenja svih monopola. Izbor tema i nacin njihove obrade stoga je izuzetno vazan za obnovu civilizacijskog procesa i proces demokratskih promena. Republika i tu ima prepoznatljivo mesto, baveci se i uzrocima i posledicama rata, kao i podsticajima i ogranicenjima procesa obnove normalnog zivota, pri cemu posebnu paznju poklanja problemu prosvecenosti, stare i nove.

Suocavanje sa nasilnim razaranjem strukture drustva donosi dramaticna iskusenja. Verovanje u skladne odnose mimo vlasti - u zavicaju, medju komsijama i prijateljima - s provalama mrznje i nasilja raspada se zaista kao mehur od sapunice. Ispostavlja se da su obicaji, cak citavo drustvo preslabi prema prejakoj vlasti i neinstitucionalizovanoj moci uopste. Obnova drevne patrijarhalne militantnosti (moc »poglavice« i »ratnickih druzina«) i »ratne privrede« (pljacke, obrat ucene fraze o »eksproprijaciji eksproprijata« u populisticki poklic »opljackaj opljackano«) nadolazi kao elementarna nepogoda pred kojom se valja sklanjati. A oni koji bi da joj se suprotstave ne mogu da racunaju na oslonac u »svetu rada«, jer je i on razoren. Proizvodnja u mnogim pogonima je »ugasena«, mnogi radnici su poslati na »prinudne odmore«, raste broj nezaposlenih. U takvim uslovima socijalna akcija je lisena cvrsceg tla, i kao kontinuirani proces evolucije privrede i drustva, i kao polje jasno omedjenih sukoba. Nekada sluzbeno zabranjeni strajkovi, sada su liseni starih zabrana (ideoloskih, pre svega), ali nemaju ni one rezultate koje su imali nekada (isplata nadnica i njihovo povecanje). Devalvacija sfere rada u ratnim uslovima devalvira i socijalnu - narocito sindikalnu - akciju. Kada je proces rada vec prekinut (gasenjem proizvodnje i »prinudnim odmorima«), pretnja prekidom vec prekinutog radnog procesa nikoga ne moze da impresionira, ponajmanje rezim partijske drzave.

Privatni preduzetnici, cak i oni imucniji, za zamasnije poslove moraju pribavljati razne dozvole od vlasti, sto im namece specifican rezim lojalnosti, ciji bi poremecaj, cak i puka sumnja, ugrozio njihove poslove i rizikovao svojevrsni »bankrot« (na trzistu rezimske lojalnosti). Ovo je, takodje, bitno ogranicenje razvoja privrede i drustva, pogotovo »civilnog drustva«, autonomnog spram politike i vlasti. Izmedju ostalog, mnogi privatnici izbegavaju da podrzavaju nezavisne medije, cak i da se oglasavaju u njima, ukoliko time rizikuju podozrenje rezima da mu nisu lojalni.

Na mesto nestajuce zavisne srednje klase dolazi jos zavisnija - od vlasti - arivisticka formacija, lisena i onih skrupula koje je imala nekada nadolazeca nomenklatura (»nova klasa«).

Dugotrajno »vanredno stanje« - od vremena tzv. antibirokratske revolucije, preko svih ratnih godina do danas - odrzava glavnu moc izvan institucija sistema. Najvecu moc ima Vodja koji nikome ne polaze racune niti odgovara za posledice svoje politike; on sam je neka vrsta glavne kvaziinstitucije. Po tom modelu ponasaju se i vodje nacionalnih stranaka u opoziciji, cak i mnogi lideri manjih stranaka. Delatnost Narodne skupstine i Vlade je samo paravan iza kojeg deluju razne kvaziinstitucije, dok su stvarne institucije sistema lisene elementarnog sadrzaja (otuda lice na teatar apsurda i vasarsku razonodu). Kriminalizacija drzave i zamah mafije dalje razaraju institucionalnu strukturu. »Savez elita« ne pociva na vrsnosti svake od njih, vec na sprezi u pljacki i zlocinima, na krvnim vezama familije i »eskadrona smrti«. Otuda ne iznenadjuje slogan: »Ova vlast je krvlju osvojena, bez krvi se ne predaje!«.

U takvim okolnostima sputana je artikulacija javnog interesa - kroz spoj raznih socijalnih interesa, raznih ideologija i politickih programa. U ime krajnje mutnog ali agresivnog »nacionalnog interesa«, za koji i sami protagonisti kazu da nije definisan, sputava se javna artikulacija razlicitih interesa, ideologija i politickih projekata. Cak se i ocigledni ratni zlocini, pocinjeni u ime takvog »nacionalnog interesa«, poricu; sprecava se njihovo sankcionisanje. Tako se zatvara krug nacionalizma. Posao je od nacije kao zrtve, prosao kroz realno zrtvovanje tudjih i vlastite nacije, i ponovo se predstavlja kao zrtva »svetskog poretka«.

Internacionalizacija ovdasnjih sporova i sukoba ucinila je situaciju jos slozenijom. Istovremeno, budi nade u civilizovani rasplet, ali ga i otezava. Medjunarodna zajednica, tacnije njene institucije i organizacije, reagovale su na ovdasnju stihiju mrznje i nasilja najpre sa stanovista normi medjunarodnog prava koje odbacuju nasilje u promeni drzavnih granica, da bi tokom rata najvise bili uvazavani, kao partneri, upravo »gospodari rata«, a mirovnim aranzmanima prihvatani su i izvesni rezultati primene nasilja i nasilnog prekrajanja drzavnih granica. Svi oni koji su dosledno branili nacela nenasilja, ostali su marginalni i bez veceg uticaja na zbivanja. U svetskim kancelarijama moze se cuti, ma koliko to zvucalo paradoksalno, ista poruka kao i od ovdasnjih »seoskih domacina«: »Podrzacemo vas kada dodjete na vlast!«. Razgoropadjene ovdasnje sile nisu se, doduse, mogle obuzdati bez upotrebe vece, spoljne sile. Ali, vreme i nacin njene upotrebe, kao i celokupna politika prema ovdasnjim sukobima, cesce je bila u funkciji interesa velikih sila (sto je zemlja veca, veci je i uticaj unutrasnje politike na spoljnu), a i medju njima postoji znatan nesklad, sve do sukoba interesa i razlicitih politika. U svemu tome ima podosta i ideologije (narocito u obracunu sa svetom »realnog socijalizma«). A zbog svega toga domaci akteri - pre svega antiratni i demokratski - imaju sve manju moc i uticaj na tekuca zbivanja.

I u kulturi, gde spadaju i mediji, internacionalizacija donosi razlicite ucinke. Da nije bilo pomoci razlicitih fondacija, ko zna sta bi bilo sa otporom varvarizaciji. I samo pokretanje nekih medija ima da zahvali pre svega raznim donacijama. One su, medjutim, svih ovih godina imale obelezja humanitarne pomoci, tek toliko da se prezivi, dok izostaju ozbiljnije investicije u obnovu civilizacije i uspostavljanje demokratije. Fabrike papira, vece stamparije i mreza distribucije su i dalje pod vlascu i kontrolom rezima, te od njihove volje zavisi pokretanje i opstanak medija. Povremeno se izrazava i sklonost kancelarija pojedinih donacija da podrzavaju samo ono gde one, kako kazu, »stave svoje seme«, manje su zainteresovane za ono sto je ovdasnje, samorodno. U svakom slucaju, skromni kapaciteti raznih fondacija kada se raspodeljuju na veci broj korisnika, najvise sto mogu postici jeste umirenje savesti da se barem ponesto ucinilo i postiglo. A da li je sam proces promena time dobio neki znacajniji podsticaj i rezultat, tome se retko poklanja odgovarajuca paznja.

Republika je nastala i istrajava kao projekat ovdasnjih aktera, novinara i istrazivaca raznih struka. Ideje i nacela o slobodi i demokratiji su univerzalni i samo ih militanti etnickog nacionalizma odbacuju kao opasnost po naciju. Shvatajuci naciju kao politicku a ne etnicku zajednicu - fatalno vezanu za »krv i tlo« - pristalice univerzalnih ideja i nacela nastoje da na njima zasnuju i vlastito drustvo i drzavu. Zastupanje takvog stanovista otvoreno je za dijalog i saradnju sa svima koji se prema njima takodje otvaraju, izuzev ako su pocinili zlocine i propovedaju mrznju i nasilje. Spektar je, dakle, veoma sirok - od religije, preko liberalizma do socijaldemokratije - ali ne i beskrajan. Kritika rata i njegovih posledica samo je neizbezan deo javnog angazmana. Temeljitije ispitivanje uzroka bujice mrznje i nasilja tek predstoji, istovremeno sa ispitivanjem realnih mogucnosti za obnovu civilizacije i normalnog zivota.

Bilansiranje devetogodisnje realizacije projekta slobode kroz demokratiju, u stvari, ukazuje na puteve daljih istrazivanja i prakticnog angazovanja. Ideje i nacela slobode ostaju neizmenjeni, menjaju se samo okolnosti u kojima se stvaraju ili sputavaju. U sredistu daljeg delovanja ostaju, pre svega, sloboda misli i izrazavanja, politicke slobode i izborna smena vlasti. Najjednostavnije receno, glavni cilj je razumevanje zbivanja i dogadjaja s jasnim merilima za prosudjivanje o svemu sto se dogadja, i o vremenu i okruzenju, ali i o samima sebi.

Mada granice slobode suzavaju ili sire prvenstveno domaci izvori i akteri, ovdasnja zbivanja imaju i siri, evropski i svetski, znacaj. Zbog toga, projekat slobode kroz demokratiju cini splet veoma razlicitih cinilaca, medju kojima je, uvereni smo, i Republika nasla casno mesto.

Poverenje medju ljudima bilo je, svakako, lakse razoriti, nego sto se moze vaspostaviti; lakse je bilo uspostaviti poredak na sili i netrpeljivosti, nego ga graditi na toleranciji i dijalogu. Ako je nesto teze, ne znaci da nije mogucno. S tim uverenjem smo delovali i nesto postigli.

Na isteku desete godine izlazenja Republike, ako je prezivimo, bilans ce biti pouzdaniji, mada ni tada konacan.