Disidenti - bekstvo iz utopije

Smisao disidentstva je u stvaranju pri punoj svesti, sa sredstvima kritickoga misljenja - u stvaralastvu koje polazi od coveka i gradjanina

Disidentstvo nije jednoznacan pojam, kao sto ni praksa u cijim se okvirima iskazivalo nije jednoznacna; postoje, naime, duboki i duhovno zdravi koreni - disidentski koreni - slobode i demokratije, ali postoje i disidentski koreni svega onoga sto se oznacava kao nova desnica, pa i samoga fasizma i neofasizma.

Mala istorija pojma

Od velike pomoci u razumevanju ove »istorije pojma« moze biti tipologija disidentstva koja - nije lako reci zbog cega - jos uvek ne postoji.

Ako, naime, nesto slicno i postoji vidljivo je po svemu da i tu vlada prava zbrka - disidenti-jeretici, disidenti-proroci, pa i sami najdosledniji duhu otpora tu zabunu kao da uvecavaju jer najcesce i ne pokusavaju da odrede fenomen vec - sebe u glavnoj ulozi. To se vidi i po najozbiljnijim pokusajima sistematizacije u kakve sigurno spada delo na koje cemo ukazati.1 Tu se problem osvetljava siroko ali se ne bi moglo kazati da je sustina njegova dublje osvetljena. Tu se pravi razlika izmedju »institucionalnog disidentstva« i »eticki-religioznog« koje traje od Antigone do Saharova; pod tim »sindromom Antigone« shvata se svako ponasanje koje odstupa od drustveno prihvacene norme, sto u principu nije sporno, ali sto fenomen disidentstva ne cini nista jasnijim. Tipicno socioloski - pa da nevolja bude veca i sociologisticki - autor disidentstvo vezuje samo za konkretne institucije, zanemarujuci cinjenicu da disidenti ustaju protiv reda stvari i na mnogo sirem planu nego sto je konkretno drustvo - i oni, naime, nastoje da promene svet i da stvaraju »novog coveka« i novi svet. Mnogo je konkretniji jedan drugi autor koji se prihvatio posla da prikaze ukupnu istoriju disidentstva.2 Njegova su odredjenja vezana za iskustvo istocnih zemalja i on nudi definiciju koja je prihvatljivija - disidentstvo rusi jednu normu u ime novog sistema drustvene norme, ali se nikada »ne zaustavlja«.

Nesto vise od tipologije - koja mu je i bila cilj - ponudio je jedan ruski autor cije su definicije uistinu izazovne za raspravu.3 U celokupnom disidentstvu - autor ulazi u problematicna uopstavanja - treba razlikovati tri bitne komponente. »Jedna od njih je teorija pravne drzave i gradjanskoga drustva koja je utemeljena na politickom razumu, tacnije - predrasudi - i koja ne izvodi pravnu drzavu iz gradjanskog drustva vec gradjansko drustvo iz - prava.« Druga je komponenta ono sto on naziva »trzisnim romantizmom« dok je treca - emocionalno-eticka i esteticka kritika komunistickoga sistema. Disidentski pokret se razvijao samo kao ideoloski pokret, kao takav je i pobedio, ali se u pobedi pokazala i »ideoloska beda« disidentstva u celini. Jednostavnije receno, osnovna teza ovog autora jeste - u novim uslovima jeretici i sanjari i jeretici-proroci nisu mogli da se snadju. Iako se mnogo toga ne moze prihvatiti - posebno ovakav sistem uopstavanja - mora se priznati da je ovaj autor dodirnuo neke probleme vazne ne samo za pominjanu - jos nepostojecu - tipologiju, vec i za fenomen disidentstva u celini.

Da bismo se sustini fenomena priblizili nuzno je vratiti se dubokoj intuiciji apostola Pavla koji je sam fenomen najdublje video.

Na samom pocetku Crkve, u svojoj Korincanima poslanici prvoj (11. 19) veliki agitator hriscanstva, i sam tipicni disident, ovaj fenomen osvetljava uistinu duboko, pa nije - blago receno - jasno zbog cega se ova njegova ideja smece s uma, odnosno postaje jasno zbog cega ce joj se - o cemu ce biti reci - danas vracati jedan A. D. Sinjavski, i to svuda u svetu, a kod nas zaista naglaseno. Apostol je znao jedno: ako se problem Istine ovako postavi, neminovno ce se otvarati i problem druge i drugacije istine, u cemu mu je potonja istorija dala za pravo. »Jer treba« - naglasavao je apostol-disident - »i jeresi da budu medju vama, da se pokazu posteni koji su medju vama«. Nije tesko opaziti da apostol ni samom pojmu jeres ne pridaje iskljucivo negativno znacenje, jer nesto slicno je neminovno da bi se Istina pokazala, iako on, naravno, misli na smisao »poslednjih istina« - i na Istinu vere - a ne na istinu u drustvenim relacijama. Bilo kako bilo, vekovima je taj princip oportet hereses esse bio duhovni izazov neslucene kreativnosti i to i u duhovnoj i u drustvenoj sferi - i on je to i danas u punoj meri - a neki cak naglasavaju da danas taj princip posebno dobija na skali vrednosti, u svim traganjima za istinom. U tom se smislu i razume pojam u okviru totalitarnih sistema kakvi su ruski komunizam i nemacki nacional-socijalizam, pa ga u tom smislu - u negativnom - i sama Crkva prihvata, iako ga unutar svoje strukture odavno ne koristi. Neki su primeri reciti iako nisu najbolje uoceni - sve disidente i najglasovitije »jeretike i sanjare« u Poljskoj i u drugim zemljama socijalistickog »tabora« najpre je - na Zapadu - prihvatala i podrzavala upravo Crkva. To deluje kao paradoks, ali tu paradoksa zapravo i nema, a to - to je uistinu poseban tematski krug - sto je na Istoku bilo drugacije, i u Crkvi i sa disidentima, o tome ce delom biti reci nadalje, upravo u vezi sa sudbinom disidentskog pokreta i disidentstva kao fenomena koji je - barem u novije vreme - nastao na Istoku. Tu valja razlikovati disidentstvo koje je politicko, disidentstvo koje to nije - recimo ono na religioznoj, pa i sire na religijskoj osnovi. Najveci problem je u necem drugom - disidentstvo nije jednoznacan pojam, kao sto ni praksa u cijim se okvirima iskazivalo nije jednoznacna; postoje, naime, duboki i duhovno zdravi koreni - disidentski koreni - slobode i demokratije, ali postoje i disidentski koreni svega onoga sto se oznacava kao nova desnica, pa i samoga fasizma i neofasizma.

Vreme sloma ruskog modela komunizma - u najsirim globalnim razmerama - ovaj je problem samo zaostrilo, ali i uvecalo pominjane nesporazume, od kojih smo onaj iz La Pensée russe - oko kojeg rasprave tek zapocinju - namerno istakli.

Nedovrsena rasprava

Rasprava pak o smislu i sustini disidentstva - kao i mnoge druge o sustinskim problemima - kod nas je u naglaseno nedovrsenom stanju i veliko je i pravo pitanje da li je ona uopste nekada i bila sasvim ozbiljno zapoceta; cak i u novije vreme, kada se problem konkretno otvorio, rasprava ne odmice, odnosno nema jos uvek dijaloga koji bi je podstakao. Da nevolja bude veca - a taj ideoloski momenat smo napred naglasili - sami disidenti, a jos cesce oni koji misle da su to bili, su u svojim prikazima na tipicno »memoarski« nacin optereceni da se fenomenom i ne bave vec se bave sopstvenom »istorijskom« ulogom sto dovodi do jos vecih zabuna, ali i do krivotvorenja cinjenica koje se konstruisu iz pozicije »zakasnele svesti« i aktuelne politicke konjunkturnosti.4

Uzecemo neke od novijih primera koji ce pokazati kako ta istorija reci i pojma zaista nije okoncana.

Nedavno je M. Mihajlov zapoceo dijalog sa akademikom P. Palavestrom, upravo o disidentstvu kao fenomenu.5 Akademik Palavestra je disidente jednostavno otpisao - »oni su izgubili znacaj« jer - po njemu - nije bilo nikakve disidentske revolucije; tu se on oslanja na T. Mladenovica koji je jednom kazao da se »ne moze u svakoj revoluciji biti prvoborac«, pri cemu je jasno da za raspravu o fenomenu disidentstva uopste i nije potrebna ovakva prvoboracka logika. Disidentske revolucije, kao ni post-disidentske, nije naravno bilo - to Mihajlov istice - ali je fenomen disidentstva upravo sada dobio i novu dimenziju. I nas je disidentski pokret po Mihajlovu bio »jedan od najslabijih u svetu« pa ipak - sada su u Srbiji disidenti na vlasti; u strukturi vlasti Milosevicevog balkanskog neocezarizma bivsi disidenti zaista igraju vaznu ulogu, i to je novina na koju je Mihajlov ukazao, no dijaloga nije bilo. A dijalog bi bio nuzan i u cilju tumacenja disidentstva kao fenomena i radi razumevanja stanja u kojem se nalazimo. Nama su takve nedovrsene rasprave sudbina a o posledicama obicno raspravljamo sa kobnim zakasnjenjem; umesto dijaloga potkrepljenog cinjenicama - na koji se Mihajlov i poziva - nude se proste, politicki smisljene ocene ocevidne proizvoljnosti.

Verovatno je mnogo toga vec receno tezom da su kod nas disidenti u samoj strukturi sadasnje vlasti, ali su i pored svega nase rasprave o svemu slicnom ostajale nedovrsene; jos na samom pocetku populistickog talasa koji ce dovesti do raspada zajednicke drzave i koji ce Srbiju survati u ponor izolacije, godine 1989. nasi sociolozi su bili zapoceli raspravu o svemu tome, no - i ta je rasprava ostala nedovrsena. Ukazivao je Igor Mandic, recimo, na dublje korene fenomena, na jednu dublju istoriju, na Kestlera kao jedan od obrazaca, ali se odgovor koji se nudio smestao u okvire politicki promisljene igre koju su - to je bitno za raspravu - nacionalisti uistinu dobro bili prozreli kao nesto pogodno za politicko koriscenje. Tako je i tada, i jos tu, S. Stojanovic jednom Kestleru suprotstavljao D. Cosica kao primer pravog i istorijski autenticnog disidentstva - dokaza za takvu tezu naravno nije bilo ali je ta teza funkcionisala kao tipican ideoloski obrazac, a takvom obrascu neki dokazi nisu - zna se - ni potrebni. I ova je rasprava mimoisla »slucaj Mihajlov«, pa se i ona, na neki svoj nacin, i nije uspela udaljiti od problema naseg disidentstva. Ostala je i ta rasprava nedovrsena, no problem rasprave nije samo u tome - ona je bila ponudila dva karakteristicna znaka koji se i danas drze i koji su vazni za svaki dijalog o fenomenu nasega disidentstva i sudbine istorijskih disidenata kod nas.

Ono, naime, na sta su tada upozorili N. Popov i I. Mandic ostaje vazno za razumevanje problema, onako kako se on danas jos jednom otvorio.6

Srpska je inteligencija pod Titom - u slucaju Mihajlova - cutala, naglasavao je I. Mandic koji istice jos i ovo - »Ne znam da li cu pretjerati ako kazem, ali se usudjujem - svi smo mi ovdje proizasli iz afere Mihajlov«. Liberalna inteligencija je, naime, imala osnova da smatra da joj je Mihajlov duhovni otac - i tu je I. Mandic u pravu - ali je to priznanje ocinstva, prvo, usledilo kasno, i, drugo, ono i samo nije neko dublje objasnjenje fenomena. Problem je osetio - kako se nama cini - kako valja N. Popov i njegova je osnovna teza i danas aktuelna, i to ne samo u smislu istorijskog objasnjenja fenomena, vec i u smislu svega onoga sto je bilo deo potonje sudbine disidentstva i disidenata kod nas - sve do danas kada su oni na vlasti; ta teza, medjutim, baca svetlo i na onu famoznu, pominjanu »krivicu« koja se bukvalno oseca i danas i koja opterecuje mnoga »memoarska« svedocenja nasih disidenata od kojih smo na jedno - uveliko pretenciozno - vec ukazali. »Ako ste cutali u vreme stradanja Mihajla Mihajlova« - isticao je N. Popov - »s kojim pravom govorite o stradanjima pre i posle Mihajlova«. Problem fenomena disidentstva je, uvereni smo, u tome - govoriti svojevremeno i ciniti, postupati svojevremeno, a ne posle - kako se to sada cini i namece.

Naime, Mihajlov je zaista bio sam - sa relativno manjom grupom istomisljenika - i ono sto su o njemu napisali poznati pisci tada, sto je cesto bilo teze od recnika optuznice koju je na sudjenju citao javni tuzilac, ostaje takodje nesto sve do danas nedovoljno istrazeno, i to nikako i nije slucajno; jos teze stoje stvari s onim sto se otcutalo i sto se potom - prema potrebi - funkcionalizovalo, a to je ono sto traje sve do danas. To je ta pominjana tacka na kojoj se zaustavila svaka rasprava o nasem disidentstvu, na kojoj se ona zaustavila trajno nedovrsena jer dijalog nije bio vrlina koja se najsire prihvata kod nas kada je rec o takvim - politicki osetljivim - problemima. Kada bi problem bio samo istorijski - on je i kao takav ostao nedovrsen - on i ne bi bio posebno komplikovan; problem je bukvalno aktuelan jer imamo disidente na vlasti za koje se sasvim sigurno zna iz kojeg su od brojnih korena disidentstva ponikli i u ime cega su disidirali.

A ti su koreni uistinu razgranati pa nam upravo izdanci mogu reci mnogo vise o fenomenu nego oni sami. To se moglo videti na brojnim primerima, ali je jedan upravo u vezi sa Mihajlovom zaista paradigmatican. Citav niz disidenata - i posebno iz krugova srpske emigracije - zestoko se bio okomio na Mihajlova pa je u jednom momentu bilo tesko odrediti da li on vise smeta vlastima u Beogradu ili njima - emigrantima.7 A kada je kasnije sam Mihajlov zapoceo polemiku sa Solzenjicinom - o cemu se kod nas skoro nista ne zna - koja je imala zaista svetski odjek, postalo je jasno da se jedan istorijski disidentski krug zatvorio sa nacionalizmom, sto je u nasem srpskom slucaju posebno vazna tema. Po sebi se razume, ta se tema mora posebno analizirati i to za svaki »slucaj« posebno.

Tu nije u pitanju samo nekakav poseban »dug« prema Mihajlovu, vec dug nauci i kritickom misljenju koje - po prirodi stvari - nijednu raspravu ne bi trebalo da ostavi nedovrsenom.

Disidentstvo, naravno, nije samo nas problem, ono je bilo pojava koja je u najrasprostranjenijoj zemlji realnoga socijalizma igrala veliku ulogu; problem nije u nekakvoj disidentskoj revoluciji niti u tome da li je nje bilo ili nije bilo, vec u jednom izazovu i duhovnom otporu koji je igrao ulogu »pripreme« velikih mena, pa i lomova, koji su ubrzo usledili; ni Volter ni Ruso nisu postali clanovi »konventa« i vladajuce strukture republikanskoga sistema, ali im taj sistem sa svojim trajnim institucijama, duguje dobar deo mogucnosti nastanka i uspostavljanja i pocetka zivota na istorijskoj sceni Evrope. To su skoro banalne i skolske istine koje se ipak moraju ponoviti.

Nije nikako slucajno, na primer, sto su mnogi disidenti lako prihvatali neki vid onoga sto se zvalo demokratizacija ali nikako ili skoro nikako ono sto se razume pod pojmom demokratija - u prvom slucaju se ostajalo u okvirima sistema totalitarne drustvene prakse, a u drugom se cinio - ako se cinio - iskorak upravo iz tog sistema. Nije slucajno ni to sto su mnogi disidenti izabrali naciju - svoje pleme - ali ne i coveka i gradjanina. Na toj razmedji izmedju nacionalizma i demokratije zbivala se drama naseg disidentstva ciji se glavni cin okoncao pocetkom osamdesetih godina opredeljenjem za nacionalizam.

Negde na toj razmedji - koju bi trebalo vremenski precizno odrediti - trebalo bi jos jednom pokusati dijalog i o disidentstvu i sudbini disidenata.

Iz ruskog iskustva

Sinjavski je problemu pristupao i iz ugla licnog iskustva ali i iz ugla nuzne rasprave koja je vazna za period koji se oznacava kao tranzicija kojem smo svedoci na prostoru citavoga Istoka; to se najbolje vidi iz njegovog spisa pod karakteristicnim naslovom Disidentstvo kao licno iskustvo koji je nastao jos 1982. godine, ali koji se nedavno pojavio i njegova je aktuelnost ostala prvorazredna.

Bitne teze A. Sinjavskog su relevantne i za sve ono sto se i kod nas nametnulo sa svim onim zabunama o kojima smo nesto vec kazali. Disidenti iz Rusije - naglasava Sinjavski - nasli su se, nakon dolaska na Zapad, u situaciji koja je po njih bila nepovoljnija od one u zemlji iz koje su bezali, i gde su bili progonjeni; to je paradoksalno ali i razumljivo jer je nestao izazov za duhovni i fizicki otpor, a pri tom na Zapadu su se suocili sa njima do tada nepoznatim sokom od slobode i iznenadjenjem jednog blagostanja o kakvom ni sanjali nisu. Medjutim, ono sto je najparadoksalnije sastojalo se u tome sto je disident na Zapadu izgubio nezavisnost - on se nasao u vlasti »bosa-ideologa« koji ga u jednoj takvoj civilizaciji bukvalno koristi i namece mu ono sto je njemu bilo najodioznije - narudzbinu za ono sto ce pisati. Taj sok od slobode Sinjavski je opisao kao najveci rizik bekstva iz Utopije i uklanjanja od represivne dogme i to na nacin koji podseca na paradoksalisticka razmisljanja junaka iz proze F. M. Dostojevskog - »Dajte nam slobodu, i mi cemo postati robovi!«. Citav problem je kod Sinjavskoga osvetljen inace reminiscencijama iz Dostojevskog cije teolosko-filosofske teoreme, inace, nisu nikako jednoznacne. »Disidenti«, kaze on, »postaju konformisti« i sukobljavaju se oko toga da li je u okviru prava na drugo i drugacije misljenje moguce i pravo na jos jedno drugacije misljenje. Iako ne citira svetog Pavla on svoju osnovnu tezu formulise ovako - »Ako jesmo jeretici, neka te jeresi bude mnogo«.

To je razmedja sa nacionalizmom, najpre sa ruskim a potom i sa nacionalizmom uopste - kao »poslednjim stadijumom realnoga socijalizma«.

Disidentstvo »nije pocetak nove crkve«, kaze Sinjavski, pri cemu se mora imati na umu da je on bio duboko i iskreno religiozan, kako bi se otklonila nejasnoca na kakvu »crkvu« on misli, a to je i za nase prilike u Srbiji podsticajno - kada je rec o smislu i sustini disidentstva - a o tome je zapravo Mihajlov i pokusao dijalog sa jednim »liberalnim« beogradskim akademikom. Medju tipovima disidentstva - Sinjavski je prvi zapoceo posao uspostavljanja stvarne tipologije - Sinjavski izdvaja dva. Prvi je »autoritarno-nacionalisticko disidentstvo« a drugi »liberalno-demokratsko«, pri cemu ne skriva svoju skepsu u pogledu mogucnosti pobede demokratije u Rusiji.

Postoji jos jedan karakteristican znak u eseju A. Sinjavskog koji se uveliko tice i nas u Srbiji.

Naime, ovakvim svojim tezama Sinjavski je zasluzio da ga ruska nacionalisticka inteligencija optuzi za ulepsavanje komunizma - u Rusiji su ga progonili kao »agenta Zapada«, a sada je za ruske disidente-nacionaliste »agent ruskog i medjunarodnog komunizma«. U tom paradoksu ima i nema mnogo toga cemu bi se trebalo cuditi. Svim disidentima nije uspelo bekstvo iz Utopije i konacno oslobadjanje od dogme, a neki su cak i ostali u njoj shvativsi njene prednosti jer su u nacionalistickim »republikama« otkrili svoju obecanu zemlju. No to ne znaci da iz Utopije - koja nije fizicka realnost vec duhovni zavicaj intelektualno neformiranoga uma - ne treba bezati. Jedini smisao disidentstva je u tom neprekidnom bezanju od dogme, a najdalje stizu - kako je govorio i Spinoza - oni koji i ne znaju tacno kuda idu; republika-utopija se ne jednom u istoriji bila obistinila bez pesnika i svestenika pa nece biti ni mudro da i disidentska res publica ostane bez jeretika i sanjara. Smisao disidentstva je u stvaranju pri punoj svesti, sa sredstvima kritickoga misljenja - u stvaralastvu koje polazi od coveka i gradjanina. Nevolja je u tome sto su se mnogi sanjari i jeretici pretvorili u disidente-proroke a sve sto se zbiva sa »naoruzanim prorocima« bi se moglo ponoviti - i vec se ponavlja - kao istorija nacionalnih i nacionalisticki naoruzanih proroka.

Sama svest o tome bi trebalo da podstice novo disidentstvo - a njegov je smisao u tom i takvom podsticaju.

Realnost jedne iluzije

Nije stoga cudno sto je pojava jedne knjige - koja ima blizu hiljadu strana - izazvala takvu buru kakva se ni u francuskim, inace dinamicnim intelektualnim zbivanjima, nije do sada videla.9

Neki »znaci« oko same knjige govore za sebe i sve je u njoj kao i oko nje postalo predmet najzescega spora.

Knjiga je posvecena uspomeni na nedavno preminulog istoricara Fransoa Firea, osnivaca skole moderne francuske i evropske istoriografije koji je ostao upamcen - izmedju ostalog - po tome sto je uspesno i sa dovoljnim istoriografskim razlozima rusio mnoge mitove i legende, kakvi su recimo mit o nedodirljivosti »vecnih nacela« Francuske revolucije; o velikom istoricaru je primeceno da je bio »nekadasnji staljinista u redovima KP Francuske, ali nije kasnije postao desnicarski staljinista poput tolikih drugih«, sto o njemu - ali ne samo o njemu - zaista govori mnogo; bez obzira na sve razlozne primedbe koje se vec cuju u sporu, autori Crne knjige komunizma su ostali dosledni jednoj takvoj istoriografskoj metodi, i upravo se brane time - iskustvo se mora valorizovati po metodi dovoljnih razloga koji mogu vaziti samo dotle dok se drugi - jasno utemeljeni i obrazlozeni - razlozi ne iznesu. Knjiga grupe autora nije »ni leva ni desna« jer su sve cinjenice jasno navedene - na prigovor s desnice da se istina komunizma, posebno ruskog, znala jos svojevremeno i da su o tome govorili istaknuti desnicari ili oni koje su tako oznacavali s levice, autori jasno odgovaraju da se za tu istinu znalo i na levici, u levicarskim disidentskim krugovima; jedan K. Kaucki nije bio desnicar i ono sto je svojevremeno porucio boljsevicima dublje je - isticu mnogi - od svega ponudjenog u ovoj knjizi; naravno, nije slavni »renegat« - Lenjinov epitet jos uvek ide uz njegovo ime - bio jedini jer u knjizi su pobrojane teze svega onog sto se u sirem smislu moze oznaciti kao disidentstvo. Pa ipak - iako sve to nije bilo nepoznato, tesko je islo - kao sto i danas tesko ide - sa rastajanjem od iluzije o sveopstem izbavljenju i trajnoj emancipaciji koja se nudila sa Ruskom revolucijom. Stvar je u tome sto su ruski boljsevici od vecnog sna o emancipaciji nacinili svojevrsni sistem teologumene, sto su ljudski san o oslobodjenju hilijasticki spojili sa idejom koja se u hriscanstvu oznacava pojmom spasenje. Tako transponovana ideja, iz cisto religijske ravni u ravan sociolosku i istorijsku, okvir je u kojem se odvijala i drama ljudskih teznji i ljudskih iluzija o cemu ovo delo i govori. Upornost te »iluzije« nije nista slucajno - ideologije nisu nevine, pa nije bezazlena niti nevina ni ideologija mnogih disidenata. Ovako nacinjen korak u smeru sistematizacije veoma bogatoga iskustva zaista otvara ogromne mogucnosti - knjiga ne otvara samo problem komunistickoga totalitarizma vec i svakog totalitarizma, pa su ovako zestoki sporovi - bilo je i pretnji sudom pa umalo i tuce na javnom mestu - uistinu nesto normalno. Jedna se »iluzija« na sirem istorijskom planu bila obistinila kao surova, represivna realnost ali se od svega toga ne moze pobeci - sporovi upravo pokazuju da nijedna rasprava ne treba da ostane nedovrsena. Najveci problem se otvorio sa isticanjem broja zrtava - knjiga pominje osamdeset pet miliona - a to, kao i uvek, nije nimalo jednostavno dokazati, ali ako se ima na umu ogroman prostor, od Rusije do Balkana, i od Kine do Kambodze, broj zrtava ni u kojem slucaju ne moze biti mali.

Problemski, od uvoda koji osvetljava »istoriju jedne iluzije«, da se posluzim jednom metaforom F. Firea, i koji govori o tome kako se najplemenitiji san, maksimalisticki san o sveopstoj emancipaciji pretvorio u jednu grubu stvarnost, do neke vrste regionalnog pregleda prisustva svih »pet tipova komunizma«, autori slede jednu metodologiju ciji rezultati nikako nisu mali, iako se ni posle ovako opseznog istrazivanja ne bi moglo reci da je problem iscrpljen - sto se jugoslovenskog disidentskog iskustva tice ono se uzima u smislu kako ga je i M. Mihajlov ocenio, »kao najslabije«, ali su izostala sira istrazivanja, sto, uostalom, vazi i za druge »regione«. No, problem je - on jos nije osvetljen i tek je u raspravi nacet - u necem drugom sto se na neki nacin zaboravilo. Naime, ova knjiga, i sa svojim »materijalima« i po svojim osnovnim tezama, nastavlja onde gde se jos godine 1937. bio zaustavio N. A. Berdjajev sa svojim klasicnim delom koje ni do danas nije prevazidjeno, Izvori i smisao ruskog komunizma. Cak bi se slobodno moglo reci - to bi bio neki prigovor autorima - da su zanemarili osnovna polazista ruskog mislioca, iako se i na njega i na njegovo delo takodje osvrcu. Berdjajev je srecnije uopstio ogroman empirijski »materijal« i izveo je zakljucke cija se preciznost u vremenu pokazala zadivljujucom - njegova je zasluga - cega kod ovih autora mnogo nema - sto je paralelno posmatrao i sociolosku i duhovnu ravan na sasvim konkretnom planu, uz iskustvo koje je licno imao kao ucesnik ne jedne vec triju ruskih revolucija.10

A N. A. Berdjajev je bio - na to valja podsetiti - i sam disident iz krila stare ruske i evropske socijaldemokratije.

Disidenti, naravno, nisu odgovorili na sva pitanja iako oni medju njima koji su se opredelili za ulogu disidenata-proroka misle da jesu; to sto ih u nekim pokusajima tipologije mnogi dele na desne i leve, ne mora znaciti mnogo - upravo je ova »crno-crvena knjiga« pokazala da se ukupno iskustvo mora najpre sabrati, sistematizovati pa onda valorizovati; takva metodologija pretpostavlja neku vrstu jednake vrednosti i verodostojnosti svih izvora - pristup oslobodjen usko ideoloske sheme takodje pretpostavlja paralelno izucavanje teorijskih upozorenja jednoga »renegata« Kauckog i jednog, danas zaboravljenog A. Kravcenka, jednog Cilige ali i onih svedocanstava u kakva spadaju Zidova kazivanja posle putovanja i »povratka« iz ostvarene Utopije; to i takvo suocenje je danas potrebnije jer, napokon, postoji odredjena distanca koja istoricaru omogucuje bespristrasniji uvid u stanje stvari. Autori su svega toga bili svesni ali nisu ostali na istoj visini koju su bili nagovestili u samom pristupu. Ipak - korak napred posle Berdjajeva nije neki mali korak.

Sto se tice naseg disidentskog iskustva - koje nije malo ako se celovitije sagleda i na levici i na desnici - nailazi se na citav niz teskoca koje su - zacudo - ipak samo nase. Kod nas su disidenti na vlasti, vecina je slobodno izabrala nacionalizam, a sistem presije i represije nije ozbiljnije doveden u pitanje; stoga se disidentska svedocenja nude pod uglom i licnog i klasicno-ideoloskog opterecenja; sva su svedocenja »licna« u jednom negativnom smislu - svak sebe smesta u okvire istorije koju je stvarao.

Ali to ne bi trebalo da bude razlog da rasprave i dalje ostanu nedovrsene; pravo disidentsko misljenje se prepoznaje po tome sto je kriticko misljenje, a granice i dometi tog misljenja kod nas nisu nesto utvrdjeno, niti - za sada - potkrepljeno dovoljnim razlozima. Mitovi i legende jos uvek zauzimaju mesto koje im ni po kojoj logici ne pripada.

(Odlomak iz studije)

Mirko Djordjevic

----------------------

1 Maryvonne David-Jougneau: Le dissident et l'institution ou Alice au pays des normes, éd. Harmattan, Paris 1989.

2 Jean Chiama - Jean-Francois Soulet: Histoire de la dissidence, Seuil, Paris 1982.

3 Rec je o tezama A. Korjakovceva koje su izazvale veliku raspravu kako u Rusiji tako i na Zapadu, posebno u glasilu La Pensée russe odakle - iz broja 4187 za godinu 1997. navodimo neke karakteristicne delove, posebno one koje mnogi navode jer se namecu kao definicije samoga pojma i kao pokusaji da se odredi sustina fenomena.

4 Kako se problem bukvalno zatvara pokazace nam jedan paradigmatican slucaj koji se mora uzeti u obzir; u knjizi publiciste Miodraga Perisica Razvaline ideoloskog raja - izdanje »Prosveta«, Beograd 1995. - problemu se pristupalo globalno, ali je autor, opterecen nekom svojom ulogom, problem zapravo zaobisao. Svi su disidenti bili - po Perisicu - »u rezervatu«, rezim je sve mogao da kontrolise sve dok neko nije postao »slucaj« - Solzenjicin je pravi disident, ali pisac u svojoj knjizi o njemu ne kaze nista sto bi bilo bitno, dok je Djilasova kritika »bila temporalnog, ogranicenog dejstva«; sto se pak tice »slucaja« on upravo od toga i bezi i u svom delu »slucaj Mihajlov«, koji je imao svetski odjek, on jednostavno i ne pominje. Zanimljive su, i veoma karakteristicne, jos neke simplifikacije. U Hrvatskoj je - po njemu - bilo »tribalisticke homogenizacije koja je povremeno dobijala i morbidne manifestacije« - sto nije sporno - ali je situacija u Srbiji bila bitno drugacija. Tako je recimo UKS bio skup »individua ali nikada socijalna snaga ni politicki faktor«, sto svakako nije tacno. Ovaj publicista gradi svoje vidjenje disidentstva na primerima koji su »naknadno« izabrani, koji su proizvoljno prikazani sa jasnim ciljem da u svemu istakne svoju ulogu, ili da glavnu ulogu pripise ljudima koji su se odupirali necem u rezimu Titove Jugoslavije - tu je pokusaj da se D. Cosic kao tipicni disident-prorok prikaze kao pravi i bezmalo jedini disident. Promena pozicije kod nekih, ne svih, naravno, disidenata i biranje uloge nacionalistickih proroka, kod Perisica se uzima kao intelektualna vrlina.

5 Esej M. Mihajlova Je li bilo disidentske revolucije objavljen u Nasoj Borbi, 3-4. maj 1997, nije bio prihvacen kao osnova za dijalog; nase nedovrsene rasprave imaju dva razloga - jedan je u nepoznavanju problema u njegovim sirim dimenzijama, a drugi jednako stoji u znaku politickog opterecenja i neke vrste »krivice« koju mnogi osecaju kada treba da stupe u dijalog sa istorijskim disidentima u kakve sigurno spada M. Mihajlov; tu je, naravno, i ona skoro neizbezna »naknadna svest« koja ljude uvek podstice do dogadjaje nanovo konstruisu, kao i nesavladiva nasa ljudska slabost da sebe stavljamo u prvi plan.

6 Sire o tome u knjizi Novija srpska knjizevnost i kritika ideologije, izdanje SANU, Beograd-Nis 1989, str. 112-204. Nisu teze izrazene u ovoj knjizi ostale nezapazene - one su bile napadane - ali se dogodilo - jos jednom - to da nisu bile prihvacene u dijalogu, sto je u ovoj raspravi bitno, sto je za svaku raspravu bitno. Nedostatak kulture dijaloga je pouzdan znak nedostatka kulture uopste.

7 Knjiga S. Draskovica objavljena u Cikagu 1975. Titoizam - djilasizam i mihajlovizam nije nimalo zanimljiva po svojim tezama, vec kao jedan znak o tome sta se dogadjalo i u krugovima vlasti i u krugovima nacionalisticke emigracije, te posebno u ondasnjim krugovima »liberalne« beogradske inteligencije; to se videlo i nakon Mihajlovljevog povratka iz Amerike posle dvanaest godina, na robiji i u emigraciji - prijemu u UKS nije prisustvovao nijedan poznati pisac niti intelektualac iz tog »liberalnog« kruga.

8 U toku susreta s njim pisac ovog rada je - kao prevodilac njegovog romana Laku noc na nas jezik - imao prilike da slusa njegova razmisljanja o tom fenomenu, ali i da vidi ogromnu masu belezaka ciji su tek neki delovi publikovani u casopisu Syntadzis koji je poznati pisac uredjivao u zivopisnom delu Pariza Fontanay-audz-Roses, gde je nedavno i umro; neke od tih eseja danas publikuju u Parizu ali i u revijama kakva je Russian Daily na ruskom jeziku.

9 Rec je o delu Le livre noir du communisme u izdanju Robert Laffont iz Pariza 1997. grupe autora, medju kojima se nalaze najuglednija imena savremene francuske - i ne samo francuske - istoriografije; pored S. Kurtua koji je uradio pristup, tu su N. Vert, poreklom Rus, J.-L. Pane poznat po svojoj knjizi o B. Suvarinu, zatim Poljak Paczkonjski, Ceh Karel Bartosek, poznat po knjizi Priznanja arhiva, i J.-L. Margolin. Sporovi koje je izazvala knjiga su za nekoliko nedelja postali citave knjige, a u javnim raspravama se pocelo dogadjati nesto nevidjeno jos od vremena srednjega veka - neki od autora, prestraseni obimom i zestinom rasprave, poceli su se javno odricati autorstva i koautorstva; centralna tema ovog dela je - sta se dogodilo sa vecnim ljudskim snom o mogucnostima emancipacije, odnosno da li je Ruska revolucija bila nekakva - »greska«, a to je upravo ono sto je opsedalo sve velike disidente.

10 Malo je jezika na kojima ne postoji prevod ovog klasicnog dela i ono postoji i na nasem jeziku - dozivelo je vise izdanja - u izdanju Knjizevnih novina iz Beograda 1989. pod naslovom Izvori i smisao ruskog komunizma, u mojem prevodu i sa studijom Srp i cekic - i krst.