Srbija i Zapad

Povodom dve knjige u razmaku od stotinu godina

Prethodni tekstovi, objavljeni na stranicama Republike, nadamo se, dovoljno pokazuju da autor njihov, doista, svoj odnos prema Evropi nikada nije mogao meriti »danas popularnim metrom«. To bi, narocito, trebalo da pokazuje »re-make« izvesnih tema iz istrazivanja pod naslovom Evropski izvori (o etickoj misli italijanske renesanse DzV i DzVI veka), objavljeno pre cetvrt veka.

Vratimo se sada, opet, onoj opservaciji-primedbi M. Djordjevica, kojom je izazvan razgovor o »odnosu prema Evropi« (kao o »strahu od Evrope«), ali i »kratka rasprava o metodi«.

Dve znacajne knjige

Izbor Cedomilja Mijatovica, kao pandana ili kao mogucnosti paralelnog posmatranja, kada je rec o Djurdju i srpskoj despotovini kao temi, nije mogao da bude nikako slucajan: on se nametao. M. Djordjevic nije mogao bolje postupiti, i korisnije za dijalog koji je pokrenuo, jer mogucnosti za raspravu su velike - i za razgovor o metodi, i za razgovor o »odnosu prema Evropi«, i za mogucnosti razgovora o rasprostiranju renesanse izvan zapadnog civilizacijskog kruga (zbog cega je P. M. i skrenuo paznju na knjigu M. Spremica).

O Cedomilju Mijatovicu

Nije se »pretrgao« Spremic, ali se vidi i zasto: Mijatovic za njega, kao istoricar istog perioda, nije osobito inspirativan (raspolaze s malo izvora - daje na volju masti, ergo vrstan pisac), ali mu ne osporava istorijski znacaj (zastareo jeste, ali je vazna karika). Sto se tice P. M.-a, buduci da je njegovo osnovno-maticno obrazovanje filolosko-knjizevno, njemu, u principu, ne mora smetati kad istoricar daje masti na volju, pogotovo ako jos ume to i da napise, ali njegovo primarno interesovanje bice Mijatoviceve ideje - o istoriji, o odnosu prema Evropi i Zapadu s obzirom na polozaj Srbije i, u sasvim tesnoj vezi s tim, njegove ideje o renesansi, a s obzirom na mogucnost razgovora o rasprostiranju renesanse u prostoru vizantijskog istocnohriscanskog civilizacijskog kruga.

Razlike u pristupu i metodi

Oduzivanje duga

U uvodu za monografiju Mijatovic iznosi nekoliko stavova koji nam otvaraju prolaz, to jest pokazuju razloge da takvo delo bude napisano - a to je zarka zelja da Djurdja Brankovica odbrani od misljenja i sudova koje je o njemu donela ranija istoriografija, a koje on smatra nepravednim, pa zato neprihvatljivim. Svi sudovi dovode u pitanje Djurdjev moralni karakter - i M. Orbini (nepostojanost i neverstvo), i J. Rajic (neverstvo i verolomstvo; »mnogo puta je prekrsio datu veru i Turcima i Ugarima«), i A. Majkov (besavestan, nemiran, pretvorica, oklevalo; »jednako varase svakoga i nemase potpore za sloznu radnju protiv opsteg neprijatelja«). »Zelio sam da se samostalnim proucavanjem izvora uverim sta je istina sto se Djurdjeva karaktera tice.« »Dosao sam do uverenja da je karakter Djurdjev u velikim i glavnim i sustastvenim crtama svojim: cist, plemenit i postovanja dostojan.« Dakle, svoj cilj, u ravni istoriografskog istrazivanja, Mijatovic je jasno odredio i sebi zadao. A posto je njegovo istrazivanje opovrglo, jer je to bio cilj, sve negativne sudove, celu pricu o Djurdju i sudbini despotovine sada posmatra Mijatovic-pisac, i zato ona zasluzuje, buduci da zadovoljava aristotelovske zahteve (tragicka licnost, po Aristotelu, moze biti samo licnost plemenita i plemenitog roda), da bude vidjena i prikazana, i ispricana, kao tragedija (ili sekspirovska istorijska hronika sa tragicnim ishodom).

Treca projekcija Mijatoviceva je, za nas u ovoj analizi mogucih tacaka gledista u njegovoj monografiji, najzanimljivija: tu se, sada, javlja Mijatovic kao politicki filosof, i njegovo delo, kroz ceo svoj istorijski sadrzaj dobija karakter politickog ogleda o vladavini. U njegovom razmisljanju, sudbina Djurdjeva je, ocigledno, mogla biti propustena i kroz njegovo sopstveno zgusnuto drzavnicko, ministarsko iskustvo i politicke borbe koje je istrpeo: »U zivotu naroda«, kaze Mijatovic, »ima perioda u kojima javni moral i politicka svest tako nisko stoje, da je jednom besavesnom sebicnjaku mnogo lakse da do izvesnih, iako privremenih, uspeha dodje nego savesnom kakvom drzavniku i patrioti. Nije retko bivalo da i sama istorija, ne ispitujuci vec samo prosto prihvatajuci vestacki stvorena i svetinom rado primana misljenja, pomaze samo da se odrzava zabluda koja sebicnjake uzdize kao velike rodoljube, a na prave se rodoljube kamenom baca. Dj. Brankovic je mogao biti jedan od najsavrsenijih karaktera i jedan od najsposobnijih vladalaca, pa opet da se usled susticaja svakojakih neprilika o njemu stvori misljenje da je i ruzan karakter i nesposoban drzavnik«. I onda povodom »psiholoske nesledstvenosti«, koju je pokazao A. Majkov, kada je priznao Djurdju vrednost kao »vladaocu«, a osudio njegov licni karakter moralni, Mijatovic kao politicki filosof, dolazi do svog sredisnjeg stava, visestruko i metodoloski upotrebljivog u analizi njegovog odnosa prema Djurdju u monografiji: »Moj instikat i moje pozitivno znanje«, kaze Mijatovic, »bune se da veruju da jedan istinski rdjav covek, jedan covek bez cistih, uzvisenih i idealnih pokreta srca, moze biti u istini veliki vladalac i veliki drzavni covek«.

Mijatovic je dobar znalac Makijavelija, zasigurno njegovog Vladaoca, i ovaj njegov sustinski antimakijavelizam (odbijanje da se sfera politike odvoji od sfere morala), objasnjava mnogo toga u njegovoj odbrani Djurdja Brankovica, ali i u njegovom vidjenju pada i propasti despotovine, poslednje srpske srednjovekovne drzave. Jesu li u despotovini svi bili antimakijavelisti, a svuda oko nje, narocito na zapadu, makijavelisti? »Narodi, kao i privatna lica, kad postradaju rado hoce da nalaze da oni nisu sami tome krivi, vec da je krivica na nekom drugom mestu«, veli Mijatovic. Pesnik u Mijatovicu kaze da »istorija... ne moze da ne zazeli da joj je njezina vecito mlada sestra poezija pored nje, da se na njeno krilato rame nasloni...«. Naslanjala se poezija dosta na rame Cede Mijatovica, i ona je, kao objasnjenje svega, pribegla fatumu, »fatalnoj crnoj senci«, koja »verno prati ruku Dj. Brankovica kad god se ona makne da sto podize, obnavlja, izmiruje, sacuva i spasava«. Ali bez fatuma nema tragedije, »fatalnosti sto obicno prati korake Djurdjeve«. A ekonomista i politicar Mijatovic zna da »nauka mece prirodne zakone na mesto fatalnosti«, i zna sta je, sintagma je njegova, »politicka promisao«, bez koje svrsishodne organizacije zemaljskih poslova nema.

Pero Muzijevic