Stari frik

Nikola Dzafo: U kom grmu lezi zec?

Prodajna galerija »Beograd«

Zanimljiv je ambijent i kontekst u kojem je bila postavljena izlozba Nikole Dzafe sa neobicnim naslovom: »U kom grmu lezi zec?«. Najpre, odavno nismo imali prilike da u nasim galerijama vidimo toliko namerno i svesno nekomercijalnu izlozbu i to bas postavljenu u jednom dosad izrazito komercijalnom prostoru kakav je Prodajna galerija »Beograd« na Kosancicevom vencu.

Umetnici i ljubitelji umetnosti dobro znaju ovu galeriju po jednoj specificnoj umetnosti koja se tu redovno izlaze a koja i kada ima vrlo izrazene likovne osobine one gotovo redovno bivaju potisnute u drugi plan dajuci prednost svojim komercijalnim kvalitetima. No, kako je ocito opala traznja na trzistu umetnickih dela, ova galerija je odlucila da se upusti u jednu vrstu eksperimenta sa potencijalno novom publikom koja nije imala obicaj da je posecuje i gleda njene izlozbe. Tako je pre nekoliko meseci tu priredjena autorska izlozba Jasmine Cubrilo »Edzces...« mladih umetnika koji se nalaze potpuno izvan aktuelnih trzisnih tokova bez obzira na njihove evidentne i potvrdjene esteticke vrednosti.

Ova prodajna galerija sada je otisla i korak dalje: priredjivanjem izlozbe radova Nikole Dzafe, jednog od nasih najnekomercijalnijih, najradikalnijih i najprovokativnijih umetnika recentne produkcije otvoreno je pokazala zanimanje da se upravo u ovom, za likovnu umetnost mozda najnepovoljnijem trenutku, okrene potpuno drugacijem stvaralastvu.

Dzafo je »umetnik i revolucionar i stari frik« napisao je u sasvim prigodnom samoizdat-katalogu u dva primerka Sasa Markovic-Mikrob, takodje umetnik i njegov saputnik na najudaljenijoj drustvenoj i kulturnoj margini koji je identicno senzibiliziran na pojave sa ove zive i neformalne umetnicke scene. Nikola Dzafo je devedesetih godina postao u odredjenim umetnickim krugovima poznat kao izumitelj i vodeci aktivista »Led-arta«, antiinstitucionalnog, provokativnog pokreta koji je za pojedine svoje akcije uspeo da okupi i zainteresuje brojne i te kako afirmisane i etablirane autore, da samo spomenemo Mrdjana Bajica, Miletu Prodanovica, Vericu Stevanovic, Dragoslava Krnajskog koji se uostalom u jednom trenutku i pridruzio ovoj grupi-pokretu. Svojim radovima-akcijama »Led-art« je dobrano narusavao ovdasnju zaparlozenu, pseudoumetnicku sredinu i lazne kulturnjacke savesti koje su se tokom devedesetih enormno namnozile.

Na samostalnoj izlozbi koju sada gledamo Dzafo je izlozio nesto sto bi se na prvi pogled moglo doziveti kao umetnicki crtezi-slike na papiru (industrijskim kesama). Ima ih 48 i ovaj »ciklus« objedinjava jedinstvena tema iz naslova - zecevi u razlicitim formama i situacijama, »citatima«, konstrukcijama i dekonstrukcijama po prividu aktuelnog stvaralastva. Dzafo, dakle, ne samo da se poigrava sa tzv. umetnickim ukusom ove sredine koja konzumira odredjenu vrstu osrednje umetnosti ili bukvalne neumetnosti, vec i sa vrlo ozbiljnim estetickim postavkama epohe. A upravo je ovakav izbor neobavezne i nicim limitirane stvaralacke pozicije prava mera potpunih kreativnih sloboda karakteristicnih za onu vrstu autora kojima i sâm prirodno, po mentalitetu i senzibilitetu, Dzafo pripada.

Jos jednom cemo se posluziti direktnim i lucidnim Mikrobovim iskazom. Na istom mestu on je Dzafu opisao kao »coveka koji je pola slikar, stocereci maloprivrednik - pola savremeni umetnik, dakle siromah covek koji bi slobodno da dise i da se slobodno krece... Kao i toliki drugi zecevi, g. Nikola bi da se uglavi negde izmedju, da mrda dugim usima i brkovima, da zivi i gricka svoju sargarepu. A svuda okolo vrebaju kurjaci. I to je ta prica«. Zaista, umetnici poput Nikole Dzafe osudjeni su na prekom sudu »drustva ljubitelja umetnosti«, kojem ni po kojoj karakteristici ne pripadaju, na izopstenost bez mogucnosti zalbe. Njihovo mesto u sistemu umetnosti, kao i uvek, tek ce neko drugo, buduce vreme tacno uociti i razumeti. A to je upravo i smisao odluke koju su sami, kako vidimo - bez zaljenja i kajanja, doneli.

Jovan Despotovic