In memoriam

Drevna hebrejska legenda kaze da na svetu uvek zivi 36 pravednika. Niko ne zna ko su oni, ni oni sami ne znaju da su to, ali svet propada ako njih vise ne bude. Lazar Udovicki mora da je bio jedan od njih.

Njegovi ideali nisu bili ni bogatstvo ni vlast ni licni znacaj ni moc nad drugima, iako mu je sve to bilo dostupno. Lazar nije bio ni ideoloski ni verski opterecen. Vernik je ipak bio. U njegovoj licnoj plemenitoj veri sadrzano je sve najlepse sto se moze naci u svim humanistickim ideologijama i religijama. On je svoje ideale prepoznao u teznjama i snovima obicnih ljudi svoga vremena u njihovom vapaju za boljim i lepsim svetom. To je ona plemenita vera koja pocinje otkad je ljudi i koja ce trajati u dobrim ljudima dok ih bude ili barem dokle god ovaj nesrecni svet ostane ovako nemilosrdno razapet izmedju dobra i zla.

Poraz njegovih ideala, ovih poslednjih godina, bio je njegova tiha i duboka patnja, ali to nije bio njegov licni poraz. Uzviseni ideali ne mogu biti konacno porazeni, bas kao sto, nazalost, nikad ne mogu biti ni potpuno ostvareni. Da su lako ostvarivi, ne bi bili izuzetni oni koji su ih celog svog veka pronosili i branili. Veliki ideali ljubavi, pravde i slobode, njega su poneli mnogo pre nego sto ih je nasao u knjigama i politickim programima, i nije ih izneveravao ni kada su ih drugi odricali. Dobronameran do naivnosti, ostajao je na brodu i kada su kapetani posedali u camce za spasavanje.

Samo njegova porodica i njegovi bliski prijatelji znaju koliko je patio zbog zla i mrznje koja je opustosila njegov veliki prospekt istinskog socijalizma, internacionalizma i jugoslovenstva. Ti ideali su dobijali lepo ljudsko lice kad ih je on zastupao. Ucesnik u spanskom gradjanskom, francuskom i svetskom antifasistickom ratu, borio se protiv ovog poslednjeg bednog, ponizavajuceg rata - duhom i dusom - jedinim oruzjem koje mu je preostalo. Izneveren je socijalizam, nasrnuo je sovinizam, raspala se i Jugoslavija - ali su ostali povezani i bliski jugoslovenski »Spanci«, zahvaljujuci najneumornijem medju njima, Lazaru Udovickom. Priznati su za pocasne gradjane Spanije, a ostali bez zasluzenog postovanja i pocasti u svojoj podeljenoj i razorenoj zemlji, iz koje su posli da se bore protiv fasizma u tudjoj.

Lazar je bolje nego mnogi drugi znao da nista ne moze biti dobro za covecanstvo sto nije dobro za coveka. Ono sto je uzalud zeleo svetu, ostvarivao je u svojoj neposrednoj okolini. Ko poznaje veliku i lepu porodicu Udovicki, zna kakvo je covecanstvo Lazar zeleo.

Najveca je ljudska satisfakcija kad te najvise postuju i vole oni koji te najbolje poznaju. Vedri, otvoreni i prisni Lazar, nije bio ljudska tajna. Tajna ostaje samo kako u tegobnim vremenima nastaju i opstaju takvi ljudi. On nije uspeo da popravi ovaj nesavrseni svet, ali ni on nije uspeo njega da pokvari. Kad niko od njegovih prijatelja, koji znaju i cene njegove vrline, ne zna ni za jednu njegovu manu, valjda je nije ni imao! Mozda ga je neko i mrzeo. On nikoga nije. Malo je onih koji su kao Lazar umeli da iza sebe svaku stvar ostave boljom nego sto su je zatekli. Za njega politika nije bila borba za vlast, nego briga za opste dobro.

Uvek je sebe smatrao srecnim covekom. To su i poslednje reci koje sam od njega cuo, kad je vec znao da se nepovratno priblizio trenutak da ode. Umro je srecan, kako je rekla njegova zivotna saputnica Nina, sto su njegovi najmiliji poslednje sto je video na ovom svetu, sto su se oko njega okupili svi sto su mogli da se pokrenu - od njihovo sestoro dece - posebne, zajednicke i usvojene - cetvoro snaha i zetova, osmoro unucadi... Malo lepo covecanstvo Nine i Lazara Udovickog, srecom ili nedacom rasprostrto u pet drzava na tri kontinenta, ponosno je sto ga je imalo.

(govor Mirka Tepavca na sahrani Lazara Udovickog)