Crna Gora

Izmedju predsednickih izbora 1997. i parlamentarnih izbora 1998.

Milan Popovic

U poslednjih deset godina, malena Crna Gora samo dva puta se nasla u vrhu interesovanja velikih svetskih sila i vodecih svetskih medija. Prvi put, to je bilo prevratne 1988_1989, u sklopu takozvane antibirokratske revolucije, drugi put 1997, u sklopu velike DPS, a zatim i jos vece ukupne crnogorske politicke krize, koja jos uvek traje. Prvi put, u vreme uspona i pobede, drugi put u vreme krize i slabljenja Milosevicevog rezima.

Posle skoro punih deset godina unutrasnje i spoljasnje blokade, Crna Gora se vratila na nultu tacku, na sam pocetak. Pozitivna tranzicija, prelaz od zatvorenog ka otvorenom drustvu, od fasadne ka stvarnoj demokratiji, mogao je najzad da zapocne.

Tranzicija o kojoj je rec zapocela je 24. marta 1997. Tog dana, Momir Bulatovic, sef crnogorske vladajuce partije i drzave, na za to specijalno organizovanoj konferenciji za novinare, i javno je obznanio veliki rascep unutar do tada jedinstvene i vladajuce DPS. Samo zahvaljujuci ovom rascepu, mogao je da otpocne i veliki proces demonopolizacije, koji je i glavni uslov i element tranzicije. Ako je 24. mart bio inicijalni, onda je 1. septembar 1997. bio kopernikanski vazan moment ove tranzicije. Tog dana su crnogorska vlast i opozicija, preciznije Vlada Crne Gore i DPS predvodjen Milom Djukanovicem, sa jedne, i najveci deo crnogorske parlamentarne opozicije, sa druge strane, presle Rubikon, sele za Okrugli sto i potpisale Sporazum o konsenzualnoj izgradnji minimuma demokratske infrastrukture, to jest pripremi i donosenju najznacajnijih izbornih zakona za prevremene parlamentarne izbore u prolece naredne godine. Ono sto je parlamentarna opozicija bezuspesno trazila skoro deset godina, sada je, zahvaljujuci velikom rascepu u vladajucoj partiji, dobila za svega nekoliko meseci.

Sledeci znacajan moment u ovoj tranziciji, bili su dvokruzni predsednicki izbori 5, odnosno 19. oktobra 1997. Na tim izborima, direktno i zestoko, sukobila su se dva relativno jasno profilisana politicka bloka, jedan proreformski, prodemokratski i eksplicitno antimilosevicevski, drugi antireformski, agresivno-nacionalisticki i eksplicitno promilosevicevski. Od izbora se ocekivalo razjasnjenje i odluka. Umesto razjasnjenja i odluke, medjutim, ovi izbori samo su produzili neizvesnost, a uz ovu doneli su jos i novu, veliku i opasnu polarizaciju.

Unutrasnji kompleks

Kraj DzDz veka Crnu Goru zatice u poluhaoticnoj smeni, odnosno konfuziji ova dva sistema. U svakom slucaju, tesna isprepletenost unutrasnjeg (crnogorskog) i spoljasnjeg (velikosrpskog) kompleksa u Crnoj Gori produzava se i u poslednjih deset godina. Uz obnovu i jacanje tradicionalnog autoritarizma, ovo je drugi najznacajniji izvor relativno velike i produzene moci Milosevicevog rezima u Crnoj Gori.

Sporazum izmedju vlasti i opozicije sklopljen 1. septembra 1997, naime, jeste kopernikanski, ali nije i prvi korak takve vrste u Crnoj Gori. Prvi korak takve vrste u Crnoj Gori predstavljao je Demokratski forum iz 1990, zato sto je upravo taj forum, na velikom poslu konsenzualne pripreme izbornih zakona, jos tada bio okupio sve relevantne politicke snage, novoosnovane opozicione, ali i do tada jedinu, odnosno vladajucu partiju, SKCG. Drugi korak u istom smeru predstavljala je relativno kratkotrajna, ali znacajna koaliciona vlada iz 1993. Tek veliki rascep vladajuceg DPS, te direktna i ostra konfrontacija dela DPS sa Milosevicevim rezimom i SPS, medjutim, omogucili su onaj kopernikanski korak. Uostalom, i sam veliki rascep u vladajucoj partiji Crne Gore, dosao je tek kao posledica, odnosno produzetak velike postizborne krize Milosevicevog rezima, koja je nastupila nakon sto je taj rezim najpre izgubio pa zatim pokrao lokalne izbore, te koja je trajala puna tri meseca, od kraja novembra 1996. do pocetka marta 1997.

Velikosrpsko-crnogorska dvostrukost Crne Gore bolje rasvetljava i drugu veliku novu cinjenicu crnogorske devedeset sedme, veliku polarizaciju njenog birackog i politickog tela, koja je dramaticno kulminirala na dvokruznim predsednickim izborima i nakon njih. Najpre sporadicno i indirektno, a zatim i sistematski i direktno, Slobodan Milosevic, Momir Bulatovic i Vojislav Seselj, to jest njihove politicke partije i transmisije, zaigrale su na staru i vec vise puta isprobanu kartu agresivnog velikosrpstva. To je bio pravi smisao njihove price o Jugoslaviji bez alternative i opasnosti od secesije Crne Gore. Nakon deset godina katastrofalne, odnosno smrtonosne politike agresivnog velikosrpstva, posebno nakon njene besramne prevare Srba u Hrvatskoj i BiH, te njenog brutalnog nasilja nad Srbima u samoj Srbiji, za vreme velikih tromesecnih demonstracija, medjutim, vecina politickih analiticara, ukljuciv i pisca ovog teksta, uspehu te politike u Crnoj Gori 1997. nije davala vece sanse. Relativno laka i ubedljiva izborna pobeda Mila Djukanovica prognozirana je posebno nakon sto je ovaj 1. septembra 1997. sklopio sporazum sa najvecim delom parlamentarne opozicije. U tom smislu, velika polarizacija, to jest gotovo fifti-fifti raspolucenost Crne Gore, koju su doneli predsednicki izbori odrzani 5, odnosno 19. oktobra 1997, predstavljala je ne malo iznenadjenje.

Velika polarizacija o kojoj je rec, jasno je pokazala da je snaga agresivnog velikosrpstva u Crnoj Gori, cak i u krajnje kompromitovanoj Milosevicevoj varijanti, jos uvek relativno velika.

Neopatrijarhat

Prilicno egzaktno, jednoznacno i jasno, ove sile i faktori dosli su do izrazaja i na crnogorskim predsednickim izborima oktobra 1997. U slucaju starih istorijskih podela Sever_Jug, odnosno Stara Crna Gora_Brda nesto blaze, u slucaju one najdublje, ekonomske, socijalne i civilizacijske podele Selo_Grad, medjutim, mnogo jednoznacnije i jace. Tako, cak i u inace ubedljivo promilosevicevskim, odnosno probulatovicevskim krajevima Crne Gore, ovaj poslednji, to jest urbani faktor, znacajno je prodjukanovicevski korigovao ukupni izborni rezultat.

Dva posebna faktora dodatno su ojacala produzeni neopatrijarhat. Prvi je jedan unutrasnje-politicki faktor. To je egzistencijalni, kvazibioloski, samoodbrambeni refleks vlasti. Kao i svaka druga, i ova vlast je pokazala da je, radi sopstvenog opstanka, spremna na sve, pa i na beskrupuloznu upotrebu istorije. Drugi faktor je spoljasnji. To je fakat da su u neposrednom okruzenju Crne Gore, posebno na Kosovu i u BiH, jos uvek nezgasla opasna zarista velikosrpskog, velikohrvatskog i drugog etnickog i politickog nasilja. Za ugrozeni rezim u Srbiji i Crnoj Gori, pokazali su to i poslednji predsednicki izbori, ova zarista predstavljaju jos uvek izdasan, cak neiscrpan rezervoar. Dok je velikosrpskog i drugog etnickog nasilja i aparthejda na Kosovu i u BiH, bice i etnickog i politickog nasilja i aparthejda u Srbiji i Crnoj Gori.

Izostanak ocekivane ubedljivije pobede kandidata antimilosevicevskog politickog bloka na poslednjim predsednickim izborima u Crnoj Gori, bio je uslovljen i slabostima samog tog bloka, pogotovo njegovog DPS dela. A glavna politicka slabost DPS Milice Pejanovic-Djurisic, Svetozara Marovica i Mila Djukanovica na ovim izborima, sastojala se u njegovom stalnom kolebanju izmedju pragmaticnog zova nasledjenih monopola i novoproklamovane reformske, odnosno demokratske orijentacije. Umesto neophodnog i neodloznog otvaranja u svim domenima, ovaj je na monopole svog protivnika precesto odgovarao sopstvenim monopolima. Monopolom na monopol, medjutim, protiv ovog protivnika, nije se moglo. Poznato je, monopol je privilegovan teren Slobodana Milosevica. Na tom terenu on se ne moze pobediti.

Cak ni na maratonskoj tronedeljnoj skupstinskoj raspravi, nisu uspeli da dokazu izbornu kradju, ali su zato uspeli da, neumornom i agresivnom eksploatacijom odredjenih izbornih neregularnosti, poluistina i trivijalnosti, prvu veliku izbornu pobedu antimilosevicevskih politickih snaga u Srbiji i Crnoj Gori u poslednjih deset godina, u velikoj meri, potisnu, zasene i umanje.

Regularnost izbora

Konacno, i kada je o pomenutim izbornim neregularnostima rec, ni tu stvari najcesce ne stoje onako kako ih prikazuju njihovi osporavatelji. Pogledajmo samo dve takve najcesce i najkrupnije neregularnosti: neazurne biracke spiskove i glasanje na odredjenom broju birackih mesta i vise sati nakon osam sati uvece. Prvo, nista od do sada u javnosti iznetog nije potvrdilo optuzbe da su te neregularnosti isle u korist samo jednog predsednickog kandidata. A to sto je Momir Bulatovic pobedio u prvom, a Milo Djukanovic tek u drugom izbornom krugu, nakon sto je u biracke spiskove naknadno upisano jos i oko cetrnaest hiljada novih, najvecim delom mladjih glasaca, samo je jos jednom potvrdilo i odranije dobro poznatu, odnosno na izborima vise puta iskazanu antirezimsku, odnosno antimilosevicevsku orijentaciju mladjeg dela birackog tela. I drugo, ne manje znacajno, odgovornost za ove i druge izborne neregularnosti, najvecim delom, snose bulatovicevci i djukanovicevci zajedno, a ne ovi drugi sami. I to ne samo, pa ni prvenstveno, zbog njihove zajednicke politicke proslosti, nego, jos vise, i zbog njihove isprepletene politicke sadasnjosti. Tako, poznato je da su bulatovicevci u vreme ovih izbora kontrolisali cak i vise od polovine crnogorskih opstina, kao i to da su upravo opstine te koje kontrolisu, odnosno vode biracke spiskove. Slicno, oba glavna predsednicka kandidata, dakle i Momir Bulatovic i Milo Djukanovic, imali su svoje ovlascene predstavnike, to jest kontrolore izbornog procesa, i bukvalno na svakom birackom mestu, tako da je i odgovornost, za propust zbog kojeg se moglo dogoditi da posle osam sati uvece glasaju i oni koji se u osam sati uvece nisu zatekli na odgovarajucem birackom mestu, takodje zajednicka, odnosno podeljena. Na taj nacin, skoro svaka optuzba bulatovicevaca, odnosno milosevicevaca za stvarne ili navodne izborne neregularnosti, na kraju krajeva, zavrsava kao bumerang i samooptuzba.

Rezimsko nasilje

Velikosrpsko-crnogorska dvostrukost Crne Gore bolje rasvetljava i ovu veliku opasnost. Da je Crna Gora nezavisna drzava, mnogi od akata Miloseviceve Srbije preduzeti protiv nje u ovom kriticnom periodu (nepriznavanje izborne volje gradjana, govor i podsticanje mrznje, medijski, politicki i trgovinski rat, slanje naoruzanih grupa), mogli bi da se okvalifikuju i kao de iure i de facto objava, odnosno otpocinjanje rata. Ovako, uz podrsku skoro polovine birackog tela same Crne Gore, milosevicevsko-bulatovicevska politika, odnosno nasilje u Crnoj Gori, pretvaraju se u neku vrstu neobicne mesavine spoljasnjeg i unutrasnjeg rata.

O tome, medjutim, da je, i u ovoj mesavini, u opasnoj krizi koja jos uvek traje, Slobodan Milosevic, zapravo, glavni arhitekt, a Momir Bulatovic samo marioneta, jasno govore barem dva znacajna fakta. Najpre, to je pragmaticno krvno bratstvo, u koje je ovu dvojicu gurnuo vojno-bezbednosni kompleks, odnosno magnum crimen rata. Sve do definitivnog rascepa DPS u prolece 1997, podredjenost Momira Bulatovica Slobodanu Milosevicu i nije bila toliko velika. Od tog momenta, medjutim, ona je sve veca i veca. U toku postizborne krize, ta podredjenost samo kulminira. Sudeci prema izjavi jednog od najblizih saradnika (Zorana Celebica), koju su mediji zabelezili u ranim jutarnjim satima sutradan nakon drugog izbornog kruga, Momir Bulatovic je bio spreman da prizna poraz na izborima. Nakon nekoliko dana cutanja, citaj konsultovanja sa Slobodanom Milosevicem, medjutim, usledila je sinhronizovana i koncentrisana kanonada nepriznavanja. Ako laze koza, ne laze rog. Saopstenja SPS, JUL, SRS i DPS Momira Bulatovica, to se vidi i golim okom, pisala je jedna ruka. Ista ruka pokrenula je i odgovarajuce postupke pred saveznim, odnosno Milosevicevim pravosudnim institucijama.

Drugi znacajan fakt, koji jasno govori o gubljenju svake Bulatoviceve autonomije, jeste preslikavanje dobro poznate Miloseviceve i Seseljeve agresivno-nacionalisticke, odnosno velikosrpske politike, ovog puta u uzavrelo telo Crne Gore. Nesto sto je i za Momira Bulatovica, do tada, ipak, bilo nepoznata stvar. Mitinzi mrznje, pokusaj nasilne provale u zgradu drzavne televizije, upad u lokalni radio i televizijski studio u Bijelom Polju, antimuslimanska i antialbanska histerija, pokusaj izazivanja krvoprolica u Albancima naseljenim Tuzima. Ovo su samo najpoznatiji momenti drame koja je krajem oktobra 1997. Crnu Goru dovela do same ivice rata.

Jos jedna vazna crta ove drame nepogresivo otkriva dominantni i prepoznatljiv rukopis Slobodana Milosevica. To je samo ovome svojstvena i za mnoge zbunjujuca mesavina nasilnistva i pritvorstva, bezdusnosti i lazi, brutalnosti i lukavosti. Tako je i Momir Bulatovic, vredno oponasajuci svoga ucitelja, primera radi, istovremeno, huskao na Albance, Muslimane, Casne Sestre (Hrvate) i druge Ne-Srbe, i hladnokrvno, bez i najmanjeg tika, tvrdio kako je, u stvari, druga strana ta koja je odgovorna za zaostravanje medjunacionalnih odnosa.

Milosevicev rezim

Centralni analiticki i tehnicki problem svake tranzicije jeste problem mirnog prenosa vlasti. Podsecamo samo na najznacajnije elemente tog problema u interpretaciji vasingtonskih vilsonijanaca (Transitions from Authoritarian Rule): pravovremenost uocavanja i koriscenja pukotine u vladajucem autoritarnom politickom bloku, izgradnja sirokog saveza svih koji prihvataju demokratsku tranziciju, abolicija za kooperativne, odgovornost za one druge pripadnike vladajuceg bloka, sukob pragmatike i etike koji iz ovoga proizlazi, izvodjenje same tranzicije. Opisana operacija uvek je teska i neizvesna. U nasem slucaju, medjutim, postoje jos najmanje dva specificna faktora, koji ovu operaciju cine jos tezom i neizvesnijom.

Prvo, to je izrazito monokratski, odnosno cezaristicki karakter Milosevicevog rezima. Verovatnoca da se u autoritarnom bloku pojavi pukotina, odnosno da zapocne tranzicija, veca je kada se na vrhu piramide nalaze dva ili vise, nego samo jedan nosilac vlasti. To potvrdjuje i aktuelno iskustvo Srbije i Crne Gore. Tako, tranzicija u Crnoj Gori mogla je da zapocne sigurno i zbog toga sto je na vrhu vlasti bio trijumvirat, a ne Cezar. Takodje, jedan od razloga zbog kojih tranzicija u Srbiji jos uvek nije cak ni zapocela, sigurno je i u tome sto je na vrhu upravo usamljeni Cezar.

I drugo, to je odgovornost ovog rezima, odnosno Slobodana Milosevica licno za magnum crimen rata. Odgovornost autoritarnih vlasti za represiju, torturu, ranjavanja i ubistva politickih protivnika, standardni je problem svake tranzicije. U nasem slucaju, medjutim, odgovornost ovog rezima, odnosno Slobodana Milosevica licno mnogo je veca. To je odgovornost za dve stotine hiljada ubijenih, pet miliona izgnanih, genocid nad drugim, ali i nad sopstvenim narodom. Ova odgovornost toliko je velika da i pragmaticki i eticki ozbiljno dovodi u pitanje skoro sve standardne elemente tranzicije, i aboliciju, i kooperaciju, i pukotinu, i koaliciju. Slobodan Milosevic je do danas u Srbiji i Crnoj Gori izbore izgubio samo dva puta, prvi put 1996, kada je izgubio na lokalnim izborima u Srbiji, drugi put 1997, kada je izgubio na predsednickim izborima u Crnoj Gori. Ni prvi ni drugi put, medjutim, on ove izbore nije priznao. Sta od njega ocekivati kada izgubi i glavne, a ne vise samo lokalne, odnosno crnogorske izbore, mozemo samo naslucivati.

Zbog svega recenog, aktuelna crnogorska i srbijanska tranzicija ponekad izgledaju kao neresiva enigma, odnosno kvadratura kruga. Srecom, sanse za demokratsku tranziciju u Crnoj Gori i Srbiji nisu tako male kao sto ponekad izgleda. Spoljasnji i unutrasnji demokratski pritisak na Milosevicev rezim, odnosno iz ovih pritisaka proistekli teski i hronicni budzetski i legitimacijski deficiti tog rezima, iz dana u dan, sve su veci. Vreme ovog rezima polako ali sigurno istice. Od sirine i kvaliteta saveza za tranziciju i demokratiju, medjutim, u velikoj meri zavisi jos koliko dugo i jos koliko puno deficita i stete ovaj rezim moze naneti drustvu i narodu.

Crnogorsko drzavno pitanje

Sasvim je suprotan slucaj etnicki heterogenih zemalja kao sto je Crna Gora. Pri tom, nemamo na umu samo, pa ni prvenstveno, cinjenicu da, pored Srba i Crnogoraca, znacajan procenat stanovnistva Crne Gore, cine i Albanci i Muslimani, nego, pre svega, jednu samo za Crnu Goru karakteristicnu i atipicnu vrstu etnicke heterogenosti. Naravno, imamo na umu istu onu velikosrpsko-crnogorsku dvostrukost, cak raspolucenost Crne Gore, koja nas prati od pocetka ove analize. Upravo ova heterogenost, odnosno dvostrukost, naime, u prevratnoj mada zakasneloj crnogorskoj devedeset sedmoj, pokazala se kao glavni ometajuci faktor demokratske tranzicije.

U Crnoj Gori 1997. na delu nije bila secesija, nego tranzicija. Pa ipak, Slobodan Milosevic i Momir Bulatovic, uspeli su da u suprotno uvere skoro pola crnogorskog birackog tela. Na crnogorskim predsednickim izborima 1997, za Slobodana Milosevica i Momira Bulatovica, glasala je antisecesionisticka histerija. A, znamo, velika, skoro fifti-fifti polarizacija, koja je ovom histerijom proizvedena, smrtna je opasnost, kako za crnogorsku tranziciju, tako i za sam crnogorski polis.

Crna Gora jeste jedna od najstarijih drzava Evrope i sveta. Posle Prvog svetskog rata ona gubi, a posle Drugog obnavlja izgubljenu drzavnost, makar i u formi komunisticke kvazidrzavnosti. Posle kraja hladnog rata i komunizma, ona jos jednom pada u gvozdeni zagrljaj velikosrpskog nacionalizma. Negacija crnogorskog istorijskog i drzavnog prava od strane Velike Srbije i Milosevicevog rezima, u maskirnoj uniformi fasadne federacije i puzajuceg unitarizma, sve je nepodnosljivija. Spoljasnja velikosrpska negacija ovog prava, medjutim, samo produzava i instrumentalizuje unutrasnju velikosrpsku negaciju tog prava. Zajedno, ove dve negativne sile, cine opasnu eksplozivnu smesu. U svakom slucaju, svi oni kojima je do demokratske tranzicije u Crnoj Gori stalo barem onoliko koliko i do odbrane crnogorskog drzavnog prava, o ovoj opasnoj smesi moraju da vode racuna.

Medjunarodni kontekst

Kada je o aktuelnom medjunarodnom kontekstu odocnele crnogorske devedeset sedme rec treba istaci jos jednu vaznu i sasvim konkretnu stvar. Za razliku od devedeset prve, kada je i evropski, odnosno medjunarodni politicki, odnosno bezbednosni vakuum, nastao nakon sloma komunizma, negativno doprineo izbijanju i eskalaciji postjugoslovenskih, posebno BiH ratova, devedeset sedme tog vakuuma na Balkanu vise nema, pa je i medjunarodni okvir, barem sa ove strane gledano, za crnogorsku tranziciju danas relativno povoljniji, nego sto je bio pre samo pola decenije.

Zbog velike etnicke i politicke povezanosti Crne Gore sa zemljama iz okruzenja, malo je verovatno da bi se eventualni unutrasnji sukob, odnosno rat u Crnoj Gori mogao duze zadrzati u njenim granicama. S druge strane, za razliku od devedeset prve, danas je usred ovog regiona, a najvecim delom u BiH, dakle na samim granicama Crne Gore, stacionirano nekoliko desetina hiljada zapadnih vojnika. Zato zapadne vlade, odnosno velike sile danas imaju i snazne sopstvene unutrasnje-politicke razloge za delotvorno a ne vise samo retoricko odvracanje svih lokalnih proizvodjaca haosa i nasilja od novih udara i ratova. To je glavna geopoliticka razlika izmedju BiH 1991. i Crne Gore 1997.

Ovo, naravno, nikako ne znaci da je bas svaka mogucnost izbijanja velikosrpsko-crnogorskog rata u Crnoj Gori danas iskljucena (naprotiv), nego samo da je, zahvaljujuci odgovarajucem medjunarodnom politickom i bezbednosnom okviru koji je poslednjih godina uspostavljen u regionu, ta mogucnost, odnosno verovatnoca danas relativno manja. Ovu, za nasu tranziciju, relativno novu i relativno povoljnu medjunarodnu politicku cinjenicu, snage tranzicije, morale bi da ne samo uvaze, nego i pametno iskoriste.

Kuda ide Crna Gora?

Uostalom, rekapitulirajmo ukratko glavne negativne i pozitivne faktore aktuelne crnogorske tranzicije. I to onim redom kojim smo ih analizirali u ovom tekstu. Podsetimo najpre na negativne faktore. Kada je o unutrasnjem kompleksu rec, to su, pre svega, produzavanje i cak snazenje neopatrijarhata u uslovima sve teze ekonomske i socijalne krize, i moguce ili verovatno zaostravanje unutrasnje velikosrpsko-crnogorske suprotnosti Crne Gore u takvim uslovima. Kada je o Milosevicevom rezimu rec, to je, pre svega, moguca pa cak i verovatna eskalacija demonske destruktivnosti tog rezima pod povecanim pritiskom spoljasnjih i unutrasnjih sila, koja se vec i danas u Crnoj Gori jasno naslucuje u svesnoj usmerenosti njegovih politickih transmisija na odrzavanje unutrasnjeg konflikta sve do same ivice rata. Konacno, kada je o crnogorskom drzavnom pitanju rec, to je, pre svega, u ovom kontekstu, moguca nasilna komplikacija i samodestrukcija tog pitanja. Srecom, devedeset sedme, u regionu i u samoj Crnoj Gori, jasnije su se uoblicila i dva relativno nova pozitivna faktora. To su onaj za mir i tranziciju relativno povoljniji medjunarodni politicki i bezbednosni okvir, koji je izgradjen Dejtonskim mirovnim sporazumom, i onaj relativno snazniji antimilosevicevski politicki blok, koji je u Crnoj Gori poceo da se nazire i gradi nakon velikog rascepa u DPS.

Da li ce iz kompleksnog i konfliktnog paralelograma tih sila, vec u toku devedeset osme, proizaci neko, i kakvo, pozitivno ili negativno razresenje, ili ce se, i nakon te godine, produziti aktuelno stanje iscrpljujuce politicke nestabilnosti i konfliktnosti, vestacki, odnosno politicki odrzavane sve do ivice unutrasnjeg i spoljasnjeg rata, to je jos uvek krajnje neizvesno. Ono, pak, sto je sasvim izvesno, to je da ce na taj ishod, makar jednim delom, uticati i sposobnosti demokratskih snaga da odrze, ali i prosire, uvecaju i poboljsaju, devedeset sedme tek zaceti i jos uvek krhki antimilosevicevski, odnosno reformsko-demokratski politicki blok.