Januar

Gresno je tuci i hapsiti studente

Patrijarh SPC gospodin Pavle uputio je 3. januara pismo studentskom pokretu za »albanski univerzitet na Kosovu« izrazavajuci razumevanje za njihove mirne proteste i osudjujuci »drzavne cuvare reda« za nasilno rasturanje njihovih demonstracija. Tuci i hapsiti studente, naglasio je patrijarh, predstavlja tesko ogresenje o cast zemlje u kojoj zivimo. Potezanje sile na omladinu nema opravdanja. Patrijarh je postavio albanskim studentima i jedno neprijatno pitanje: »Kako zamisljate svoj povratak u zgrade drzavnog univerziteta kada ne priznajete drzavu ciji je to univerzitet?«. Svoje pitanje patrijarh je potkrepio indirektnim odgovorom: »Da je Srbima u Hrvatskoj bio priznat ma i jedan deo autonomnih prava koja su dodeljena Albancima na Kosovu, do rata 1991. ne bi ni doslo«. Nezadovoljni ovakvim odgovorom studenti su odgovorili patrijarhu: »Bili bismo Vam zahvalni kad biste u Vasem pismu, osim osude koriscenja pendreka protiv studenata od strane policije, osudili i najnecovecniju sistematsku represiju i srednjovekovne metode koje permanentno primenjuje srpska drzava nad albanskim narodom na Kosovu... Ne trazimo povratak u zgrade drzavnog univerziteta, vec samo oslobadjanje okupiranih objekata i prostorija naseg Univerziteta« - navodi se u odgovoru albanskih studenata »Univerziteta Republike Kosovo«.

»Kosovo je nesreca koja ceka da se dogodi«

Nakon sto je policija brutalno rasturila demonstracije albanskih studenata u Pristini, Oslobodilacka armija Kosova intenzivirala je svoje aktivnosti, sto je dovelo do medjunacionalnog usijanja u ovoj pokrajini. Pocetkom januara OAK je izdala saopstenje u kojem je preuzela odgovornost za mnoge oruzane napade na Kosovu i izvan njega, npr. u Kumanovu, Prilepu i Gostivaru. Na podrucju Kosova OAK je, navodno, likvidirala pet policajaca, pet Srba - civila i deset Albanaca »kolaboracionista«. Oruzano jezgro ove ilegalne paravojne organizacije nalazi se, po svoj prilici, u regionu Drenice, u trouglu Srbica-Klina-Glogovac. Albanski politicari zadugo su negirali bilo kakvu povezanost sa OAK, da bi Adem Demaci krajem prosle godine apelovao »proglasenje moratorijuma na nasilna dejstva«, na sta mu je odgovoreno da je OAK »snaga albanskog naroda van partijskih uticaja«. Njene oruzane akcije u poslednje vreme su sve cesce i sa sve vise zrtava, sukobi sa policijom postepeno poprimaju obelezje rata, siri se teritorija pod njenom kontrolom, a nezadovoljstvo, strah i nestrpljenje Srba na Kosovu sve vise raste. Na protestnom skupu u Istoku situacija se ocenjuje krajnje ozbiljnom. U Beograd putuje delegacija da od Slobodana Milosevica »zatrazi hitnu intervenciju za uspostavljanje reda na ovoj teritoriji«. Desetog januara na Kosovu Polju odrzava se protestni skup Srba i Crnogoraca, a 13. januara protestni miting. Nacionalisticko udruzenje kosovskih Srba »Bozur« stavlja se na celo protesta. Momcilo Trajkovic i episkop Artemije pozivaju Milosevica na srpsko-srpski dijalog u Udruzenje knjizevnika Srbije. Planirana poseta Roberta Gelbarda i Volfganga Isingera Pristini otkazuje se, a grcka diplomatija izrazava spremnost da posreduje u resavanju kosovskog problema. Srpski pokret otpora i SPC organizuju u Beogradu srpsko-srpski dijalog o Kosovu, sa kojeg porucuju da se do resenja kosovskog problema mora doci politickim sredstvima, a ne puskama. U Pristini se, 23-24. januara, odrzava crkveno-narodni zbor, ili svesrpski sabor. Momcilo Trajkovic optuzuje srpsko rukovodstvo za neispunjenje obecanja srpskom narodu, a Zoran Lutovac nalazi »resenje« u podeli Kosova na dva regiona. Sabor podrzavaju patrijarh Pavle i prestolonaslednik Aleksandar, koji porucuje da se za svoj dom »borimo mudroscu i demokratijom«.

Do vlade na jedvite jade

Politicke tenzije zadugo su prisutne i u Republici Srpskoj, u kojoj u poslednje vreme vlada prava kriza, uzrokovana sukobom izmedju paljanske i banjalucke varijante vodjenja drzavnih poslova. Krajem prosle godine prekinuta, konstitutivna sednica novoizabrane Skupstine RS zavrsena je 12. januara. Za predsednika je ponovo izabran Dragan Kalinic (SDS), a za potpredsednike Nikola Poplasen (SRS) i Jovan Mitrovic (SNS). Predsednica Biljana Plavsic uspela je da se oslobodi Gojka Klickovica kao moguceg mandatara vlade i za tu funkciju imenovala Mladena Ivanica, profesora iz Banjaluke i nestranacku licnost. Poslanici SDS i SRS nisu dali pristanak, pa je Ivanic vratio mandat. Na drugom zasedanju Skupstine, 17. januara u Bijeljini, SDS i radikali osporili su izbor socijaldemokrate Milorada Dodika za novog mandatara vlade i oko ponoci napustili sednicu. Ostatak skupstine nastavio je rad i u ranim jutarnjim satima izabrao Dodika za predsednika Vlade RS, a sastav nove vlade podrzao u paketu. Visoki predstavnik UN za Bosnu Karlos Vestendorp pozdravio je izbor umerene vlade bosanskih Srba kao korak napred u mirovnim naporima. Osnovni pravci delovanja nove vlade, najavio je Dodik, bice jedinstvena Republika Srpska, sprovodjenje Dejtonskog sporazuma, borba protiv kriminala i pribavljanje sredstava za razvoj zemlje. Glavni grad bice Banjaluka, a Pale ce biti sediste predstavnika RS u zajednickim organima BiH. Nezadovoljni epilogom zasedanja u Bijeljini, poslanici SDS i SRS proglasili su donesene odluke nezakonitim i zalozili se da se sednica nastavi tamo gde je bila prekinuta, cime bi donesene odluke bile opozvane, a kriza produbljena. Medjutim, novu vladu priznala je medjunarodna zajednica, kao i SRJ, ciji je premijer uputio Dodiku »srdacne cestitke« i novoj vladi pozeleo »puno uspeha na dobrobit Republike Srpske i svih njenih gradjana«. Stoga, nastavka druge sednice nece ni biti, a treca je vec zakazana za 31. januar u Teslicu (Vestendorp predlaze Banjaluku). U zelji da novoj vladi Republike Srpske pomogne da stane na noge, Savet ministara Evropske unije odobrio je 26. januara »pocetni iznos« od sest miliona ekija, kako bi ova ispunila obaveze prema penzionerima, policiji, drzavnim cinovnicima i prosvetarima.

Hrvatska preuzela vlast u istocnoj Slavoniji

Svecanoscu u bioskopu nekadasnjeg Radnickog doma u Borovu naselju, uz himnu Ujedinjenih nacija i splet narodnih kola i igara pod nazivom »Haj'd povedi veselo«, Hrvatska je preuzela vlast u ovom regionu, a time i odgovornost za dalje dogadjaje. Misija UNTAES ocenjena je kao jedna od najuspesnijih u istoriji Ujedinjenih nacija. Ukazano je na obavezu Zagreba da ostvari sve obaveze iz Erdutskog sporazuma, obezbedi uslove za povratak izbeglica i prognanika u svoje domove i garantuje gradjanska prava i slobode za sve gradjane.

U pamet se, braco Crnogorci!

Mimo zakona prirode, januar se Crnogorcima pokazao pakleno vrucim mesecom. Politicka kriza dostigla je vrhunac i zapretila gradjanskim ratom i vanrednim stanjem u dane proslavljanja Srpske nove godine. Dok su se na Cetinju obavljale poslednje pripreme za svecano proglasenje Mila Djukanovica za novog predsednika Crne Gore, dotle su se u Podgorici pristalice Momira Bulatovica pripremale da taj cin onemoguce po svaku cenu. Petnaesti januar bio je »dan D« za Crnu Goru, jer je ustolicenje Djukanovica shvaceno kao dan konacnog obracuna izmedju pro i antimilosevicevske politike i strategije razvoja Crne Gore. Dolazak na predsednicku duznost Djukanovic je obznanio kao zelju i napor da kreira i realizuje demokratski i ekonomski preporod Crne Gore, uspostavi nov odnos prema crkvi i tradiciji, i sudbinu naroda otvori prema buducnosti garantovanih ljudskih i nacionalnih prava integracijom u svetske civilizacijske tokove. S druge strane, pristalice Momira Bulatovica odrzavale su politicke tenzije stalnom pretnjom velikim demonstracijama, jos jednim »dogadjanjem naroda« koji bi se suprotstavio crnogorskom separatizmu i otudjenoj vlasti i Crnu Goru vratio u bratsku zajednicu sa Srbijom, u jedinstvenoj SR Jugoslaviji. Iz Bulatovicevog tabora sirene su vesti o okupljanju vise od sto hiljada ljudi na protestnim skupovima u Podgorici, koji se ne bi razilazili sve do ponistenja predsednickih izbora i zakazivanja novih, i koji bi paralisali zivot u Crnoj Gori, zapretili (ako ne i uveli) vanrednim stanjem, isprovocirali intervenciju vojske i naterali Djukanovica da odstupi. Govori se da je za takav razvoj dogadjaja postojao detaljan scenario, koji je uzivao podrsku saveznih organa i predsednika Milosevica. Medjutim, dva vazna elementa iz tog »scenarija« nisu se ostvarila: umesto sto hiljada, na mitinzima koji su poceli 12. januara u Podgorici okupljalo se nesto oko deset hiljada ljudi, koji, uprkos militantnom raspolozenju i oruzju, nisu uspeli da crnogorsku policiju uvuku u sukob sirih razmera. Dan pred Djukanovicevu inauguraciju, 14. januara, organizatori demonstracija poveli su okupljeni narod na zgradu vlade i pokusali da je »na juris« zauzmu, ali su bili zaustavljeni nenasilnom, ali odlucnom akcijom policije: velike kolicine bacenog suzavca rasterale su demonstrante. Sukob pred zgradom vlade nije prosao bezbolno, a zahvaljujuci prisebnosti policije nije prerastao u krvoprolice. Niko nije stradao, ali je ranjeno 83 policajca i 19 demonstranata.

Obecanje da ce bacanjem kljuca od svog predsednickog kabineta na mitingu okupljenoj masi simbolicno vratiti predsednicki mandat narodu Bulatovic nije ispunio. Drzao ga je do kraja, sve u nadi da ce se dogoditi neki preokret u njegovu korist. Na njegovu zalost, do takvog preokreta nije doslo. Dan posle uzbudljive podgoricke noci, uz prisustvo velikog broja domacih i inostranih gostiju, u Vladinom domu na Cetinju, Milo Djukanovic polozio je predsednicku zakletvu. U svom inauguralnom govoru Djukanovic je izrazio nadu da ce »Bulatovicev terorizam brzo pasti u zaborav i da ce se parlamentarni izbori odrzati u predvidjenom roku«.

Ljudski faktor uzrok jos jedne nesrece

Selo Citluk, nedaleko od Sokobanje, obavijeno je bolom i tugom za 29 rudara koji su izgubili zivote u rudniku mrkog uglja »Soko Citluk«, u nesreci izazvanoj pozarom, nastalim usled previsoke koncentracije metana u jednom od rudnickih revira. Nesreca se desila oko osam casova uvece, dva sata pre isteka druge smene, kada se zapalio metan na koti 89, 306 metara ispod zemlje. Deset rudara stradalo je od plamena, a ostali su se ugusili usled gubitka kiseonika. Povredjeno je jos 24 rudara, koji su smesteni u aleksinacku, knjazevacku i nisku bolnicu, dok je 28 rudara nepovredjeno izaslo iz rudnika. Preduzeta je istraga, a zvanicnih informacija o uzroku nesrece jos nema. Nezvanicno, zatajila je bezbednost i zastita na radu, jer »najsavremenija« oprema za registrovanje koncentracije metana nije signalizovala njegovo prisustvo, pa nesrecne rudare nije imao ko da opomene da se iz »metanske jame« povuku na bezbednije mesto dok ne prodje opasnost. Izgleda da je rudarima, a pogotovo upravi rudnika odgovaralo nepostovanje propisa o bezbednosti i zastiti kopaca uglja radi sto boljih rezultata i vece kolicine iskopanog »crnog zlata«, pri cemu se manipulacija senzorima koncentracije metana, tzv. davacima metana ovoga puta pokazala pogubnom. Ova nesreca je jos jedna ozbiljna opomena da se mora napustati prljava, opasna, neprofitabilna i primitivna eksploatacija sirovina, koje se civilizovani svet vec uveliko odrekao.

Saglasje sindikata na pomolu

Cetvrti kongres Ujedinjenih granskih sindikata »Nezavisnost«, odrzan 24-25. januara u Beogradu, pokazao je da ova sindikalna asocijacija prerasta iz inicijalnog pokreta u ozbiljnu organizaciju. Na kongresu je usvojeno vise dokumenata: novi statut, Programska izjava, Socijalno-ekonomska povelja, Deklaracija o medijima, Rezolucija o sindikalnim slobodama i pravima, Rezolucija o saradnji i solidarnosti sindikata i podeli sindikalne imovine, a prihvacena je i inicijativa za osnivanje radnickog akcionarskog drustva. Za predsednika Izvrsnog odbora ponovo je izabran Branislav Canak, a za potpredsednike Dusan Mitrovic i Milan Nikolic. Kongresu je prisustvovao 181 delegat ispred clanstva od 157 000 i 29 inostranih delegacija, medju kojima i delegacije iz svih bivsih jugoslovenskih republika, kao i delegacija Saveza samostalnih sindikata Jugoslavije, koju je predvodio predsednik Dragan Radulovic. Kongres su pozdravili Edi Laurensijen, zamenik generalnog sekretara Medjunarodne konfederacije slobodnih sindikata, i Emilio Gabaljo, generalni sekretar Evropske konfederacije sindikata, Anka Hasing, ispred americkih sindikata, Sulejman Hrle, u ime sindikata BiH, Jasna Petrovic iz sindikata Hrvatske, Dragoslav Avramovic, Dragan Radulovic i drugi. Pruzajuci ruku saradnje, predsednik SSSJ Dragan Radulovic rekao je da je krajnje vreme da sindikati prestanu da se dele na »partizanske« i »cetnicke«, i da kao radnicke organizacije moraju naci zajednicki interes i akciju. Doskora zaracenim sindikatima pruza se sansa da se priblize jedan drugom i zapocnu komunikaciju. Sa izuzetkom Nase Borbe i Danasa ostali dnevni listovi nisu, nazalost, Kongresu UGS »Nezavisnost« posvetili ni retka na svojim stranicama. Radnicka solidarnost daleko je od njihove kuce.

Kakva vajda od polumesecnog strajka?

Najavljen pretecim tonom, strajk zaposlenih u Gradskom saobracajnom preduzecu u Beogradu, koji je trajao punih petnaest dana, sedam dana totalnom obustavom rada, a sledecih sedam u okviru zakonskog minimuma procesa rada, konacno je obustavljen 27. januara. Strajk je poceo 12. januara veoma odlucno: na ulice nije izaslo nijedno vozilo, a drzavi, odnosno gradskoj vladi ispostavljeni su zahtevi da ce tako biti sve dok se radnicima ne isplate sva dugovanja iz prosle godine, zakljucno sa decembarskim akontacijama. Tvrda linija, kako na strani strajkaca, tako i na strani gradske vlade, u pocetku nije popustala, pa je totalna obustava rada trajala celu nedelju dana. U pregovorima se nije naziralo resenje, a alternativni prevoz napabircen angazovanjem taksija, privatnih prevoznika, ispomoci vozilima vojske i milicije, nije mogao da podmiri potrebe Beogradjana. Gradska vlada najpre je pokusala da zastrasi strajkace promenom rukovodeceg coveka u preduzecu i urucivanjem resenja o radnoj obavezi, a kada ni to nije uspelo potegla je za kompromisima, pa je na racun GSP prebacila poveca sredstva, uz obecanje najskorije moguce isplate. I strajkaci su popustili: posle sedam dana na beogradske ulice izaslo je onoliko vozila koliko predvidja zakon o strajku. Strajk je snazno uzdrmao uobicajeni gradski zivot, a koliku je stetu izazvao izracunace analiticari. Ironija slicnih dogadjaja ipak se ponovila: strajk je najvise pogodio one koji nisu mogli da plate alternativni prevoz, a stvarne krivce za stanje u GSP nije ni dotakao, jer ni u normalnim okolnostima ne koriste njihova vozila. Koliko ce koristi radnici GSP izvuci iz ovog strajka, ostaje da se vidi. Za sada je najvaznije da je ogromna vecina Beogradjana dobila kakav-takav prevoz.

Ljubisa Vujosevic

Posaljite nam vas komentar