Nastajanje i nestajanje slobode stampe

Tek kada su teznje za slobodom zauzdane u Beogradu, razuzdani nacionalizmi u citavoj zemlji mogli su da zavrte zlokobno ratno kolo

Secam se, kao i mnogi drugi, raznih uzbudljivih dogadjaja (barem u tome ne oskudevamo). Povise ih se tice licne i javne slobode. Pamcenje, medjutim, nije bas pouzdano. Uverio sam se u to i dok sam, desetak godina, proucavao drustvene pokrete i sukobe, pre svega ono sto se u nas zbivalo 1968. godine.* Dokumenti su, dakle, koristan i neophodan izvor saznanja; svakako, ne i jedini.

Knjiga Ilije Moljkovica »Slucaj« Student sadrzi nezaobilazne dokumente i stavove ucesnika u odlucivanju o tom listu, tako da i ona sama postaje nezaobilazan oslonac za dalja istrazivanja jedne teme koja ne pripada samo proslosti. Kao i druge, i ova knjiga se moze citati na razlicite nacine; predocio bih jedan od njih.

Iza savesno i pedantno sredjenih dokumenata, koji u prvom dodiru deluju suvoparno, pazljivije citanje otkriva retko vidjenu dinamiku zbivanja. Kao da posmatramo dramu u kojoj hor zamenjuju zvanicni spisi i stavovi, dok ostali akteri podsecaju na likove raspete izmedju slobode i sudbine. Dramaticnost je sve ociglednija kako vise razgrcemo ideolosku koprenu nad konkretnim dogadjajima. Postaje sve razgovetnije sta aktere podstice na slobodu, a sta ih sputava. Pokretacke sile naziru se i u sirem i u dubljem zbivanju.

Licnosti

Davno je receno da kvalitet ideja zavisi i od kvaliteta licnosti koje ih izrazavaju, pogotovo u »malih naroda«. Uprkos krahu iluzija kako je u datom poretku »covek najveca vrednost«, pojedinac ipak u njemu ima vazno mesto, kao vazna karika u njegovom funkcionisanju. Tamo gde nema demokratskih institucija i procedure, zaista, kako su govorili boljsevici, »kadrovi resavaju sve«. Tu je izuzetno vazno ko je »ciji covek«, ko za koga i protiv koga radi (zabelezeno je da se cak i najmocniji covek u drzavi - Tito - raspitivao ima li medju profesorima i studentima onih koji su protiv njega, licno). Ali, samostalna i slobodna licnost, i u autoritarnom poretku, oslonac je i kritickog misljenja, razvoja kulture i drustva. Za takve licnosti projekt slobode je nesto daleko vise i vaznije od bilo kakvih peripetija. U vremenu o kojem je ovde rec, sloboda je mnogima bila bezmalo opsesija.

Zanimanje za licnost moze biti inspirisano i senzacionalizmom, ali i sputano kolektivistickim ideologijama, i protkano palanackim duhom, dogmom o nepromenljivosti, tako da su pojedinci (recimo, Milovan Djilas ili Latinka Perovic) iskljucivo negativno obelezeni (u stilu »znam ja njega«). Pouzdaniji sud o licnostima, pak, pretpostavlja temeljniju i suptilniju analizu, i ne moze se oslanjati samo na jedan izvor.

Ideoloske stege

Ostali prigovori Studentu donekle razjasnjavaju o cemu se zaista radi: oteli su se kontroli, ugrozavaju jedinstvo vladajuce partije i artikulisu ideje i stavove opozicije.

Branioci Studenta ne uspevaju da razuvere i zaustave njegove tuzioce, ali valjan sud o svemu ne moze zaobici argumentaciju. Uverljivi, a povremeno i briljantni govori (Danila Udovickog i Djordja Malavrazica, na primer) ukazivali su na vazece pravne i politicke norme koje dopustaju slobodu misljenja i kritike. Oni ne osporavaju ni svako jedinstvo vladajuce partije, nego samo ono lazno, niti svaku kontrolu, osim birokratske; podrzavaju nacela SKJ, ali ne i svaki potez vladajuce partije. Uvereni su cak, uprkos svemu sto se desava, da je realno mogucno usaglasiti stvarnost sa normama, promenama i reformama. Svojom slobodom misljenja i izrazavanja oni odbacuju stege vladajuce ideologije i brane ne samo Student vec slobodu kao javno dobro, nezavisno od vlastitog uverenja i verovanja (liberalizma, socijalizma, ateizma ili teizma). Samo zlogukim posmatracima ovo lici na »svadju u porodici«.

Stvarni predmet sukoba skriva ne samo vladajuca ideologija i odgovarajuca propaganda (svi rezimski mediji su ucestvovali u ovoj kampanji), vec i nacinom organizovanja sednica studentske skupstine. Od prve do cetvrte sednice, sve primetnije je organizovano borbeno nastupanje partijskih i studentskih funkcionera i nametanje glasanja. Urednici Studenta nisu dobili priliku da se brane. Rasprava jedva da je pocela, nikako nije zavrsena. Simulirani dijalog »krunisan« je nacinom glasanja: oni koji ne glasaju za amandmane na predlozene zakljucke o osudi i smenjivanju urednika Studenta, smatraju se za glasace »za« te zakljucke. Kao i na sudjenjima na kojima se pretpostavlja krivica optuzenog, na kojeg se svaljuje sav teret dokazivanja nevinosti, tako i na reziranim sednicama optuzeni nemaju priliku ni da se brane na valjan nacin, a presuda se zbrzava i smandrljava.

Sta se zbiva(lo)

Srediste zbivanja su, vec pocetkom 1960-ih, relativno najslobodniji univerziteti u razvijenim i demokratskim zemljama. Sukob slobodoumnijih profesora i studenata s univerzitetskim vlastima izbio je najpre oko slobode govora na univerzitetima da bi se ubrzo prosirio na okruzenje, zatim na ideolosku manipulaciju koja poistovecuje kapitalizam i demokratiju i skriva represivne strane industrijske civilizacije. Rat u Vijetnamu bio je glavni simbol zla. Razmicanje granica slobode osnovna je preokupacija ovog pokreta koji se tih godina pojavio, s izvesnim nacionalnim osobenostima, u bezmalo svim zemljama sveta. I nastupanje i nestajanje tog pokreta ostavilo je dubok trag, pre svega u kulturi. Kao sto su ga pri nastanku presretale sile rezima, tako su ga i ispracale dugotrajnom kampanjom koja mu je pripisivala - terorizam.

Slobodarske ideje o kulturi (»kontrakultura«) i politici (»nova levica«), nosene svetskim trendom, nadirale su bezmalo i na sve jugoslovenske univerzitete citavih desetak godina (1964-1974). Nizu se kriticki listovi i casopisi, javne debate, protesti, strajkovi i demonstracije. Talasi slobode toliko su uzdrmali rezim da se vlastodrscima prividjala revolucija (ili kontrarevolucija) i »neprijatelji« sa svih strana. I, »imperija uzvraca udarac«. Pod geslom »vlast se ne predaje bez krvi«, sledi sistematicna i selektivna represija. Najpre je likvidirana organizacija pokreta (zborovi i akcioni odbori). Zatim glasila - medju njima i Student. Iza toga sledi obracun s protagonistima: isledjivanjima, oduzimanjem pasosa, sprecavanjem zaposljavanja, isterivanjem s posla, hapsenjima i sudjenjima, robijanjem i »civilnom smrcu« (iskljucenje iz javnog i izolacija u privatnom zivotu). I pojedini protivnici likvidacije Studenta dopali su zatvora (Milan Nikolic, Danilo Udovicki, Vladimir Mijanovic, Lazar Stojanovic i dr.). Mnogi listovi i casopisi nisu preziveli represiju (beogradski Susret i novosadski Indedz, na primer, i casopisi Filosofija i Pradzis). Pojedini listovi su pridavljeni jos pre izlaska iz stampe (Frontisterion, recimo). Kriticki duh Studenta, pak, vrludao je jos podosta godina, da bi u famoznom "balu vampira", 1987. godine, pao zrtvom bogovima nadiruceg »dogadjanja naroda«.

Poslednji egzekutori slobode, da ironija bude veca, predstavljaju se kao levica, mada u njihovom delovanju nema ni traga od slobode kao merila za prepoznavanje levice koja to jeste samo dok se zalaze za vise slobode nego sto je trenutno ima. Ovi egzekutori su, pak, suroviji od mnogih ranijih. Kao da su predugo bili u senci »starih kadrova«, pa krecu u hitru grabez i vlasti i »slasti«. Likvidaciju nove levice prati i kampanja protiv »crnog talasa« u umetnosti i kulturi uopste. Citav sistem obrazovanja podvrgnut je »reformama« kako bi se sputao i razorio kriticki duh, a univerzitet potcinio tutorstvu rezima i rezimlija na njemu samom.** Kontrakultura je sve vise potiskivana ka marginama svetskih tokova, preparirana u kontrolisanu potkulturu, da bi se vremenom izvrgla u »kontra-kontrakulturu«.

Beograd, nekada najjace uporiste slobodoumlja i kriticke misli u zemlji, godinama je razaran, spolja ali i iznutra. Tek kada su teznje za slobodom zauzdane u Beogradu, razuzdani nacionalizmi u citavoj zemlji mogli su da zavrte zlokobno ratno kolo.

Burna zbivanja ostavila su za sobom vise usmenih nego pisanih tragova. Eto i vajde od otimanja rukopisa Ilije Moljkovica od miseva i crvotocine. Kada je procitamo, mogli bismo pateticno reci da ona svedoci o sahrani slobode na dan njenog radjanja ali i da knjige ipak ne gore. U svakom slucaju, za razborito rasudjivanje o slozenim zbivanjima nikako nisu dovoljna samo nepouzdana secanja.

Nebojsa Popov

___________________

*) O tome sam objavio vise clanaka i nekoliko knjiga, neke u koautorstvu - Jun/lipanj 1968. Dokumenti, »Pradzis«, Zagreb 1971, a druge samostalno: Sukobi - izazov sociologiji, CFDT, Beograd 1983. i Contra fatum. Slucaj grupe profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu, »Mladost«, Beograd 1989.

**) Podrobnije o tome videti: N. Popov, »Univerzitet u ideoloskom omotacu«, u: Srpska strana rata, »Republika«, Beograd 1996, str. 339-364.