Izbori - strah i nada

Visoka cena spoznaje da nijedan oblik vlasti nije vecit

Nebojsa Popov

U mnogim zemljama izbori proticu, obicno, bez velikih uzbudjenja. Ne bi se reklo da su, primerice, Danci ili Spanci, za razliku od Srba ili Crnogoraca, ljudi bez strasti. Razlika je u tome da li su strasti pod kontrolom i ogranicene na privatnu sferu ili se razuzdano prelivaju i u javnu sferu. Svugde se ljudi bore za vlast, ali ne postoji svugde visak strasti, primetan tamo gde se izbori dozivljavaju kao »sudnji dan« - pakao ili raj.

Kosovo za pod grlo

Prisetimo se, takodje, da je u obaranju ozloglasenih »foteljasa« izuzetno vaznu ulogu imao simbol Kosova. Nije sporno da stari rezim nije pokazivao razumevanje ni sposobnost da resava slozene socijalne, kulturne i politicke probleme u citavoj zemlji, pa ni na Kosovu. Prvenstvena briga partijske drzave bila je, i ostala, reprodukcija partijske drzave. Kosovo je posluzilo kao visestruki simbol u obracunima izmedju nastupajucih nacionalnih oligarhija. Za sve oligarhije, osim srpske i crnogorske, Kosovo je bilo simbol srpske brutalnosti, a za ove potonje je simbol patnji i uzvisenosti Srba i Crnogoraca. Za Srbe, ali i Albance, Kosovo je proglaseno za »svetu zemlju«, nezavisno od toga kako ljudi na njemu zive.

Partijska drzava, u svim svojim modalitetima, ne priznaje partnere u vlasti, niti izbornu smenu vlasti. Ona priznaje i prihvata samo one za koje je data vlast vecita, dok su svi ostali oznaceni kao nepatrioti, izdajnici i neprijatelji koje valja drzati na nisanu. Iza zapaljive parole o »nebeskom narodu«, pokazala su to dogadjanja minulih desetak godina, krije se nesto sasvim zemaljsko, cak i podzemno: slanje naroda na ratnu klanicu i pljacka naroda u pozadini frontova, sve kroz savez vlastodrzaca i kriminalnog podzemlja. I opet je glavna tekovina revolucije (nacionalne) sama vlast, koja se, prema revolucionarima, »krvlju stice, a bez krvi ne predaje«.

Vodja populistickog pokreta u Srbiji, Slobodan Milosevic, gradio je svoju despotsku vlast kroz bezobzirno rusenje svih prepreka. Njeni temelji su puc u vlastitoj partiji (cuvena Osma sednica), osvajanje vlasti u Crnoj Gori, majdanu kosovske mitologije, i Vojvodini, pretvorenoj u ratnu komoru, kao i mobilizaciji masa za rat za teritorije i etnicko ciscenje, uz osvetu »ostatka zaklanog naroda« (Matija Beckovic). Oko ratnih poprista ostale su mnogobrojne zrtve i mase izbeglica i osiromasenih, ali je on ostao na vlasti i dalje kao neprikosnoveni nacionalni vodja. Podrska mu je sve tanja, vlast sve klimavija, i Kosovo je ponovo potegnuto kao i pre pocetka ovih ratova, kao noz pod grlo svima koji Vodji nisu lojalni. Ideoloska zloupotreba Kosova uzburkava narocito Crnu Goru pred majske izbore.

Promenljivost ili vecnost

Razlozi za strah od promene su realni, mada se najvise pominju iracionalni. Realan je strah od polaganja racuna za sve poraze jedne avanturisticke, obesne i brutalne vlasti, kao i od krivice za pocinjene zlocine. Ali, strah je sada sve veci, daleko veci nego ranijih godina, jer su sve realniji i snazniji i otpori takvoj vlasti. U vreme dok je ona tek kretala u svoj desetogodisnji pohod, otpori su bili slabasni. Malobrojni su bili, i bez veceg uticaja, intelektualci (UJDI, na primer) koji su pokretali inicijative za politicke promene u zajednickoj drzavi kako bi se sporovi i sukobi resavali u slobodno izabranom parlamentu, a ne na ratistima. Nisu brojni bili ni protivnici rata koji su, uprkos svemu, sve vreme njegovog trajanja uporno protestovali i tragali za izlazom iz vrtloga mrznje i nasilja. Ni reformski usmerena savezna vlada Ante Markovica, popularna u narodu, nije imala snage, narocito ideoloske i politicke, da usmeri zemlju ka reformama, umesto u raspad i krvoprolice. Ni opozicija, cesto i sama opsednuta etnonacionalizmom, nije bila kadra da bitno ogranici i kontrolise rezim, a kamoli da ga srusi i uspostavi parlamentarizam. Ni spoljni cinioci nisu imali snage da obuzdaju i zaustave ratni vihor i ratovodje. No, rasli su nezadovoljstvo i otpor, sve do snaznog pokreta gradjana i studenata, nakon 17. novembra 1996. godine, kada je opozicija pobedila na lokalnim izborima u najvecim gradovima Srbije, koje je rezim pokusao da falsifikuje, ali su protesti stotina hiljada gradjana uspeli da se izbore, po prvi put u istoriji Srbije, za izbornu pobedu opozicije.

Ta zbivanja dugo su bila i svetski medijski dogadjaj koji stvara novu, vedriju sliku o inace nasiroko i nadaleko ozloglasenom narodu i zemlji. Glavni rezultat te borbe - nova lokalna vlast - postoji i danas u bezmalo svim gradovima gde je 17. novembra pobedila opozicija. Taj, glavni rezultat dugotrajne borbe za demokratske promene vlast plasi, a mnogim gradjanima vraca nadu u demokratske promene citavog poretka. Takva promena uplasila je i neke vodje opozicije, koji su prisli rezimu, racunajuci da je sigurniji i mali car - veci je rezervisan za vladajucu partiju - negoli rizik od pobede - demokratije.

Crna Gora se najvise primakla prelasku praga parlamentarizma i raskidu s partijskom drzavom. U njoj se vec dogodilo nesto sto i dalje izostaje u Srbiji, a to je otvoren rascep u vladajucoj stranci, gde jedan deo brani kontinuitet starog rezima, a drugi se zalaze za reforme, i to ne samo verbalno nego i necim sto rezim u Srbiji grcevito suzbija - a to je sporazum vlasti i opozicije oko pravila izborne smene vlasti (nalik na okrugli sto u zemljama »realnog socijalizma«, koje su izbegle krvoprolice). I bas to je balvan u oku Milosevicevog rezima koji hoce da ukloni kako obnovom manipulacije Kosovom, a jos vise upotrebom sile i podzemnim radnjama. U tome on nije usamljen, nego ga slede razni korisnici vlasti i poslusni podanici koji se plase i promaje, a kamoli izborne smene vlasti.

Usred zahuktalih strasti ne biraju se sredstva. Kao da se biraju sveci, a ne relativno bolji i samo do sledecih izbora. U takvim okolnostima nada ipak nije nestala. Pitanje je, samo, da li je jaca nada ili strah.