Broj191

Demokratski etos i nacionalisticki patos*

Mi, Evropljani, vec nekoliko stotina godina, zahvaljujuci hrabrosti i inventivnosti nekih posebnih protestanata nazvanih prosvetiteljima, navikavamo se da sebe smatramo slobodnim gradjanima i iskljucivim garantima svojih postupaka. Smatramo se jednakima, pri cemu je svako autonoman i suveren u odnosu na ingerenciju nekog drugog, svako razmislja i odlucuje samostalno, i u mogucnosti je da svoju volju iskazuje i brani pred bilo kim i da ne mora da bude silom potcinjen tudjoj volji. Najprihvatljivija sila poticala bi iz prirode razloga i argumenata drugog; i upravo zbog te racionalnosti bilo bi razumno prihvatiti ih. Te predrasude stvorile su u nama demokratski etos, to jest sklonost da drustvenu interakciju procenjujemo kao mirnu i da za njom ceznemo iskljucivo ako je pravno garantovana. Posto smo socijalizovani u tom zdravorazumskom duhu, skloni smo da prihvatimo volju vecine koja se sprovodi putem slobodnog ucesca u resavanju pitanja koja se ticu svih nas.

Iz takvih emocija izrasta nasa motivacija da neke stvari uradimo a neke ne. Danas se nasa mudrost ogleda u tome da, u skladu s tim stavom, vidimo licnost kao polje slobode a drustvo kao trziste individualnih uzajamnih interesa; to je mudrost koja se preko knjizevnosti pruza ka nasim precima koje smatramo autenticnim ocevima i roditeljima ovog aktuelnog stanja stvari, cije zrtve i zasluge cenimo, zahvalni smo im zbog njih i zeleli bismo da ih sacuvamo i u buducnosti. Ali upravo nas je ta knjizevnost o mojim precima i mojoj naciji u odredjenim okolnostima navela da zaboravimo da ovaj sukob, svaki sukob i bilo koji sukob moze da se resi mirnim putem. I taj fatalni zaborav doveo je do toga da se, iako jednaki, svrstavamo u suprotstavljene frakcije, u ratove koje nazivamo svetskim ali koje bi bilo bolje okvalifikovati kao ratove demokratske nedoslednosti. Takodje je tacno da je samo sa radikalne pozicije apsolutne vrednosti licnosti i njene slobodne volje moguce kritikovati ne samo ovaj rat, svaki rat i bilo koji rat, vec isto tako diskriminaciju prema ljudima i kulturno nasilje. To je mitska osnova nase mudrosti.

Rodoljub-ekstremista

Medjutim, nije bas sasvim ista mudrost radikalskog baskijskog rodoljuba-ekstremiste, jer je sa njegove tacke gledista njegova licna egzistencija ukljucena u drugu visu sferu, odnosno u narod ili realnost koja je viseg reda od one u kojoj on ucestvuje i kojoj se on daje. On smatra da gradjani postaju licnosti i sticu sposobnost odlucivanja samo u odnosu na svoje ciljeve i sredstva, da bi se odredili kao pojedinci u meri u kojoj narod opstaje kao celina i u meri u kojoj se njegova sudbina odvija u sadasnjosti i buducnosti. Pored toga, ovaj rodoljub-ekstremista veruje da zna sudbinu naroda i ne prihvata da nju u svakoj prilici odredjuje zbir odluka gradjana; stavise, nasuprot tome, on veruje da se te odluke moraju potciniti interesu naroda. Interesu, koji on toliko zeli da spozna i koji se naziva »ujedinjeni narod«, jer upravo to znaci Herri Batasuna. Medjutim, njegova nekoherentnost lezi u tome sto on istovremeno voli individualne slobode, zahteva validnost prava, voli da se obrati sudu kada oseti da mu krse licna prava i narusavaju privatnu svojinu, praktikuje i zahteva slobodu stampe i ispoljava svoja misljenja.

Taj rodoljub-ekstremista zivi u rascepu izmedju emocija i identiteta koji stvaraju dve suprotstavljene vizije drustva, demokratska ili gradjansko-individualna i hijerarhijska ili kolektivno-ukljucujuca; s jedne strane, on vidi interes da zivi u drustvu jednakih gradjana, slobodnih i autonomnih, ali istovremeno zudi da uvede sistem totalitarnog odlucivanja, u kojem bi on ili njegovi ljudi proizvoljno donosili odluke u ime naroda. Kada u ovom casu vecina baskijskih gradjana ne vidi razlog da zahteva bilo kakav referendum na kojem bi se samoopredelili kao narod, taj radikalni rodoljub-ekstremista prihvata krsenje individualnih garancija i sloboda »drugih« jer ih ubija i muci s ciljem da iznudi opsti gradjanski referendum. Drugim recima, pribegava sili da bi se gradjani »slobodno« opredelili prema onome sto on zeli iako gradjani to ne zele; ukratko, on ih primorava da »budu slobodni« u skladu sa onim sto on po svojoj volji procenjuje da su identitet i sloboda.

Mikel Asurmendi (Mikel Azurmendi) je profesor socijalne antropologije na Univerzitetu Baskije. Na baskijskom je objavio dve zbirke pesama, roman, zbirku pripovedaka i esej o identitetu seljastva (doktorska teza). Na spanskom je objavio nekoliko knjiga etnoloskih eseja. U novije vreme bavi se analizom i kritikom baskijskog nacionalizma i problemima epistemologije drustvenih nauka.
Kao student i aktivista ETA-e prebegao je 1967. godine u Pariz i odande pokusavao da navede svoje drugove da se odreknu nasilja u korist izgradnje baskijskog demokratskog i antifrankistickog radnickog pokreta. Od 1970. godine posvetio se okupljanju spanskih emigranata u Parizu oko siroke platforme za ravnopravnost drzavljana i doseljenika. U Parizu je stekao diplomu iz filozofije i kao profesor na Sorboni (Paris IV) pripremao doktorat do 1976, kada se - po proglasenju amnestije posle Frankove smrti - vratio u Spaniju.
Tekst koji donosimo - »Vascos ljue, para serlo, necesitan enemigo« - procitan je na medjunarodnom kolokvijumu koji je, na temu »Razmisljajte o nasem identitetu; drugi kao neprijatelj«, aprila 1996. odrzan u Centru za etnoloska istrazivanja Anhel Ganiver u Granadi. Tekst je objavljen u casopisu biTarte 9, Revista cuatrimestral de humanidades, avgust 1996.

Zdrav razum

Zdravom razumu gradjanina koji je prihvatio mitsku zasnovanost drustva na individualnoj slobodi i jednakosti svakim danom je sve dalje pojam naroda kao entiteta koji nije skup demokratski izabranih predstavnika gradjana. Njegova solidarnost je horizontalna jer ne veruje da su neke odluke njegovih predaka validne u tom smislu da bi njega licno sputavale u svakodnevnom odlucivanju. Njegova gradjanska mudrost otvorena je za svaku inovaciju koja mu donosi vecu bliskost i vece licno blagostanje; ona je spremna da prihvati nove kulturne doprinose, da ustupi semanticki teren, ako je potrebno, i uklopi se u najzanimljivije ljudske interakcije.

Ako je zdrav razum ljudskog bica oduvek zudeo da pronadje najbolje nacine zivljenja, menjajuci mesto boravka u skladu sa osecanjem sopstvene dobrobiti i prilagodjavajuci se u velikoj meri drugome, zdrav razum gradjanina-individue devalvira pojam naroda i zamenjuje ga zajednicom jednakih ljudi koji prihvataju da budu i zive kao razliciti, ukljucujuci tu i horizontalne kulturne razlike: »jednaka prava za domace gradjane i doseljenike«, gradjanin pocinje da govori zahtevajuci iste pravne garancije i slobode za one koji nose kravatu ili cador, za masone, za one koji uzimaju pricest u parohijskoj crkvi ili se klanjaju u dzamiji.** Ali kako je rodoljub-ekstremista to sto jeste zato sto je zamislio jedan model naroda, koji je uvek jedan i nepromenljiv, sa odredjenim osobinama i odredjenim nacinom misljenja i zivljenja, njemu je demokratija »odvratna«. On zamislja da u drustvu ravnopravnih gradjana narod odumire, a kada narod umre ili se preobrazi, doticni rodoljub-ekstremista misli da se i on licno nalazi u smrtnoj opasnosti, cini mu se da i on umire, bukvalno oseca da svakog dana pomalo nestaje. On tu emociju naziva genocidom; ponekad i etnocidom, iako uziva u materijalnom zadovoljstvu pa cak i u kulturnom izobilju demokratije.

»Kartografi« idu dalje*
Gdje ce se Bijelo Polje naci u buducoj detaljno planiranoj i razgradjenoj regionalnoj podjeli »jedinstvene srpske drzave« sa jednim predsjednikom, jednim parlamentom i do kraja centralizovanom vlascu u Beogradu? To nije tesko pogoditi iz prostog razloga sto je SANU i do sada kroz pera toboze nezavisnih akademika, odnosno prividnih solista poodavno pustala probne balone kojima se kusa puls Crne Gore i eventualni stepen njenog otpora srpskom unitarnom projektu, odnosno unitarnoj drzavi formalno izdjeljenoj na regije.
Takve planove je vise puta, sto je jasan znak, izlagao akademik Jovicevic, povremeno u tom pravcu glasno razmisljao Cosic, a oko ove ideje su se solidarisali i crnogorski intelektualno-politicki izmecari u Beogradu. Po tim odavno sacinjenim planovima Bijelo Polje, Pljevlja i Rozaje pripadaju regiji Sandzak sa administrativnim i politickim sredistem u Novom Pazaru, dok se Berane i Andrijevica, takodje se pouzdano zna, prikljucuju metohijskoj regiji sa sjedistem u Peci. Time se sa gledista srpskih sovinistickih stratega postizu dva jasna cilja: jedan je formiranje sandzacke regije, ali bez muslimanske vecine u njoj, jer ce se i danasnji srbijanski dio ove nekada turske administrativne oblasti takodje izdjeliti kako bi se izbjegla koncentracija bosnjacko-muslimanskog zivlja u istoj regionalnoj cjelini, a drugi, znatno znacajniji i strateski vazniji cilj je cijepanje, odnosno definitivno razdrzavljenje Crne Gore. -...-
Sto se tice daljih regionalnih planova sa crnogorskom teritorijom za sada se pouzdano zna da su beogradski SANU i drugi kartografi u vezi sa Crnom Gorom, osim amputiranja Bijelog Polja, Pljevalja i Rozaja sandzackoj, Berana i Andrijevice metohijskoj, predvidjeli i formiranje zasebne sredisnje podgoricke regije dok bi primorska pripadala Herceg Novom cija je etnicka struktura ovim ratom ne samo trajno poremecena, nego se administrativnim i drugim pritiscima iz Srbije ocekuje dalja navala pravoslavnog, naravno necrnogorskog stanovnistva, na ovaj grad.
___________
*) Iz: Damir Bjelopoljac, »Ko prezivi ovaj vek, mozda ce jos ponesto imati da vidi«, Has, novopazarski magazin, br. 55, 10. jun 1988, str. 13.

Ksenofobija i totalitarizam

Tako, na primer, kada na ulicu, u tisini, izadju ljudi i mirovne organizacije, sa plavom trakom i transparentom na kojem pise Aldaya askatu (sloboda za Aldaju; Aldaja je veliki biznismen, koga je ETA kidnapovala 1993 - p.p.) ili Sloboda za Ortega Laru, organizuju se kontramitinzi oko slogana Euskal Herria askatu (sloboda za zemlju baskijskog jezika). Nasuprot zahtevima za slobodu za dve konkretne osobe koje su otete, ponavlja se zahtev »sloboda za narod«. Jedno za drugo, kao da oba oznacavaju istu ontolosku konkretizaciju. Ono sto iz nase perspektive nije moguce porediti, jer se pojedinacna egzistencija ne moze staviti u istu ravan sa pojmom (koji je vise sveobuhvatan nego odnosan), za njih ostaje potpuno prihvatljivo i u istoj ravni realnosti. Toliko im se realnom cini ta ekvivalentnost da na kontramitinzima uzvikuju vi ste ubice, gradjanima koji mirno protestuju sa plavom trakom i zalazu se za mir, a ne za osvetu, obracajuci se i porodicama onih cije je clanove ubila ETA, trazeci da prestane ubijanje. Isto kao sto ETA potvrdjuje autorstvo otmica i ubistava, ti kontramitingasi, rodoljubi-ekstremisti, zahtevaju od onih koji mirno izlaze na ulice da preuzmu odgovornost za ubijanje naroda, vi ste ubice.

_____________________

*) Iz: Mikel Asurmendi, »Baskima je, da bi postojali, potreban neprijatelj«, Mostovi, casopis za prevodnu knjizevnost, udruzenje knjizevnih prevodilaca Srbije, br. 112/113, 1997/98. Oprema redakcijska. Sa spanskog prevela Dragana Starcevic.

**) Kao sto sam vec rekao, u kriticnim situacijama gradjaninu se moze uciniti da se ta zajednica jednakih nalazi u opasnosti zbog drugih ljudi sa drugacijim nacionalnim nasledjem, razlicitim od njihovog, od kojih zeli da se odbrani pribegavajuci oruzju. Smatram da je nacionalizam, stub evropske kulture Drzave-nacije, holisticka komponenta koja podriva temelje modernog drustva i obicno vodi ka ksenofobiji i totalitarizmu.

Posaljite nam vas komentar