Moze i drugacije

Interkulturni i multijezicki projekat - drugi broj istoimenih periodicnih novina upravo izasao iz stampe

Nase reci (broj 1/97 i 2/98) su pokusaj mladih novinara koji rade u redakcijama na madjarskom, slovackom, rusinskom, rumunskom, ukrajinskom, slovackom, romskom i srpskom jeziku kao i studenata Univerziteta u Novom Sadu da u okviru projekta Saveta Evrope sacine model multikulturnog i multijezickog lista koji bi odslikavao vojvodjansku stvarnost.

Naravno da bi Nase reci trebalo citati u kontekstu promena koje su se u Jugoslaviji dogodile nakon 1991, ali i zelje da se ovakvim projektom pokusa ukazati mladim novinarima i studentima na moguca polja prozimanja kultura, a ne, kako to precesto danas biva, samo paralelnog zivljenja bez mnogo interesa jednih za druge, posebno u mas-medijima.

Mediji u Vojvodini, prema statistickim podacima, odrazavaju nacionalnu i jezicku strukturu stanovnika ovih prostora.

Medjutim, stvarnost je sasvim drugacija. Pre svih, drzavni elektronski mediji, koncipirani davnih pedesetih i sezdesetih kao propagandno glasilo usmereno prema zemljama Istocnog bloka nakon sukoba povodom rezolucije Informbiroa, sedamdesetih i osamdesetih spontano postaju promotori medjunacionalne tolerantnosti i interkulturalizma, da bi devedesetih od njih ostao samo statisticki podatak u izvestajima drzavne i partijskih administracija - cifre koje bi trebalo da budu materijalni dokaz ostvarivanja proklamovanih i zakonom definisanih prava nacionalnih manjina na ovim prostorima.

Da moze drugacije pokazali su ucesnici u projektu »Interkulturna i multijezicka novinarska radionica« ciji je cilj bio da se kreira model multijezickih i interkulturnih novina (Nase reci) koje ce afirmisati sve jezike i kulture ovih prostora, uvazavajuci njihove specificnosti i tragajuci za elementima koji ih spajaju. Dakle, za modelom visejezicnog medija koji po koncepciji i sadrzini odudara od postojecih u savremenoj politickoj javnosti, pokazujuci da raznovrsnost u jezickom izrazu moze oznacavati kohezioni element, a ne kulturnu i nacionalnu barijeru. Ideja je nastavak one iz sedamdesetih, kada je studentski list Novosadskog univerziteta INDEDz izlazio petojezicno. Tada su redakcije radile paralelno i svaki urednik je stranu na svom jeziku uredjivao samostalno. Korak dalje je projekat »Interkulturna i multijezicka radionica« koji je okupio studente i mlade novinare u jednu zajednicku redakciju ciji rezultat su novine na 6 jezika, ne paralelno egzistirajuci, vec prozimajuci se. To znaci da je celu skolsku godinu delovala redakcija u kojoj su njeni clanovi pisali o licnostima i dogadjajima ne samo iz sopstvene kulture, vec i onih sa drugog jezickog podrucja. Opredeljivali su se prema dogadjaju i licnosti a ne prema svom maternjem jeziku. Tekstovi nisu prevodjeni vec su na kraju svakog dati sazeci na jezicima relevantnim za sadrzaj teksta. Na primer, ako je tekst na srpskom, a govori o romskoj kulturi, sazetak je na romskom i sl. Naravno da novine zahtevaju dodatni napor citalaca da »savladaju« tekstove na nematernjem jeziku, ali se time razvija jedan drugaciji pogled na ucenje jezika sredine, koji znaci potrebu, a ne neko nametanje »od gore« radi ostvarivanja »politickih« poena.

Projekat je pokazao da su takve novine moguce, i jos nesto, da postoji interes, proizasao iz potrebe za ucenjem jezika sredine. Ideja gotovo potpuno nestala iz nase obrazovne prakse. Ispunjavajuci upitnik sastavljen od 5 pitanja o medjunacionalnom suzivotu na tlu Vojvodine i ulozi medija, gotovo 80% ucesnika u projektu izrazilo je zelju da uci jedan od jezika koji se govore na ovim prostorima i navelo da takva mogucnost u Novom Sadu, nazalost, ne postoji. Prateci dogadjaje sa drugih kulturnih i jezickih podrucja, ucesnicima u projektu otvorila se jedna drugacija perspektiva na interkulturalnost i multijezicnost. Jezik im nije predstavljao prepreku, vec motiv za saradnju sa »drugima« i traganje za izbegavanjem prevodilackih zamki koje nastaju neuvazavanjem i nerazumevanjem kulturnog konteksta »drugih«.

Naravno da je rec »samo« o projektu - nazalost, nismo sigurni da bi model funkcionisao i na medijskom trzistu koje nema mnogo sluha za neprofitne »eksperimente« ovakvog tipa. Mozda bi ipak trebalo pokusati, jer entuzijazam koji je ova redakcija pokazala traganjem za informacijama, dogadjajima i licnostima koje svojim delovanjem afirmisu multikulturalnost je vise no samo vredan paznje.

Nada Sikimic