#Svastalice ~ ^Svastalice
Vlajko Stojiljkovic je studentima i profesorima Policijske akademije odao priznanje za uspeh... POLITIKA, 2. avgust Ne zaustavljati policiju. Vojislav Seselj, cetnicki vojvoda i potpredsednik Vlade Srbije, GLAS JAVNOSTI, 7. avgust Celoj zemlji bice osigurani mir i bezbednost. Milan Milutinovic, predsednik Srbije, BORBA, 7. avgust Seljaci veruju Vladi. DNEVNIK, Novi Sad, 10. avgust Gospodine predsednice... ne dozvolite da se nastavi sa terorizmom na ovom delu Balkana, u srpskoj drzavi, koja je vekovima prijatelj vase drzave... Zeljko Raznatovic Arkan, predsednik SNS, pismo predsedniku Klintonu, SVEDOK, 11. avgust Samo je nebo iznad nas! Slavlje povodom zlatne medalje jugoslovenskih kosarkasa na svetskom prvenstvu, GLAS JAVNOSTI, 11. avgust Sa teroristima se ne pregovara, nego obracunava. Gorica Gajevic, gensek SPS, Radio Beograd, 14. avgust Srbi su zrtve pogresne politike Zapada. Subas Copro, indijski admiral u penziji, POLITIKA, 19. avgust Ja sam zapoceo krstaski rat protiv sive ekonomije... Momir Bulatovic, savezni premijer, Radio B 92, 20. avgust Medjunarodna zajednica pod uticajem Rusije i mozda neke druge zemlje, kakve su Francuska i Grcka, miluje Milosevica. Bajram Kosumi, potpredsednik Parlamentarne partije Kosova, NASA BORBA, 22-23. avgust Trazimo od M. Krajisnika da kaze kako je znao da ce S. Knezevic biti ubijen. Milorad Dodik, predsednik Vlade RS, ARGUMENT, 24. avgust Zar nije prekomerna upotreba sile ono sto su uradili Amerikanci kada su ispalili 100 krstarecih raketa da bi ubili 5 terorista... to su mogli da urade sa pet metaka... Dragan Tomic, predsednik Narodne skupstine Srbije, RTS, 24. avgust Ja sam jedini Srbin sa kojim treba da imate kontakt. Ako mi date ono sto ja hocu, potrudicu se da udesim ono sto vi hocete. Slobodan Milosevic (prema Karlu Biltu), BLIC, 24. avgust Od svih politickih zanimanja na svetu, najbolje je biti srpski opozicionar. Bogdan Tirnanic, kolumnista, DNEVNI TELEGRAF, 27. avgust
#Fiat justitia ~ ^Fiat justitia

Konstantin Obradovic

Savezno ministarstvo inostranih poslova je, odmerenim i biranim recima - srecom, Ivica Dacic jos nije u diplomatiji - osudilo americko raketiranje gradova u Sudanu i Avganistanu, zalozivsi se za efikasnu borbu protiv terorizma, koja je, smatra Ministarstvo, s pravom, moguca samo kroz »... nepristrasan prilaz svih zemalja i medjunarodnih cinilaca, ravnopravnu saradnju uz postovanje Povelje UN i principa suvereniteta i teritorijalnog integriteta svih zemalja«. Onaj ko je pravio saopstenje ipak nije izdrzao a da ne pomene Amerikancima i »dupli standard« prema kojem jedne teroriste »... koji direktno ugrozavaju interese odredjenih zemalja« (dakle SAD) bombarduju, dok druge favorizuju proglasavajuci ih »borcima za ljudska prava«, a »drugim drzavama (tj. nama, SRJ) osporavaju cak i pravo borbe protiv terorizma na vlastitoj teritoriji«. Ako je ono prvo tacno, ovo drugo ipak nije: niko zvanican u SAD nije proglasio UCK za »borce za ljudska prava«, niti je, pak, Jugoslaviji osporio pravo da se protiv terorizma bori. No to je ovde sporedno, jer dvostrukog standarda ipak ima, ali na jednom drugom planu, a ne onom na kojem insistira SMIP. Naime, SAD i citav zapadni svet se decenijama bore za vladavinu prava u medjunarodnoj zajednici - savremeno medjunarodno pravo je u znatnoj, cak preteznoj meri posledica tradicije, filozofije i pristupa pravu upravo zapadnih demokratija, kao sto su Povelja i UN cedo te iste koncepcije. Svako ko malo te stvari poznaje, saglasice se da nisu Sovjeti bili ti koji su u Dambrton Ouksu udarili svoj pecat danasnjem konceptu medjunarodne zajednice, vec je to bio Vasington uz pomoc Londona. A opet, i uprkos cuvenoj izjavi predsednika Busa o »novom svetskom poretku« koji je trebalo da bude realizacija te koncepcije, neostvariv je u doba bipolarizma, SAD biraju kraci i, verovatno po njihovom misljenju, efikasniji put samopomoci. Kao da UN i ne postoje. Zaista, svetska organizacija je davno marginalizovana, zaslugom dakako i SAD koje, uostalom, nista nisu ucinile da je vrate u centar svetskih zbivanja, cak i kad je »carstvo zla« nestalo u rusevinama Berlinskog zida, te je trenutno kroz tu ustanovu zaista tesko nesto uciniti na otklanjanju svetskih nevolja, pa i terorizma. Amerikanci, nazalost, nisu ni pokusali, pocetkom devedesetih godina, da ozive svetsku organizaciju i ucine je efikasnijom u svemu, pa i u borbi protiv terorizma. A s njom obezbede i trijumf medjunarodnog prava, vladavine prava i pravde u svetu koji nas okruzuje. Kao da ih »nervira« nuznost da se u organizaciji koja broji 188 drzava (svakojakih, pa i 'ajduckih) pridrzavaju demokratskih principa, kojih su - duzni da se u vlastitoj kuci pridrzavaju svi, pa i ljudi kojima je americki narod trenutno poverio upravu nad tom velikom zemljom. Da li neko u Vasingtonu zaista veruje da ce kroz samopomoc resiti problem terorizma? Tesko, jer sva iskustva govore suprotno. Mozda bi efikasnije bilo ako se vec zeli krsiti pravo delovati kao svojevremeno Izrael, naci teroristicki centar, poslati komandose i unistiti ga. No, ako je proklamovana politika da nijedan Amerikanac ne sme da pogine, tada se ni to ne moze. Teroristicke vodje su sada upozorene, ali ce se oni posakrivati u dobro zasticene bunkere iz kojih ce organizovati svoje akcije, a ginuce jadni ljudi, bedni, zaludjeni i izludjeni, dok ce spirala nasilja nezadrzivo rasti. Osama ben Laden nece sam uzeti bombe da ih nekud podmetne, a zivo sumnjam da ce predsednik Sudana El Basir, koji je, kako veli, »osetio sladak ukus dzihada« biti spreman da svoj zivot, ili zivote clanova svoje porodice, polozi na oltar borbe protiv »Velikog Satane«. Druga bi stvar, dakako, bila da su UN ono sto bi trebalo da budu, da je, recimo, reaktiviran davno zaboravljeni Komitet vojnog staba, da pet stalnih clanica Saveta bezbednosti garantuje primenu prava, pa bi tada pretnja teroristima (i teroristickim drzavama) bila efikasnija, cak i bez neposredne upotrebe sile. No stvari ne stoje tako, a veliko je pitanje da li ce se Americi sve to isplatiti. Licno sam veliki skeptik.
#Mentalna blokada ~ ^Mentalna blokada

Pre nego sto sednu za pregovaracki sto i srpska i albanska strana moraju da savladaju opterecenje istorijskog tradicionalizma i patoloski strah od sopstvene odgovornosti. Da li su to one u stanju

Dragos Ivanovic

Sto se kosovska kriza vise produbljuje, Srbija sve manje zna sta ce sa Kosovom. Ono sto se sada od srpskih, a bogme i od albanskih stranaka, cuje kao sugestija za razresenje kosovskog cvora, ima za sada malu upotrebnu vrednost. I jedni i drugi ostaju i dalje zarobljenici svojih starih ekstremnih shvatanja, nesposobni da prihvate ista novo. Ako i ima iskakanja iz ovog opsteg okvira, to su samo pojedinacni slucajevi koji ne opravdavaju neki veci optimizam. Danasnji odnos i jedne i druge strane prema kosovskom problemu moze najbolje da se oznaci kao stanje mentalne blokade. Pregovaraci, i oni aktuelni i oni potencijalni, ponasaju se kao ljudi na cija se pleca srucio sav teret istorijskog tradicionalizma, straha od suocavanja s golemim razmerama problema, ali i oportunizma pred mogucim gnevom svojih sunarodnika, ako se ucini samo jedan nesmotren korak. |Stvarne ili simulirane promene U Srbiji se danas mnogi nalaze pod nesavladivom hipotekom. Vuk Draskovic, recimo, kao resenje za Kosovo predlaze cetvorostepenu autonomiju: na nivou opstine, pokrajine, republike i federacije. Na svakom od ovih nivoa Albanci bi dobili izvesna prava. Demokratska stranka nudi Albancima lokalnu samoupravu koja bi se odnosila na zdravstvo, skolstvo, urbanizam, privredu i lokalnu administraciju. Ne kaze se kakve bi granice ovih prava bile, ali se izricito naglasava da ne dolazi u obzir da Kosovo dobije status federalne jedinice. Slicnu ideju u pogledu kosovske samouprave zastupa i SRS. Sem toga, Demokratska stranka sugerise i obrazovanje jednog posebnog tela na nivou federacije preko kojeg bi kosovski Albanci mogli da uticu na sve zakone i odluke koji se ticu njihovog nacionalnog identiteta u oblasti jezika, kulture, vere, prosvete i medija. Inace, i demokrate su, slicno DSS, pristalice ideje regionalizacije koju mora da prati i »razvoj demokratskih institucija«. A sto se vlasti tice, ona se i dalje stupidno drzi, ili se bar javno ne odrice, svoje teze da »Albanci po Ustavu imaju sva prava samo ih ne koriste«. Sta je defektno u ovim predlozima? Upravo to sto se u svim slucajevima polazi od ideje da kosovskim Albancima treba dati, odnosno podariti neko pravo koje ce ih usreciti. Albanci, medjutim, od takvih predloga s prezrenjem okrecu glavu. Kako, uostalom, da imaju poverenje u drzavu koja im jednom dâ prava (Ustav 1974), a zatim im samovoljno oduzima (ustavne promene 1989)? Nacionalna autonomna prava, da bi bila postojana i trajna, moraju da budu izvorna, cak i izvedena od vrha drzave, sto znaci da proizlaze iz ustavnih akata samog albanskog entiteta. Samo u tom slucaju ona ne mogu da budu ugrozena nekim hirovitim promenama politickog raspolozenja u republickom ili federalnom centru. To je ono sto vecina stranaka u Srbiji ne shvata. Zato su njihove ideje o promenama na Kosovu i Metohiji samo simulacije promena. S druge strane, slicno simuliranje promena srecemo i kod Albanaca. Oni govore o pregovorima, a gaje, bar u vecini, nadu u nezavisnost. Ako neko hoce secesiju, onda je sve ostalo, sem ratovanja, puko zamajavanje, da se zamazu oci svetskim uglednicima. Tako smo dosli u situaciju da i na srpskoj i na albanskoj strani imamo sumnjivu iskrenost i spremnost za razgovore. A od dva simulanta, to je bar svima znano, tesko moze da ispadne jedno valjano resenje. U ovom trenutku nas problem bolje razume svet nego mi sami. Kontakt grupa nam je, izmedju ostalog, predlozila resenja koja su slicna Juznom Tirolu ili Alanskim ostrvima. Njihova sadrzina je upravo izvornost autonomnih prava, bliska poznatom planu Z4 koji je 1994. ponudjen hrvatskim Srbima, a koji je njihovo vodjstvo tako nesmotreno odbilo. Ispasce velika bruka ako jednoga dana i srpska i albanska strana budu naterane da prihvate ono sto dolazi iz sveta. I vlast i opozicija opet ce liciti na lose ucenike koji stalno padaju na istom ispitu iz politike i istorije. |Politicari ili egzibicionisti Nista tako ne identifikuje nas retrogradni mentalitet kao nacin na koji se kod nas svakodnevno govori o Kosovu. SPO je ovih dana sa zarom trazio da se sazovu republicka i Savezna skupstina da bi se na Kosovu uvelo vanredno stanje i vojsci dala sva ovlascenja. Pored mnogih drugih nedostataka, ova ideja je deplasirana i zbog toga sto nas neodoljivo podseca na 1991. kada je u vrhovima vlasti i vojske bilo mnogo pristalica te opcije. Takve price dovode samo do rata, a ne do ucvrscenja mira. Cudno je, medjutim, to sto u ovom trenutku, kada se skupstina potrze za tako pogresne stvari, nijednoj od vecih stranaka nije palo na pamet da sugerisu skupstinsko zasedanje o utvrdjivanju politike prema Kosovu. Ili, sto bi bilo jos bolje, da se povede nacionalni dijalog o krivcima za sadasnje stanje na Kosovu. Umesto ovakvih ozbiljnih prilaza bezi se u neku bizarnu atraktivnost. Kostunica, prilikom nedavnog obilaska Kosova, nista bolje nije nasao nego da se slika s puskom u ruci i da opravdava policijsko prekoracenje ovlascenja. Predstavnik Socijaldemokratije nam otkriva da je OVK, u stvari, vojska severne Albanije i da je vodi Sali Berisa. Mozda u tome ima i deo istine, ali se pri tom, svesno ili nesvesno, previdja cinjenica da oruzana pobuna na Kosovu ima i svoje autenticne uzroke koji leze u visegodisnjoj pogresnoj politici Beograda. |Srbi i Albanci Tragicno je i to koliko su nasi pogledi i senzibiliteti razliciti od sveta. Dok se svuda u inostranstvu s najvecom zabrinutoscu govori o mogucoj humanitarnoj katastrofi desetina hiljada Albanaca u sumskim zbegovima, nasa vlast i opozicija jedva da pominju taj problem. Kad ga i pomenu, o njemu govore kao o ujdurmi CNN koji je svojom propagandom naterao Albance da beze od svojih kuca. Izgleda, ipak, da ce najveca zrtva propagande ispasti sam predsednik Srbije Milan Milutinovic koji je, poklonivsi suvise vere svojim izvorima, vec poceo da govori da se OVK svela samo na "razbijene grupice". A sto se borbe nastavljaju uprkos najavljenom kraju, to nikoga ne uzbudjuje. Postoji i upadljiva retoricka slicnost u nacinu kako i srpska i albanska strana tretiraju namere medjunarodnih organizacija. Kod Srba, a to je stil i vlasti i opozicije, govori se da u svetu prema nama vladaju predrasude, zla volja i zelja da nam se napakosti. Otkako medjunarodne organizacije upucuju ostre prekore i Albancima zbog izbegavanja da se sedne za pregovaracki sto, kod nas se sve vise govori da se »svet priziva pameti«. Kod Albanaca se u poslednje vreme sve cesce cuju kritike upucene svetu »da im je okrenuo ledja, da ne razume njihove jade, da favorizuje Srbe na njihov racun«. Gotovo u dlaku ista prica koja se kod nas godinama prica. Nase su slicnosti u porastu tamo gde su najmanje pozeljne, a razlike najvece tamo gde nam je bliskost najpotrebnija. Kako s takvim prepotentnim iskljucivostima uopste zapoceti nesto suvislo? #Izbori u Bosni i Hercegovini ~ ^Poljuljan monolitni tronozac SDA, SDS i HDZ

Mada spektakularnih rezultata nece biti, ipak se ocekuje da na ovim izborima uverljivije dodje do izrazaja multietnicki karakter BiH

Demokratska javnost u BiH i medjunarodna zajednica opste izbore, koji ce se odrzati 12. i 13. septembra, na kojima ce ucestvovati 83 politicke stranke, koalicije, alijanse i nezavisni kandidati i pratiti 2700 medjunarodnih posmatraca, dozivljavaju odlucujucim za radikalnu promenu aktuelne vlasti vodecih nacionalnih stranaka. Posto je vec u Republici Srpskoj (RS) SDS izgubila na proslogodisnjim parlamentarnim izborima i paljanski rezim smijenjen, nova vlast na ovim izborima treba da tu prednost ucvrsti. Sto se tice uklanjanja sa vlasti vodecih stranaka, SDA i HDZ, u Federaciji BiH (FBiH), medjunarodna zajednica se orijentisala na probosanske, demokratske opozicione stranke, ocjenjujuci da bi udruzene mogle radikalno ugroziti njihov polozaj zbog cega im je pruzala i jos uvjek pruza otvorenu podrsku. Medjutim, jedino je formirana koalicija Centra koju cine cetiri opozicione, nacionalno neopterecene stranke, uglavnom liberalne orijentacije, dok se stranke lijevo od centra, pretezno socijaldemokratske orijentacije nisu udruzile. Poslednji pokusaj medjunarodne zajednice na sastanku u Briselu osam opozicionih probosanskih stranaka da se udruze uspio je utoliko sto su se dogovorile da koordiniraju svoje predizborne aktivnosti pa su i formirale sekretarijat, ali nije doslo do cvrsceg udruzivanja. |Stranke, koalicije, savezi Umjesto toga, na hrvatskoj strani aktuelna vlast HDZ ozbiljno je ugrozena unutrasnjim raskolom u stranci (slicno ranijem raskolu SDS u RS), odvajanjem Kresimira Zubaka, clana Predsjednistva BiH i njegovih pristalica, od tvrdokorne hercegovacke struje koja dosljedno sprovodi politiku Zagreba i formiranjem nove stranke Nova hrvatska inicijativa, takodje sa nacionalnim obiljezjem. Za razliku od HDZ, ona prihvata BiH kao svoju domovinu, povratak izbjeglica i raseljenih lica svojim kucama, posebno Hrvata u srednju Bosnu i Posavinu i obnovu zajednickog zivota na cijeloj teritoriji BiH. Jedino nije doslo do raskola u vladajucoj stranci SDA iako i nju nagrizaju unutrasnje razmirice, zahvaljujuci prije svega ponovnom kandidovanju Alije Izetbegovica za clana Predsjednistva BiH, koji je postao harizmatska licnost kod bosnjackog naroda i koji svojim autoritetom odrzava stranku SDA na okupu. Sto se tice izbornog sistema, koji je Dejtonskim sporazumom zasnovan na nacionalno-entitetskom principu, pa su izbornim kandidatima za pobjedu dovoljni samo glasovi etnicke zajednice kojoj pripadaju, faktori medjunarodne zajednice (OEBS) nastojali su da pronadju odgovarajuca rjesenja koja ce makar umanjiti te prednosti. Tako je, pored ostalog, kao uslov za registraciju stranaka, koalicija i nezavisnih kandidata obavezno podnosenje politicke platforme (stavovi u pogledu povratka izbjeglica i raseljenih lica, prava manjina i dr.) i potpisivanje izjave o prihvatanju Dejtonskog sporazuma, izbornog kodeksa ponasanja i potpunoj implementaciji izbornih rezultata. Ovim je, bar formalno, suzen manevarski prostor za opstrukcije i blokade provedbe Dejtonskog sporazuma. Privremena izborna komisija je zbog krsenja navedenih uslova od pojedinih stranaka ili kandidata uklonila nekoliko stotina kandidata sa izbornih lista iz nekoliko stranaka, pretezno nacionalistickog karaktera. Pored koalicija, data je mogucnost stvaranja alijansi (saveza) stranaka sa istim ili slicnim politickim ciljevima, pa se zajednickim zbrajanjem glasova odredjuje broj mandata koje biracka alijansa osvoji, sto posebno pogoduje udruzivanju relativno manjih opozicionih stranaka. Predvidjeno je da 30% kandidata pripadne zenama. |Izborna nadmetanja U oblasti medija, formirana je nezavisna komisija Ureda Visokog predstavnika UN za medije, koja, prema svojoj procjeni, daje dozvole i uskracuje emitovanje radio i TV stanica (ima ih 280-350 u BiH). Sve informativne kuce duzne su da omoguce jednak pristup svim politickim strankama; zabranjeno je svako placeno oglasavanje putem medija (sto je privilegija bogatih, a to su, po pravilu, one koje su na vlasti). Iako ne pruza direktnu finansijsku pomoc, OEBS potpomaze, davanjem materijala i opreme, politicke subjekte koji podrzavaju Dejtonski sporazum, multietnicku BiH i demokratske principe. Sa prethodno iznesene politicko-regulativne pozicije predizborna kampanja pokazala je slijedece: |Ko su favoriti Prema dosadasnjim istrazivanjima na izbore ce izaci nesto manje biraca nego na proslogodisnjim izborima, sto je posledica apatije koja je zavladala kod vecine stanovnistva zbog neizvjesnosti loseg zivota sto suvise dugo traje i posebno zbog utucenosti ogromnog broja izbjeglica i raseljenih lica koji predstavljaju skoro polovinu birackog tijela. Iako nacionalni kriterij, prije svega zbog teskih egzistencijalnih uslova, postepeno splasnjava, on je jos uvijek preovladjujuci prilikom opredjeljenja biraca, zbog cega ne treba ocekivati spektakularne rezultate u smislu radikalnog uklanjanja nacionalnih stranaka sa vlasti. Kod Bosnjaka je i dalje favorit Koalicija za cjelovitu i demokratsku BiH (CDBiH) na celu sa SDA. Izetbegovic nema ozbiljnijeg protivkandidata za clana Predsjednistva BiH, a treba ocekivati da ce i na ostalim celnim funkcijama koje pripadaju Bosnjacima u centralnim organima i organima FBiH biti funkcioneri iz ove koalicije. Opozicione demokratske stranke racunaju sa vecim brojem zastupnika u parlamentima na svim nivoima, ali se ne ocekuje da bi mogle osvojiti vecinu, izuzev u pojedinim kantonima (Tuzlansko-podrinjskom i Unsko-sanskom). U hrvatskom korpusu skoro podjednake sanse za osvajanje vlasti ima HDZ i novoformirana stranka Nova hrvatska inicijativa, kao i njeni celnici Ante Jelavic i Kresimir Zubak za clana Predsjednistva BiH i drugi iz redova te dvije suparnicke nacionalne stranke za celne funkcije u centralnim organima vlasti i organima FBiH, koje pripadaju Hrvatima. U Hercegovini prednost ima HDZ, a u Sarajevu, Srednje-bosanskom i Posavskom kantonu sanse ima Nova hrvatska inicijativa, koju podrzavaju i neke manje hrvatske stranke. Posto Izetbegovic prakticno nema ozbiljnog konkurenta, moguce je da, izbornim inzinjeringom, odredjen broj bosnjackih biraca glasa za Zubaka. U RS glavni pretendenti za osvajanje vlasti su: koalicija Sloga koju sacinjava Srpski narodni savez (Biljana Plavsic), Socijalisticka partija RS (Zivko Radisic) i Stranka nezavisnih socijaldemokrata (Milorad Dodik) i koalicija SDS i radikala (kandidat za clana Predsjednistva BiH Momcilo Krajisnik, a za predsjednika RS Nikola Poplasen, predsjednik SRS). Ocekuje se da ce koalicija Sloga ucvrstiti vlast i osvojiti celne funkcije (Zivko Radisic za clana Predsjednistva BiH, Biljana Plavsic za predsjednika RS, Milorad Dodik za mandatara vlade RS), te da ce vecina funkcija u centralnim organima vlasti, umjesto dosadasnjih, iz redova paljanskog rezima, pripasti strankama iz ove koalicije. Za Parlament RS stranke nastupaju samostalno. Racuna se da ce apsolutnu ili bar relativnu vecinu mandata osvojiti stranke iz koalicije Sloga, a da ce SDS i radikali osvojiti svega oko 20-30% mandata. Ostale stranke, koalicije i nezavisni kandidati iz RS nemaju znacajnijeg uticaja. Koalicija CDBiH na celu sa SDA i ostale opozicione stranke iz FBiH osvojice priblizno isti broj mandata u Parlamentu RS kao i na proslim izborima, s tim sto treba racunati i na osvajanje odredjenog broja mandata od strane Nove hrvatske inicijative koja ce ucestvovati i na izborima u RS, za razliku od HDZ koja je uvjek bojkotovala to ucesce. Iz prethodno iznesenog moze se zakljuciti da ce ovim izborima biti jos vise poljuljan raniji monolitni tronozac te vlasti (SDA, SDS i HDZ) i da ce, umjesto toga, u BiH do izrazaja doci njen visestranacki i multietnicki karakter na svim nivoima, pretezno sa umjerenijim nacionalnim strankama i njihovim predstavnicima i znatno vecim ucescem opozicionih demokratskih stranaka probosanske orijentacije, sto treba da doprinese vecoj demokraticnosti u odlucivanju i, nadati se, uz bolje medjusobno razumevanje, atmosferu saradnje i dogovaranja.

Sead Hadzovic

#Skandali bez objasnjenja ~ ^Skandali bez objasnjenja

Novo udruzenje najavilo temeljitu analizu

Na konferenciji za stampu, odrzanoj 12. avgusta u sali SO Vracar, predstavljeno je novo Udruzenje profesora i istrazivaca (UPI) i njegov program, o cemu je govorio potpredsednik Udruzenja, Veljko Georgijevic, profesor Gradjevinskog fakulteta. Mirjana Stefanovski, profesor Pravnog fakulteta, prikazala je trenutno stanje na svom fakultetu, gde je novi Statut donet »iza zatvorenih vrata«, »dok su nastavnici spokojno letovali«. Novi dekan, Oliver Antic, preti progonima. Kao da su »dahije poslale kabadahije« da »sredjuju stvari«. Preti »lanac golog nasilja«. O desavanju na Filoloskom fakultetu govorio je profesor tog fakulteta, Zoran Ziletic. Pored mahom poznatih skandala koji prate nastupe novog dekana, Radmila Marojevica, profesor Ziletic je ukazao na opasnost od genocida, od zatiranja institucija nacionalne kulture, ne samo drugih naroda vec i srpske. Novi »misionar« naumio je da sa fakulteta protera i samog Vuka Karadzica, kao austrijskog i vatikanskog spijuna i da u srpski jezik povrati famozni »jat«. »Vratili smo se na sistem cucavca«, kaze profesor Ziletic, jer nedostaje osoblje koje bi cuvalo i odrzavalo skupe sanitarije. Jednostavno receno, nakon ukidanja stvarne autonomije univerziteta 1945. godine, sada se ukidaju i poslednji ostaci formalne autonomije. »Sada smo na uzdi Vlade« i pitanje je koliko u njoj ima realizma da bismo izasli iz sadasnje »pecine«. Profesor Milena Sesic docarala je orvelijansku atmosferu koja nastaje, primerice, smenom u Racunarskom centru Elektrotehnickog fakulteta. Novopostavljeni sef je, naime, jednostavno izbrisao svoje prethodnike, odnosno istoriju toga fakulteta. Za razliku od knjiga, koje ipak bivaju sacuvane i kada su zabranjene, ponistavanje elektronskih podataka izgleda definitivno. Nove vlasti narocito zaziru od okupljanja nastavnika »u punom sastavu«, kakva su donedavno bila naucno-nastavna veca. Milo Arsenijevic, profesor Filozofskog fakulteta, procenjuje da je stanje na tom fakultetu bolje nego drugde, sto se ogleda u tome sto je nova uprava prihvatila sve, osim jedne, primedbe na novi Statut i sto nema pretnji izbacivanjem onih koji ne potpisu nove ugovore. Tamo gde ima snaznijeg otpora, smatra Arsenijevic, manje je i samovolje. »Stanje je podnosljivo«, zakljucuje Arsenijevic i dodaje da se valja suprotstaviti nadirucem cinizmu koji nastupa s geslom »Gazi dok mozes, a kad ne mozes, stani«. Profesori smatraju da mediji mogu imati veliku ulogu ako istinito obavestavaju, a ocigledno je sta se desava. Skandali se i dalje nizu. Mediji o tome uglavnom redovno obavestavaju. Medjutim, za sada ne postoje analize uzroka skandaloznih pojava. Takve analize bi omogucile temeljitiji uvid ne samo u uzroke sadasnjeg stanja, nego i u realne mogucnosti promena, u skladu s »tekovinama civilizacije«. Novo udruzenje (UPI) najavilo je da ce uskoro izici pred javnost s pravnom analizom i da ce obaviti i druga istrazivanja. Tek ozbiljna analiza uzroka sadasnjeg stanja moze da otkrije i mogucne izlaze. Bez svega toga sirice se mistifikacije poput one koju je za Vreme (15. 08. 1998) izrekao novopostavljeni dekan Filoloskog fakulteta: »Prihvatio sam da budem dekan samo zbog obaveza koje nasa nauka ima pred istorijom«. Iako sâm veli da ga je imenovala Vlada - a ne Istorija - i da ima »punu podrsku i radikala i SPS i JUL-a«, to ipak nije mandat Istorije, a mnogi ugledni naucnici uskracuju mu mandat nauke. Mozda se ovaj dekan najvise uzda u razmah korupcije. »Novi svetski poredak«, veli ovaj mandatar Istorije, »potkupljuje sve sto se moze potkupiti, a srpsku inteligenciju i nauku nije, nazalost, tesko potkupiti...« pa, kad NSP moze, zasto i nas junak ne bi mogao?

Nebojsa Popov

#Javno pogubljenje ~ ^Javno pogubljenje Nizanje raznih surovosti koje traje vec godinama cini svoje. Kao da smo na mnoge stvari vec oguglali. Tako su, recimo, javna batinanja u paravojnim formacijama prosla bez vecih iznenadjenja. I ucestala ubistva po gradovima postala su obican deo svakidasnjice. Ipak, izvesna obelezja novijih ubistava ne mogu promaci nezapazeno. Kada jedan policajac na javnom mestu ubije tri osobe, kao sto se to nedavno desilo u Kragujevcu, to vec lici na nekadasnja javna pogubljenja.

Vasilije Popovic

#Slobodni gradovi - trn u peti rezima ~ ^Slobodni gradovi - trn u peti rezima Otkako je novembra 1996. demokratska opozicija pobedila u oko 40 gradova Srbije, mediji retko poklanjaju paznju zbivanjima u njima. Izvesne informacije se pojave tek kada izbiju skandali. Tako se desava i sada, povodom »beskrvnog puca« u Titelu kojim je, kako pise Mihal Ramac (Vreme, 15. 08. 1998) zavedena nicim obrazlozena »prinudna uprava«. Tome su prethodile posete prvaka SPS i pretnje vodje SRS. Odbornici koji su bili dobili poverenje gradjana silom su uklonjeni, policija ih cak sprecava da udju u zgradu Skupstine opstine. To je tek jedan od »puceva« u gradovima gde je demokratska opozicija svojevremeno pobedila (slicno se desavalo u Vrscu, Srbobranu, Mladenovcu). Prema novinskim napisima, rezim pokusava da na »maloj sredini« uvezbava vadjenje trna iz pete, od kojeg vec dugo nikako nema mira. U prilog takvoj pretpostavci je i nedavni govor predsednika Narodne skupstine Srbije i funkcionera SPS, Dragana Tomica, na sastanku vozdovackog SPS-a, kojim nastoji da ospori rezultate rada nove lokalne vlasti i da najavi (kako pise Nasa Borba, 13. 08. 1998), »preuzimanje izgubljenih gradova«. Takvih nagovestaja ima sve vise iz redova koalicije SPS-JUL-SRS.

Ana Ilic

#Zveket ~ ^Zveket Izlozeni dugom i zaglusujucem zveketu oruzja izgleda da odasvud - zveci. Tako, nekome se prividja zveket novca, nekome zveka praporaca ili mamuza, »sindjirica« ili pravih lanaca, vec prema tome ko kakvu mastu ima. Izgleda da smo i u masti postali siromasni u ova oskudna vremena. Taman smo poverovali, u vreme cudesnih »setnji«, u neiscrpnu mastovitost »naseg coveka« kad, eto, masovno slavlje povodom »zlata« kosarkasa naprosto zvekece - prazninom. Mlataranje rukama, nemusti krici, tek poneka razgovetna rec, otrcane fraze (kao i protokol na »najvisem mestu«) predocavaju dubine duhovnog osiromasenja. Mozda drukcija ne mogu ni biti osecanja Beogradjanina cije je detinjstvo, kako primecuje Uros Komlenovic u Vremenu (15. 08. 1998) »obelezeno otimacinom oko hleba bacenog s kamiona, prezirom prema ocu gubitniku i mrznjom prema svima koji se drukcije zovu«. Tesko da moze biti drukcije kada je nase slavljenike »etici ucio Vuk, estetici TV 'PINK' , postenju Arkan, umetnosti Ceca, bontonu Bidza, logici Milic od Macve, veronauci otac Filaret...«. Potreba za radovanjem, narocito usred svih nevolja, nije sporna. Ali i za to je potrebna izvesna kultura i - masta.

Dusan Mojsin

#Nos i fleke ~ ^Nos i fleke Dve slike istorijske, obe pune bizarnih detalja. Prva je o lepoj egipatskoj kraljici Kleopatri koja je fatalno ocarala Cezara - »potomka bogova« kako je i sam verovao - i osvajaca Galije; nesto kasnije - u kampanji oko podele Istoka - carima ove sedamnaestogodisnje zene nije odoleo ni Marko Antonije. U drami Antonio i Kleopatra - nastaloj 1607 - Sekspir nije imao muke sa detaljima. A drama jednog sveta, i drama ove zene, u spletu mracnih politickih prilika, medju bracom-muzevima, okoncala se tek u plamenu bitke kod Akcijuma 30. godine pre Hristovog rodjenja. Rec je o onoj slici koja »pokrece celu zemlju, vladare, vojske, celi svet« i B. Paskal svoj znameniti 162. fragment u delu Misli zavrsava razmisljanjem o kraljicinom nosu. »Da je bio kraci«, kaze mislilac, »citava zemljina kugla imala bi drugaciji izgled«. Okoncala se drama znamo kako - zmija u nedrima. Drugih detalja nema o toj ljubavi jer i u toj civilizaciji se bila sacuvala svest o lepom, uzvisenom i tragicnom. O udesu lepote i izazovu tragike koji su dosudjeni coveku. Druga slika je bogata detaljima, ali ruznim, banalnim - cak i fizioloskim - detaljima. Mocni elektronski mediji su u planetarnim razmerama ponudili obilje u najneukusnijem obliku slika o »aferi« u Beloj kuci. U spletu takodje mracnih politickih okolnosti, nazire se prica o jednoj frustriranoj zeni koja je upotrebljena svakojako, pa i medijski; jedna civilizacija kao da pere prljavi ves i u svemu ni traga neke svesti o lepom i uzvisenom - o tragicnom; bez Boga i smisla, potrosacki zahuktala, ona se svodi na banalno i ruzno, na ono najruznije - na fizioloske pojedinosti, na mrlje na odeci Monike Levinski. Put od nosa kraljice Kleopatre do ovih ruznih pojedinosti trajao je punih dvadeset vekova. Hegel je bio u pravu - sve se ponavlja. Jednom kao uzvisena tragedija, drugi put kao najbanalnija farsa.

Mirko Djordjevic

#Nestaje li »Nasa Borba« ~ ^Nestaje li »Nasa Borba« Prvo je bila Borba, pa Nasa Borba, da bi na kraju postala, mozda, Njegova Borba ili Njihova Borba. U svakom slucaju, u svim fazama kroz koje je prolazila novina, u novije vreme, rec »borba« podjednako je dobro definisala stanje i u samom listu. On ni u svojim zvezdanim trenucima nije bio lisen briga i problema, jer mu mnogi nisu bili naklonjeni. Izazvao je sumnju vec 1986. godine kada se, dolaskom Stase Marinkovica za glavnog i odgovornog urednika, otarasio drzavnog novinarstva. Vlada Ante Markovica zelela je da novinu postavi na moderne osnove transformisuci je u deonicarsko drustvo. Dusan Mijic je tada postao najveci deonicar. Udari srpskog rezima na Borbu poceli su ubrzo, ne samo preko tuzilastva nego i preko stamparije i njenih »zdravih snaga« koje su u dva-tri maha odbile da stampaju »izdajnicke« novine. Ni Mijic sa svoje strane nije stedeo truda da u novinama razvije virus raspada. Smenjivao je i postavljao urednike po kriterijumu lojalnosti. Najzad je Dusan Mijic ostao sam. Redakcija, kako je i sama napisala u obracanju javnosti, »nikada nije postavljala, niti je zelela da postavi pitanje vlasnickih prava Dusana Mijica, a nije ni mogla da utice na poslovnu politiku poslodavca«. Mijic se sluzio svakojakim smicalicama da ogranici njena prava, ali se Redakcija tome nije suprotstavila na pravi nacin. Dok se ona tu i tamo borila za plate i honorare, pa cak i strajkovala (sto Mijic danas naziva »samoupravljanjem«), on je predano radio na unistavanju osnova na kojima pociva list. Njegovo poslovanje sa listom i privatnom firmom bilo je netransparentno, a velika ulaganja se nisu opravdala povecanjem uticaja i citanosti. U takvog vlasnika Evropska unija je prestala da veruje, pa mu je uskratila finansijsku pomoc. Iako je Dusan Mijic najodgovorniji za zlu sudbinu Nase Borbe, propast tog projekta simbolizuje i umor, nezainteresovanost, neorganizovanost, zatvorenost i egoizam onih koji sebe dozivljavaju kao demokrate i nezavisne. U zemlji u kojoj saopstenja za stampu i kolumne predstavljaju vrhunac aktivizma, normalno je sto nestaju novine, stranke, sindikati, skupstine i ljudi. Jos 1995. godine Republika je u analizi »slucaja Nasa Borba«, u kojoj su ucestvovali i novinari tog, sada mozda bivseg lista, pokazala iz kojih ce se unutrasnjih organa bolest prosiriti na ceo organizam. Stvarnost nije, nazalost, opovrgla ni delic te studije. Niko, medjutim, nije hteo da cuje zvona koja su zvonila na uzbunu. A tamo gde ne postoje zakoni, pravila, akcionarstvo i partnerstvo, gde cute sindikati i gde se kriju strajkovi, na kraju ipak sve zavisi od sponzora i vlasnika. I zato pitanje: koje su sledece novine na redu.

Olivija Rusovac

#Mileta Prodanovic - »Pohvala ruci« ~ ^Mileta Prodanovic - »Pohvala ruci« Dobivsi 1997. godine nagradu fonda »Ivan Tabakovic«, pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, za »ostvarenje od izuzetnog znacaja za razvoj likovne misli u nasoj umetnosti«, Mileta Prodanovic je stekao pravo na samostalnu izlozbu u reprezentativnoj akademijinoj Galeriji. Odazivajuci se tom pozivu Prodanovic je koncipirao i realizovao jednu kompleksnu izlozbu pod nazivom »Pohvala ruci« koja je vec do sada izazvala brojne kontroverze koje se nisu ticale samo kritickog prosudjivanja njegovog dela vec su implikacije ovog rada pokrenule i neke diskusije koje dublje zadiru u aktuelne odnose, stanje i procese koji jasno odrazavaju sve negativne vrednosne komponente ovdasnjeg likovno-umetnickog sistema, onog koji pretenduje da danas bude dominantan i arbitraran. Ne treba posebno napominjati kako je Mileta Prodanovic veoma poznata licnost u srpskoj aktuelnoj umetnosti a tek nekoliko njegovih biografskih podataka upecatljivo o tome svedoce: pored pomenute vrlo prestizne nagrade on je pre nje, 1993. godine, bio i prvi dobitnik nagrade »Lazar Trifunovic« za likovnu kritiku kojom je potvrdjen njegov jasan kriticki stav prema procesima koji su obuzeli nasu likovnu kulturu u tom izrazito nepovoljnom vremenu kada je otpocela intenzivna erozija vrednosnih kriterijuma, a potom je 1996. godine postao i laureat nagrade »Borislav Pekic« koja je potvrdila ono sto je vec nasluceno - da je Prodanovic na najboljem putu da postane i znamenito ime u srpskoj knjizevnosti. Najzad, Prodanovic sve vise, narocito u poslednje vreme, deluje i kao kolumnista dnevnih novina skrecuci paznju britkim i otvorenim kulturoloskim komentarima cija su tema dnevni dogadjaji koji okupiraju opstu pozornost. No, osnovno podrucje delovanja Milete Prodanovica svakako je likovna umetnost. On je zavrsio Fakultet likovnih umetnosti 1983. godine u klasi profesora Stojana Celica (a dve godine kasnije i postdiplomske studije na istoj akademiji na kojoj danas radi kao docent u slikarskoj klasi), i jos za vreme studija poceo javno da izlaze ukazujuci da se pojavila jedna posve nova generacija nasih likovnih umetnika koji ce formirati esteticki lik osamdesetih godina koji je prepoznat i imenovan kao postmodernizam. Njegovo pocetno angazovanje odvijalo se u grupi »Alter imago« (Tahir Lusic, Nada Alavanja i Vlada Nikolic) koja je formirala jednu od najznacajnijih pozicija jugoslovenske »Umetnosti osamdesetih« kako je najcesce nazivana ovdasnja Postmoderna. I vec taj njegov radikalni plasticki otklon nasao se u jednom trenutku na udaru sa dve strane: najpre su tradicionalisticki i lokalisticki kriticari, takozvani »legitimisti«, napali ovu novu pojavu kao »mondijalizam« koji je dakako snazno destabilizovao centralne domace likove na tzv. prvoj liniji. S druge strane, pak, kritika koja je delovala na nasoj »drugoj liniji«, a koja je proizasla iz neoavangardisticke »Nove umetnicke prakse«, ovu pojavu je najpe previdela, a potom je suzila u jedan krajnje neadekvatan vremenski okvir neuspesno nastojeci da je zameni novom (ili drugom) modernom. Pod direktnim i bocnim udarima, domaca postmoderna, a u toj poetici je bilo izrazito znacajno i mesto Milete Prodanovica, odrzala se veoma uspesnim opusom koji je do sada vec kriticki i teorijski verifikovan i istorizovan te postavljen u muzeoloske kategorije. (Uostalom, ova umetnost je u svom vremenu predstavljala jugoslovensko aktuelno stvaralastvo na najvecim svetskim izlozbama poput bijenala u Veneciji, Parizu, Sao Paolu, Kaselu itd.) [ Nije neobicno da se, na primer, upravo Prodanovic nasao na udaru najpoznatijeg lokalnog slikara koga je tada podrzavala placenicka i estradna kritika ] Uz to, Mileta Prodanovic je svoje delovanje sa slikarstva prosirio i na druge oblasti - na likovnu kritiku, knjizevnost i javne novinske komentare sto nije moglo ostati bez reakcije, pogotovo sto su oni bili uporni i kontinuirani - pri tom, zacinjeni i pomenutim nagradama i profesionalnim priznanjima u svim oblastima u kojima je bio aktivan. Otuda nije neobicno da se, na primer, upravo Prodanovic nasao na udaru najpoznatijeg lokalnog slikara koga je tada podrzavala placenicka i estradna kritika, upravo ona koja se toboze zalagala za lokalnu autenticnost i nacionalnu cistotu u umetnosti, koja je sebe videla kao »legitimisticku« u ovom - (»njenom«?!) podneblju, iznenada se pojavivsi na sceni kao toboze slikarski pandan onom, tada vec uocenom stetocinskom fenomenu narodnjacke, turbo-folk ili pop - turbo-dens muzike, koja je promovisana i propagirana uglavnom kroz novoustanovljene ruzicaste televizije te zutu stampu, ali katkada i kroz centralne rezimske medije uprkos zestokim protestima dela seriozne kulturne javnosti. Eho tih sukoba, sve bledji repovi tadasnjih polemika, danas skoro bezvoljna reagovanja iz tabora oponenata, mogu se pratiti jos jedino kroz tiraznu stampu, a moguce je ocekivati, ali kada se Prodanoviceva izlozba zatvori sredinom avgusta, intenzivnije napade sa ruzicastih televizija od strane lazne kritike i laznih umetnika. Ali to ce biti samo jos jedan prilog bedastocama ovog vremena koje je proizvelo lazne junake u svim oblastima zivota - pa i u umetnosti. Neki od njih kao metaforicke predstave mogu se identifikovati na Prodanovicevim slikama, instalacijama i objektima na ovoj izlozbi. A bogami, mogu se uociti i oni koji su glavni uzrocnici takvom duhovnom posrnucu kojem se nazalost jos uvek ne nazire kraj.

Jovan Despotovic

#Izlozba u Kikindi ~ ^Izlozba u Kikindi Izbor tekstova objavljenih u Republici tokom devet godina izlazenja ovog lista, na velikim panoima, postavljen je u holu Doma omladine u Kikindi. Izlozbu je otvorio Paja Francuski, predsednik SO Kikinda, a u ime Republike posetiocima se obratio Nebojsa Popov. Kikinda je jedanaesti grad u kojem je postavljena izlozba »Skriveni delovi istorije«, od 8. do 30. avgusta.

G. P. F.

#Kalendar ~ ^Kalendar

Avgust 1998.

|Kosovu preti ljudska katastrofa U toku avgusta o Kosovu su pristizale tri vrste informacija: o ratnim operacijama i broju mrtvih i ranjenih, o diplomatskim aktivnostima i o sve ozbiljnijim posledicama sukoba po civilno stanovnistvo, koje iz dana u dan prete da prerastu u katastrofu. Izvestaji sa mesta dogadjaja govore o odlucnoj ofanzivi srpskih snaga bezbednosti, koje su, nanoseci teske gubitke Oslobodilackoj vojsci Kosova, postepeno vracale izgubljene teritorije, oslobadjale magistralne putne pravce i osvajale, jedno po jedno, uporiste albanskih pobunjenika/terorista. OVK je, ocigledno, pretrpela poraz u frontalnom okrsaju sa brojnijim i bolje naoruzanim vojno-policijskim snagama, ali se kraj rata jos ne nazire. Politicki predstavnik OVK Adem Demaci izjavio je da ova organizacija naoruzanih Albanaca menja dosadasnju taktiku: umesto rata za teritorije pristupice gerilskom nacinu borbe. Sa napredovanjem srpske ofanzive, sa pripadnicima OVK iz mesta sukoba povlacilo se i albansko stanovnistvo. Iz dana u dan povecavao se broj izbeglica, koji je krajem meseca premasio cifru od 250 hiljada. Pedesetak hiljada izbeglo je u Crnu Goru i Albaniju, a ogromna vecina luta po kosovskim sumama i dane i noci provodi pod vedrim nebom. Mnogi su bez vode i hrane, bez dovoljno odece i bez ikakve zdravstvene zastite. Nesahranjeni lesevi i uginula stoka, iscrpljenost, obolelost i izgladnelost beskucnika prete epidemijama. Na to su prvi ukazali predstavnici medjunarodne zajednice, humanitarne organizacije, UNHCR i MCK. I dok domaci funkcioneri eventualno obidju poneko ispraznjeno mesto sukoba, stranci obilaze i izbeglicke logore. »Situacija je kriticna i u Crnoj Gori« - izjavila je Ema Bonino, visoki komesar Evropske unije za humanitarna pitanja. Tamo se nalazi vise od 30 hiljada izbeglica, a svakodnevno pristize oko 300 novih. Jugoslovenske vlasti pozivaju izbeglice da se vrate, ali im ne obezbedjuju uslove za povratak: »Ljudi se ne vracaju posto nemaju gde da se vrate!«. Laureat ovogodisnje knjizevne nagrade »Stjepan Mitrov Ljubisa«, madjarski pisac i publicista Djerdj Konrad istakao je da ni ostanak Kosova u SRJ ni njegovo otcepljenje »nisu vredni onih stradanja koja uniformisani umobolnici nanose civilima«. |Smrt u Sheveningenu U celiji Haskog zatvora u Sheveningenu, 1. avgusta, umro je Milan Kovacevic, bivsi upravnik bolnice u Prijedoru, okrivljen za genocid nad nesrpskim stanovnistvom, zlocine protiv covecnosti i teske povrede zenevskih konvencija. Prema recima portparola Haskog tribunala K. Sartijea, »Kovacevic je najverovatnije preminuo od posledica srcanog udara«. Prema novijem nalazu, uzrok smrti bilo je pucanje trbusne arterije. »Dan pre smrti Kovacevic je trazio lekarsku pomoc, koju nije dobio« - tvrdi njegov advokat Igor Pantelic. Njegov drugi branilac, D. Vucicevic, medjutim, izjavio je da je lekar bio uz njega sve dok mu nije bilo bolje i da je umro kad mu je po drugi put pozlilo. U celiji Tribunala, u ranim jutarnjim casovima, 29. juna, nadjen je obesen Slavko Dokmanovic, bivsi gradonacelnik Vukovara, optuzen za saucesnistvo u likvidaciji bolesnika na poljoprivrednom dobru »Ovcara« u novembru 1991. |Oluja je prosla, ostale su rane »Izbeglice iz Hrvatske su najobespravljeniji, najusamljeniji i najugrozeniji narod u danasnjoj Evropi« - rekao je na trogodisnjicu velikog egzodusa iz Hrvatske Milorad Muratovic, predsednik Udruzenja za pomoc izbeglicama i prognanim licima u SRJ. Hrvatska vojna akcija »Oluja«, zapoceta u zoru 4. avgusta 1995, dovela je do egzodusa vise od 200 hiljada Srba. Akcija hrvatske vojske dozivljena je kao jedno od najsurovijih etnickih ciscenja na podrucju bivse SFRJ! Hrvatska vlast i danas negira optuzbe o etnickom ciscenju, tvrdeci da je rec o legitimnoj vojnoj akciji protiv pobunjenika i da neumesani Srbi nisu morali da napuste podrucje. Hrvatski helsinski odbor najavio je da ce u oktobru objaviti izvestaj o zbivanjima u Kninskoj krajini nakon »Oluje«, sa odgovorima o njenim razmerama i o namerama vlasti »o uspostavi etnicki sto cistije drzave, zloupotrebom vojne akcije pri oslobadjanju okupiranih hrvatskih podrucja«. U Hrvatskoj se i dalje rasprodaje imovina iseljenih Srba, a u SRJ se o njima sve manje brine. Hrvatski programi povratka, sacinjeni pod pritiskom medjunarodne zajednice, nailaze na slab odziv zainteresovanih za povratak, a iseljavanje se nastavlja i danas. |Odbijen zahtev za bezuslovni povratak SRJ u OEBS Kako je javila Beta, 7. avgusta, OEBS je saopstio da je tokom poslednje runde pregovora sa ovom organizacijom SRJ pokazala »nefleksibilnost« i trazila da njeno clanstvo u toj organizaciji bude obnovljeno bez prethodnih uslova. Ambasador Poljske u OEBS Jezi Novak izjavio je Asosijeted presu da poslednji sastanak delegacija Jugoslavije i OEBS, u Varsavi, nije doneo »zeljeni rezultat« i da, s obzirom na nastavak nasilja na Kosovu, nema izgleda da ce pregovori uskoro biti nastavljeni. »Nema nastavka pregovora bez promene politike Beograda« - rekao je Novak. |Niko kao »Plavi« Savladavsi reprezentaciju Rusije u finalu Svetskog prvenstva u Atini, jugoslovenski kosarkasi su u nedelju 9. avgusta po cetvrti put u istoriji ovog sporta postali svetski prvaci. Ovom pobedom »Plavi« su obezbedili direktno ucesce na olimpijadi u Sidneju 2000. godine. Na putu do »zlata« nas drzavni tim zabelezio je osam pobeda i uknjizio samo jedan poraz, protiv Italije. Za najboljeg igraca prvenstva proglasen je igrac »Plavih« Dejan Bodiroga. U Jugoslaviji je uspeh kosarkasa docekan sa velikim odusevljenjem, a vladajuca elita je pozurila i ovog puta da sebi pripise deo zasluga. |Ubijen »osmi putnik« za Hag U noci izmedju 7. i 8. avgusta, u kragujevackoj kafani »Kod Gileta«, ubijen je Slobodan Miljkovic Lugar, jedan od zapazenih ucesnika rata u Bosni i najtrazenijih kandidata za Hag. Njega i dvojicu njegovih prijatelja, Miodraga Brankovica, dobrovoljca u bosanskom ratu, i Dragisu Rakovica Gileta, vlasnika kafane, ubio je Branislav Lukovic, sluzbenik Drzavne bezbednosti iz Kragujevca. Optuznica Haskog tribunala teretila je Miljkovica za 19 ubistava i sedam teskih prebijanja, a bio ga je glas da je »mnogo znao o ratu u Bosni i da nekome nije odgovaralo da ode u Hag«. Miljkovic je, navodno, cuvao pozamasnu dokumentaciju sa dokazima o umesanosti MUP Srbije u rat u Bosni, koju je pre pogibije predao svom advokatu Tatomiru Lekovicu, a koju je ovaj, nakon Miljkovicevog ubistva, urucio Haskom tribunalu. |Izbori u BiH »poceli« Za oko 154 hiljade bosanskih izbeglica, 10. avgusta je pocelo glasanje za septembarske opste izbore u BiH, saznaje Beta u sedistu OEBS u Becu. Glasanje u inostranstvu bice obavljeno postom i kovertirani glasovi stizace u sediste OEBS sve do 14. septembra, kako bi bili prosledjeni u Sarajevo, a bice otvoreni na odgovarajucim birackim mestima u BiH. Pravo glasa imace svi registrovani punoletni gradjani. Za izbeglice u Hrvatskoj i SRJ, 12. i 13. septembra bice otvorena posebna glasacka mesta. |Savet bezbednosti za hitan prekid vatre Savet bezbednosti UN pozvao je 11. avgusta srpsku i albansku stranu na Kosovu na hitan prekid vatre, javila je AFP. Savet je apelovao na obe strane da »sto je pre moguce, pocnu pregovore«, jer na Kosovu ne moze biti »vojnog resenja«, i izrazio zaljenje »zbog prekomerne upotrebe sile« od strane srpskih snaga bezbednosti. Pripremljeni nacrt rezolucije UN o Kosovu nije usao u proceduru zahvaljujuci ostrom protivljenju Kine i Rusije. Apel zaracenim stranama na Kosovu Savet bezbednosti ponovio je i 24. avgusta, kada je konacno uskladjena predsednicka izjava generalnog sekretara UN Kofi Anana. Izrazivsi bojazan da bi se stanje na Kosovu moglo pogorsati i dovesti do humanitarne katastrofe, Anan je osudio »politiku spaljene zemlje« u pojedinim delovima Kosova od strane srpskih snaga, kao i »primenu nasilja i patnji koje bi mogli izazvati kosovski Albanci«. |Krajisnik umesan u ubistvo? Ministar MUP Republike Srpske Milovan Stankovic izjavio je da od 15. avgusta obustavlja redovno obezbedjenje clanu Predsednistva BiH Momcilu Krajisniku zbog umesanosti u ubistvo zamenika sefa policije u Srpskom Sarajevu Srdjana Knezevica. Povodom privodjenja poznatog »biznismena« i sefa direkcije SDS Milovana Bjelice Krajisnik je licno intervenisao i pri tom izjavio da Knezevicu »vise niko ne moze garantovati zivot« i da ce ga »ovi ubiti kao psa«. Arogantno se ponevsi prema MUP Republike Srpske, Krajisnik je predsednicu Republike i predsednika vlade nazvao izdajnicima, koji »ne znaju sta rade«. Knezevic je ubijen 7. avgusta na Palama, cime je »izrecena pretnja u praksi i ostvarena« - rekao je Stankovic i pozvao Krajisnika da do 15. avgusta objasni svoje pretnje. Umesto da to i ucini, Krajisnik je preko glavnog odbora SDS zatrazio da se smeni ministar policije na sednici Parlamenta koju su zakazali SDS i Radikalna stranka. |»Podrska miru«, opomena ratovodjama Komanda NATO za Juznu Evropu organizovala je vojne vezbe, odrzane 17-22. avgusta u Albaniji, u okviru programa »Partnerstvo za mir«. U vezbama je ucestvovalo 14 zemalja, a pratili su ih posmatraci iz deset zemalja. Cilj ove vojne manifestacije bio je »razvijanje zajednickog poimanja operacija za podrsku miru, vojne doktrine i obuke, kao i uvezbavanje sadejstva oruzanih snaga zemalja-ucesnica«. Konkretnijim jezikom receno, uvezbavane su operacije trazenja i spasavanja, bliske vazdusne podrske, sanitetske evakuacije, vazdusnih desanata i pesadijskih dejstava na nepoznatom terenu. Drugim recima, uvezbavana je eventualna vojna intervencija na Kosovu, ukoliko se ne pronadje politicko resenje ovog duboko internacionalizovanog »unutrasnjeg« problema Republike Srbije. Inace, dovrsavajuci planove za eventualnu vojnu intervenciju na Kosovu, NATO analiticari i stratezi naglasili su da je »zavodjenje mira najgori moguci scenario«, ocekujuci da ce ga politicko resenje uciniti irelevantnim. |Rolingstonsi u Zagrebu Promocija novog albuma Rolingstonsa »Bridzis tu Babilon«, u Zagrebu, 21. avgusta, za vise od 80 hiljada gledalaca i slusalaca bila je dogadjaj za pamcenje. Kisa koja je sredinom koncerta pocela padati na zagrebacki hipodrom nije bila previse jaka, pa su posetioci mogli da gotovo tri sata uzivaju u dobroj svirci legendarnih Stonsa. Prema nekim izvestacima, koncert je bio najveci spektakl ikada vidjen u Hrvatskoj. Vec oko podne, publika se pocela okupljati na hipodromu, a koncert je poceo tek posle devet uvece. Broj gledalaca bio je rekordan na evropskoj turneji Stonsa i premasio je i veoma posecen koncert u Moskvi. Promet u Zagrebu bio je paralisan, a mnogo posla imalo je i vise od hiljadu cuvara reda, kao i traumatoloska klinika, u koju je, zbog premora i prevelikog »uzivanja«, dopremljeno nekoliko stotina ljudi. Desetak rok zaljubljenika zaradilo je i teze povrede u tucnjavama posle koncerta.

Ljubisa Vujosevic

#Disidenti i zatvor ~Mislila sam da covek i u neslobodnom drustvu treba da nastoji da misli i ponasa se kao slobodan covek ^Disidenti i zatvor

Rezultat svih represivnih mera u toku prve polovine 70-ih bio je atomizovanje otpora i iscezavanje svake forme alternativne javnosti, tacnije ucutkivanje ili stavljanje pod kontrolu gotovo svih propusnih »kanala« iskazivanja kritickog misljenja

Jelka Kljajic-Imsirovic
Mnogi disidenti platili su cenu svog disidentstva zatvorom. Ali, mnogi politicki kaznjenici nisu bili niti su postali disidenti...1 |Kada se pojavilo disidentstvo Kada se govori o disidentstvu i disidentima po pravilu se Milovan Djilas navodi kao ne samo najpoznatiji vec i prvi disident u Jugoslaviji nakon Drugog svetskog rata. On, po mom misljenju, jeste najpoznatiji jugoslovenski disident, pogotovo u svetskim razmerama, ali disidentstvo ne pocinje s njim. Disidentstvo kao iznudjena forma otpora autoritarnoj vlasti nastaje bar pet-sest godina pre Djilasovog disidentstva, u vreme kada je on bio jedna od nekoliko kljucnih licnosti u samom centru partijsko-drzavne nomenklature. Sredinom 50-ih, kada je Djilas zbog svog otpadnistva od partije, tada ne samo vladajuce, vec i jedine, i svojih jeretickih razmisljanja o drzavi i drustvu, bio u zatvoru, medju politickim osudjenicima bilo je i onih koji su bili protiv njega i onih koji su bili za njega. Tih godina je nastao, verovatno, i politicki vic: tri politicka zatvorenika pricaju o tome zasto je ko osudjen - prvi zato sto je bio protiv Djilasa, drugi zato sto je bio za Djilasa, treci je bio Djilas. Nije mi poznato da li je zbog pricanja ovog vica neko »zaglavio u zatvor«, ali me ne bi iznenadilo da jeste. Disidentstvo nastaje u periodu drzavnog terora i kao neposredna konsekvenca tog terora. Nakon konstituisanja nove vlasti, u periodu od 1947. do 1950, represija prema neistomisljenicima, stvarnim ili navodnim, bila je i masovna i surova. Hapsenja, sudjenja, presude, dogadjali su se gotovo svakodnevno. Sudovi su bili toliko preoptereceni da prosto nisu stizali da sude svim uhapsenima. Nizale su se osude bez sudjenja. Na nekoliko desetina sudskih procesa sudjeno je vecini lidera i istaknutih clanova partijske opozicije, prvo vanfrontovske, potom unutarfrontovske. Pomenucu samo neke od ovih osudjenika: Crtomir Nagode, Ljubo Sirc, Boris Furlan, Angela Vode, Pavla Hocevar, Dragoljub Jovanovic, Misa Trifunovic, Toma Jancikovic, Borislav Pekic... Prvoj trojici izrecena je smrtna kazna. Nad Nagodeom je i izvrsena. Na »stranackim sudskim procesima«, da ih tako nazovem, cesto su izricane i maksimalne zatvorske kazne od 20 godina. Sastavni deo presuda, po pravilu, bilo je trajno ili vremenski omedjeno oduzimanje svih ili nekih gradjanskih prava. U nekim slucajevima osudjenicima je izricana i kazna konfiskacije imovine. U kontekstu price o disidentstvu, namecu se pitanja: Da li su osudjeni stranacki aktivisti bili disidenti? Da li je stranacko delovanje bilo disidentsko? Decidirani odgovori, bilo u znacenju da ili ne, jednostrani su. Sukobi na relaciji KPJ, tj. njeno rukovodstvo i druge partije, ne mogu se definisati samo kao medjupartijski sukobi. Zapravo, ponajmanje se radilo o medjupartijskim sukobima. Radilo se, pre svega, o obracunu vrha KPJ sa legalnom partijskom opozicijom. Sporazum Tito-Subasic obavezivao je novu vlast DFJ na stvaranje pravnih i drugih pretpostavki za legalno delovanje demokratske stranacke opozicije. Na Petom kongresu KPJ (jun 1948), u jeku »stranackih sudskih progona«, J. Broz je govorio: sporazum sa Subasicem je iznudjen pod pritiskom zapadnih saveznika; "mi" smo od pocetka partijsku organizaciju smatrali toboze liberalnom i toboze demokratskom; »oni« su mozda i imali iluzija o tome »ko ce koga« ali »mi« nismo. U meri u kojoj su se suzavale mogucnosti legalnog ili bilo kakvog drugog delovanja opozicionih stranaka, u toj meri je stranacko delovanje sve vise postajalo disidentsko. Neki od sudskih »stranackih procesa« pretvorili su se, mimo volje politickih nalogodavaca i policijsko-sudskih izvrsitelja njihovih naloga, u svojevrsne politicke tribine. Takav karakter imao je, na primer, sudski proces protiv Dragoljuba Jovanovica. Iz ideolosko-politickog recnika partijskih mocnika, na svim nivoima hijerarhije, iz recnika partijskih i partijinih intelektualaca, iz oficijelne javnosti uopste, nakon sto je obracun izvrsen, iscezla su imena stranaka i imena stranackih lidera i stranackih kaznjenika. Stranacki kaznjenici, nakon odlezanih kazni, uglavnom manjih od dosudjenih, suocili su se sa zidom cutanja, neizrecenom, ali delotvornom kaznom. Tesko je reci da li je tezi i mucniji zid cutanja ili javni napadi na koje je nemoguce ili veoma tesko javno odgovoriti. Pogotovo za coveka cije su godine zivota, kako je govorio B. Pekic, »pojeli skakavci«. Jedno od najupecatljivih licnih svedocenja o tom vremenu, bar za mene, jeste roman Leviatan Vitomila Zupana. Talas masovne represije obrusio se i na ljude koji su sudjeni i osudjeni u procesima poznatim kao »dahauski«. Od 1947. do 1950. u »dahauskim« sudskim procesima osudjeno je 37 ljudi. Tri coveka su umrla u toku istrage. Izreceno je 15 smrtnih kazni. Streljano je 11 ljudi. Medju njima i jedna zena, Rezika Barle. Imala je samo 22 godine kada je uhapsena. Mirko Kosir, koji je pre rata bio i sekretar PK KP Slovenije, umro je pod nerazjasnjenim okolnostima u toku izdrzavanja kazne, najverovatnije na Golom otoku. Preziveli »dahauski« osudjenici odrobijali su izmedju 3 i 12 godina. Medju njima su bile i tri zene. Izrecene zatvorske kazne bile su znatno vece. Svi »dahauski« osudjenici priznali su u toku istraznog postupka i na sudjenju sve za sta su optuzivani: da ih je Gestapo zavrbovao u koncentracionim logorima, da su postali agenti stranih obavestajnih sluzbi, da su se po nalogu »uvukli« u drzavni i privredni aparat vlasti da bi vrsili sabotaze, pre svega da bi sabotirali realizaciju Prvog petogodisnjeg plana. Hapsenja i sudjenja odvijala su se u atmosferi javnog linca, dirigovanog, bez skrivanja, sa najvisih mesta partijsko-drzavne hijerarhije. Vec 50-ih godina pocinje otpor protiv ovih montiranih sudjenja. Preciznije receno, protiv metoda sudjenja i osudjivanja, za sudsku rehabilitaciju osudjenih. Za istinu o "dahauskim" procesima borili su se dugo i mukotrpno sami osudjenici, njihove supruge, majke, sestre, prijatelji... neki slovenacki intelektualci, i partijci i ne-partijci. Za sudsku rehabilitaciju osudjenih angazovao se, 50-ih godina, i javni tuzilac sa prvog »dahauskog« procesa, Vladimir Krivic. Nijedan tuzilac ili sudija, u godinama i decenijama jednopartizma, nije smogao snage za takav cin otpora, priznavanja sopstvene odgovornosti i odgovornosti i krivice vladajuce nomenklature kojoj je pripadao. Nakon prerastanja sukoba na relaciji KPJ-SKB (b), iz sukoba partijsko-drzavnih vrhova oko delokruga i kompetencija vlasti u ideoloski sukob, nije bilo tesko, u saznajnom smislu, povuci paralelu izmedju dahauskih i moskovskih montiranih procesa. Vlasti u nasoj zemlji, svih vrsta i nivoa, cinile su sve sto su mogle, a mogle su naravno mnogo, da se takva paralela ne povuce. Zapravo, cinile su i vise, nastojeci da se »dahauski« procesi izbrisu iz istorije, secanja, stvarnosti. Ipak, uprkos tome, dahauski osudjenici su sudski rehabilitovani: jedna grupa 1971, a ostali, zivi i mrtvi, 1976. Istina, ili bar fragmenti o onome sto se dogadjalo, postajali su deo jedne alternativne, kriticke javnosti, najpre i prvenstveno u Sloveniji. Roman Igora Torkara (knjizevni pseudonim osudjenika Borisa Fakina) Umiranje na rate spada, po mom misljenju, u sam vrh disidentske literature, ne samo jugoslovenske. Sa hapsenjima, isledjivanjima, sudskim i administrativnim osudama ibeovaca, sa i bez navodnika, politicka represija poprima masovne razmere, u doslovnom znacenju te reci. Od druge polovine 1948. do, otprilike, 1952. isledjivano je i osudjeno desetine i desetine hiljada ljudi, i muskaraca i zena. Muskaraca je bilo vise po raznim golootockim zatvorima, zena vise izlozenih vanzatvorskim oblicima represije. Izmedju masovne i selektivne politicke represije ne postoji samo razlika u brojnosti hapsenih i osudjenih. Zrvanj masovnog terora zahvatio je i hiljade ljudi, partijaca, ali jos vise nepartijaca, koji ama bas nikakve veze nisu imali sa tekucim sukobima Tito-Staljin, Tito-IB: nisu o tome ni mislili, cesto nista ni znali, a kamoli rekli i cinili. Njihova sudbina zavisila je od revnosti lokalnih »balkanskih spijuna«, od toga da li je neki uhapsenik pomenuo njihovo ime, ili prosto ime isto kao i njihovo.2 Politicko-policijski teror u nasim gulazima »usavrsen« je cak i u odnosu na sovjetske. Tortura je bila surova i u vreme dok se vrh KPJ zaklinjao u Staljina, i kada se, daleko od ociju javnosti, pripremao ideoloski sukob sa sovjetskim vrhom, i u godinama kada je partijska vrhuska SKJ tvrdila da je socijalizam moguc samo kao antistaljinizam. Za bivse osudjenike sloboda je bila neuporedivo ogranicenija i restriktivnija. Oni su morali da zive pod specijalnom prismotrom vlasti. Kad god bi rezimu zatrebali »neprijatelji« i »ibeovci« su napadani i s vremena na vreme i osudjivani. Ni Zapad ni Istok nisu zbog njih ni kritikovali, a kamoli napadali Brozov rezim. Za »golootocane« je i druzenje bilo jereticki cin. Ako su cinili nesto vise, u zemlji ili, uglavnom, u inostranstvu, nisu im »ginule« drakonske kazne, ukoliko bi ih se jugoslovenske vlasti docepale. Vlado Dapcevic, »vecita banda« iz »golootocke rupe« kidnapovan je u Rumuniji 1975. (dva coveka su pri tom ubijena) i osudjen na smrtnu kaznu, koja je preinacena na 20 godina zatvora. Izasao je iz zatvora posle 13 godina (1988). Sve skupa zbog svog »marksizma-lenjinizma« u zatvoru je bio 21 godinu, nesto manje od, takodje »marksiste-lenjiniste« Adema Demacija. Vecina stradalnika nasih gulaga nakon izlaska iz zatvora povukla se u sferu privatnosti i cutanja, nastojeci da sve sto je bilo prepusti zaboravu. Tako su cinili i stradalnici staljinistickih gulaga. Ponajvise zbog nepodnosljivosti ozivljavanja bola i zbog straha, a cesto i zbog toga sto im je bilo tesko, gotovo nemoguce, da govore konkretno o ljudima, vremenu, o tome kada se sta, kako i kome dogadjalo.3 Neveliki broj golootocana posvetili su godine i decenije svog zivota, rizikujuci kakvu-takvu slobodu da bi »jednog dana« svedocili o sebi, svojim sapatnicima, vremenu masovnog terora. Najveci broj takvih svedocenja - svedocenja u najsirem znacenju te reci - objavljen je tek 80-ih godina. Istoriografska i memoarska dela Dragoslava Mihailovica i Dragoljuba Jovanovica nimalo ne zaostaju za slicnim Solzenjicinovim dokumentarnim delima. [ Hapsenja i sudjenja odvijala su se u atmosferi javnog linca, dirigovanog, bez skrivanja, sa najvisih mesta partijsko-drzavne hijerarhije ] |Od pasivnog otpora ka disidentstvu Na moj zaokret od kriticke apoliticnosti ka disidentstvu presudno je uticao studentski protest u junu 1968. godine. Do tada je moja kriticnost, najpre u formi dozivljaja nepravde prema siromasnima, seljacima i malobrojnim radnicima iz mog drustvenog (seoskog) okruzenja, potom u formi i dozivljaja ali i jasnijeg uocavanja i zdravorazumskog saznanja o bedi »vladajuce radnicke klase i radnog seljastva«, ostajala u granicama unutrasnjeg bunta i iskazivanja u prijateljskom krugu vrsnjaka i, prvenstveno, u okviru porodice. Nikada nisam bila omladinska aktivistkinja, cak ni u okviru skolske razredne zajednice, ali se i nisam pobunila kad sam saznala, na kraju cetvrtog razreda gimnazije, da sam postala clanica SK. Ni danas, posle vise od 30 godina ne znam tacno da li je moj afinitet prema prirodnim naukama u gimnazijskim godinama bio vise izraz spontanih afiniteta, ili drustveno uslovljena forma izbegavanja suocavanja sa drustvenom stvarnoscu. Bez stipendije studije su bile mislena imenica, a stipendiju sam dobila za studije sociologije. Ali, i da se nisam nasla na sociologiji, studentsku pobunu '68. dozivela bih, verujem, kao i moju pobunu. Treceg juna '68, za studentske pojmove u rano jutro, cula sam preko studentskog radija i razglasa u »Studenjaku« da je policija fizicki nasrnula na studente koji su hteli, sto sa kartama, sto bez njih, da udju na nekakvu priredbu-koncert tu nadomak, zapravo u okviru naseg studentskog naselja. Ozivela su tada u meni neka najbolnija secanja iz ranog, ali svesnog detinjstva. Beda se jos nekako moze podnositi, pogotovo kada do mlade osobe dolazi u visestruko ublazenoj formi, ublazenoj roditeljskom zastitom i brigom. Vest o policijskom nasilju nad studentima bila je nesto sto je, jednostavno, bilo tesko, gotovo nemoguce, podnositi bez aktivne pobune. Hiljade studenata iz »Studenjaka«, medju kojima sam bila i ja, krenulo je ka centru Beograda da izrazi protest protiv policijske represije. Kod podvoznjaka, kojeg danas vise nema, sacekali su nas kordoni policije, a ispred njih politicari na nekom kamionu. U zivom secanju ostao mi je Veljko Vlahovic. Secam se da sam tada razmisljala o tome sta nekadasnjeg buntovnika, ucesnika i organizatora mnogih studentskih demonstracija, spanskog dobrovoljca, pretvara u branioca poretka iza kojeg se kao »argument« nalazi samo sila u vidu policijskih kordona. Tu, kod podvoznjaka, poredak i nacin na koji se on odrzava, videli su se, bar sam tada tako mislila, kao »na dlanu«. Posle nekih sat vremena pregovora izmedju Vlahovica i predstavnika studenata i profesora, policija sa pendrecima i suzavcem prosto se stustila na studente. Jurili su nas sve do Studentskog grada. Mislim da su skoro svaki treci-cetvrti student/studentkinja dobili po neki udarac pendrekom. U »Studenjaku« sam cula da su desetine studenata ozbiljno povredjeni. Jedna devojka koju sam poznavala odvedena je u bolnicu. Od pendrecenja je zadobila ozbiljne povrede. Cula sam od drugih studenata da su neki policajci pucali. Ja, licno, nisam cula pucnje ali su mi se price o tome cinile prilicno verovatne. Policijsko nasilje, u prisustvu vlasti, tj. njenih predstavnika, bilo je odlucujuci razlog za nastavljanje studentskog protesta. Protest je nastavljen po fakultetima. Kapetan Misino zdanje, tj. dvoriste pod lipama i ucionice u starom delu zgrade postali su u narednih sest dana mesta najvitalnijeg otpora. U tim danima bunta, na zborovima i jos vise »konventima«, neke moje nedoumice oko karaktera drustva u kojem zivim (zivimo) rasprsile su se. Odbila sam da drustvo u kojem vlast koristi silu i besramno laze (preko stampe i drugih mas-medija) nazovem socijalistickim. Socijalizam je za mene, kao i za mnoge druge studente, ne samo u Beogradu, u Jugoslaviji, nego i sirom sveta, postao istoznacan sa drustvom socijalne pravde, slobode, individualne kreativnosti i spontaniteta. Recju, drustvo radikalno razlicito i od kapitalizma i od novog klasnog drustva ciji se mocnici pozivaju na socijalizam. Sve zahteve i parole »Crvenog univerziteta Karl Marks« dozivljavala sam kao sopstvene. I tada, do danas. Slogan levo-radikalnih studenata sirom sveta »budimo realni - zahtevajmo nemoguce« za mene je bio istoznacan sa angazmanom za socijalizam. Jedina parola sa kojom se delimicno nisam slagala bila je ona o crvenoj burzoaziji. Nasu, jugoslovensku, vladajucu klasu samo uslovno sam mogla da nazovem crvenom, i to zato sto upotrebljava i zloupotrebljava ideje i ideale socijalizma. Zelela sam da dani buntovne slobode, pa makar i saterani u rezervate fakulteta, potraju sto duze. Istovremeno, znala sam, kao i hiljade drugih studenata, da od nase studentske parole »studenti-radnici« nema nista, ili gotovo nista. Vlast se pobrinula da po fabrikama formira »radnicke straze«. Sa nama, studentima, solidarisali su se, uprkos svemu, i mnogi radnici i drugi gradjani. Ali, sve u svemu, nedovoljno da bi studentska pobuna prerasla u siri radnicko-gradjanski pokret.4 Kraj pobune svakim danom postajao je sve izvesniji. Nazalost, tacku na protest nismo stavili mi, studenti i profesori, vec Josip Broz. Uverena sam da smo to mogli da smo bili dovoljno uporni i jedinstveni u stavu da se okoncanje protesta veze za zahtev da vlast, olicena u tadasnjem sefu beogradske policije, Nikoli Bugarcicu, podnese javno izvestaj o tome zasto, kako, po cijem nalogu je protiv studenata primenjena sila, koliko je studenata tesko povredjeno, da li je neko i ubijen ili premlacen do smrti. Devetog juna J. Broz je odrzao svoj »cuveni« govor, upucen studentima i javnosti. U Studentskom gradu prenosen je preko radija i razglasa. Prva misao bila mi je tada da smo mi, studenti, svojom pobunom naterali prvog coveka vlasti da javno progovori o svemu sto se prethodnih dana dogadjalo. Nije to bilo tesko zakljuciti. Iz pisanja stampe, po postavljanju »radnickih straza«, po govorima politicara gradskog nivoa, poput Simeona Zatezala, verbalnim napadima na studentske aktiviste i profesore, fizickim napadima i privodjenjima na »informativne razgovore« nekih studenata, jasno se moglo videti da je studentska pobuna ozbiljno uzdrmala i sam vrh vlasti. U govoru J. Broza smenjivale su se i preplitale reci podilazenja studentima, »kritike vlasti« zbog toga sto na vreme nije izasla u javnost sa vec donesenim predlozima za resenje »nagomilanih problema« na koje su u svojim »opravdanim zahtevima« ukazali studenti, obecanja da ce se pristupiti resavanju »drustvenih problema«, pre svega studentskih, ali i reci pretnji upucenih onima koji su »opravdano nezadovoljstvo nase omladine« iskoristili za svoje »politikantske ciljeve«, koji su omladinu naveli na demonstracije, koji je »truju« i »zavode«. U Brozovom govoru pomenuta je brojka od 5%, sto »trovaca«, sto vec »zavedenih« studenata. Dok sam slusala taj govor osecala sam mucninu. Kada se zavijorilo Kozaracko kolo u »Studenjaku«, bila sam besna, ocajna, uplakana. Na prozorima studentskih soba, u hodnicima, bilo je mnogo zabrinutih i nesrecnih studenata i studentkinja. I sada mislim da je nas »zatrovanih« bilo vise od pet odsto. Ali dole, izmedju blokova, bilo je mnogo vise studenata. Pitala sam se tada, a i kasnije, kako je moguce da jedan ideolosko-manipulatorski govor ima takav ucinak da dojucerasnje buntovnike pretvori u razdragane igrace (igracice) kozarackog kola. Tada sam, kako sam koga sustigla, pitala koleginice i kolege zasto i cemu kozaracko kolo posle takvog govora. Nije to bila, naravno, nikakva socioloska anketa. Neki odgovori u tim razgovorima ostali su mi u trajnom secanju: »Povuklo me kolo«, »I On je priznao da smo mi (studenti) u pravu«, »Mi smo slavili svoju pobedu«. Od tih kolega i koleginica, iz kozarackog kola, sa kojima sam razgovarala, malo ko je primetio mrznju i pretnju koju je Broz uputio, kako je pisala Borba, »kukolju u zitu«. Mislim da je vazno da napomenem da se radilo o misljenju obicnih ucesnika studentskih protesta, onih koji su u njemu iskreno ucestvovali i nisu kasnije »profitirali« na racun studentskog protesta. Tog dana, dok se igralo kozaracko kolo, shvatila sam da je ideoloska manipulacija mocnija i od fizicke sile i od lazi. I nisam znala kako se svemu tome suprotstaviti, sem cinom licne, moralne pobune. Prvi korak je bio odluka da »gde god stignem« govorim ono sto stvarno mislim o drustvu, nasilju partijskog vrha nad drustvom, o mom vidjenju studentskog protesta... Hocu reci da sam mislila da covek i u neslobodnom drustvu treba da nastoji da misli i ponasa se kao slobodan covek. Drugi korak, za mene vazan, bio je odbijanje da se, nakon sto su partijske organizacije na sociologiji i filozofiji u toku demonstracija raspustene, preregistrujem, tj. izrazim zelju da ponovo budem u clanstvu SK. [ Bez analize staljinizma KPJ, smatrala sam, nema ni konkretne kriticke analize jugoslovenskog drustva ] |Razmisljanja o korenitoj promeni drustva Nakon zavrsetka studentske pobune '68. usledili su, takoreci istovremeno, i otpori i razlicite forme represije. Otpori su iskazivani na tribini »Crveni konjic« na Filozofskom fakultetu, na fakultetskim zborovima studenata, pre svega Filozofskog, Filoloskog i Fakulteta dramskih umetnosti, na univerzitetskim skupovima studenata odrzavanim najcesce na Kolarcu, na tribinama SKC-a, u casopisima Pradzis, Filozofija, na Korculanskoj letnjoj skoli, u omladinskim listovima kao sto su Student, Susreti, Vidici, u okviru Filozofskog drustva Srbije, Socioloskog drustva... »Kukolja« je zaista bilo dosta. I neformalni »skupovi« studenata, pred predavanje, cesto su licili na neke male »konvente« (tako je nazivan forum na kojem se neprekidno raspravljalo o tekucim zbivanjima). I predavanja na sociologiji, a pogotovo seminari, poprimili su, bar je meni to tako izgledalo, jednu dijalosku formu, koja me je, neretko, podsecala na »konvente« iz dana pobune. Inace, Filozofski fakultet se izdvajao nacinom studiranja, na osnovu siroke i raznovrsne literature a ne skripata ili privilegovanog udzbenika. Na sve te razlicite forme otpora - razlicitost stanovista otpora se tada mogla jasnije uociti nego u vreme studentske pobune - vlast je reagovala verbalnim napadima, ali i razlicitim oblicima opstrukcije i sikaniranja ljudi koji su otpor jasno i otvoreno izrazavali. U napadima na sve sto se razlikovalo od rezimskog stava i na sve koji su bili kriticni prema rezimu isticao se Bora Pavlovic, sekretar GK SK Beograda (u jesen 1972, dok sam bila u zatvoru, saznadoh da je i on »zglajzao« sa funkcije kao liberal). Hapsenjem Vladimira Mijanovica (zvanog Vlada Revolucija), studenta sociologije i predsednika Fakultetskog odbora Saveza studenata, u ranu jesen 1970, vlast je jasno stavila do znanja da iza verbalnih napada, zabrana pojedinih brojeva listova i casopisa sledi i krivicno gonjenje i zatvor.
Zaostravanje represije odlucujuce je uticalo, po mom misljenju, da se unutar studentskog pokreta pojave i ideje, bolje reci razmisljanja, o mogucnostima i strategijama otpora na »duze staze«. U krugu ljudi u kojem sam se kretala (druzila), uglavnom studenata ali ne samo studenata, smatrali smo da su revolucionarna teorija drustva i revolucionarna radnicka partija dve bitne pretpostavke i istovremeno cinioci transformacije savremenog represivnog klasnog drustva u istinsko socijalisticko drustvo. O kolikom broju ljudi je rec? Po mom secanju, a dopustam da ono nije sasvim pouzdano, u tom krugu - koristim namerno ovaj termin, a ne, recimo, pojam grupa - nije bilo vise od 20-ak ljudi. Nasa idejno-teorijska stanovista temeljila su se na Marksovom delu i marksizmu, stvaralackom marksizmu, kako se tada govorilo, tj. marksizmu bitno razlicitom od sovjetskog, dijamatskog »marksizma«. Razume se, postojale su i znacajne razlike u shvatanjima, i oko nekih bitnih marksistickih sadrzinskih pretpostavki, i oko pojedinih marksistickih teoreticara i revolucionara. Na primer, za mene su dela Roze Luksemburg bila relevantnija za razumevanje i vremena u kojem je ona zivela i nase savremenosti nego dela Lava Trockog. Za Pavluska Imsirovica ona je bila veoma znacajna licnost kao revolucionarka, ali ne i kao teoreticarka revolucije. U skladu sa onom Lenjinovom ocenom da je Roza »i pored svih svojih zabluda bila orao revolucije«.5 Jedna od tema o kojoj se u takvom marksistickom »kruzoku« cesto razgovaralo bila je pradzis-filozofija. »Glavnu rec« u diskusijama imalo je nas 5-6 tada mladih sociologa. Za nas, kao i za vecinu i dalje buntovnih nastavljaca studentskog pokreta, praksisovska kriticka filozofija bila je najznacajnija marksisticka kriticka misao u nasem drustvu. Pa ipak, misao koja je, po nasim misljenjima, zasluzivala ozbiljnu kritiku. Milan Nikolic i ja izneli smo neka svoja kriticka razmisljanja i analize praksisovske filozofije na Korculanskoj letnjoj skoli 1971. Sustina nasih kritickih prigovora bila je, prvo, da najveci deo teorijskih radova praksisovaca ostaje u ravni akademske filozofije i, drugo, da se njihove kritike savremenog drustva, posebno jugoslovenskog, krecu u ravni isuvise opste, bolje receno nedovoljno konkretne kritike. Takav karakter kritike drustva, po mom misljenju, bio je logicna konsekvenca teorijsko-metodoloskog koncepta u kojem se misao revolucije definise kao filozofija. A upravo je tako misao revolucije definisana u programskoj najavi casopisa Pradzis (1964). Ono sto je tu pripisano filozofiji, tj. da bude »bespostedna kritika svega postojeceg, humanisticka vizija doista ljudskog svijeta i nadahnjujuca snaga revolucionarnog djelovanja«, moze se ostvariti, smatrala sam, samo u okvirima kriticke teorije drustva. Mislila sam, pri tom, na shvatanje kriticke teorije drustva kakve su u svojim studijama izneli Maks Horkhajmer i Herbert Markuze (1973 - Tradicionalna i kriticka teorija, Filozofija i kriticka teorija). Najistaknutiji predstavnici Frankfurtske skole nakon Drugog svetskog rata napustili su takav koncept kriticke teorije. Njihova kriticka misao o savremenom drustvu postajala je sve vise kriticka filozofija. U tom smislu povukla sam paralelu izmedju Frankfurtske skole i jugoslovenske pradzis-filozofije. Frankfurtski teoreticari objasnjavali su svoje napustanje prvobitne zamisli kriticke teorije time sto se savremeno represivno drustvo, u kojem je radnicka klasa integrisana u sistem, vise ne moze objasnjavati u kategorijama Marksove kritike politicke ekonomije. U pradzis-filozofiji ne porice se eksplicitno kljucni znacaj kritike politicke ekonomije, ali je oblast ekonomije na periferiji kritickih razmatranja. Neke kljucne ekonomske pojave i odnosi, kao i u kasnijoj Frankfurtskoj skoli, javljaju se u okviru filozofske teorije otudjenja i postvarenja. Slicno vazi i za Marksovu tezu, i ne samo Marksovu, o proletarijatu kao drustvenom subjektu revolucije. Pomenula sam i da se neki stavovi pradzis-filozofa mogu shvatiti i kao negacije ove teze.6 U svojoj »korculanskoj« kritici pradzis-filozofije govorila sam i o razlikama koje postoje unutar ove struje kriticke marksisticke misli u terminolosko-pojmovnom odredjenju drustava cije se politicke oligarhije pozivaju na marksizam i socijalizam. Neki autori govorili su o administrativnom, birokratskom, drzavnom socijalizmu (R. Supek), neki o »etatistickom socijalizmu«, »despotskom socijalizmu«, pa cak i »despotskom komunizmu« (Lj. Tadic). I neki drugi autori koristili su, iako redje, ove izraze. U kritickim tekstovima pojedinih praksisovaca govorilo se i o »staljinistickom socijalizmu«. Izraz samoupravni socijalizam upotrebljavao se i sa i bez navodnika (kao uglavnom ideoloska konstrukcija i kao drustvo kojem kriticka misao tezi). Za vecinu autora, koji su svoje kriticke radove objavljivali u casopisima Pradzis i Filozofija i sve cesce i u Sociologiji, ovakva odredjenja su bila, s razlogom po mom misljenju, neprihvatljiva. Isticali su, neki decidirano, da danas ne postoji kriza socijalizma, vec kriza pojma socijalizma (D. Grlic, M. Zivotic...). S. Stojanovic i M. Kangrga smatrali su da se moze govoriti o novom tipu klasnog drustva. S. Stojanovic definisao je to novo klasno drustvo kao etatizam. M. Kangrga kao politicko (gradjansko) drustvo. Kada je u pitanju novi tip klasnog drustva, onda je logicno, smatrala sam, da se ono uopste ne oznacava kao socijalisticko. Nazivati drustvo u kojem su stvoreni i u kojem se reprodukuju klasni odnosi znaci i obesmisljavanje same ideje i angazmana za socijalizam. I, na kraju, pomenucu jos jedan prigovor koji sam te davne godine uputila praksisovcima. Rec je o vezivanju staljinizma za sovjetsko drustvo. To su, po nekom mom uvidu, cinili, sto eksplicitno sto implicitno, i praksisovci koji su staljinizam smatrali negacijom socijalizma, i oni koji su ga, uz ostre kritike, ipak svrstavali u nekakav socijalizam. Bez analize staljinizma KPJ, smatrala sam, nema ni konkretne kriticke analize jugoslovenskog drustva.7 Kako se razmisljalo i da li se i sta cinilo na stvaranju Revolucionarne radnicke partije? Pomenula sam vec da je jedna od kljucnih parola studentskog protesta, i kod nas i u svetu, bila studenti - radnici. Za buntovne studente, i ne samo studente, i posle '68. bila su samorazumljiva i pitanja i interesovanja za mogucnosti i pretpostavke revolucionarnog radnickog pokreta. Kritika ideoloskih shvatanja vladajuce garniture, u kojima se ona, tj. vladajuca partija, predstavljala kao istinski zastupnik interesa »vladajuce radnicke klase« (vec u to vreme se sve cesce dodavalo i »radnog naroda i naroda i narodnosti«), bila je takoreci »dnevna tema« u razmatranjima i razmisljanjima u okviru alternativne, kriticke javnosti. Partijsko-drzavnom vrhu, koji je u kritickoj javnosti kvalifikovan najcesce kao jezgro nove vladajuce klase (koja je nazivana jos i upravljackom klasom, etatistickom klasom, partokratijom, birokratijom...) cesto su u razlicitim formama upucivana pitanja: kako to da pripadnici »vladajuce klase« sve cesce ostaju bez posla, zasto strajkuju, zasto masovno odlaze u Nemacku i druge bogatije zapadne zemlje, s kojim pravom ovdasnji vlastodrsci zahtevaju za nase radnike veca prava u tim zemljama nego sto su ih imali ili ih imaju radnici u nasoj zemlji? Secam se da su na jednoj od tribina na Filozofskom fakultetu (mislim da se nije radilo o »Crvenom konjicu«) sva ova pitanja postavljena jednom sindikalnom gradskom funkcioneru (Djordje Lazic). Suocen sa mnostvom ovakvih pitanja i potpitanja u jednom trenutku je ekonomsku emigraciju poceo da objasnjava »prirodnom teznjom za pecalbom«. Na to sam ja upitala kako to da samo radnici »vole pecalbu« a ne i politicari, sindikalni funkcioneri... Za strajkove je tvrdio da nisu u nasem drustvu oblik klasnih sukoba. Objasnjenja su mu bila konfuzna, kao i druga oficijelna tumacenja uostalom.8 Za mene, kao i neke druge ucesnike te tribine, sve veci broj strajkova, sve veca nezaposlenost i odlazak nasih radnika u inostranstvo ukazivali su na zaostravanje klasnih odnosa u drustvu i na zacinjanje radnickog pokreta. Sve negde do proleca 1971. ja sam perspektive revolucionarne promene vezivala pre svega za spontano razvijanje i revolucionisanje radnickog pokreta. Ili, preciznije receno, mislila sam da radnicku klasu njen drustveni polozaj spontano vodi ka pokretu za radikalnu promenu drustva o kakvoj su govorili buntovni studenti i kriticki socijalisticki intelektualci. Do tada sam retko razmisljala o nekoj novoj radnickoj partiji. I kada sam o tome pocela intenzivnije da razmisljam, bila sam prilicno skepticna. Imala sam u vidu cinjenicu - u mojoj percepciji cinjenicu - da su u revolucijama DzDz veka sve vece i(li) uticajnije radnicke partije imale i izrazito negativnu ulogu, ulogu sputavanja i gusenja radnickog pokreta. Mislila sam na zapadne socijaldemokratske partije koje su uoci Prvog svetskog rata glasale u parlamentima za ratne kredite, tj. za rat, na ulogu nemacke socijaldemokratije, narocito njenog vodjstva, u gusenju Novembarske revolucije saveta i ubistvu Roze Luksemburg i Karla Libknehta, na boljsevicko gusenje Kronstatskog ustanka i zabranu radnicke opozicije Sljapnikova i Kolontajeve... U krugu ljudi koji su smatrali da je revolucionarna radnicka partija nuzan cinilac revolucionarne promene drustva o problemima koje sam pomenula cesto se i dugo raspravljalo. U diskusijama tog tipa nije bilo niceg tajnovitog. To vazi i za diskusije tipa reforma - revolucija, revolucija - sila, radnicki pokret - partija... U takvim situacijama diskutanti nisu obracali paznju da li, na primer, u studentsku sobu ulaze cimeri, cimerke, gosti. Diskusije su poprimale »drugi tok« ako se pre toga razgovaralo o staljinistickom karakteru SKJ, odnosno KPJ prema SKP(b), nacinu na koji je J. Broz dosao na celo KPJ, stradanju istaknutih funkcionera KPJ u sibirskim gulazima. U svim diskusijama najkonspirativnija je bila, zapravo, ideja o revolucionarnoj radnickoj partiji ovde i sada. U konkretizaciji te ideje do kraja 1971. nije se odmaklo dalje od teorijskih razmisljanja i rasprava o ciljevima i mogucoj, pozeljnoj i drustvenoj situaciji primerenoj organizaciji. Zapravo, ta ideja je utoliko »konkretizovana« sto se smatralo da bi Inicijativna grupa za RRP trebalo da bude prvi, mali korak ka stvaranju nove partije. Ali, ni takva grupa nije postojala. Sem ukoliko se taj pojam ne shvati tako siroko da se pod njim podrazumeva skup ljudi koji, takoreci svako na neki svoj nacin, tezi, zeli, misli o tome kako osnovati RRP. A medju tim ljudima bilo je i onih koji su o tome sistematicnije i »duze« razmisljali, i onih za koje je to iz bilo kojih razloga bila samo »na trenutak« inspirativna ideja. Jedna verzija o ciljevima i organizacionim formama buduce RRP postojala je na papiru Milana Nikolica, »potpisana« sa IG RRP. Bila je to i jedina verzija u pisanom obliku. Bilo je tu i ideja i stavova o kojima se prethodno raspravljalo, sa kojima su i neki drugi ljudi bili saglasni, ali, pre svega, bio je to Milanov tekst. Dakle, ne ni tekst pisan po ovlascenju »grupe«, niti tekst prihvacen kao politicka platforma »grupe«.9 Umesto o grupi, pravilnije je - kao sto sam vec pomenula - govoriti o kruzoku ili krugu ljudi, koji je, po svojim intencijama, tek trebalo da preraste u inicijativnu grupu za revolucionarnu radnicku partiju. Da li bi se to i dogodilo, da do hapsenja nije doslo, spada u domen onih prica o tome »sta bi bilo kad bi bilo«. Sudeci po zaru, ozbiljnosti i znanju nekih ljudi iz naseg »revolucionarnog debatnog kluba« mislim da bi se to u nekoj doglednoj buducnosti, ipak, dogodilo, odnosno pocelo dogadjati. Najverovatnije, po mojoj proceni, bez nekog veceg uspeha. [ U jednom trenutku, S. Miletic »prevazisao« je cak i samog sebe: optuzio nas je, sve troje, da smo, ni manje ni vise, povezani sa Jelicevim ustasama ] |Hapsenje, zatvor... Govor Branka Pribicevica, predsednika UK SK BU, profesora na FNP, najavio je novu fazu obracuna. Negde krajem novembra ili pocetkom decembra, koliko se secam, on je odrzao zastrasujuci govor o »trockistickim trojkama« na Beogradskom univerzitetu. Po prvi put nakon Drugog svetskog rata trockisti su pomenuti kao realna opasnost, tj. neprijatelji drzave, sistema, samoupravljanja... U prvih nekoliko godina nakon rata trockizam i trockisti su pominjani u politickim govorima i raznim partijskim dokumentima, ali kao stvar proslosti. Ko god je ista znao o istoriji partije (KPJ) i sire, staljinizmu, znao je i da iza verbalnih napada na trockizam slede hapsenja. Otprilike u to vreme izaslo je i reprint izdanje Proletera, partijskog glasila izmedju dva svetska rata. Tada sam ga samo prelistavala (u zatvoru temeljno iscitala) i bilo mi je vise nego jasno da prema onima koje vlast osumnjici za trockizam nece biti milosti. (I B. Pribicevic »zglajzao« je sa partijsko-politickih funkcija kao liberal.) Mogla sam reci, sebi i drugima, da nisam trockistkinja, ali, posle Pribicevicevog govora, znala sam da i ja mogu biti uhapsena. Nisam imala iluzija o tome da vlast koja je najavila ostar obracun sa trockizmom ima sluha za takve nijanse kao sto su biti trockista i uvazavati Trockog i trockiste kao ljude koji su se, recju i(li) delom suprotstavljali staljinizmu. Nisam imala iluzija ni o tome da vlast, zbog svojih potreba, nece prikaciti etiketu trockizma i ljudima koji prema Trockom i trockizmu nemaju neki profilisan stav. Nisam znala, niti sam mogla znati, koliko ce »trockista« organi gonjenja, po politickom nalogu, isfabrikovati. Nije mi bilo jasno ni zasto se bas u vezi sa »trockistima« govori o trojkama.10 Uskoro nakon Pribicevicevog govora usledio je prvi pretres stana i saslusavanje koje se manje ili vise eksplicitno »vrtelo« oko trockizma. Radilo se o jednom profesoru sociologije. Ime nije pominjano u javnosti, pa ga ni ja necu navesti. Bilo je to negde pred Novu 1972. godinu. Sedmog januara 1972, za Bozic dakle, uhapseni su Milan Nikolic i Pavlusko Imsirovic. Saslusavana je i Svetlana Vidakovic, tada Milanova devojka. Od nje sam i saznala da su moji drugari uhapseni i da su sanse da budu pusteni nikakve. Sutradan je to vec bilo sasvim jasno. Naime, u to vreme je, po ZKP-u, covek mogao da bude zadrzan u pritvoru 24 sata a da protiv njega ne bude doneseno resenje o pokretanju istrage. I Milanu i Pavlusku u takvom »resenju« stavljana je na teret »osnovana sumnja« da su pocinili krivicna dela iz clana 117, stav 1, KZ SFRJ (»udruzivanje protiv naroda i drzave«) i clan 118, stav 1 i 2 (»neprijateljska propaganda« - laicki receno »obicna« i »u sprezi sa inostranstvom«). U to vreme bas nista odredjenije nisam znala o glavi DzV KZ (krivicna dela protiv naroda i drzave), ali sam takoreci »u letu« saznala da nema »neprijateljskog udruzivanja« bez bar tri osobe. Zakljucak je bio neumoljiv - hapsenje bar jos jedne, trece osobe, sledi uskoro. Posle nekoliko dana kidnapovan je iz studentske sobe u »Penezicu« Pavluskov prijatelj i moj drugar, ruski student Vladimir - Volodja (nazalost, prezimena se ne secam). Ekspedovan je u SSSR. KGB i SDB su, ocigledno, dobro saradjivali. Nesrecna Volodjina majka, kojoj su, bez sumnje, »napunili usi« pricama o sinovljevoj »neprijateljskoj delatnosti« dosla je u Beograd. Ali, Volodju su vec bili odveli. Istog dana i ona se vratila nazad. Jedan Volodjin kolega, sudanski student, ispricao mi je istog dana, na ne bas dobrom srpskohrvatskom jeziku, sta se i kako dogadjalo. Bilo mi je i krivo i zao sto nisam videla Vladimirovu majku. Volodja, student, koliko se secam, Rudarskog fakulteta, dosao je u Beograd kao breznjevljevski komsomolac. U trenutku kada je nasilno odveden bio je, po svojim ubedjenjima, sovjetski disident. Ne znam da li zbog zakonskih propisa ili neceg drugog, tek Volodja nije bio ukljucen u ovdasnju »neprijateljsku trockisticku trojku«. Nakon Pavluskovog i Milanovog hapsenja, a narocito nakon Volodjinog odvodjenja, iz dana u dan sve jasnije mi je postajalo da ulazim u sve uzi krug za »izbor« treceoptuzene. Sve do hapsenja nisam bila sigurna da cu bas ja biti ona treca. Da sam »kandidatkinja u uzem izboru« zakljucivala sam po intenziviranju pracenja. Od '68. cesto sam slusala price o pracenju i izbegavanju, tj. eskiviranju nezeljenih pratioca. To je jedna od tipicnih disidentskih prica. Te, uglavnom »muske price«, pomalo su me iritirale. Moj stav je bio »njihovo je da nas prate, nase je da ih ignorisemo«. Znam, meni je bilo lakse da to kazem nego mnogim drugim ljudima. Em me, uverena sam, veoma dugo DB-ovski dousnici i nisu pratili (nisam bila »znacajna osoba« sa njihovog stanovista), em mi je bilo prilicno lako, s obzirom na moju izrazitu kratkovidost, da »ignorisem« ono sto ne zapazam. Dve-tri nedelje pred hapsenje nije mi polazilo za rukom, uprkos principijelnom stavu, da ignorisem uhodjenje i uhode. Portir zenskog bloka u »Penezicu« poceo je da obavestava moje prijatelje i poznanike da nisam u sobi, i kada sam izasla. A mene je obavestavao o tome ko me je trazio, nekad navodeci ime, a nekad opisujuci osobu (osobe). Do pre nekih mesec dana on bi morao da pogleda u knjigu stanara da bi proverio ima li me tu i u kojoj sam sobi. U studentsku sobu u kojoj sam stanovala sa dve cimerke pocele su da dolaze cimerkine kolege sa studija koje pre toga nisu dolazile. I manje ili vise te »kolege« su zapodevale razgovore na politicke teme sa mnom, i pokazivale upadljivo interesovanje za »moje« knjige. Kazem pod navodnicima moje zato sto je tu bilo i mnogo knjiga mog drugara kod kojeg je, nakon verbalne hajke na trockizam, najpre izvrsen pretres, bilo je tu i Pavluskovih knjiga koje sam, nakon njegovog hapsenja prenela kod sebe da bi ih sacuvala, bilo je tu i nekoliko Volodjinih knjiga koje su mi dale njegove kolege. Nisam smatrala da je opasno imati toliko i takve knjige i casopise, jer, na kraju krajeva, knjige koje nisu bile moje vec su prosle kroz policijsku trijazu. Bilo mi je jasno da su gosti mojih cimerki zapravo policijski dousnici. One su mi se, nakon posete, izvinjavale. I njima je bila jasna svrha posete. Uverena sam da one ni na koji nacin nisu bile svesno umesane u dousnicke rabote. Nisam smogla snage da takve »tipove« isteram iz sobe. Kako isterati cimerkinog gosta ili goste? »Gosti« su navratili nekoliko puta, u razlicitom sastavu. Da se neko koga sam licno poznavala ponasao tako kao ovi »gosti« najurila bih ga iz sobe »samo tako«.11 Pracenje je, na kraju, poprimilo i formu direktnog zastrasivanja. Neko je, dok sam u nocnim satima radila u domskoj citaonici, izigravao manijaka. Kada sam konacno shvatila da »buka« koju sam povremeno cula ne dolazi od udara granja u staklene zidove citaonice i kada sam u mraku ugledala nekakvu musku spodobu »srce mi je sislo u pete«. Pokupila sam papire sa stola, bolje reci zgrabila, i izjurila. Portira na portirnici nije bilo. Neko je za mnom trcao do prvog sprata. Jos »dugo« cula sam »tapkanje u mestu«. Tek kada sam se »kao bez duse« svalila u svoj krevet shvatila sam da se ne radi o nekakvom »obicnom manijaku«. Bio je to, sigurna sam, ili portir-dousnik, ili neki njegov »pajtas«. On, ma ko bio, i nije nameravao nista drugo da mi ucini sem da me »propisno« zastrasi. Kada sam to »skontala« bila je to mala uteha za pretrpljeni strah. Dva dana nakon toga, u rano jutro, dvojica DB-ovaca »upala su« u moju studentsku sobu. Sa njima je bio i »moj omiljeni« portir. Bilo je to 21. januara 1972. Hapsenju je, po obicaju, prethodio pretres stana, tj. u mom slucaju studentske sobe. Iako sam bila bunovna, jednog od DB-ovaca iz cuga sam prepoznala. Bio je to u studentskim krugovima »cuveni« Panta (Pantelic). Pre toga nikada u zivotu nisam ga videla. Ali, po opisima drugih, nepogresivo sam znala da je jedan DB-ovac upravo Panta. Kada sam ugledala svoje egzekutore »srce mi je lupalo kao ludo«, u stomaku nekakva »ledena nervoza«, a ipak, osetila i sam neku vrstu olaksanja. Olaksanja zato sto mi je sada bilo jasno da sam ja »treci covek«. Nije vise bilo neizvesnosti. Pretres je bio temeljan. Izdvojili su i »konfiskovali« gomilu knjiga i casopisa. Zaplenili su i moje dnevnike iz gimnazijskih i studentskih dana. Ni jedna jedina rec iz tih dnevnika nije iskoriscena u istraznom postupku, ali mojih dnevnika nema vise. Pretpostavljam da su vec odavno reciklirani. Nikada vise nisam vodila dnevnicke beleske. Nakon pretresa, Pantelic i Krivokapic (student prava, kako mi se predstavio) odveli su me u SDB. Najpre su oni pokusali da me saslusavaju. Panta strogo, Krivokapic u blagom tonu. Da li je bila u pitanju podela uloga ili razlicitost karaktera, ne znam. Pitali su me uglavnom za knjige. Postavljali su mi i pitanja vezana za Pavluska i Milana... Na njihova pitanja odgovarala sam pitanjem da li sam uhapsena. Na to su mi oni rekli da se to jos ne zna i da mnogo toga zavisi od mene. Saslusavali su me i neki drugi u drugim prostorijama. Slicna pitanja - isti odgovori. Jedan covek osornog drzanja - po nacinu na koji se njegov prethodnik u saslusanju odnosio prema njemu zakljucila sam da je znacajnija »zverka« - izdrao se na mene i pretecim glasom mi rekao da sam uhapsena. Trazila sam advokata. Vicuci je izasao iz kancelarije. Dugo nikog nije bilo. Odspavala sam na fotelji. Vec je bilo vece kada su me dvojica otpratila do kola i odvezla u Gradski SUP. Tamo sam bar sat-dva provela u nekoj podzemnoj prostoriji. Na kraju, osamucenu od umora priveli su me istraznom sudiji. Bio je to Svetislav Stevovic. On i nije pokusavao da me saslusava. Pitao je za licne podatke - generalije, kako se to kaze u sudskoj terminologiji - i izdiktirao ih sekretarici. Dvojica uniformisanih policajaca »strpala« su me u maricu i odvezla u CZ. Pretres, ovog puta licni, oduzimanje kaisa, pertli sa cizama, revers za pare... Dali su mi dva odvratna gruba cebeta i »ekspedovali« me u samicu. Pred samicom mi policajac rece da cigarete mogu da unesem, ali ne i sibicu. Objasni mi da se sibica stavlja iznad vrata celije i da dezurni strazar u toku dana na svakih sat vremena pusacima pali cigaretu. Bilo je to prvo pravilo zatvorskog zivota koje mi je saopsteno. U hladnoj celiji, bez svetla, jedva sam nazrela krevet, tj. zatvorskim zargonom receno, palacu. Prvih deset dana u zatvoru je najteze. Bar 4-5 dana nisam mogla da jedem. Nepodnosljiv mi je bio smrad amonijaka koji je dolazio iz otvorenog NjC-a. Samice su projektovane tako da zatvoreniku zagorcaju zivot. U njima uopste nema elektricnog svetla. Nema ni radijatora. Dnevno svetlo je slabo. Celijsko prozorce, nesto ispod tavanice, premrezeno nekom zicom, »gleda« na zatvorski hodnik, a hodnik na visoke zidove zatvorskog dvorista. Ali, vremenom se covek navikne. Kada su mi stigli prvi paketi sa posteljinom i odecom, a zatim i knjigama, samica mi vise nije izgledala strasno. Prijatelji su me pretplatili i na novine. Uz pomoc advokata, divnog coveka i sjajnog profesionalca, izborila sam se i za hemijsku olovku. Saznanje da me prijatelji nisu zaboravili i da me roditelji podrzavaju mnogo mi je znacilo. Prva oceva poseta bila je za mene izuzetno bolna. I on i ja jedva smo zadrzavali suze. Ponajvise zbog toga sto je on bio s jedne, spoljne, a ja sa druge, unutrasnje strane velikih zatvorskih vrata sa resetkama. Drugi put je vec bilo lakse. Covek se i na to navikne. U samici sam bila nesto malo vise od tri meseca, do podizanja optuznice. Kasnije jos deset dana, ali po kazni. Kao zena imala sam privilegiju da setam sama po zatvorskom dvoristu. Bila sam, naime, jedina zena u samici, u povecem nizu samica poredjanih duz jednog dugog hodnika. Zaista to smatram privilegijom. Mnogo teze bi mi palo da sam morala da drzim ruke iza ledja i da me neko u toku setnje nadzire. Ta privilegija je bila, naravno, puka slucajnost. Ali, imala sam i jednu znacajnu i ne slucajnu privilegiju. Ni u samici ni kasnije, u grupnoj sobi, nikad me niko nije udario. Strazar koji je izmlatio zatvorenika u samici do moje zato sto je razmestio »krevet« pre vremena nije ni zamahnuo palicom na mene. Nije to bilo zato sto sam zena. U grupnoj sobi videla sam da je jedna mlada devojka bila »modra« od batina. Po mom misljenju, zatvorskim strazarima i nadzornicima bilo je nalozeno da ne tuku »politicke«. Bilo je vike, pretnji silom, ali ne i fizickog nasilja. Naravno, iznosim ovde svoje misljenje i svoje iskustvo. Od hapsenja pa do podizanja optuznice - dakle, dok sam bila u samici - i istraznog sudiju i tuzioca najvise je zanimalo, kao DB-ovce pre toga, otkud mi knjige i casopisi oduzeti prilikom pretresa. Shvatila sam, s razlogom mislim, da je to pitanje trebalo da bude uvod u dalju »istraznu pricu«. Ali, cinilo mi se tada da oni i nemaju nikakav drugi dokaz protiv mene sem tih knjiga. U resenju o pokretanju istrage kao »dokaz« mog »neprijateljskog udruzivanja i neprijateljske propagande« navodjeni su naslovi trockistickih, sa i bez navodnika, knjiga, brosura, casopisa, letaka... U zalbi na pomenuto resenje navela sam da su neki od tekstova koji su okvalifikovani kao trockisticki zapravo antitrockisticki. Tako je okvalifikovan jedan neveliki tekst pod nazivom »Istina o Kronstatu« koji sam ja prevela a u kojem se Trocki, zbog svoje uloge u gusenju Kronstatskog ustanka, naziva, izmedju ostalog, i ubicom. Tako je okvalifikovana i jedna knjiga, zapravo zbornik ruskih autora, pod nazivom Anarhizam, trockizam, maoizam, koja se u srpskohrvatskom prevodu pojavila negde krajem 60-ih godina. I na prvom saslusanju insistirala sam na tome. I sudija i tuzilac gledali su me »belo«. Izgleda da sam ih do podizanja optuznice uspela da »ubedim« da druga knjiga nije trockisticka. Nije pominjana ni u optuznici ni na sudjenju. Ali od »Istine o Kronstatu« nisu odustajali. Valjda zbog toga sto bi bilo bas »zgodno da je taj tekst trockisticki« - em sam ga ja prevela, em je prilikom pretresa nadjen u nekoliko primeraka. Tuzioceva pitanja o tome otkud mi ova ili ona knjiga bila su nabijena agresijom. Na moj odgovor da imati knjige nije neprijateljsko delo uzvratio je tvrdnjom da je posedovanje neprijateljskih dela neprijateljska delatnost i da samo osoba koja zna da je kriva nece da odgovara na takva pitanja. U hipu sekunde, instinktivno, prihvatila sam njegovu terminologiju i njegov »savet« i rekla da cu reci otkud knjige, ukoliko mi se dokaze da su »neprijateljske«. (Dobro da nisam imala Mein Kampf.) Tuzilac se uzurbao, nervoznim pokretima trazio je nesto »neprijateljsko«. Zakacio se za neki trockisticki bilten i rekao mi »evo vidite, ovo je ilegalno«. Da li se rec ilegalno u biltenu pominjala ili ne, ne znam. Na moj odgovor da ilegalno ne znaci isto sto i neprijateljsko jer, rekoh, i KPJ je pre rata bila ilegalna, tuzilac, ne po dobru cuveni Stojan Miletic, najpre je pocrveneo i zapenusio a potom, doslovce, poskocio, cak i izjurio iz prostorije u hodnik. Ni moj branilac, pa cak ni istrazni sudija, nisu mogli da prikriju osmeh. Ja sam ga zacudjeno posmatrala. Vise ga se nisam plasila. S. Miletic bio je mali Visinski, bez ovlascenja koja je Visinski imao.12 Na pitanja o literaturi, postavljana u razlicitim varijantama na nekoliko saslusanja, odgovarala sam otprilike isto, s tim sto sam se uglavnom zadrzavala na onome da knjige nemaju veze sa krivicnim delima koja mi se pripisuju. Zasto sam bila tako »tvrdoglava«? Izmedju ostalog i zato sto nisam mogla dati nikakav, po mom poimanju, logican odgovor a da ne pomenem neko ime. Odgovorila bih ja njima da sam knjige kupila u knjizarama, ali sam znala da bi me lako »uhvatili u lazi«. Zapravo, mogla sam i tako pa neka oni dokazuju da nisam. Ali, jednostavno se toga nisam setila.13 Pored pitanja o poreklu literature, postavljeno mi je i pitanje o Milanovom tekstu (nije mi receno da je Milanov) koji je potpisan sa IG RRP. Ali, nisu na tome insistirali.14 Rekla sam da taj tekst prvi put vidim. Bila je to moja prva laz u toku istraznog postupka. Druga laz ticala se pitanja o mom prisustvu na jednom velikom medjunarodnom skupu, uglavnom istocnoevropskih disidenata, u Esenu, pocetkom juna 1971. Mislim da me je istrazni sudija »procitao«, ali nije mogao i da dokaze da sam bila.15 Time je istrazni postupak uglavnom okoncan. Svega, mislim, 4-5 saslusanja, a mozda i manje. Nije bilo ni suocenja sa optuzenima iz »grupe«. Usledila je i optuznica koja je bila prosirena i sistematizovana verzija resenja o pokretanju istrage. Nisam se mnogo uzbudjivala zbog nje. Vise me je brinulo sto su me, takoreci, odmah po urucenju optuznice, premestili u grupnu sobu. Dok sam citala optuznicu osecala sam se, po ko zna koji put, kao da sam »ubacena« u neki teatar apsurda.16 U grupnoj sobi ima svetla, NjC je zatvoren. Kreveti imaju nekakve madrace. Ali, nisam brinula zbog »komfora«, vec zbog drugih zatvorenica. U sobi je bilo smesteno obicno 10-15 zena. Nikada pre toga nisam imala nikakav blizi kontakt sa osobama optuzenim ili osudjenim za »obican« kriminal. Sve sto sam iz silne zatvorenicke literature, koju sam do tada procitala, znala o odnosu »kriminalaca« i »politickih« govorilo mi je da sam bezbednija u samici nego u grupnoj sobi. A ni zatvorenice mi, na prvi pogled, nisu ulivale poverenje. Simpaticna mi je bila samo Zelenika, koja mi je s vrata rekla da ja »koji sigurno nisam krao, nisam se kurvao a ni ubio« mora da sam »studentkinja«. Zakljucila je to, naravno, po knjigama. Ubrzo se ispostavilo da je ona godinama prosjacila u Studentskom gradu. Prisetila sam se njenog simpaticnog nacina prosnje, pred raspust, kada je studentima dovikivala »kolege, hocemo li na matematiku«. Odusevila se kada sam se toga setila. »Led« je bio probijen. Druge zatvorenice gledale su me kao »cudo«, ali ne neprijateljski. Za dan-dva manje-vise sve su mi ispricale svoje licne price. Bar pola zatvorenica, koje sam tih 6-7 meseci upoznala, i nisu trebale da budu u zatvoru. »Moja« Zelenika dospela je u zatvor zbog uzimanja para za »gledanje u dlan«. Jedna druga, takodje starija zena, zbog kradje 200 gr kafe u samoposluzi. Ta nesrecnica jedva je hodala - tuberkuloza u poodmaklom stadijumu. Nekoliko zena bavilo se prostitucijom, doduse usput i dzeparenjem, na »stajgu«. Iako socioloskinja po obrazovanju, tada sam prvi put cula za »stajg«. Bilo je naravno i zena optuzenih za ozbiljnija krivicna dela. Najvise sam se plasila neke Silvije, optuzene za ubistvo jedne babe. Ispostavilo se da smo Silvija i ja postale »dusa« transformacije skupa zatvorenica »nase« zatvorenicke sobe u neku vrstu cudne, zanimljive i uglavnom snosljive, cak ugodne, zatvorenicke »zajednice«. Bilo je i konflikata i svadja, ali bez tezih posledica. Silviju sam naucila da cita i pise. Zavolela je Lorkinu poeziju. U dugim vecerima, nakon gasenja svetla, zene su pazljivo slusale moje tiho recitovanje pesama D. Maksimovic, Lorke, Nerude... Silvija je pricala zanimljivim i socnim narodskim jezikom »skaske strave«. Za Novu 1973. pevale smo i pesme poput one »Scepaj ga, ne daj ga, jer je muskarac«, zatvorenicku »himnu« »Na Sing Singu zastava se vije«, ali i, po mojoj zelji, »Internacionalu«. U trenutku dok smo pevale »Internacionalu« u sobu je uleteo jedan bahati nadzornik koji inace »ocima nije mogao da me vidi«. Ko zna zbog cega ga je iznerviralo bas pevanje ove internacionalne radnicke »himne«. Udario je pendrekom prvu zenu na koju je »naleteo«. Stala sam izmedju njih. Urlao je, pretio da cu ja videti »svog boga« kada mi stigne pravosnazna presuda, ali udario me nije. Ne zato sto sam ja bila neka »snaga«, vec, kao sto sam pomenula, zato sto nije smeo. Uspeo je da prekine nase zatvorenicko novogodisnje »slavlje«. Ali, nijedna zena me nije osudila zato sto smo pevale »Internacionalu«. Sve smo svojski osudjivale nadzornika. Eto, takva je bila nasa zatvorenicka zajednica.17 [ Istraga je, ocigledno, imala problema ne samo da me »uklopi u grupu«, vec i da dokaze da sam se bavila »neprijateljskom propagandom« ] |Sudanija Sudjenje je pocelo pocetkom jula. Mozda zvuci pateticno, ali osecala sam se »super«. Bila je prekinuta monotonija zatvorenickih dana. Videla sam moje optuzene drugare. Konacno sam oca i sestricu mogla normalno da zagrlim i poljubim. Uspele su da mi pridju, u nekakvoj cekaonici, i neke drugarice. U sali za sudjenje bilo je puno meni dragih i znanih lica. Sa stanovista optuzenog (optuzene) samo prisustvo takvih ljudi u sudnici mnogo znaci. Znaci i da na »slobodi« jos postoji otpor, dozivljava se i kao konkretna solidarnost, kao znak podrske i ohrabrenja, barem u smislu osude vinovnika represije.18 Sudeci sudija na nasem procesu, u okviru petoclanog sudskog veca, bio je Milivoje Djokic. Tuzilac je, sto je inace pravilo u sudskim postupcima, ostao isti. Prvooptuzenog M. Nikolica branio je tada najpoznatiji beogradski advokat za »politicke delikte« Srdja Popovic. Imsirovicev advokat bio je doajen advokature, stari beogradski advokat Savo Strugar. Tu je bio i moj branilac Vitomir Knezevic. Kao treceoptuzena, kako to vec nalaze sudska procedura, bila sam »zapostavljena« cela dva dana. Vrlo kratko sam, na pocetku procesa, sedela na optuzenickoj klupi. Od treceg dana bila sam stalna clanica »ekipe« na optuzenickoj klupi. Dva dana je moj otac pazljivo pratio sudjenje, a mog imena takoreci nigde. Krajem drugog dana sudjenja presreo je u hodniku tuzioca i upitao ga zasto sam ja uopste optuzena kada me niko ni za sta i ne tereti. S. Miletic odbrusio je mom ocu da sam ja »zapravo najopasnija, zato sto sam unistila dokaze«. Tuzilac je tokom celog sudjenja bio u »svom elementu«. Imsirovicu je bar 5-6 puta zapretio pokretanjem novog krivicnog postupka. Tako je reagovao i na njegovu zavrsnu rec odbrane. To se jos nekako i moglo ocekivati od ostrascenog sluzbenog branioca poretka. Ali, u jednom trenutku, S. Miletic »prevazisao« je cak i samog sebe: optuzio nas je, sve troje, da smo, ni manje ni vise, povezani sa Jelicevim ustasama. Ne mogu da se prisetim sta ga je »inspirisalo« za takvu izjavu, ali ta njegova optuzba ostala mi je trajno u secanju. Nekoliko sekundi, doslovce, ostala sam bez daha. Tisinu je prekinuo moj advokat. Tuzilac se nije dao »privesti sebi«. Urlao je na V. Knezevica, obracajuci mu se sa ti i nazivajuci ga Vandom (Vanda je bila u to vreme popularna bugarska prorocica).19 Predsedniku sudskog veca nije bilo lako. Ali, nisam tada mnogo o njemu razmisljala. Registrovala sam samo da je korektniji od istraznog sudije. Za mene licno najbolniji trenutak u toku sudjenja bio je kada se u sudnici pojavio jedan moj ucenik u svojstvu svedoka optuzbe. Bio je to jedini svedok u toku celog procesa protiv »opasne neprijateljske grupe«. Nekoliko meseci, uglavnom zbog para, u ocekivanju univerzitetske stipendije, radila sam naime u Centru za strucno usavrsavanje radnika PK »Beograd«. Na jednom od predavanja, nakon Milanovog i Pavluskovog hapsenja, kako je na sudjenju konstatovano, »govorila sam o socijalnim nejednakostima, dala doticnom uceniku jedan letak o tome i pozivala druge ucenike na sastanke i tribine na Filozofski fakultet«. Nesrecni ucenik dao je svoju izjavu najpre u potpuno birokratskom zargonu. Izgovorio je reci »neprijateljska propaganda«, »pozivanje«, »letak«... Kada se opustio i poceo da govori svojim recima utisak koji se mogao steci o mom predavanju bio je drukciji. Moja rekonstrukcija predavanja od pre 6-7 meseci bila je sadrzajnija, razume se, od ucenikove. Ali, koga je to uopste interesovalo u prilicno nadrealnoj atmosferi sudskog procesa? Da ne bude zabune, jesam pomenula na kraju casa, koji sam uvek zamisljala i koncipirala kao dijalog, da su studenti u protestu '68. bili protiv drustvenih nejednakosti, da je taj problem jedna od kljucnih tema o kojoj raspravljaju studenti na svojim zborovima, tribinama, o kojoj se pise u studentskoj stampi. Ali, nisam ucenike pozivala da dolaze na bilo kakve skupove. Jesam citirala neke statisticke podatke iz jednog teksta o socijalnim nejednakostima, koji je na jednom od brojnih studentskih zborova deljen. I jesam jedan primerak tog teksta dala upravo doticnom uceniku. I to je sve. Da kazem jos samo da su u tom »letku« bili sadrzani uglavnom statisticki pokazatelji o socijalnim nejednakostima u nasem drustvu. Da sam znala da ce i jednog mog ucenika DB maltretirati zbog mog predavanja verovatno bih »preskocila« celu lekciju o klasnoj i slojnoj strukturi drustva. U kontekstu kljucne teze optuznice, da smo mi, optuzeni, neprijateljska trockisticka grupa, izjave mog ucenika imale su sasvim sporednu ulogu. Pre sudjenja istraga je, ocigledno, imala problema ne samo da me »uklopi u grupu«, vec i da dokaze da sam se bavila »neprijateljskom propagandom«. Svedocenje mog ucenika bilo je jedan od »ubedljivijih« sporednih dokaza za neprijateljsku delatnost optuzenih. Drugi »dokazi« slicnog tipa i funkcije bile su recenice, neretko i reci, iz privatnih pisama, uglavnom Milanovih, upucenih njegovoj devojci. Okosnica za osudu bile su - Milanova izjava da je on napisao tekst ispod kojeg je pisalo IG RRP i da ga je pokazao samo Pavlusku (koji je to poricao), i cinjenica da je beleske na marginama tog teksta sudski vestak desifrovao kao moje (sto ja na sudu nisam priznala). I presuda je bila tu, kako-tako »sklepana«. Dvadeset prvog jula 1972. Okruzni sud u Beogradu doneo je presudu u kojoj se konstatuje da su optuzeni izvrsili krivicno delo udruzivanja protiv naroda i drzave iz cl. 117, st. 1 u vezi sa clanom 100 KZ. Milan Nikolic i Pavlusko Imsirovic osudjeni su na po dve godine strogog zatvora a ja, Jelka Kljajic, na godinu i sest meseci strogog zatvora. U presudi nije bilo, kao u optuznici, terecenja za neprijateljsku propagandu. U presudi »neprijateljska grupa« nije okarakterisana kao trockisticka, vec samo kao neprijateljska. U obrazlozenju presude pominjali su se, izmedju ostalog, i Trocki i trockisti i trockizam, ali osudjena trojka nije kvalifikovana kao trockisticka. Dosudjene kazne nisam dozivela kao velike. Samo u jednom trenutku, prilikom izricanja presude u sudnici, kada mi se ucinilo da je sudija rekao da je Pavlusko osudjen na pet godina strogog zatvora, bila sam »osamucena«. Otcutala sam sudijino pitanje da li sam razumela presudu. Zasto mi presude nisu izgledale strasno? Jednostavno zato sto sam mislila da ce biti, u drustvenoj situaciji kakva je bila, i vece. I ne samo zbog toga. Za krivicno delo udruzivanja protiv naroda i drzave minimalna propisana kazna je pet godina strogog zatvora. I u resenju o pokretanju istrage i u odgovoru na moje zalbe o pritvoru ta »stavka« o minimumu kazne se naglasavala, ili kao puka konstatacija u vezi sa jednim od krivicnih dela koja mi se pripisuju ili, jos gore, kao kljucni razlog zbog kojeg mi se ne moze dopustiti da se branim sa slobode. Ni sebe, a ni svoje drugare, nisam dozivljavala kao puke zrtve represivnog rezima. Smatrala sam da covek koji se na bilo koji nacin suprotstavlja takvom rezimu, treba da racuna s tim da postoji velika verovatnoca da ce biti i osudjen. Razume se, ako se rezim pre toga ne promeni. U prvih desetak dana u samici »odrezala« sam sebi kaznu od pet godina, a mojim drugarima godinu-dve vise. Nisam se ni nadala tome da ce oni koji su nas uhapsili odustati od optuzbi, a nije mi ni padalo na pamet da sud moze izreci kaznu ispod zakonski propisanog minimuma. Kada mi je moj advokat rekao da zakonom propisana minimalna kazna za odredjeno krivicno delo nije, po pravilu, odlucujuca pri odmeravanju kazne, nisam mu poverovala. Ne zato sto nisam imala poverenja u njega vec zbog toga sto sam bila uverena da me on samo tesi. Ni danas mi nije jasna logika izricanja kazni ispod zakonski propisanog minimuma. Kada o dosudjenoj mi kazni nisam razmisljala iz perspektive represivni rezim-optuzba, vec iz ugla sta sam stvarno cinila i koliko je to sto sam cinila stvarno bilo opasno po rezim, kazna mi je izgledala isuvise visoka. U samici su mi se cesto »vrzmale« u glavi misli sto bar ne napisah nesto, sa stanovista rezima, subverzivno. Kada sam, nakon izlaska iz zatvora, saznala za »slucaj« Lazara Stojanovica, tj. za cinjenicu da je osudjen zbog svog filma »Plasticni Isus«, »zavidela« sam mu.
|Odjeci i reagovanja Iako u presudi nismo »figurirali« kao trockisticka trojka, za rezimske medije smo to i dalje bili. Kao i samo hapsenje i sudjenje i to je bilo po politickom nalogu. Ne mislim da se radilo o nekom direktnom nalogu u smislu »moras pisati tako i tako«, ali podobni autori su nepogresivo osecali kako o sudskom procesu i osudjenima treba pisati. Upecatljiv utisak na mene ostavila su dva teksta o nasem sudjenju: novinarski tekst Vuka Draskovica pod nazivom »Trockisti i kazna«, objavljen u NIN-u neposredno nakon zavrsetka sudjenja, i razmisljanja o Trockom, trockizmu i »nasim trockistima« Vasilija Kalezica pod nazivom »Pojava Trockog u novim uslovima«.20 Draskovicev tekst pisan je tako tendenciozno, iz policijskog ugla, da sam, dok sam ga u zatvoru citala, pomislila »kako neko bas toliko moze da preteruje«. Zapamtila sam ovo ime. Draskovic je tokom 1972. bio i u redakciji policijske Revije 92. Napisao je i sredinom te godine ne manje tendenciozan tekst protiv »nacionalisticke grupe« na celu sa Slobodanom Suboticem, koji je pre hapsenja bio predsednik Advokatske komore Srbije. Vise se ne mogu precizno setiti da li je Draskovicev napad na trockiste objavljen u NIN-u pre ili posle napada na nacionaliste, ali secam se da su ova dva njegova teksta objavljena u kratkom vremenskom razmaku. Okosnica Draskovicevog teksta protiv osudjenih »trockista« bila je dokazivanje da se radi zaista o trockistima, a u prilog tome nacitirao se delova pisama nadjenih kod osudjenih, prilikom pretresa, pre svega kod M. Nikolica. Ni na trenutak se nije upitao da li se na sadrzaju pisama koje neko upucuje devojci, prijateljima, poznanicima... moze temeljiti optuzba ili presuda za bilo sta. Nije mu palo na pamet da se time kao »politicki delikt« inkriminise ne samo javno iskazano misljenje, vec i cisto privatno razmisljanje, dakle misljenje koje, po prirodi stvari, ne utice ni na koji nacin (ili jos ne) na sferu javnog zivota. U Draskovicevom tekstu nema ni reci o tome sta su na sudjenju govorili optuzeni i njihovi advokati. Samo se s odobravanjem, ili da budem blaza, razumevanjem, konstatuje da je tuzilac najavio novi krivicni postupak protiv P. Imsirovica, zato sto je on tvrdio da u ovoj zemlji ne postoji »vlast radnicke klase«. Drugi tekst, Kalezicev, daleko je sofisticiranija i, istovremeno, sira optuzba, ne toliko na racun osudjenih trockista i onih koji ce biti optuzeni - autor zna da su jos neki studenti pod prismotrom vlasti - vec na racun sire drustveno-kulturne situacije u kojoj je moguce da jedan Predrag Vranicki pise obimnu studiju o Trockom kao marksisti i revolucionaru, da je objavi u Pradzisu i kao uvodnu studiju za Izabrana dela Trockog, koja je tokom 1971. pocela da objavljuje rijecka izdavacka kuca »Otokar Kersovani«. V. Kalezic se u pomenutim clanku »cudi« kako to da tako renomirani naucnik i filozof poput Vranickog moze da napise tako »feljtonisticki i nenaucni tekst« o Trockom. U svom clanku, koji ima formu dnevnickih beleski, on poducava Vranickog da se o tome ko je Trocki i ko su i sta su trockisti i trockizam najbolje moze obavestiti ako procita Proleter. I navodi desetak naslova iz tog predratnog partijskog glasila. Malo mu smeta ostra terminologija, sadrzana i u samim naslovima, ali, tvrdi, istina je ipak tu, a terminologija je stvar vremena. I, na kraju, Kalezic maltene otvoreno trazi preduzimanje represivnih mera protiv svih koji o Trockom pisu i(li) govore kao o marksisti i revolucionaru. Ali, da ne bude da uobrazavam ili preterujem citiracu nekoliko zavrsnih recenica iz Kalezicevog teksta. Citat: »Ako se o Trockom kod nas pise da je 'superioran intelektualac-marksista', da je 'bio marksista i revolucionar do kraja svog zivota', da je bio 'simbol revolucije' i tako dalje i tome slicno, ako 'i danas dio revolucionarnog pokreta usvaja Trockijevo ime za oznaku svoje organizacije', onda nije logicno zasto bi se jedna nasa studentska grupa, koja tako misli o Trockom i 'usvaja njegovo ime za oznaku svoje organizacije' sudski gonila, hapsila i kaznjavala, i predstavljala opasnost za nas poredak, dok drugi, koji Trockog velicaju, ne dozivljavaju ni normalnu, kurtoaznu kritiku svojih spisa«. Osude sudjenja, tj. kaznjavanja nas, osudjenih studenata, dolazile su - kao sto sam i ocekivala - sa stranica Filozofije. Pored beogradskih praksisovaca sudjenje i kazne osudio je i Dobrica Cosic. Secam se i jednog teksta u Tribuni, listu ljubljanskih studenata, u kojem se o optuzbama i procesu pisalo vrlo profesionalno, uz osudu inkriminisanja misljenja. Dok sam bila u zatvoru, u periodu izmedju izricanja prvostepene presude i cekanja pravosnazne presude, tj. presude Vrhovnog suda Srbije, u oktobru 1972, smenjeni su sa politicko-partijskih funkcija partijski liberali. Neki su, sto pre sto kasnije, dali ostavke. Ne mogu reci da sam saosecala sa njima, ali tom unutarpartijskom obracunu nisam se ni radovala. Iz mog licnog ugla posmatrano, oni su dok su bili na vlasti bili uglavnom izvrsioci Brozovih politickih naloga. Unutarpartijske razlike ocigledno su postojale, ali su »prljave« poslove, tj. represivne mere protiv aktivista i kriticara drustva nakon studentskog protesta '68, sve do svog silaska sa vlasti, obavljali i liberali. Znala sam, tj. pretpostavljala, da ce posle smene »liberala« biti jos gore. I bilo je. Nije to bilo tesko pretpostaviti. Svako ko je iole pratio ono sto se dogadja na politickoj sceni znao je da iza svih represivnih mera stoji zapravo konzervativni partijski vrh na celu sa J. Brozom.21 [ Studentski protest 1968. i masovni drzavni teror krajem 40-ih i pocetkom 50-ih godina bili su »dogadjaji« koji su najvise uticali i na brojnost i na profil disidentstva ] |Masovna represija Na udaru razlicitih formi istrazno-sudske represije bile su mnoge osobe. Pomenucu samo neka imena koja do sada nisam navela: Boza Borjan, Danilo Udovicki, Ljiljana Mijanovic, Vladimir Mijanovic (po drugi put), Lazar Stojanovic, Bozidar Jaksic, Mihailo Djuric, Dragoljub Ignjatovic, Zoran Djindjic, Pavle Rak, Misa Stojanovic, Vladimir Palancanin, Jovo Vukelic, Srdja Popovic... Pominjem ovde samo osobe, uglavnom iz Beograda, koje koliko-toliko poznajem. Sudjenje Srdji Popovicu najapsurdnije je sudjenje u periodu o kojem govorim, a mislim i u mnogo sirem vremenskom razdoblju. On je, u Valjevu, sudjen zbog odbrane jednog od svojih branjenika, pesnika Dragoljuba Ignjatovica. S. Popovic optuzivan je, sudjen i osudjen zato sto je nastojao da dokaze, na osnovu relevantnih dokumenata i naucnih tekstova, da tvrdnje njegovog klijenta nisu neistinite, tj. da ne mogu biti predmet krivicnog dela sirenja laznih vesti. Svrha ovog sudjenja bila je, ocigledno, ne samo zaplasivanje onih koji imaju negativan stav prema rezimu i(li) sistemu, vec i malog broja advokata koji se usudjuju da brane takve osobe. Zatvorska kazna S. Popovicu preinacena je u uslovnu. U disidentskim krugovima svima je bilo jasno da je S. Popovic sudjen i osudjen kao advokat »politickih«.22 Sudski mehanizmi represije u tim godinama nisu bili i jedini. Pominjala sam vec pritiske na redakcije casopisa. Nakon smene partijskih liberala sve se odvijalo po »skracenom postupku«. Najvise muke nova politicka oligarhija imala je sa »nepodobnim« profesorima sa Filozofskog fakulteta. I pored sveg truda nisu mogli da ih izbace sa Fakulteta, i pored podrske nekih tada uticajnih profesora, u skladu sa pravilima »samoupravnog odlucivanja«. Skupstina Srbije morala je da donese poseban Zakon o stavljanju na raspolaganje osmoro nepodobnih profesora i asistenata. Jedan broj studenata bio je pred donosenje tog zakona sklon aktivnoj formi protesta, tj. organizovanju nekih oblika demonstracija. Profesori i asistenti koji su bili na udaru represivne vlasti bili su protiv toga. Secam se, kao kroz maglu, da su neki od profesora na udaru izrazavali spremnost da odu sa Fakulteta ukoliko vlast obustavi sve krivicne i prekrsajne postupke protiv studenata. Secam se da sam takvim izjavama bila razocarana. Ali, u prolece 1975. i nije bilo bas mnogo studenata spremnih na aktivniji oblik protesta.23 Na meti politicke represije profesori i asistenti nisu se nasli samo u svojoj nastavnickoj funkciji. U Institutu za sociologiji pri Filozofskom fakultetu ugasen je, tacnije receno nasilno prekinut jedan dobro koncipiran i, po mom misljenju, odlican istrazivacki projekt o revolucijama 20. veka i klasnoj strukturi jugoslovenskog drustva. Jedna od rasprostranjenih, iako teze vidljivih formi represije, u tom periodu, imala je kao »ciljnu grupu« studente sociologije i filozofije, i to ne samo one koji su bili studenti u vreme studentskog protesta. Kao bibliotekarka na Filozofskom fakultetu uverila sam se, na osnovu licnih prica u koje se nije moglo sumnjati, da su diplomirani sociolozi i filozofi imali velikih problema da se zaposle samo zato sto su sociolozi i filozofi. Posebne probleme imali su oni koji su studirali 1968. Znam da su neki od tih ljudi na jedvite jade dobijali posao na odredjeno vreme, i to da bi radili kao fizikalci. Sociolozi i filozofi, narocito u unutrasnjosti, bili su sumnjvi i kada su se bavili necim u okviru struke. Sredinom 70-ih »moralno-politicka podobnost« bila je skoro obavezna stavka u konkursima za zaposljavanje na bilo koje radno mesto. U tim mucnim godinama nemali broj ljudi se uclanio u partiju samo zato da bi mogao da se bavi onim cime je zeleo da se bavi. Za osudjivane disidente uclanjivanje u partiju bila je nemoguca i ponizavajuca solucija. To ni u kojem slucaju ne bi mogla biti puka formalnost. Rezultat svih represivnih mera u toku prve polovine 70-ih bio je atomizovanje otpora i iscezavanje svake forme alternativne javnosti, tacnije ucutkivanje ili stavljanje pod kontrolu gotovo svih propusnih »kanala« iskazivanja kritickog misljenja. Ugasen je Pradzis, ugasena je Korculanska letnja skola, prestala je da izlazi Filozofija...Ukinuti su FOS-ovi, studentske organizacije su prikljucene, u organizacionom smislu, omladinskim organizacijama. Disidentski odgovor na drustvenu situaciju i klimu sredinom 70-ih godina bio je, u Beogradu, Otvoreni univerzitet, ali to je vec druga, nova tema. U Jugoslaviji, onoj bivsoj, disidentstvo kao forma otpora postojalo je, ako ne pre, a ono sasvim sigurno od sredine 50-ih godina. Ali, postojalo je kao cinjenica koja je iritirala, uznemiravala, ozbiljno zabrinjavala vlast, ali ne i kao pokret koji bi mogao da ugrozi partijsku drzavu, kao sto se to dogodilo, na primer, u Poljskoj i Cehoslovackoj. Zasto disidentski otpori u Jugoslaviji nisu prerasli u masovni i demokratski pokret protiv rezima i(li) sistema partijske drzave i drustva? Odgovor nije jednostavan. Potpuniji odgovor podrazumeva temeljnu analizu odnosa drustvo-vlast-disidentstvo (disidenti). Ipak, pojednostavljeno receno, niti je stvarnost eksplicitnije stremila ideji radikalno drukcijeg drustva, u bilo kojoj varijanti, niti su ideje promene drustva, odnosno oni koji su ih zastupali, uspevali da uspostave »kopcu« sa latentnim i(li) manifestnim nezadovoljstvima unutar radnicke klase, seljastva i nastajuceg srednjeg sloja. Studentski protest 1968. i masovni drzavni teror krajem 40-ih i pocetkom 50-ih godina bili su »dogadjaji« koji su najvise uticali i na brojnost i na profil disidentstva. Izmedju ljudi iz ta dva »kruga« disidentstva nije postojala, koliko ja znam, nikakva neposredna, socioloski i politicki relevantna komunikacija. Sticajem drustvenih okolnosti disidentstvo je imalo najveci odjek u javnosti dve-tri godine nakon smrti J. Broza. Dela upornih stradalnika masovnog drzavnog terora i dela drugih o tome ulazila su lagano u sferu javnosti, neka su objavljivana, a ponesto je kruzilo u formi samizdata, i to bez onog opterecenja koje su disidenti imali u prethodnom periodu kada su citali i razmenjivali »zabranjenu literaturu«. U samizdatskom »izdanju« citane su i neke druge knjige i radovi, na primer, Ispljuvak pun krvi Zivojina Pavlovica, pisca i rezisera, o studentskom protestu '68, zabranjena knjiga Nebojse Popova o socijalnim sukobima, neka Djilasova dela, objavljena na srpskohrvatskom u inostranstvu... Ozivele su i neke tribine, omladinski casopisi i listovi (NON, Mladost). Slovenacka Mladina citana je i davana na citanje ne samo u disidentskim krugovima.
|Autorka je asistentkinja na Filozofskom fakultetu u Beogradu ______________________ 1 Ovaj tekst nema karakter konkretne istorijsko-socioloske analize. Za takve analize potrebno je studiozno proucavanje odnosa autoritarna vlast-otpori. Gradje za analizu, razmisljanja, temeljnijih istrazivanja pojedinih perioda ima vec dosta, ali celovite, temeljne analize disidentstva u jugoslovenskom partijskom drustvu, kao i komparativna istrazivanja disidentstva u razlicitim tipovima i periodima partijskih drustava »real-socijalizma«, po mom misljenju, tek predstoje. U ovom tekstu iznosim samo neku svoju skicu za moguca celovita istrazivanja, neka promisljanja o disidentskim iskustvima drugih i sopstvenom, neka razmisljanja o oblicima, dometima i ogranicenjima ove forme otpora autoritarnoj vlasti. 2 O arbitrarnosti hapsenja i sudjenja recito govori podatak - saopstio ga je na IV plenumu CK SKJ A. Rankovic - da je »na primer u toku 1949. godine od ukupnog broja hapsenja koje je izvrsila UDBA 47% neopravdanih, to jest po zavrsenoj istrazi ljudi su pusteni iz istraznog zatvora ili ispod sudjenja« (Komunist, 2-3/1951). 3 O tome kako zatvorske godine postaju bez-vreme ubedljivo i s bolom svedoci Nadezda Mandeljstam u knjizi Nada i strah, opisujuci svoje napore da od bivsih osudjenika sazna za poslednje godine i dane svog supruga, pesnika Osipa Mandeljstama. 4 Ubrzo nakon okoncanja studentskog protesta saznala sam da su neki radnici koji su nam se prikljucili otpusteni sa posla. 5 U studentskim pobunama sirom sveta 1968, i godinama nakon toga, Ce Gevara je bio uzor revolucionara, za mnoge najveci. Za razliku od zapadnih zemalja, u Jugoslaviji nisu bili revolucionarni uzori ni Mao Cedung ni Kastro. 6 Imala sam u vidu, pre svega, neka razmisljanja profesora Lj. Tadica o humanistickoj inteligenciji i drustvenoj kritici kao supstitutu naprednih drustvenih kretanja u drustvima u kojima je proleterska avangarda postala konzervativna politicka elita, i gde je radnicki pokret izgubio vitalnost istorijskog subjekta. 7 Moje izlaganje na Korculanskoj letnjoj skoli pod nazivom Prilog kritici jugoslovenske pradzis-filozofije, u pisanoj formi, i na srpskohrvatskom i na nemackom, zavrsilo je u arhivama SDB-a. Tekst mi je oduzet uz mnostvo drugih stvari prilikom hapsenja. Rekonstrukciju svoje tadasnje kritike izvrsila sam na osnovu beleski o pradzis-filozofiji koje su bile okosnica mog izlaganja na jednoj od sesija Otvorenog univerziteta (koliko se secam, bilo je to 1977). Na Korculanskoj skoli i neposredno nakon toga reakcije na Milanovo i moje izlaganje bile su razlicite. Navescu, bez komentara, neka reagovanja. Rudi Supek, neposredno nakon nasih izlaganja, u »zvanicnom« delu programa, okvalifikovao je nasa istupanja kao neprimerena, bezrazlozna i staljinisticka u sustini. Gajo Petrovic, ne secam se da li istog dana ili sutradan, nas istup ocenio je kao pledoaje za dijalog o otvorenim pitanjima unutar kriticke marksisticke teorije i prakse. Izvan »zvanicnog« programa Korculanske skole izrazito negativan odnos prema, pre svega, mom izlaganju imao je Lj. Tadic. U jednom uzem krugu, druzenju zapravo, rekao je da je konsekvenca mog insistiranja na konkretnoj kritici jugoslovenskog drustva reduciranje kriticke misli na akcione pamflete i parole. Pozvao se, pri tom, na odgovore koje je Adorno davao buntovnim studentima Slobodnog univerziteta u Berlinu. Drugi njegov prigovor (koji me je zaista zaboleo) bio je da su moju i Milanovu kritiku vlasti iskoristile za jos jedan napad na praksisovce. Gotovo sam sigurna da se secam imena coveka koji je u Politici objavio tekst cija je sustina otprilike da su studenti napali profesore-praksisovce na Korculi. Ali, nisam sasvim sigurna i necu navesti ime tog tada mladog coveka. Vecina reagovanja bila je pozitivna, ili u smislu saglasavanja sa nekim stavovima, ili, jos cesce, u smislu u kojem je govorio G. Petrovic. Vecina mojih profesora, beogradskih praksisovaca, smatrala je da diskusiju treba nastaviti u okviru Filozofskog drustva, na tribini i sl. 8 Politicari i partijski i partijini intelektualci izbegavali su da govore o strajkovima, koje su inace, kad bas nisu mogli izbeci da o tome nesto ne kazu, nazivali obustavama rada. O strajkovima u jugoslovenskom drustvu medju prvima su pisali, u drugoj polovini 60-ih godina, Nebojsa Popov i Neca Jovanov. 9 Milan mi je taj svoj tekst pokazao negde u jesen 1971. »Izgrdila« sam ga (nisam bila jedina) sto s tim »setka« po gradu, ali sam tekst procitala i na marginama ispisala (trudila sam se, namerno, da »izmenim« rukopis) primedbe i napomene u kratkoj, sturoj formi, ponegde samo u formi znaka pitanja. Neke primedbe bile su sustinskog karaktera. U to vreme sam vec bila donela odluku, tj. prelomila nekako u sebi, da je formiranje revolucionarne partije neophodno. Neke rezerve su i dalje postojale, i dalje nisam znala kako, ali - odluka je bila tu. 10 Ni danas mi to nije jasno. Moguce je da je prica o trojkama trebalo da potencira »duboku ilegalu i konspirativni karakter nasih trockista«, tj. da ih u ocima javnosti ucini sto je moguce opasnijim. Moguce je da su tadasnji tuzitelji ponavljali neke ranije (predratne) modele napada na trockiste ili »trockiste«. Mozda je tu bilo i samoprojekcija, tj. pripisivanja »trockistima« nekih formi ilegalnog delovanja predratne KPJ... Ali, moguce je i da su nalogodavci napada na trockizam imali u vidu i cinjenicu, na osnovu obavestenja od SDB-a, da bi za iole veci broj osoba optuzba za »neprijateljsko trockisticko udruzivanje« bila tesko »dokaziva« na iole uverljiv nacin. I njima je, pretpostavljam, moralo biti jasno da je vreme »dahauskih procesa«, na primer, stvar proslosti. U prilog ovakvog tumacenja govori cinjenica da vlasti nisu uspele, iako su pokusale, da izmontiraju drugu »trockisticku trojku«. 11 Dvojici mojih kolega sa sociologije, Marku Vukovicu i Dusku Stuparu, otvoreno sam rekla da ih smatram saradnicima DB-a. Nakon toga, druzenja su prestala. Dusko Stupar »dogurao« je do zamenika ministra MUP-a Srbije. Sa te funkcije otisao je zbog »nekih propusta«, navodno davanja nekih »poverljivih materijala« Dragisi-Buci Pavlovicu u vreme cuvene Osme sednice CK SKS. Danas je, koliko znam, biznismen u Rusiji. Obojica su, mogu to reci mirne savesti, profitirala na studentskom protestu '68. I jednom i drugom pomagala sam oko spremanja ispita sve dok mi se nisu »otvorile oci«. Marko mi se svim i svacim, u nekoliko navrata, prilikom slucajnih susreta, zaklinjao kao i prvi put kada sam ga »napala« da ne radi za SDB. »Ocinkario« mi ga je Stupar pocetkom 80-ih godina. Rekao mi je da mu je on licno, odavno, nasao mesto u SDB-u Beograda. A zamenik ministra unutrasnjih poslova Srbije dao mi je casnu rec da sa mojim hapsenjem nema nista. Mozda oni zaista i nisu imali »veze« sa mojim hapsenjem ali nesporna je njihova uloga, veca ili manja, u represiji koja je usledila nakon studentskog protesta. 12 Stojan Miletic, nakon naseg sudjenja unapredjen je u zvanje zamenika republickog javnog tuzioca. 13 P. Imsirovic porucio mi je preko mog advokata da kazem da sam knjige dobila od njega. Uzasnula sam se i od same pomisli na to. Nisam tada znala da je on na pitanje odakle mu »inkriminisana literatura« odgovorio cinicno da mu je »neki covek na stanici dao kofer da ga na trenutak pricuva dok kupi kartu a onda se vise nije pojavio«. A u koferu »ispostavilo se, sve same knjige«. 14 Na sudjenju je vestak izneo svoj strucni sud da je rukopis na marginama tog teksta moj. Naivno je verovati da je on to ucinio tek na sudjenju u toku tzv. dokaznog postupka. Ali, i on je »sirot« imao problema u desifrovanju reci i sklopova reci. Nakon ocene da je rukopis ispisan, citak itd. procitao je da na jednom mestu pise »naucna umetnost«. I ja i svi branioci »zakacili« smo se za to. 15 U Esenu sam bila. Iz Beograda je krenulo nas cetvoro, iz Zagreba troje. Samo je Pavlusko za to optuzen. »Nesrecne« vozne karte propale su mu kroz pocepan dzep sakoa i tu ostale sve do pretresa. Da sam priznala da sam bila, istrazni sudija i tuzilac ispleli bi od toga mnogo vecu laz, a kazna bi najverovatnije bila veca. Istrazni sudija, inteligentan i pronicljiv covek, po "nosu" mi je video da lazem. Rekao mi je "pogledajte me u oci i dajte casnu rec da niste bili u Esenu". Ucinila sam to, kao sto rekoh, ne bas ubedljivo. Uz svu iskrenost i, eventualno, retoricku ubedljivost, ne bih mogla ni sudiju, a kamoli tuzioca da uverim da je svako od »nas« koji smo bili u Esenu bio to u svoje ime, a ne u ime neke »grupe«. 16 Jedino sto me je u vezi sa optuznicom pogodilo bio je jedan tekst u NIN-u pod naslovom »Tajne nasih trockista«. Nisam sigurna koji ga je novinar napisao. Ne mogu da ga pronadjem u nekoj svojoj maloj »zatvorenickoj dokumentaciji«. Ali, i danas se secam da je tu »trockisticka trojka« maltene otvoreno optuzena za »planiranje gradske gerile«. I to sve na osnovu toga sto je kod Milana prilikom pretresa nadjena i jedna knjiga na tu temu. 17 Jedna politicka zatvorenica, Ljubica Zivkovic, pricala mi je, na osnovu svojih iskustava u KPD »Pozarevac« da su joj kriminalke pravile probleme. Nisam sigurna kako bih se ja snasla u ogromnoj prostoriji sa 50-60 zena samo u spavaonici. Verovatno bih se osecala kao »izgubljen slucaj«. 18 Jedna od konsekvenci sistema selektivne represije, pa cak i masovnije, jeste i to sto lica koja su na direktnom udaru represivnih mera nikada ne ostaju bez neke vrste podrske. Sigurna sam da bi nama, i ne samo nama, bila izrecena daleko veca kazna da je sala bila prazna ili, kao sto se dogadjalo krajem cetrdesetih i sve do sredine pedesetih godina, »napunjena« policajcima u civilu. 19 Iz ovog rada vidi se da sam na neki nacin »fascinirana« tuziocem. Neke socioloske napomene u vezi sa ovakvim tipom karaktera i vrsenja uloga vec sam navela. Da imam knjizevnog dara, S. Miletic bi bio jedan od kljucnih likova u nekoj mojoj zatvorskoj drami apsurda. U vezi sa tuziocem pomenucu samo jos jedan detalj. Kada smo mu jedna moja drugarica i ja, bar 6-7 meseci nakon mog izlaska iz zatvora, dobacile »Ua, tuzilac!«, vijao nas je po ulicama Starog grada bar stotinak metara. 20 Kalezicev clanak objavljen je u casopisu Savremenost, 3/'72, str. 71-90. 21 Nisam ocekivala ni da ce smenjeni liberali postati opozicionari. Retko ko je to od njih ocekivao. Posle Djilasa, retko ko je iz vrhova vlasti postao disident. Koliko ja znam, samo D. Cosic. Nije to postao ni A. Rankovic, ni Slavka Dabcevic-Kucar, ni Luka Tripalo. Nisu to postali ni M. Nikezic, L. Perovic, K. Popovic... 22 Vec pocetkom 70-ih godina u disidentskim krugovima pominjao se, sto saljivo sto ozbiljno, rimovani slogan: »Svud zidovi, nigde nema vrata, zovite mi Srdju advokata«. 23 Negde sredinom marta 1975. dvojica SDB-ovaca dosli su u »moj« stan - stanovala sam tada u iznajmljenom stanu Vlade i Ljilje Mijanovic - da me vode na informativni razgovor. Tada sam vec bila »iskusna politicka« i nije mi padalo na pamet da s njima bilo gde razgovaram. Iako sam bila tik pred porodjajem, oni su bili uporni. Rekli su mi da imaju informacije da sam organizovala potpisivanje peticije u prilog osmorice profesora. Tek kada sam se setila da im kazem da sam na bolovanju, odustali su od prisilnog odvodjenja na informativni razgovor. Sto je najcudnije, ni tada, a ni kasnije, nisam mogla da se setim neke takve peticije. Ja sam, sve dok se nisam razbolela, bila za neku vrstu strajka. Nakon toga DB-ovci vise nikad nisu pokusali da me zovu i privode na »informativni razgovor«. #Evropa u balkanskom ogledalu ~ ^Evropa u balkanskom ogledalu

Osnovni problem sa formiranjem nacionalnih drzava na Balkanu je u tome sto nove drzave, pozajmljujuci zapadne modele, nastoje da usvoje etnicku definiciju nacionalnog (zasnovanu na istorijskim, lingvistickim, religijskim kriterijumima) i centralizovani »jakobinski« koncept drzave

Zak Rupnik
Dvadeseti vek zapoceo je u Sarajevu, izbijanjem Prvog svetskog rata. Zavrsio se ne samo padom Berlinskog zida nego i povratkom rata u Sarajevo. Sudbina Bosne i, sire gledano, rizici povezani sa posthladnoratovskim komadanjem Istocne Evrope predstavljali su najneposrednije obezvredjivanje toliko najavljivane prilike za »novi svetski poredak«. Medjutim, ona je istovremeno posluzila i da podseti da Sarajevo 1994. godine nije Sarajevo 1914. godine: niko ne bi pokrenuo Treci svetski rat zbog Bosne. Oba ova aspekta ogledala su se u medjunarodnom odgovoru na ratove tokom raspada Jugoslavije koji je varirao izmedju mesanja i nemesanja, izmedju principijelnosti i realizma (koji je cesto upotrebljavan kao drugo ime za cinizam) - i oba su implicitno zasnovana na metaforama o prelomnom stolecu ili na stereotipima o Balkanu: za neke »buretu baruta Evrope« ili »nedostojnog kostiju jednog pomeranijskog brigadira«, prema kancelaru Bizmarku i izvesnom broju njegovih sledbenika s kraja veka. Slicno tome, uspeh ili neuspeh medjunarodnog reagovanja razlicito su ocenjivani u zavisnosti od ciljeva i ocekivanja. Ako je glavni cilj bio nemesanje u jedan lokalni sukob koji je tesko kontrolisati, sprecavanje njegovog sirenja po Balkanu i preko njegovih granica, obezbedjivanje humanitarne pomoci i, konacno, nametanje resenja iscrpljenim zaracenim stranama, onda se moze govoriti o relativno uspesnom delovanju na ogranicavanju stete. Medjutim, ako u pitanju nije bilo nista drugo do izgled posthladnoratovskog poretka u Evropi, sposobnost Zapadnih demokratija da sprovedu svoje samoproklamovane principe medjunarodne spoljne politike, kredibilitet medjunarodnih organizacija kao sto su OEBS, Ujedinjene nacije i Evropska unija, u ocuvanju bezbednosti, i, konacno, kohezija i kredibilitet Atlantskog pakta, onda rec neuspeh (mora se priznati relativan, imajuci u vidu privremen prestanak borbi obezbedjen Dejtonskim sporazumom) ostaje prikladna. »Da li smemo da dozvolimo da ovi balkanski ratovi prodju, a da bar ne pokusamo da izvucemo neke pouke iz njih, ne znajuci da li su oni bili dobro ili zlo, kao ni da li ce sutra ponovo da izbiju i da zauvek nastave da se sire?«1 pitao je predsedavajuci Medjunarodne komisije za Balkan, francuski senator d'Esturnej de Konstan 1914. godine. Napomenuo je i da je Komisijin izvestaj mogao nositi prikladan naslov »Podeljena Evropa i njeni demoralizujuci potezi na Balkanu«. Njegove reci tada nisu dospele do mnogih citalaca; 1914. godine ljudi su bili zauzeti drugim »obavezama« oko Balkana. Ali, to pitanje ostaje, i moze ponovo biti postavljeno kao upozorenje onima koji, u svetlu poslednjeg rata, u bivsoj Jugoslaviji razmisljaju o lekcijama iz ovog sukoba i njegovom znacaju za novu Evropu.2 Istorija medjunarodnog odgovora na rat prilikom raspada Jugoslavije sada je obimno dokumentovana.3 Ono sto pada u oci je uznemiravajuca slika, ciji znacaj prevazilazi okvire balkanske tragedije. Prvo, kada se radi o kljucnim pitanjima bezbednosti, moze se ozbiljno posumnjati u postojanje takvog jednog entiteta kao sto je medjunarodna zajednica.4 Bitne su samo vodece sile, njihovi interesi i sposobnosti, njihova rivalstva i njihova sposobnost da saradjuju. Da pojasnimo, medjunarodni forumi ili institucije postoje, a slucaj Bosne je, pored jos nekih, otkrio pojavu necega sto je nalik medjunarodnom javnom mnenju o humanitarnim pitanjima. Naravno, velikim delom zahvaljujuci globalnom uticaju zapadnih medija, cime se takodje stvara iluzija (ili cak zabluda) o postojanju »medjunarodne zajednice«, predstavljene u obliku nadnacionalnih organizacija koje su u stanju da obezbede ili nametnu resenja. Prema tome, kritiku zbog neuspeha ovih organizacija da sprece ili zaustave vojni sukob trebalo bi, u stvari, uputiti onim drzavama koje ih cine (SAD, Rusija, Britanija, Francuska, Nemacka). Drugo, nemoc »medjunarodne zajednice« (i institucija koje je predstavljaju) postala je sve ociglednija zbog nacina na koji se pristupalo ratu u bivsoj Jugoslaviji kroz citav niz medjunarodnih ujedinjujucih tela. Prvo je bio KEBS (danas OEBS), posle usvajanja Pariske povelje u novembru 1990. godine i stvaranja njegovog Centra za sprecavanje sukoba, koji na kraju nije sprecio nista. Potom, u vreme izbijanja rata, krajem juna 1991. godine, Evropska unija nastupila je kao posrednik u traganju za jedinstvenom spoljnom i bezbednosnom politikom, samo da bi otkrila da tako nesto jos ne poseduje. Pocetkom 1992. godine, diplomatija UN, koju je predstavljao Sajrus Vens, preuzela je vodecu ulogu, postigavsi prekid vatre kroz pregovore izmedju Srbije i Hrvatske, da bi za samo nekoliko meseci prikazali ogranicenost dometa UN da ocuvaju mir u Bosni i Hercegovini. Konacno, tek kada je kriza u Bosni prouzrokovala ozbiljnu napetost preko Atlantika, ukljucujuci i pretnju samom kredibilitetu Atlantskog Pakta, NATO je, tokom 1994-1995. godine, pod vodjstvom SAD, preuzeo zavrsnu fazu sukoba. Trece, Ricard Holbruk je Bosnu opisao kao »najvecu kolektivnu katastrofu za Zapad u poslednjih trideset godina«. Bosna je sigurno izazvala ozbiljnu napetost izmedju SAD i njihovih evropskih saveznika, krizu koja je splasnula, ali nikako nije okoncana. U stvari, postoji vidljiv raskorak izmedju situacije u vreme izbijanja konflikta 1991. godine, kada su SAD delile brigu Evropljana za ocuvanje Jugoslavije i bili srecni da njima prepuste najvecu odgovornost za ovaj evropski sukob (»U ovoj borbi mi nemamo psa«, kako je to rekao drzavni sekretar Dzejms Bejker)5 i njegovog krajnjeg ishoda u Dejtonu, novembra 1995. godine, koji je sirom sveta, a posebno na Balkanu, shvacen kao trijumf americke snage i zasenjivanje njihovih evropskih saveznika. To je opsti kontekst u kojem treba sagledavati evropske odgovore na balkansku krizu. [ Pokusaju da se balkanski problem tretira odvojeno od Evrope ipak bi trebalo suprotstaviti jedno intelektualno i politicki utemeljeno obrazlozenje ] |Evropske predstave i politika na Balkanu U svom uvodu za reprint Izvestaja Karnegijeve komisije iz 1914. godine o Balkanu, Dzordz Kenan opisao je Balkan kao »mesto prodora neevropskih civilizacija koje je do danas nastavilo da cuva mnoge od svojih neevropskih osobina, ukljucujuci i neke koje se u danasnji svet uklapaju jos manje nego sto su se uklapale u svet od pre 80 godina«.6 Grozote pocinjene tokom necega sto su ponekad nazivali »Trecim balkanskim ratom« u ovom veku, idu u prilog istorijskim analogijama i tu postoji zapanjujuci kontrast izmedju Evrope koja se ujedinjuje, Evrope naprednih demokratija iz kojih je rat proteran, i nacionalistickih sukoba u bivsoj Jugoslaviji. Pokusaju da se balkanski problem tretira odvojeno od Evrope ipak bi trebalo suprotstaviti jedno intelektualno i politicki utemeljeno obrazlozenje. Pre svega, zato sto je ne tako davno i ostatak Evrope doziveo slicne uzase i na kraju ih prevazisao. Glavna razlika izmedju Centralne Evrope i Balkana danas, ne moze se objasniti samo time sto cemo obratiti paznju na razlicitosti izmedju istocnog i zapadnog hriscanstva ili izmedju suprotstavljenih zaostavstina habsburskog ili otomanskog carstva. Takodje je vazan podatak da ono sto danas nazivamo »etnickim ciscenjem« na Balkanu, u Centralnoj Evropi »sprovedeno« je tokom Drugog svetskog rata ili neposredno posle njega: unistenje jevrejskih zajednica i proterivanje Nemaca. Balkan moze biti prilicno na periferiji Evrope, ali njegova nekadasnja kao i skorija sudbina ostaju umnogome deo njenih problema dvadesetog veka. Samo bi prihvatanje restriktivnije upotrebe reci Evropa, poistovetivsi je sa Evropskom unijom, moglo da opravda sagledavanje »Evrope« i »Balkana« kao dva razlicita entiteta i ponovno isticanje d'Esturejevog predloga za naslov njegovog izvestaja iz 1914. godine »Evropa i njeni obeshrabrujuci potezi na Balkanu«. Ali cak i tada, predlog je sumnjiv. Na samom svom zacetku, kao rezultat Drugog svetskog rata, projekat evropske integracije zasnovan je na dva komplementarna principa stvorena s ciljem da (Evropa) prevazidje nedavne traume: odustajanje od ratova i od ideologija »etnickog ciscenja«. Kada je Zak Pos, iz Luksemburga, nastupajuci u ime Evropske zajednice, po dolasku u Jugoslaviju koja je u to vreme bila na ivici rata, dao danas vec cuvenu izjavu »Ovo je presudni trenutak za Evropu«, implicitna pretpostavka bila je da ce posthladnoratovska Evropska zajednica sada na kontinentu nastupati tako da podrzi ove principe. Narednih meseci i godina ona se pokazala nemocna pred licem najgorih masakara i preseljenja stanovnistva od Drugog svetskog rata. Isto tako, nije uspela da spreci ni agresiju na medjunarodno priznate drzave. Moze se raspravljati o tome da li su oklevanje EU sa upotrebom nasilja pri resavanju sukoba i precutno prihvatanje da etnicka pripadnost bude organizacioni princip novih evropskih drzava umnogome doprineli eroziji njenog politickog kredibiliteta, kako unutar unije, tako i medju postkomunistickim drzavama u Centralnoj Evropi i na Balkanu, koje su pocele da gledaju na NATO kao na jedinog ozbiljnog igraca. Za vreme sukoba, odgovor Evrope bio je preslab i isuvise zakasneo.7 Prvo je pokusala da sacuva Jugoslaviju, ali se, sve do poslednjeg trenutka, oslonila samo na pretnje politickim stapom i na ekonomske sargarepe. Krajem maja 1991. godine, Zak Delor, tadasnji predsednik Evropske komisije otisao je u Jugoslaviju da, bi pored monetarne i carinske unije, ponudio politicku i finansijsku podrsku planu tadasnjeg premijera Ante Markovica o »Jugoslovenskom Mastrihtu«, u vreme kada su se vodeci protagonisti, u grcu sukobljavajucih nacionalistickih projekata, vec pripremali za rat: racionalni jezik interesa imao je slab efekat na politicke elite koje su delovale po logici etno-nacionalistickog sukobljavanja. Tokom rata u Hrvatskoj, Evropska unija nastojala je da zauzme ujednacen pristup prema obema »zaracenim stranama« sto je prilicno iskoristila jedina od njih sa sopstvenom vojskom, to jest Srbija. Sa sirenjem rata na Bosnu, 1992. godine, Evropska unija konacno je identifikovala Milosevicevu Srbiju kao agresora, ali nije uspela da preduzme odlucnu akciju kako bi ga zaustavila: humanitarna pomoc (ciji je Evropska unija bila glavni dobavljac) postala je zamena za politiku sa »Plavim slemovima« kao potencijalnim, a na kraju i stvarnim taocima bosansko-srpskih nacionalista. Rezultat je bio niz nikad sprovedenih mirovnih planova, od kojih je svaki odrazavao razlicite stepene u etnickoj podeli Bosne. U tom smislu Dejton se moze opisati kao »evropski« plan ostvaren americkim sredstvima. Da pojasnimo, bilo je tu otezavajucih okolnosti. Prvo, u vreme raspada Jugoslavije, Evropa je imala druge prioritete na dnevnom redu: ponovno ujedinjenje Nemacke i raspad Sovjetskog Saveza bili su, razumljivo, smatrani podjednako odlucujucim za dalju stabilnost kontinenta. Zabrinutost oko utvrdjivanja granice na Odri-Nisi, izmedju Nemacke i Poljske, dobila je prednost nad statusom granica jugoslovenskih republika. I, cinilo se da tu nista ne treba raditi sto bi moglo da postane presedan i potkopa Gorbacova ili Sovjetski Savez. Ne manje vazno je da Evropska zajednica, kako se jos uvek zvala 1991. godine, nije imala ni legalni mandat a ni efektivnu vojnu snagu da nastupi odlucno. Takozvana jedinstvena spoljna i bezbednosna politika bila je upravo jedan od ciljeva tada pripremanog Mastrihtskog sporazuma, sklopljenog u decembru 1991. godine. U stvari, sest kljucnih meseci rata u Jugoslaviji (koji su doveli do priznavanja Slovenije i Hrvatske) bili su u senci pregovora o Mastrihtskom sporazumu. Otuda i implicitna trgovina ustupcima u ova dva slucaja: Velika Britanija je popustila u svom protivljenju oko priznavanja Hrvatske (mada ne i oko intervencije u Hrvatskoj) u zamenu za pristanak njihovih partnera na izostavljanje socijalne povelje. Francuska je takodje popustila na nemacko zavrtanje ruke oko priznavanja, da ne bi ugrozila sudbinu Mastrihtskih institucionalnih okvira i njegov projekat o evropskoj monetarnoj uniji. Konacno, pored institucionalnih prepreka, nemogucnost da se nastupi odlucno proistekla je iz razlika u politici drzava clanica Evropske unije. Iz ove perspektive, moze se prigovoriti da je najveci domet Evropske unije bio upravo da obuzdava ove razlike. Medjutim, odsustvo jedinstvene politike bilo je vise institucionalni problem nego odraz nepostojanja zajednicke politicke volje (»dobra volja bez snage volje« - kako je opisan odgovor Evrope). Ali, ovo drugo bilo je ukorenjeno koliko u nekim zajednickim bazicnim pretpostavkama koje su se ticale prirode ili znacaja sukoba i prikladnom odgovoru kojeg je sam sukob zahtevao, toliko i u razlicitim vidjenjima, afinitetima i interesima glavnih evropskih aktera o nacinu da se s njim izadje na kraj. Dva glavna tumacenja balkanskog konflikta preovladala su u Zapadnoj Evropi, oba sa znacajnim politickim implikacijama. Prvo tumacenje sukob vidi kao arhaican ili anahron: »povratak pradavnih mrznji«. Drugo, nasuprot prvom, objasnjava ovaj sukob kao deo zakasnelog procesa izgradnje nacionalnih drzava, kao (jedan) neizbezan, mada cesto neprijatan stadijum na istocnoevropskom putu u »moderno doba«. Prva teza, rasirena medju politickim elitama i u medijima, koristila je metaforu o frizideru: komunizam je naprosto zamrznuo nacionalisticke frustracije i konflikte koje smo zatekli izvanredno ocuvane nakon njegove propasti. Varijacija na temu je metafora o loncu sa kljucalom vodom: sada kada je sovjetski poklopac podignut, dugo potiskivane aspiracije i stare mrznje mogle su ponovo biti oslobodjene. Pretezno je to bila interpretacija koja je preovladjivala u medijima i politickim raspravama kako u Zapadnoj Evropi, tako i u Sjedinjenim Drzavama. Predsednik Klinton, u svom inauguracionom govoru u januaru 1993. godine, rekao je da »generacija odrasla u senci hladnog rata preuzima nove odgovornosti u svetu kojeg je ogrejalo sunce slobode, ali kojem jos uvek prete mrznje iz davnina«.8 Britanski premijer Dzon Mejdzor, obracajuci se Donjem domu u junu 1993. godine, dve godine nakon izbijanja rata, rekao je: »najkrupniji pojedinacni element koji stoji u pozadini onoga sto se desilo u Bosni je slom Sovjetskog Saveza i one discipline koja je strazarila nad pradavnim mrznjama u staroj Jugoslaviji. Kada je jednom nestalo te discipline, stare mrznje su se ponovo pojavile, i mi smo poceli da uvidjamo njihove posledice kada je doslo do sukoba«.9 Francuski predsednik Miteran takodje se osvrnuo na »les passions ethniljues ancestrales« (od predaka nasledjene etnicke strasti) u nekoliko izjava povodom rata u bivsoj Jugoslaviji.10 Ovakav pristup Balkanu bio je prisutan i na konferenciji koju je Miteran organizovao u Parizu, februara 1992. godine i koju je prikladno nazvao »Evropa i plemena«. (Mediji su cesto bili spremni da prate taj trag, nigde toliko kao u Nemackoj, sudeci po uvodnicima na tu temu /napisali gospoda H. G. Raismiler i V. Majer/ u uticajnom Frankfurter Allgemeine Zeitung-u.) Ovakvo sagledavanje sukoba vodilo je u nekoliko gresaka. Prvo, »neznanje je sreca«: kada se, suoceni sa novim razvojem dogadjaja, samo pretvaraju da je to ponavljanje jednog starog istorijskog modela. Drugo, ako ubedite sebe i druge da prisustvujemo »povratku potlacenih«, sto ce reci iracionalnim porivima sukobljenih balkanskih naroda (»plemena«), onda nije potrebno da imenujemo politicku prirodu sukoba. U stvari, zapadnim liderima s kraja dvadesetog veka cinilo se nemoguce i da pomisle da bi moglo postojati racionalno ponasanje neke politicke snage na postkomunistickom Balkanu, koja bi se okrenula nasilju, uvela svoju zemlju u rat i otvoreno se suprotstavila »medjunarodnoj zajednici« da bi postigla odredjene ciljeve kao sto je ocuvanje jednog autoritarnog sistema moci i kontrole nad pokorenom teritorijom i njenim bogatstvima. Kroz taj proces, ove nacionalisticke elite stvorile su mentalitet opsade, manipulisale strahovima putem namernog dezinformisanja i podsticale mrznju preko medija (koje kontrolise vlada). Ukratko, nije ponovno izbijanje pradavnih mrznji vodilo u rat; nego je rat ono sto je ozivelo davnasnju mrznju. »Evropa i plemena« - naslov konferencije koju je u Parizu organizovao Fransoa Miteran u februaru 1992. godine, verovatno najbolje sumira implikacije teze o »pradavnoj mrznji«. S najboljim namerama (i kontrastom izmedju integracije na zapadu i »balkanizacije« na istoku kontinenta), konferencija je pruzila samozadovoljno pogresno tumacenje sukoba. Dok Evropa marsira napred i navise ka nadnacionalnoj, liberalnoj buducnosti dvadeset prvog veka bez granica, balkanska plemena se vracaju na feude iz devetnaestog veka sa etnickim i teritorijalnim granicama. Stoga, ako se rat na Balkanu moze »proterati« iz Evrope i to istorijski (arhaizam, anahronizam) i geografski (»plemena« potraziti u Trecem svetu), onda sebi mozemo da dozvolimo da ga ne tretiramo kao evropski problem. Humanitarna pomoc i izolacija ce biti dovoljni. Druga teza koja preovladjuje u Evropskom razmisljanju o Balkanu vise se bavi drustvenim naukama nego politickim predrasudama. Ona ne vidi ratove tokom raspada Jugoslavije kao anahronizam nego kao stadijum u izgradnji nacije na putu ka modernosti. Ideja o vezi izmedju teritorije i naroda, smatra se sporednim proizvodom zapadnog modela izgradnje nacionalne drzave prekasno izvezenim u Istocnu Evropu.11 Iz ove perspektive Jugoslavija, podjednako kao i Cehoslovacka (ili SSSR) bile su samo federativne tranzicije izmedju Carstva i nacionalnih drzava. Budite sigurni, argumenti stoje, da ovaj proces moze biti nasilan i prljav, cineci da se zivot u delovima Balkana pre podvede pod Hobsovu viziju evropskog drustva nego pod onu Zana Monea. Ali, treba ga posmatrati (kao sto to cesto cine neki od protagonista) kao cenu neophodnu za drzavnost i identitet, modernost i regionalnu stabilnost. Ukratko, svedoci smo poslednjeg stadijuma u procesu izgradnje nacionalnih drzava u Istocnoj Evropi, (onih) koje su propustile voz iz devetnaestog veka koji je doneo jedinstvo Nemacke i Italije. Kraj komunizma (u sovjetskoj ili jugoslovenskoj imperijalnoj raznovrsnosti) samo dovodi do zakljucenja procesa koji je poceo raspadom habsburskog i otomanskog carstva. Ovo vidjenje, naravno, na cudan nacin kombinuje iscitavanje teorija o nacionalizmu Ernesta Gelnera sa staromodnom »Realpolitik«. Ideja da bi etnicki homogene politicke jedinice sigurnije vodile ka politicnoj stabilnosti nije nova na Balkanu. Bila je popularna nakon Prvog svetskog rata kada se pregovaralo o razmeni stanovnistva izmedju Grcke i Turske. Jedan Grk, clan komisije za izbeglice, tada je napisao:»Rasna homogenost koja proistekne iz preraspodele stanovistva na Balkanu, bice faktor mira, eliminisuci ono sto se u proslosti pokazalo kao stalni izvor napetosti«.12 Sadasnje stanje grcko-turskih odnosa nije bas najubedljiviji argument u prilog ovom receptu. Ova teza danas ponovo ima brojne zagovornike, kako u regionu, tako i u delovima establismenta zapadnoevropske spoljne politike. Pod pretpostavkom da smo spremni da odbacimo principijelnu rezervisanost prema samom pojmu »homogenosti«, problem je u tome da koliko god da su drzave naslednice visenacionalnih imperija nastojale da re(pro)dukuju svoju visenacionalnu strukturu, vecina drzava naslednica Jugoslavije su i same bile visenacionalne. Zastupati etnicku homogenost kao izvor stabilnosti, u stvari kao kvazipreduslov za demokratiju, znaci implicitno prizivati nastavak onog sto u Karnegijevom izvestaju o Balkanu iz 1914. godine cini poglavlje pod nazivom »Istrebljenje, emigracija, asimilacija« - najsazetija definicija onoga sto danas zovemo »etnicko ciscenje«. Ovo se posebno tice Bosne i Makedonije, dve visenacionalne republike bivse Jugoslavije, za koje je tesko poverovati da bi na miran nacin mogle da nestanu na oltaru Velike Srbije, Velike Hrvatske, i zasto da ne, Velike Albanije. To svakako znaci produzenje logike sukoba oko granica i manjina, sto je ironicno sazeo Vladimir Gligorov, sin makedonskog predsednika: »Zasto bih ja bio manjina u vasoj drzavi kada vi mozete biti manjina u mojoj?«. Klaudio Magris, u svojoj knjizi Dunav, definisao je problem izgradnje nacije na Balkanu na sledeci nacin: »Makedonsko pitanje moze se sazeti u pricu o gospodinu Omericu... Omeric, koji se tako zvao za vreme Kraljevine Jugoslavije, postao je Omerov tokom bugarske okupacije u Drugom svetskom ratu, a potom Omerski za Republiku Makedoniju koja je (bila) deo jugoslovenske federacije. Njegovo pravo ime, Omer, bilo je tursko«.13
Za stabilnost regiona, za odnose Makedonije sa njenim susedima (Bugarskom, Grckom i pogotovo Srbijom i Albanijom) od najvece je vaznosti da to bude drzava u kojoj Omerski moze da zivi pored Omerova, Omerica, Omera i iznad svega, sa »Omerisom«, to jest sa Albancima koji cine vise od cetvrtine stanovnistva Makedonije. Drugim recima, problem opstanka jedne drzave nije u njenoj velicini (ministar inostranih poslova Luksemburga, Zak Pos, izazvao je nevericu kada je u Ljubljani, juna 1991. godine pokusao da objasni da je Slovenija isuvise mala da bi bila sposobna da opstane kao drzava), nego u njenoj prirodi: moze li se ona ili ne uklopiti u »otvoreno drustvo« i u mogucnosti regionalne i evropske integracije. Osnovni problem sa formiranjem nacionalnih drzava na Balkanu je u tome sto nove drzave, pozajmljujuci zapadne modele, nastoje da usvoje etnicku definiciju nacionalnog (zasnovanu na istorijskim, lingvistickim, religijskim kriterijumima) i centralizovani »jakobinski« koncept drzave. Logika bi zahtevala izvestan stepen doslednosti: etnicka definicija nacije trebalo bi da je u najmanju ruku uravnotezena decentralizovanim ili federalnim konceptom drzave. Suprotno tome, centralizovani koncept drzave trebalo bi da ima, ponovo doslednosti radi, otvorenu, gradjansku definiciju nacije. Ali, tendencija u balkanskim visenacionalnim sredinama, da se kombinuje etnicki (nemacki) koncept nacije sa centralizovanim (francuskim) konceptom drzave, jeste recept za propast. Kada se poblize razmotre obe interpretacije koje preovladjuju u Zapadnoj Evropi tokom jugoslovenskog konflikta, teze o »prastaroj mrznji« i o etnickoj homogenizaciji kao delu procesa formiranja nacionalne drzave bile su razlicite projekcije zapadnoevropskih iskustava. Obe interpretacije su, takodje, vodile bar ka jednom zajednickom zakljucku: neintervenciji. Bez obzira na to da li posmatrate sukob kao istorijsku »regresiju« ili stadijum na putu ka modernoj drzavnosti, »najprikladniji« odgovor glasio je - nemesanje. A mi znamo sta je to znacilo u Vukovaru, Sarajevu i Srebrenici. Pored tih zajednickih pretpostavki i institucionalnih suzdrzavanja, koji se smatraju najminimalnijom politikom nemesanja, medju zapadnim Evropljanima, kao i u Sjedinjenim Drzavama postojala su i drugacija tumacenja implikacija jugoslovenske krize, u velikoj meri oblikovana pod razlicitim istorijskim iskustvima ili politickim vidjenjima.14 Zato, kada se doslo do »jedinstvene spoljne i bezbednosne politike« na Balkanu, Evropska unija je u sustini tragala za najmanjim zajednickim imeniteljem vodecih aktera spoljne politike: Britanije, Francuske, Nemacke. Odgovor Nemacke na raspad Jugoslavije formiran je pod uticajem tri faktora. Postojala je podrska javnosti i medija za Hrvatsku i Sloveniju, dve republike geografski i kulturno najblize Nemackoj (Hrvatska je bila jedno od omiljenih letovalista za Nemce, bas kao sto je Nemacka bila »omiljeno odrediste« za hrvatske gastarbajtere). Jos vaznije, Savezna Republika Nemacka bila je jedina »zapadna« zemlja direktno umesana u propast komunizma u Istocnoj Evropi. Posle pada Berlinskog zida, ona je brzo okoncala ponovno ujedinjenje u ime principa samoopredeljenja naroda, menjajuci na taj nacin medjunarodno priznatu granicu. Na osnovu cega je onda mogla da odbije to isto pravo drugim narodima u postkomunistickoj Centralnoj Evropi? Konacno, ona se cvrsto zalozila za priznavanje secesionistickih republika od jula 1991. godine pod pretpostavkom da bi delegitimizacija rata (to jest transformisanje »gradjanskog rata« u oruzanu agresiju protiv medjunarodno priznate drzave) istovremeno pomogla da se on i zavrsi. Sirenje rata na Bosnu u prolece 1992. godine pokazalo je suprotno, i odvelo Nemacku nazad u evropsku druzinu zajednicke nemoci. Ustavno onemogucena da vojno intervenise, Nemacka je od tada ostala posmatrac u procesu kojim su prvenstveno upravljali Francuska i Britanija. Da li je potvrdjeno francusko prosrpsko opredeljenje tada bila greska? Skoro da nema sumnje da je za generaciju predsednika Miterana i njegovog ministra inostranih poslova Rolana Dime (obojica u svojim sedamdesetim) postojao jedan element istorijskog pesimizma u pristupu konfliktu; oslobadjajuca presuda u korist Beograda kao prestonice Jugoslavije i Srbije - saveznika u dva svetska rata. S druge strane, hrvatski nacionalizam i stvaranje hrvatske drzave probudili su negativne asocijacije na 1930-e i 1940-e. Otuda Miteranovo oklevanje da se protiv Srbije upotrebi sila. (»Jednom ratu ne dodaje se drugi.«) Ali mozda i vise nego zbog jednog vidjenja istorije, oni koji su odlucivali u Francuskoj u to vreme, bili su uhvaceni u klopku njihove jakobinske politicke kulture, vere u centralizovanu drzavu kao odgovarajuci okvir za demokratsku politiku, ne tako adekvatan za razumevanje slozenosti jedne propadajuce, komunisticke, visenacionalne federacije. Jugoslavija, bas kao i Cehoslovacka, bile su posmatrane kao tvorevine nastale posle Prvog svetskog rata pod francuskim uticajem i potom povezane sa njom u Malu Antantu. Sa istovremenim nestankom obe drzave francuski celnici otkrili su da je kraj Jalte sa sobom doneo kraj Versaja. I izgledali su zabrinuti da ce najvecu korist iz ove situacije verovatno imati nemacki uticaj u Centralnoj Evropi. Francuska podrska Rumuniji i Bugarskoj za prosirenje Evropske unije i NATO-a u velikoj meri je deo iste zabrinutosti oko postizanja ravnoteze izmedju Centralne Evrope i Balkana. Iako ovi francuski stavovi pomazu da se objasni nedefinisanost francuske politike tokom rata (najaktivnija od evropskih sila, ali nikad spremna da upotrebi silu protiv Milosevica), oni su se izmenili sa promenom vlade 1993. godine i po Miteranovom odlasku iz kabineta na prolece 1995. godine. Francuski »Plavi slemovi« uzeti kao taoci bosanskih Srba podstakli su novoizabranog predsednika Siraka da promeni kurs u skladu sa jednostavnim stavom: »da pucamo ili da se cistimo odavde!«. Britanija je tokom rata bila najdosledniji protivnik upotrebe sile. Pjer Hasner opisao ih je kao »neproglasene sampione u upornosti do cinizma«,15 dok je Dzejn Sarp uporedila njihovo pravljenje ustupaka Srbiji pocetkom 1990-ih sa ustupcima Nemackoj u Minhenu 1938. godine.16 Uprkos savetu gospodje Tacer, vlada Dzona Mejdzora ostala je protiv ogranicene intervencije, zasnivajuci svoj stav na duboko ukorenjenom istorijskom pesimizmu po pitanju »prastarih mrznji« na Balkanu i sposobnosti »snaga za intervencije« da izadju na kraj sa njima. Britanska iskustva sa Balkana, iz dva svetska rata, verovatno donekle objasnjavaju ovaj oprez. Za vreme jedne od zestokih rasprava sa nemackom stranom, koja je zagovarala priznavanje Hrvatske, ministar inostranih poslova, Daglas Herd, je upitao: »Da li zelite jos jedan Bejrut?« - verovatno misleci na jos jedan Belfast. Analogije sa Severnom Irskom (ili sa Kiprom) verovatno su bile na umu kreatora britanske spoljne politike, kao podsecanje na ograniceni domet vojnih intervencija bez politickih resenja i na opasnosti od dugorocnog uplitanja u neobuzdane etnicke konflikte. Mozda pre nego »minhenski«, »belfastski sindrom« mogao bi biti kljuc za britansku politiku u Bosni. Ako ovim suprotstavljenim interesima vodecih aktera iz Evropske unije dodate »balkanizaciju« grcke politike za vreme premijera Andreasa Papandreua (sprecavanje evropskog konsenzusa oko Makedonije) i italijanske politike sa vladom Berluskoni-Fini, 1994. godine (blokiranje slovenackog priblizavanja Evropskoj uniji sve dok ona nije popustila pred zahtevima za povratak italijanske imovine, izgubljene nakon poraza Musolinijevog rezima 1945. godine) dobija se prilicno jasan odgovor na pitanje zasto Evropska unija nije imala jedinstvenu spoljnu i bezbednosnu politiku na Balkanu. Nema potrebe da okrivimo institucije ili nemocne cinovnike u Briselu. Evropske institucije bile su onoliko dobre koliko su to bile drzave koje ih sacinjavaju. [ Racionalni jezik interesa imao je slab efekat na politicke elite koje su delovale po logici etno-nacionalistickog sukobljavanja ] |Balkansko vidjenje Evrope Sa razmerama iskrivljenog zapadnoevropskog vidjenja balkanskog konflikta moze se meriti samo jos jedna pojava: iskrivljena shvatanja Evrope koja imaju balkanski protagonisti. Mozda najprihvacenije od njih jeste shvatanje da se na Evropu ne gleda kao na politicki projekat koji je zasnovan na nekim zajednickim vrednostima, principima ili aspiracijama, nego vise kao na jedan negativno definisan entitet, kao na liniju razgranicenja. Za Hrvate (kako predsednik Tudjman nikada ne propusti da podseti svoje posetioce), Evropa je povezana sa zapadnim hriscanstvom17: Hrvatska kao bedem katolickog Zapada koji se razlikuje, ako nije i suprotstavljen pravoslavnim Srbima i muslimanskim Bosnjacima. Srbi sebe takodje vide kao poslednju granicu hriscanstva i Evrope naspram islama i Turske.18 I bosanski muslimani takodje imaju svoju verziju pripadanja Evropi, isticuci da su poslednji cuvari vrednosti pluralizma i visenacionalne svesti naspram dve simetricne etno-nacionalisticke pretnje. Na Balkanu, ocigledno, postoje razliciti nacini da se identifikuje sa Evropom; uvek je onaj drugi »varvarin«. Druga, s tim povezana upotreba ideje o Evropi kao o nekom ko pravi podele, moze se videti u rasprostranjenoj teznji da se ona »iskljuci« sa Balkana. Predlozi ili preporuke u prilog regionalnoj saradnji na Balkanu su vrlo cesto napustani u ime viseg cilja »ujedinjenja Evrope«. Svest o vezama izmedju to dvoje (regionalne i evropske integracije) pre je izuzetak nego pravilo. Trece, balkansko vidjenje Evrope dolazi iz pozicije regiona na periferiji, godinama razocaravanog od strane Zapada i nadoknada za to razocaranje lezi u nastojanju da sami sebe ubede da su njihove ambicije i sukobi kljucno pitanje u rivalstvu velikih sila, kao sto su to bili na prelasku iz proslog i pocetkom ovog veka. Postoji element preterivanja u balkanskim prituzbama na Evropu, mesavina preterane ozlojedjenosti i prekomernih ocekivanja. Jedna od najrasprostranjenijih teorija na Balkanu o poreklu poslednjeg rata u bivsoj Jugoslaviji jeste ona o ponavljanju rivalstava velikih sila na prelasku u novi vek, koje jos jednom potpiruju lokalne nacionalisticke tenzije kako bi, nakon okoncanja hladnog rata, ponovo uspostavile interesne sfere. Stoga su mracni gospodari rata pokusali sebe da prikazu kao pione u igri velikih medjunarodnih sila, cime bi svojim feudima dodali oreol nekog viseg cilja i oslobodili se svoje odgovornosti za zlocine. Ovaj stav je istorijsko nasledje koje datira bar od Berlinskog kongresa 1878. godine kada su velike sile prvi put izdelile otomanske posede sa Rusijom, Austrijom i Turskom koje su nudile zastitu suprotstavljenim nacionalnim ambicijama. Izmedju dva svetska rata, Francuska, Nemacka i Italija stale su na suprotstavljene strane izazivaca i branilaca stanja nastalog nakon Versajskog mira. Posle 1945. godine, Sovjetski Savez i Sjedinjene Drzave takodje su dobile svoje zastupnike u regionu, sa »nesvrstanom« Jugoslavijom koja je vesto igrala sa jednom od strana protiv druge.
Sustina je, medjutim, u tome da je tokom 1990-ih, za razliku od 1914. godine, Balkan trpeo posledice ne zbog preteranog mesanja, nego zbog relativnog nedostatka interesovanja kod velikih sila. Tokom hladnog rata, vecina scenarija za moguce izbijanje sukoba izmedju Istoka i Zapada smestana je ili u Berlin ili u Jugoslaviju. Ona je smatrana za strateski ulog i Tito je dobro iskoristio tu pretpostavku. Nakon okoncanja hladnog rata doslo je, takoreci, do strateskog obezvrednjavanja Jugoslavije. Raspad Jugoslavije pokrenut je daleko vise iznutra nego spolja. Promene u medjunarodnom okruzenju, a ne ambicije velikih sila (Nemacke, Rusije, Turske) doprinele su da do njega dodje. Tu je savremena stvarnost najvise u sukobu sa balkanskim fantazijama. Prilicno rasprostranjeno tumacenje posthladnoratovskog pregrupisavanja u jugoistocnoj Evropi u grubim crtama izgleda ovako: Postoje tri osnovna pravca ili linije podele u regionu koje teze da se poklope sa glavnim kulturno-istorijskim podelama kao i sa konkurentnim inostranim spoljnopolitickim smernicama. Prvi, severozapadni pravac, koji povezuje katolicku i edz-habsbursku Hrvatsku i Sloveniju sa ozivljenim konceptom Mitteleuropa, formirane oko Nemacke i Austrije. Drugi, istocni, pravoslavni pravac proteze se od Beograda do Moskve, preko Atine i Bukuresta. Treci, juzno-muslimanski pravac, proteze se od Bosne do Turske, preko Sandzaka, Kosova i Albanije. Cak i kratak pregled reagovanja triju velikih sila koje su umesane putem saveznistava, moze oboriti ili bar relativizovati ovu ideju.19 »Nemacka nas napada treci put u ovom veku« izjavio je jugoslovenski ministar odbrane, general Kadijevic, u oktobru 1991. godine.20 Teza o »nemacko-papskoj« zaveri da se rasturi Jugoslavija prilicno je rasirena u Srbiji (kao i u Grckoj), mada se daje malo dokaza koji bi to potkrepili. Postoje ocigledni istorijski afiniteti i stavovi (»Serbien muss sterbien« - »Srbija mora umreti«, cuvena je parola Karla Krausa iz Prvog svetskog rata), ali oni nisu neophodno i cinioci trenutne politike. Treba reci da su mediji u Nemackoj davali prilicno jednostranu podrsku Hrvatskoj i Sloveniji, ali je Medjunarodna komisija za Balkan nasla isuvise malo dokaza da potkrepi tvrdnju da je Nemacka aktivno ohrabrivala nezavisnost Slovenije i Hrvatske pre izbijanja rata, krajem juna 1991. godine, tako da se njeno kasnije zalaganje za priznavanje separatistickih republika tesko moze smatrati uzrokom rata. Nemacki prioriteti tada su prvenstveno bili usmereni na izazove koje je nosilo ponovno ujedinjenje, na pripreme velikog skoka za Evropsku uniju ka Mastrihtu i, istocno od njenih granica, na centralnoevropske susede (i kandidate za buduce prosirenje EU): Poljsku, Cehoslovacku, Madjarsku. Na Balkan se gledalo kao na zabit kojom vladaju korumpirani i neefikasni bivsi komunisti u Rumuniji, Bugarskoj i, naravno, Srbiji. I sto se tice argumenta da je osnovni motiv bio stvaranje nove Mitteleurope kao zone nemacke marke, dovoljno je napomenuti da nigde na Balkanu DM nije tako cvrsto prihvacena za dominantnu valutu kao sto je to slucaj u Beogradu! Deklarisana uloga Rusije kao zastitnika slovenskih i pravoslavnih naroda, takodje je precenjena. Tokom hladnog rata, Bugarska je bila vodeci saveznik sovjetske Rusije u regionu (nakon sto je redom »izgubila« Jugoslaviju, Albaniju i Rumuniju). U vreme raspada Jugoslavije 1991. godine, postojao je neki oblik poistovecivanja izmedju Moskve i Beograda: postojala je ocigledna paralela izmedju propasti dve komunisticke federacije koja je ostavila Srbe, kao i Ruse, u donekle slicnoj situaciji jednog nezgodnog stanja sa velikim militantnim manjinama koje su ostale u neprijateljskim drzavama naslednicama. (Srpsko-hrvatski odnos bio je presudan za opstanak Jugoslavije, dok je odnos Rusije i Ukrajine to bio za Sovjetski Savez; sukob na Kosovu izmedju albanskih muslimana i pravoslavnih Srba ima slicnosti sa Kavkazom.) Pa ipak, ruska verbalna i diplomatska pomoc postali su prilicno mlaki sto je rat dalje odmicao, dok su se nade Beograda u rusko angazovanje u njegovu korist rasprsile sa propalim udarom u Moskvi, avgusta 1991. godine. Paradoksalno, rat u Jugoslaviji omogucio je da se Rusija, po prvi put od Prvog svetskog rata, vrati na Balkan i zadrzi svoju poziciju velike sile preko uloge u Savetu bezbednosti UN i Kontakt grupi prilikom resavanja ove krize. Ali, to je bila Rusija bez strateske vizije za Balkan ili vojnih i ekonomskih mogucnosti da bi bila znacajan cinilac u regionu, a da ne govorimo o efikasnom zastitniku svojih eventualnih lokalnih klijenata. Najvise sto je mogla bilo je da se suprotstavi politici Zapada ili odluci da se upotrebi sila protiv Beograda. Medjutim, njeno ucesce u IFOR-u i SFOR-u u Bosni, zapravo pod NATO komandom, pokazalo je granice ruskog manevarskog prostora. Ono je takodje potvrdilo da, uprkos povremenom koriscenju verbalne podrske za stvar »panslovenskog bratstva« u domacoj politici (posebno od strane radikalnih nacionalista Zirinovskog), rusko vodjstvo 1990-ih nije nameravalo da dovede u pitanje svoje nove odnose sa Zapadom, pogotovo sa Sjedinjenim Drzavama, zarad neizvesne dobiti na Balkanu. Turska, iz istorijskih i geografskih razloga, ima najjace veze sa regionom. Turci zaista vide Balkan kao region kontakta i kontrasta izmedju hriscanstva i islama, izmedju Istoka i Zapada: podjednako zbog dela njihovog otomanskog carstva i, mozda, zbog njihove evropske buducnosti... Veza izmedju nacionalnog identiteta i religije pripada tom otomanskom nasledju a teza o »sudaru civilizacija« u podjednakoj meri cini deo turskog sagledavanja regionalnih tenzija kao sto je to i na ostatku Balkana. U toku hladnog rata, Turska je zapostavljala Balkan posto su prioriteti njene spoljne politike bili na drugim mestima (na Zapadu i Bliskom istoku). Nakon hladnog rata i propasti Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, nastalo je novo okruzenje sa novim mogucnostima koje su izazivale dve vrste odgovora. Jedan, ponekad opisivan kao »neootomanska« politika, sazet je u izjavi predsednika Demirela povodom otvaranja novih mogucnosti za turski uticaj »od jadranske obale do Kine«. Drugi, mnogo oprezniji stav, (koji preovladjuje kod turske vojske), primecuje da je postojala opasnost od rasplinjavanja i poziva na realne planove u spoljnoj politici, vise u skladu sa turskim mogucnostima i rizicima koje ta politika nosi. Turska je videla vazne razloge i legitimitet za svoju ulogu na Balkanu kao zastitnik turske i muslimanske manjine. To se ticalo Grcke (gde nije postignut napredak) i Bugarske (gde je situacija sa turskom manjinom znatno poboljsana 1990-ih, kao i sami odnosi sa Turskom). Turska je uglavnom insistirala na obezbedjivanju podrske za Bosnu, Makedoniju i Albaniju, tri najkrhkije i najranjivije drzave u regionu. Drugim recima, nove mogucnosti za Tursku na Balkanu, takodje su znacile i nove rizike. Postojali su i vazni domaci faktori zbog kojih Turska nije mogla da ignorise bosanski konflikt: mocna balkanska dijaspora u Istanbulu (procenjuje se dva miliona Turaka poreklom iz Bosne) i njen uticajan »lobi« u turskim medijima i politici. Pitanje bosanskih muslimana takodje je koristila i islamska Refah partija, kritikujuci vladu da ne cini dovoljno u njihovu korist. Medjutim, turska politika ostala je tokom celog konflikta oprezna i umerena iz najmanje tri razloga: prvo, pitanje kurdske manjine objasnjava zasto je Turska sa sumnjom gledala na ideju o promeni granica po etnickim linijama i nastupila zalazuci se za ocuvanje postojeceg stanja u postjugoslovenskom pregrupisavanju. Drugo, Turska je istovremeno umesana u nekoliko razlicitih medjunarodnih kriza (Bliski Istok, Kavkaz i Centralna Azija) od kojih svi za Ankaru imaju prioritet nad Balkanom. Konacno, za vreme rata Turska je vodila racuna da na Balkanu ne preduzima nista sto bi potkopalo zapadnoevropske ili americke napore, cime bi dovela u opasnost odnose sa Evropskom unijom i NATO-om. Toliko o tezi koja povezuje protagoniste regionalnog sukoba sa velikim silama (Nemackom, Rusijom, Turskom) koje nastoje da povrate davno izgubljene interesne sfere. Cinjenica da slabe balkanske drzave traze »zastitnike« (i medju nekadasnjim imperijalnim silama) ne znaci i da su same sile spremne ili da su u stanju da odigraju tu ulogu. Ideja o novim geopolitickim savezima duz linija istorijskih i kulturnih podela zajedno sa povratkom Rusije, Nemacke i Turske u region, nije zaista potkrepljena dokazima. Umesto povratka tri sile porazene u Prvom svetskom ratu, rat tokom raspada Jugoslavije obelezen je njihovim relativnim uzdrzavanjem od mesanja. Nasuprot tome, primat koji obezbedjuje snaga Sjedinjenih Drzava bio je presudan prilikom nametanja resenja. Americko mesanje preko NATO omogucilo je postizanje Dejtonskog sporazuma, a balkanski protagonisti (Srbi i Hrvati, Albanci i Makedonci, Grci i Turci) nastoje da se okrenu upravo Americi, mada sa suprotstavljenim ocekivanjima, kada su u pitanju problemi bezbednosti. Sto se tice Evropske unije, njeno pomracenje u Dejtonu istaklo je u prvi plan nepostojanje »jedinstvene spoljne i bezbednosne politike« tokom rata u bivsoj Jugoslaviji. Unija je bila u stanju da kontrolise svoje razlike, ali ne i da formira jedinstvenu politicku volju. U tom smislu ona ostaje gradjanska snaga ili da upotrebimo frazu Dzozefa Naja, »meka snaga«. Za sve vreme sukoba, politika Evropske unije (a do 1995. godine to se takodje odnosilo na Sjedinjene Drzave) pokazala je duboku ambivalentnost modernih i naprednih demokratija sto se tice pokazivanja njihove snage i stavljanja zivota njihovih vojnika na kocku. Zapad je imao strahovitu »ubojnu moc« (sa svojim tehnoloski superiornim oruzjem) ali vrlo malu »spremnost da njihovo ljudstvo gine«. Kod balkanskih protagonista videli su upravo suprotnu situaciju: manju ubojnu moc, ali daleko vecu »spremnost na zrtve«. Sa jedne strane, mediji (tzv. CNN efekat) i zli savez francuskih intelektualaca i »jastrebova« americke spoljne politike pomogli su u mobilisanju izvesnog dela elite i javnog mnenja u vezi sa bosanskim pitanjem i tako sprecili odnos »benignog zapostavljanja« od strane zapadnih vlada. Sa druge strane, vlade su pretpostavljale da bi u slucaju zrtava podrska javnosti nestala. Zato su Evropljani, sa snagama na terenu, ogranicili svoju vojsku na humanitarnu ulogu, dok su Amerikanci delovali pod pretpostavkom da vojsku treba koristiti samo u slucaju kada se moze upotrebiti nadmocnija sila (nasledje iz Vijetnama), kao u Zalivskom ratu. »Pauelova doktrina«, primenjena u Bosni bila je »mozemo da ratujemo u pustinji, ali ne ratujemo po planinama«. Teorija o ratu »bez poginulih« verovatno predstavlja jedan od glavnih doprinosa koji su ratovi u Zalivu i Bosni dali posthladnoratovskom strateskom misljenju. [ Kosovski Albanci nece se smiriti ukoliko ne dobiju bar onoliko koliko su dobili bosanski Srbi ] |Zakljucci Okoncan je prvi veliki sukob u posthladnoratovskoj Evropi - mada je suvise rano da se kaze da li ce to biti mir ili samo prekid vatre, da li ce ostati u okvirima Bosne (»Severni pravac«) ili ce doziveti pomeranje na drugi epicentar sukoba u regionu, ukljucujuci Kosovo i njegove susede (»Juzni pravac«). Ovaj sukob nosi bar tri velike posledice za Balkan i Evropu koje se doticu uloge islama, pitanja granica i manjina i odnosa preko Atlantika. Rat u Bosni imao je znacajne posledice na odnose Evrope i islama. U muslimanskom svetu on je zaista ponekad bio predstavljan kao test evropskog stava prema islamu, test za koji se smatra da ga Evropa nije polozila. Borba bosanskih muslimana postala je srediste mobilizacije radikalnog islama (sa jakim antievropskim nabojem) u 1990-im, kao sto je palestinsko pitanje to bilo u 1970-im ili avganistansko u 1980-im. Medjutim, uticaj na evropske odnose sa muslimanskim drzavama ostao je ogranicen, pogotovo kada je postalo ocigledno da su, izuzev antievropske retorike, zemlje Islamske konferencije slale daleko manje humanitarne i finansijske pomoci od Evropske unije. Mnogo ozbiljnije su implikacije po islam u evropskom okruzenju. Opstanak visenacionalne Bosne poistovecen je sa opstankom svetovnog islama (pre po turskom nego po iranskom modelu) koji moze da se uklopi u demokratije zapadnog tipa. To objasnjava podrsku koju Bosna ima od mnogih liberalnih intelektualaca sa obe strane Atlantika, koji na balkanskom kontekstu projektuju tip visenacionalne zajednice (i vrstu islama) koju su oni zeleli da brane u Evropi kao celini. Drugo pitanje, koje su otvorili ratovi tokom raspada Jugoslavije i odgovor Zapada na njih, tice se granica i manjina. Posto su unutrasnje granice Jugoslavije postale medjunarodno priznate, problem nacionalnih manjina jedne zemlje naslednice postao je problem za njene susede. Komplikovanje oko pitanja unutrasnje i spoljne bezbednosti ukazuje na jedan opstiji problem koji se tice postkomunisticke Jugoistocne Evrope: ugrozavanje bezbednosti pre je povezano sa unutrasnjom slabosti drzava nego sa njihovom preteranom snagom. Od Bosne do Albanije ili Makedonije postoje brojni primeri ovog problema. Dejton je okoncao rat, ali u ocima politickih elita na Balkanu on takodje predstavlja presedan pod medjunarodnim pokroviteljstvom. Stvaranje dva entiteta u okviru Bosne i Hercegovine sa razlicitim institucijama i pravom na »posebne odnose« sa susednom drzavom, odmah je postalo referentna tacka za strane koje su umesane u trazenje politickog resenja za druge »zavadjene zemlje« kao sto je Kosovo. Kosovski Albanci nece se smiriti ukoliko ne dobiju bar onoliko koliko su dobili bosanski Srbi. Drugim recima, ono sto mozemo smatrati resenjem koje donosi stabilnost za »Severni pravac« na Balkanu, moze imati visoko destabilizujuce efekte na »Juzni pravac«. Nista manje vazno nije ni to da jedna implicitno podeljena Bosna moze da ostane u zivotu samo dok se logika zajednickog zivota i mobilisanja zajednice uravnotezuje pod uticajem medjunarodnog prisustva u zemlji. Logika podele u stvari je umirena logikom medjunarodnog protektorata: a to je takodje presedan za Balkan, kao sto je i za EU i Sjedinjene Drzave. Rat na Balkanu izazvao je najgoru prekookeansku zategnutost jos od krize oko Sueca 1956. godine. Americko vodjstvo i NATO konacno su okoncali rat i prakticno zasenili pristupe EU i UN za resavanje krize. I zato, kao sto je Bosna skoro unistila koheziju i kredibilitet NATO u prvim godinama sukoba, ona je od 1995. godine svakako pomogla da se i jedno i drugo obnovi i ponovo uspostavi prevlast americke snage u regionu. Ali mozemo raspravljati o tome da li je, pored same Bosne, u pitanju i ocuvanje kohezije NATO i americkog vodjstva u Evropi, u svetlu neprestanog americkog uplitanja na tom podrucju. Buducnost Bosne (i Balkana), buducnost NATO i buducnost odnosa Evrope i Amerike, zbog svega toga, vrlo verovatno ostaju isprepleteni. Oni koji traze brzu izlaznu strategiju na osnovu stava »Dejton je osudjen na propast« i koji smatraju da je zato vreme da se predje sa implicitne podele na eksplicitnu, treba da imaju na umu sledece: podela Bosne na tri dela skoro sigurno bi znacila nastavak rata, bio bi napravljen opasan presedan za Kosovo, a cak bi i podela zahtevala medjunarodno vojno prisustvo za odrzavanje pat pozicije kiparskog tipa. Posto ce medjunarodno prisustvo biti potrebno jos neko vreme u svakom slucaju, morace jako mnogo da se radi da bi Dejton bio sproveden. Balkan ce stoga verovatno ostati medju najvaznijim pitanjima za buduci identitet i kredibilitet prosirenog Saveza. Dok se nove srednjoevropske zemlje ukljucuju u Savez, NATO bi mogao da zavrsi tako sto ce prakticno voditi dva protektorata na Balkanu (Bosnu i Kosovo), a da ne pominjemo odrzavanje stanja na Kipru i grcko-turskih odnosa pod kontrolom. Buduca stabilnost NATO-a sada zahteva globalnu strategiju za Balkan. Ako smo ista naucili iz rata u bivsoj Jugoslaviji to je da se takva strategija moze pojaviti i biti uspesna samo ako se gradi na jakom evro-americkom partnerstvu sa podeljenim zaduzenjima i podeljenim rizicima. Jer, postdejtonska situacija na Balkanu lici na neku vrstu implicitne podele uloga: Sjedinjene Drzave su uspostavile primat u domenu bezbednosti, dok Evropska unija obezbedjuje veci deo ekonomske pomoci. To se u izvesnoj meri uklapa u san Balkana s kraja DzDz veka: americka zastita i evropska pomoc u rekonstrukciji ili razvoju. Ova implicitna podela uloga (koju takodje mozemo videti na Bliskom istoku), americki stap i evropska sargarepa nije dobra ni za prekookeanske odnose, kao sto nije zdrava za balkanske drzave cija dalja buducnost lezi u mnogo blizim vezama sa Evropskom unijom. Uplitanje NATO i Sjedinjenih Drzava na Balkan prvenstveno je povezano sa potencijalnom nestabilnoscu tih prostora. To je, da je tako nazovemo, integracija kroz smirivanje ili sprecavanje sukoba. Logika Evropske unije, naprotiv, zasnovana je na regionalnoj ekonomskoj saradnji sa demokratskim susedima. I jedno i drugo je neophodno za mir i stabilnost na Balkanu, ali jos ostaje da se vidi da li ce i kako ove dve logike biti izmirene od strane samih regionalnih aktera. Film Emira Kusturice, »Underground« (»Podzemlje«), zavrsava se sledecom scenom: zemlja (bivsa Jugoslavija) se odvaja od kontinenta dok njeni stanovnici nastavljaju freneticno da igraju i pevaju. To je neverovatna metafora za balkanske neprilike danas: biti suocen sa mogucnoscu tavorenja i marginalizacije ili prevazilazenja trenutne krize i stvaranja uslova za »povratak u Evropu«. Autor je ekspert za medjunarodne odnose, zivi i radi u Parizu

Preveo Ivan Grac


________________________ 1 U: The Other Balkan Njars, A 1913 Carnegie Endonjment Inljuiry in Retrospect, Njashington, D. C., Carnegie Endonjment Book, 1993, str. 5. 2 V. The International Commission on the Balkans, Unfinished Peace, predgovor Leo Tindemans, Njashington, D. C., Carnegie Endonjment for International Peace, 1996. Mnoga moja zapazanja na temu ovoga rada poticu iz obimnih razgovora na Balkanu i zapadnim prestonicama tokom rada ove komisije. Njihovo tumacenje je, medjutim, moje licno. 3 Od mnogih radova na ovu temu spomenucemo: Ricard H. Ulman (prir.) The Njorld and Yugoslavia's Njars, Nenj York, Council of Foreign Relations, 1995; Voren Cimerman, Origins of a catastrophe: Yugoslavia and its destroyers, Nenj York, Times Books, 1996; Dzejms Gau, Triumph of the lack of njill: international diplomacy and the Yugoslav njar, Nenj York, Columbia University Press, 1997. 4 Pjer Hasner, »Les impuissances de la communauté internationale« u V. Naum-Grap (prir.), Vukovar, Sarajevo... la guerre en edz-Yugoslavie, Paris, Esprit, 1993, str. 83-118. 5 Citat Marka Danera, »The US and the Yugoslav Catastrophe« iz The Nenj York Revienj, 20. novembar 1997, str. 58. 6 Dzordz F. Kenan, »Balkan crisis: 1913 and 1993«, uvod u The Other Balkan Njars, op. cit., str. 13. 7 Detaljnija analiza angazovanja EU u bivsoj Jugoslaviji u Z. Rupnik, »Entre Maastricht et Sarajevo: la Communauté face à l'eclatement de la Yougoslavie« u F. De La Serre, Ch. Leljuesne, J. Rupnik. L'Union Européenne: ouverture à l'Est, Paris, PUF, 1994. 8 Inauguracioni govor predsednika Klintona, Office of the Federal Register, National Archives, Njashington, D. C., 20. januar 1993. 9 Dzon Mejdzor, Hansard, 23. jun 1993, col. 324. 10 F. Miteran je prvi formulisao tezu o istorijskoj fatalnosti sukoba u intervjuu za Frankfurter Allgemeine Zeitung, 29. novembra 1991; i ponovo na konferenciji za stampu koju je preneo Le Monde 10. jula 1992. i u intervjuu za Le Monde 9. marta 1993. 11 Za osnovne teorijske okvire v. Ernest Gelner, Nacije i nacionalizmi, Oksford Blacknjell 1998. 12 Citat M. Labea, »Le recensement, reflet ou instrument de la geopolitiljue. Les statistiljues des nationalites dans les Balkans« u Espace geographiljue 1997(1). 13 Klaudio Magris, Danube, London, Collins, 1990, 348. 14 Putujuci po Balkanu tokom 1995. i 1996. godine sa grupom istaknutih licnosti iz Evrope i Amerike, koji su sacinjavali Medjunarodnu Komisiju za Balkan (ICOB) covek postane svestan koliko se vidjenje Balkana nekoga iz Zapadne Evrope formira pod uticajem njegovih politickih iskustava. Leo Tindemans, bivsi belgijski premijer, isticao je institucionalna resenja (federalizam, konfederalizam, regionalizam) za zajednicki zivot etnicki ili jezicki podeljenih zemalja. Simon Vejl, koja je prezivela Ausvic, bila je razumljivo neodlucna kod olakog koriscenja reci kao sto su »genocid« ili »holokaust«. Lokalni protagonisti, kako je Komisija otkrila tokom putovanja po Balkanu, cesto nastoje da sebe prikazu kao zrtve »genocida«, nikad kao pocinitelje! Srbi vide sebe kao zrtve hrvatskog genocida tokom Drugog svetskog rata ili se ponovo nalaze pred takvom opasnoscu na Kosovu ili u Hrvatskoj i Srbiji. (v. Deklaraciju za zaustavljanje genocida nad srpskim narodom, koja je objavljena na Uskrs 1997. godine, od strane vodecih srpskih intelektualaca, ukljucujuci i patrijarha Pavla i lidera opozicije Zorana Djindjica). Kosovski Albanci ili bosanski muslimani govore o genocidu koji su pocinili Srbi 1990-ih. Pored sumnjivih istorijskih paralela, olako upotrebljena rec genocid obicno ide ruku pod ruku sa netrpeljivoscu: ne pregovarate sa onima koji su protiv vas pocinili genocid. Teo Somer, izdavac vodeceg nemackog dnevnika Die Zeit, osvrnuo se na nemacko iskustvo kada je u pitanju zelja i mogucnost za povratak izbeglica nakon rata. Na sastanku Komisije za Balkan sa ceskim predsednikom Vaclavom Havelom, pitao je: »Kako bi Cesi reagovali 1947. godine, da im je neko rekao da ce se oko tri miliona sudetskih Nemaca vratiti u Cesku?«. Bronislav Geremek, poljski istoricar odavno povezan sa poljskom demokratskom opozicijom i sadasnji ministar spoljnih poslova, u analizi varijante autoritarnih etnonacionalistickih rezima na Balkanu, izdvojio je nasledje iz komunistickog perioda, tranziciju ka demokratiji koja je ispala iz koloseka i slabost gradjanskog drustva kao preduslove koji nedostaju za ulazak u pluralisticko i tolerantno drustvo. Evropljani ponekad imaju problem zbog uverenja da ne postoji ljudski problem koji odgovarajuci ustav ili zakonski obavezujuci dogovor ne mogu da rese. Dejton moze biti nesavrsen dokument, ali on je jedini ustavni okvir koji ce bosanske strane imati bar za neko vreme... Ukratko, tako nesto, sto bi bilo evropsko ili zapadno vidjenje Balkana, ne postoji. Svaki clan Komisije imao je razlicito shvatanje Balkana, u najvecoj meri preko iskustava svoje zemlje. U tom smislu, njihova gledista isto toliko otkrivaju o Evropi, koliko govore i o trenutnoj situaciji na Balkanu. 15 P. Hasner, art. cit., str. 101. 16 Dzejn Sarp, Bankrupt in the Balkans, London, Institute for Policy Research, 1993. 17 O ulasku Hrvatske u Savet Evrope v. Remi Ordan, »La Croatie de Franjo Tudjman, entre l'Europe et l'ultranationalism«, u Le Monde, 30. avgust 1996. 18 To su ocigledno generalizovanja koja poticu iz dominantne nacionalisticke retorike. Nije potrebno posebno istaci razlicita vidjenja Evrope u regionu, kao i kod onih koji se suprotstavljaju nacionalistickim ideologijama. Od nezavisnih srpskih glasova dovoljno je pomenuti pokojnog Ivana Djurica (1947-1997) istoricara i demokratskog protivnika Slobodana Milosevica, koji je pokusao da definise »evropejstvo« Balkana kroz interakciju sa vizantijskim, turskim, slovenskim i mediteranskim uticajima. V. njegovo delo Le Crépuscule de Byzance, Paris, Maisonneuve & Larose, 1996. 19 V. poglavlja H. Mola, D. Secera i P. Kandela u ovom izdanju. 20 Citat Florens Hartman iz Le Monde, 24. 10. 1991. O srpskoj germanofobiji videti i F. Hartman »Les préludes du 4e Reich«, Le Monde, 13. jul 1991. #Postovani gospodine Perovicu, ~ ^Postovani gospodine Perovicu, Kao autor teksta »Ka novom pocetku«, koji kritikujete, rado bih na Vase primedbe reagovala »licnije i poeticnije« i vise u stilu kojim je pisan Vas tekst, ali kao sto i sami kazete, pisem u listu koji ima odredjenu uredjivacku politiku i za nju vezanu reputaciju, svoj »stil«, pa to ne bi sasvim pristajalo takvom konceptu. Kad se sve uzme u obzir, meni na teret pale su veoma teske i ozbiljne primedbe. Nisam osobito sklona polemickim nastupima, pogotovo ne u ovom mediju koji za to i nije najpogodniji, a ne bih ni da se »branim« po svaku cenu. Sto ne znaci da je moja samouverenost toliko velika da se necu preispitivati. Kada je rec o politici, stvar je prilicno olaksana cinjenicom da postoje izbori i izborni rezultati. No, kao sto znamo, mi smo ovde (i u Srbiji i u Crnoj Gori), imali velikih problema sa izbornim procedurama i kradjama izbornih rezultata. Cini mi se da je osnovni razlog Vaseg nezadovoljstva mojim tekstom to sto je on ovim poslednjim izborima u Crnoj Gori dao prelaznu ocenu. Rekli ste, dakle, da je moj tekst »lakirovka«, da je »pausalan«, da je tzv. analiza (stavljanjem ove reci pod navodnike), pa ste mi jos namenili i ulogu saucesnika u sumnjivim i nezakonitim rabotama koje su se, po Vama, desavale. Pripisali ste mi sklonost »dobrim zeljama i namerama«, uz odsustvo principa. Niste, medjutim, ni sada kao ni u tekstu svoje ostavke na mesto politickog lidera LSCG, izneli nijedan precizan argument niti cinjenicu, proverenu ili proverljivu za Vasu osnovnu tezu - da su izbori u Crnoj Gori u maju '98. bili »pokradeni«. Pri tom ste, kao osnovni argument-cinjenicu u svojoj reakciji, iskoristili upravo podatak iz mog teksta koji sam preuzela iz preliminarnog izvestaja OEBS-a. I njega ste, medjutim, preneli neadekvatno, sto nikako nije sporedno i usputno, s obzirom na tezinu i znacaj tvrdnje koju iznosite. Smatram da jeste bitno ono sto ste propustili, a to je da su pokazatelji kojima me »matirate« vezani za vanizborni program i jesu vazni ali nisu odlucujuci da bi se jedni izbori proglasili pokradenim. Taj podatak je i plasiran upravo zato da bi se prikazali nedostaci i propusti predizborne kampanje i to oni najjasniji i, ako je »verovati« OEBS-u, nesumnjivi. Ovaj podatak govori sasvim dovoljno, slozila bih se sa Vama. Ali on govori o nepravilnostima, ali ne i o nevalidnim i pokradenim izborima. Posto je to jedino »opipljivo« u Vasoj argumentaciji, usudjujem se da pitam: da li i on ide u prilog Vasoj oceni o mojoj »lakirovki«? Za desetak dana koliko sam u vreme izbora provela u Crnoj Gori, dobijala sam raznovrsne informacije. Koliko o dvema konkurentskim strankama toliko i o Vasoj. Kada je u pitanju LSCG nije, u mom tekstu, upotrebljena nijedna od informacija tipa »saznali smo od poznavaoca prilika« ili slicnih. Nije mi sasvim jasno ni to zasto me sa jedne strane kritikujete na jedan diskvalifikujuci nacin, dok mi, sa druge strane, pripisujete dobre namere i, radi toga, dizanje ruku od principa. Ja bih Vas pitala: o kojim principima je rec? Posto ste i ovim tekstom javnosti dali do znanja da su u Crnoj Gori normalni uslovi za politicku utakmicu danas nemoguci i da svako prikazivanje tamosnje situacije »kao u Velikoj Britaniji« stvara saucesnike jednog, po Vama, neregularnog stanja, trebalo bi da toj istoj javnosti prezentirate Vase podatke o kradji o kojoj govorite i o teskom stanju u crnogorskom drustvu koje Vas zabrinjava. To je najbolji nacin da sprecite dalje sirenje »dobrih namera«, odnosno neistina o izborima iz maja '98. kao i o stvarnosti i perspektivi crnogorskog drustva za koje neki misle da su bolje od srpskih. Imam utisak da Vasa ogorcenost i nezadovoljstvo nisu mali jer kritikujete ili smatrate sporednim i ono sto je za vecinu ljudi (ovde to znaci za vecinu glasaca) znak napretka, ne samo materijalnog. Videci sadasnju situaciju s vlascu u Crnoj Gori u duhu »sto se grbo rodi, vrijeme ne ispravi«, odbacujete osnovne principe racionalnosti u politici, u korist psihologiziranja i time zamagljujete i cinite opskurnim probleme o kojima hocete da govorite. Ne izgleda mi politicki razumno a ni gradjanski sasvim posteno, to mesanje razlicitih motiva i dovodjenje u sumnju i relativizovanje nesumnjivih pokazatelja da je polozaj gradjana u Crnoj Gori poboljsan. Ako je to samo materijalni polozaj, zar je to tako malo? Ako je poboljsan i tretman Crne Gore u inostranstvu i kod mocnih i »plateznih«, zar to nije razlog za makar mali optimizam? Uz sav skepticizam prema onima koji su »pobrali lovorike«, koji imate. Zar sam i ja glorifikovala politicku karijeru g. Djukanovica? Ne radi se, dakle, o dobrim ili losim namerama, vec o imperativu da se cinjenice ne izvrcu, da se prihvate parametri njihove tacnosti, da se prizna ono sto je evidentno. Sve drugo moze biti predmet kako novinarskog istrazivanja, tako i politickog lobiranja. Iznesimo cinjenice, dakle, bez njih nema ni novinarskog profesionalizma ni politicke odgovornosti. Vi tu imate svoju ulogu. Politicar ste koji je i u tezim vremenima pokazivao osecaj za nijanse i drzao do svog autenticnog nacina politickog nastupa. To bi Vam se tesko moglo osporiti. Opozicija je, tako je svuda gde se afirmise zdraviji politicki zivot, pokretac drustvenih promena. Vasa odgovornost kao crnogorskog opozicionog politicara ne tice se samo ovih izbora, vec i buducnosti politickog zivota u Crnoj Gori.

Nastasja Radovic,
novinar i clan
Urednistva Republike

#Bestijalnost i bestidnost ~ ^Bestijalnost i bestidnost Srbija je zemlja mraka. U mraku su za Srbe stvari najjasnije i najvidljivije. Mrak je nase normalno stanje, stanje u kojem se vecina zitelja ove zemlje krece lako i lagodno, bez pipanja i sudaranja sa nekim tamo obzirima. I vladalac i podanici kao da su jedva istrpili ono konfuzno i zamorno stanje ni svetla ni tame, ni rata ni mira, koje je ovom zemljom zacarilo posle bosanskog pohoda. Sa pocetkom kosovskog mraka vratili smo se u nase normalno stanje. Savet bezbednosti je u Milosevic-Seseljevom kosovskom pohodu video »namerno pustosenje i namerno raseljavanje ljudi«. Medjunarodni humanitarci izjavili su da se »spremaju na najgore« i da je »humanitarna katastrofa na pragu« - govori se o skoro trista hiljada obezdomljenih ljudi i desetinama hiljada onih koji zive pod vedrim nebom. U Beogradu to gotovo nikog ne potresa. Radio Beograd uverava slusateljstvo da su to obicne antisrpske ujdurme. Humanitarna katastrofa je »navodna«, »takozvana«, »nekakva« i »nazovi« (sve ove kvalifikative komentator upotrebljava u samo jednoj recenici - da bi bio ubedljiviji). Bestijalnost i bestidnost idu jedno s drugim. Srpski komesar za izbeglice gdja Morina ne oseca nikakvu môru od talasa stradalnika i bezocno izjavljuje da se »preteruje i manipulise sa brojem raseljenih«. A gospodja Visic ganutljivo obznanjuje da »iza svih tih humanitarnih organizacija stoji albanski lobi«. Dedinjski spikeri vele da i ako ima raseljenih (sto je los izraz, po njima, valja upotrebiti izraz »privremeno izmesteni«) za to nisu krivi nasi cojstveni ratnici i raspamecivaci - albanski zivalj izbegao je »pod naletima siptarskih terorista«. Siptarski teroristi, po Dedinju, sami proteruju svoj narod da bi »satanizovali Srbe«. Tankocutni poet i humanista Vladislav Jovanovic, nas ambasador pri UN, prekorio je Kofi Anana, generalnog sekretara UN, sto je izjavio da Milosevic na Kosovu sprovodi »taktiku spaljene zemlje«. On pouzdano zna da na Kosovu Siptari sami spaljuju svoje kuce. (On licno ih je cuo kako pevaju »Sami svoje kuce spaljujemo i sve na Srbe svaljujemo«.) Poet Vlatko (koga pamtimo po izjavi da su se u Srebrenici muslimani medjusobno poubijali) ima lak posao pri UN, bestidnost mu obezbedjuje puno vremena za pisanje poezije. A da su Srbi humani pokazuje Drustvo mladih socijalista - oni su organizovali sakupljanje priloga za izgradnju i obnovu 50 kuca na Kosovu! |Nebeski standardi Vec mi se smucio izraz »autonomija po najvisim medjunarodnim standardima« (koju je svaki srpski nacionalista, doskora, velikodusno nudio kosovskim Albancima). Otkako su objavljeni razliciti modeli autonomija manjinskih grupa sirom sveta (predlog Kontakt grupe) izraz »najvisi medjunarodni standardi« se mnogo manje uzima u usta. Srpski nacionalisti su zveckali tom sintagmom zato sto su neznalice. Odnedavno su promenili pesmu: na Kosovu ne dolazi u obzir nikakva autonomija a là Juzni Tirol, a là Alanska ostrva, boz' sacuvaj a là Tatarstan. Ljubitelj Miloseviceve policije i najvatreniji ljubitelj »najvisih medjunarodnih standarda« Vuk Draskovic obznanio je da su ta resenja za Srbe neprihvatljiva jer »Srbima Kosovo vise znaci nego Rusima neka Cecenija ili Tatarstan«. Suvisla rasprava s nacionalistima je nemoguca - oni uvek kao argument uvedu neki zaumni mutljag kao »zavicaj svih Srba« ili »nesamerljivo znacenje«. Uostalom, nikakav problem prava i sloboda na Kosovu i ne postoji. Jedan visoki funkcioner Miloseviceve bratije objasnio nam je da kosovski Albanci izbegavaju dijalog jer bi morali da »objasne svetu koja to tamo nacionalna prava nisu ostvarena na Kosovu«. Ostvarena su sva i to bi dr Ratko lako objasnio i Albancima i svetu. I oni bi se istog casa pokrili po usima. Jer nebeski narod i ne moze pokloniti nekome neka prava i slobode prizemnog tipa vec samo ona koja se srecu u najvisim astralnim sferama. |Ministarska logika U proslom broju pisao sam o informacijskom mraku vezanom za ono sto se zbiva na Kosovu, mraku koji je posledica tzv. apsolutnog konsenzusa vecinskih partija oko »kosovskog pitanja«. Pre neki dan slusam srpskog ministra informisanja kako daje svoj prilog ovoj temi. Za njega »konsenzus glavnih politickih partija oko Kosova« (»konsenzus« je sinonim za odvajkada prizeljkivanu »srpsku slogu«) nije izvor informacijskog mraka vec, naprotiv, izvor informacijskog svetla. Informisanje o Kosovu, veli on, u Srbiji je sve bolje i bolje a sve zbog »konsenzusa glavnih politickih partija i njihovog uticaja na medije«. Zanimljiva teorija. Sto vise partijskog uticaja na medije - to bolje informisanje. U diktaturama ima najvise partijskog uticaja na medije - ergo, u diktaturama je informisanje najistinitije i najpotpunije. Ako, kao u Srbiji, imamo posla ne sa jednopartijskom vec sa visepartijskom diktaturom informisanje ce biti visestruko istinito i visestruko potpuno.

Miodrag Stanisavljevic