Mileta Prodanovic - »Pohvala ruci«

Dobivsi 1997. godine nagradu fonda »Ivan Tabakovic«, pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, za »ostvarenje od izuzetnog znacaja za razvoj likovne misli u nasoj umetnosti«, Mileta Prodanovic je stekao pravo na samostalnu izlozbu u reprezentativnoj akademijinoj Galeriji. Odazivajuci se tom pozivu Prodanovic je koncipirao i realizovao jednu kompleksnu izlozbu pod nazivom »Pohvala ruci« koja je vec do sada izazvala brojne kontroverze koje se nisu ticale samo kritickog prosudjivanja njegovog dela vec su implikacije ovog rada pokrenule i neke diskusije koje dublje zadiru u aktuelne odnose, stanje i procese koji jasno odrazavaju sve negativne vrednosne komponente ovdasnjeg likovno-umetnickog sistema, onog koji pretenduje da danas bude dominantan i arbitraran.

Ne treba posebno napominjati kako je Mileta Prodanovic veoma poznata licnost u srpskoj aktuelnoj umetnosti a tek nekoliko njegovih biografskih podataka upecatljivo o tome svedoce: pored pomenute vrlo prestizne nagrade on je pre nje, 1993. godine, bio i prvi dobitnik nagrade »Lazar Trifunovic« za likovnu kritiku kojom je potvrdjen njegov jasan kriticki stav prema procesima koji su obuzeli nasu likovnu kulturu u tom izrazito nepovoljnom vremenu kada je otpocela intenzivna erozija vrednosnih kriterijuma, a potom je 1996. godine postao i laureat nagrade »Borislav Pekic« koja je potvrdila ono sto je vec nasluceno - da je Prodanovic na najboljem putu da postane i znamenito ime u srpskoj knjizevnosti. Najzad, Prodanovic sve vise, narocito u poslednje vreme, deluje i kao kolumnista dnevnih novina skrecuci paznju britkim i otvorenim kulturoloskim komentarima cija su tema dnevni dogadjaji koji okupiraju opstu pozornost.

No, osnovno podrucje delovanja Milete Prodanovica svakako je likovna umetnost. On je zavrsio Fakultet likovnih umetnosti 1983. godine u klasi profesora Stojana Celica (a dve godine kasnije i postdiplomske studije na istoj akademiji na kojoj danas radi kao docent u slikarskoj klasi), i jos za vreme studija poceo javno da izlaze ukazujuci da se pojavila jedna posve nova generacija nasih likovnih umetnika koji ce formirati esteticki lik osamdesetih godina koji je prepoznat i imenovan kao postmodernizam. Njegovo pocetno angazovanje odvijalo se u grupi »Alter imago« (Tahir Lusic, Nada Alavanja i Vlada Nikolic) koja je formirala jednu od najznacajnijih pozicija jugoslovenske »Umetnosti osamdesetih« kako je najcesce nazivana ovdasnja Postmoderna.

I vec taj njegov radikalni plasticki otklon nasao se u jednom trenutku na udaru sa dve strane: najpre su tradicionalisticki i lokalisticki kriticari, takozvani »legitimisti«, napali ovu novu pojavu kao »mondijalizam« koji je dakako snazno destabilizovao centralne domace likove na tzv. prvoj liniji. S druge strane, pak, kritika koja je delovala na nasoj »drugoj liniji«, a koja je proizasla iz neoavangardisticke »Nove umetnicke prakse«, ovu pojavu je najpe previdela, a potom je suzila u jedan krajnje neadekvatan vremenski okvir neuspesno nastojeci da je zameni novom (ili drugom) modernom. Pod direktnim i bocnim udarima, domaca postmoderna, a u toj poetici je bilo izrazito znacajno i mesto Milete Prodanovica, odrzala se veoma uspesnim opusom koji je do sada vec kriticki i teorijski verifikovan i istorizovan te postavljen u muzeoloske kategorije. (Uostalom, ova umetnost je u svom vremenu predstavljala jugoslovensko aktuelno stvaralastvo na najvecim svetskim izlozbama poput bijenala u Veneciji, Parizu, Sao Paolu, Kaselu itd.)

Uz to, Mileta Prodanovic je svoje delovanje sa slikarstva prosirio i na druge oblasti - na likovnu kritiku, knjizevnost i javne novinske komentare sto nije moglo ostati bez reakcije, pogotovo sto su oni bili uporni i kontinuirani - pri tom, zacinjeni i pomenutim nagradama i profesionalnim priznanjima u svim oblastima u kojima je bio aktivan. Otuda nije neobicno da se, na primer, upravo Prodanovic nasao na udaru najpoznatijeg lokalnog slikara koga je tada podrzavala placenicka i estradna kritika, upravo ona koja se toboze zalagala za lokalnu autenticnost i nacionalnu cistotu u umetnosti, koja je sebe videla kao »legitimisticku« u ovom - (»njenom«?!) podneblju, iznenada se pojavivsi na sceni kao toboze slikarski pandan onom, tada vec uocenom stetocinskom fenomenu narodnjacke, turbo-folk ili pop - turbo-dens muzike, koja je promovisana i propagirana uglavnom kroz novoustanovljene ruzicaste televizije te zutu stampu, ali katkada i kroz centralne rezimske medije uprkos zestokim protestima dela seriozne kulturne javnosti.

Eho tih sukoba, sve bledji repovi tadasnjih polemika, danas skoro bezvoljna reagovanja iz tabora oponenata, mogu se pratiti jos jedino kroz tiraznu stampu, a moguce je ocekivati, ali kada se Prodanoviceva izlozba zatvori sredinom avgusta, intenzivnije napade sa ruzicastih televizija od strane lazne kritike i laznih umetnika. Ali to ce biti samo jos jedan prilog bedastocama ovog vremena koje je proizvelo lazne junake u svim oblastima zivota - pa i u umetnosti. Neki od njih kao metaforicke predstave mogu se identifikovati na Prodanovicevim slikama, instalacijama i objektima na ovoj izlozbi. A bogami, mogu se uociti i oni koji su glavni uzrocnici takvom duhovnom posrnucu kojem se nazalost jos uvek ne nazire kraj.

Jovan Despotovic