Pekmez od sljiva

Svakog septembra glave porodica sa Kosmeta dolazile su u Beograd da bi zaradile preko potreban novac kojim su se izdrzavale njihove porodice. O kais bi zadenuli sekiru, a o rame obesili testeru. Isli bi od stana do stana, od kuce do kuce i po veoma niskim cenama nudili svoje usluge. Kada bi pogodili posao, nastala bi trka sa vremenom. »Siptari«, kako su ih zvali, zurili bi da za sto krace vreme zavrse pogodjeni posao da bi u toku dana nasli jos neku musteriju. Negde u vreme rucka, neka od dobrodusnijih domacica setila bi se da za tu priliku kupljenu veknu hleba vise prepolovi i namaze je pekmezom od sljiva, buduci da je sezona njegovog kuvanja bila u toku. Veknu bi sa strahom sama odnela u podrum, ne pustajuci ni blizu neko od dece. Kao devojcica, pojam »Siptar« vezivala sam za neko strasno ljudsko bice koje ne samo da sekirom sece drva nego moze nekoga i da napadne. Ceo ovaj ritual pripreme drva za zimu bio bi zavrsen jos jednim odlaskom u podrum, ali ovoga puta domacina, sa parom novcanica. Da bi nadoknada za uradjeni posao bila ubedljivija, domacica bi ispred podruma sacekala »Siptara« i dala mu pride iznosen par cipela, sako ili pantalone od svog muza.

Sudbina je htela da se danas potomci tih »Siptara« i srpskih domacina sa Kosova nadju u kolonama izbeglica koje se, napustajuci svoje domove, krecu ka raznim odredistima: Albaniji, Makedoniji, Srbiji i Crnoj Gori. Pitam se ima li danas dovoljno ljudi koji ce im pruziti makar privremeno utociste kao zamenu za njihove porusene kuce.

Vera Vujosevic