Veliki Brat na Kosovu

Na sastanku sa Satakom i Dolom Milosevic je izjavio da na Kosovu ima samo 16 hiljada »privremeno raseljenih«. Dvadeset puta manje od procene medjunarodnih humanitaraca. Ostali ne postoje, a ono sto postoji moze i da nestane. Ako nestane ono sto ne postoji ne moze se govoriti o nekoj tamo humanitarnoj katastrofi. »Privremeno dislocirani«, porucio je gazda Srbije, mogu da se vrate u svoja sela i da »uzivaju u slobodi, sigurnosti i ravnopravnosti«. Odavno nisam cuo bezocniji cinizam. Kosovskim Albancima se porucuje da uzivaju u svemu onome cega su liseni: u ne-slobodi, strahu i torturi i segregaciji. Oni ne treba samo da pokorno trpe ove plodove Miloseviceve ocinske paznje vec valja da u njima uzivaju. I da ih prihvataju kao slobodu, sigurnost i ravnopravnost. Poruka dostojna Velikog Brata. Jedna druga vest veli da su se mnogi Albanci, iz izbeglicke kolone kod Peci, posle razgovora sa Zoranom Andjelkovicem, »vratili kucama u pratnji policije od koje su zatrazili da ih i dalje stiti«. (A oni ce svakodnevno cicati od milja zbog njenog prisustva. I uzvikivati: Miloseviceva policija je nasa uzivancija!)

Opozicija prebacuje Milosevic-Seseljevom savezu da nema nikakav »razradjen« plan za Kosovo, o kojem bi se, pustih li zelja, javno raspravljalo u skupstini. Sve je ociglednije da oni imaju &