Broj 198 

Tri teze o Srednjoj Evropi*

 

Martonyi János (Janos Martonji)

Pre nekoliko godina sam i sâm mislio da su tri teze veoma bitne u pogledu odnosa Srednje Evrope, njene sadasnjosti i buducnosti, pa sam ih i koncipirao upravo na konferenciji organizovanoj pre dve godine od strane »Európai Utas«-a. 
Po prvoj tezi, Srednja Evropa nije nista drugo do Evropa s vecim brojem obrtaja. Manja povrsina, manje nacije, ali u vecem broju no u Evropi, jos jaca heterogenost religijska, kulturna, jezicka raznovrsnost jos vise nasledjenih napetosti i izvora konflikata, zbog svega ovoga mozda jos teza istorijska bastina; ali, prvenstveno i pre svega, stavise zbog svega ovoga: jos vise stvaralacke snage, jos vece kreativnosti. Ova svojevrsna srednjoevropska darovitost i kreativnost se ne moze odvojiti od istorijskog nasledja, od napetosti koje proizlaze iz raznovrsnosti, a na kraju krajeva od svojevrsne srednjoevropske neuroze. 
Po drugoj tezi, Srednja Evropa postoji, postoji specijalni srednjoevropski identitet, dakle postoji sopstvena srednjoevropska svest o identitetu, koja je stvorena i svoje korene prvenstveno vuce iz kulture. Medjutim, koliko je istina da postoji srednjoevropski identitet, toliko stoji i to da danas nema sanse ni za kakvu samostalnu srednjoevropsku ekonomsku i politicku integraciju. Zato smo dosli na konsekvencu da je jedina razumna solucija Srednje Evrope da se ona u potpunosti uklopi u tok evropske integracije. 
A treca teza je upravo bila ta da se buduca Evropa razvije u pravcu federalizma, da nestanu granice i ukine se tragicna suprotnost drzave i nacije, koju istinski osecamo i prozivljavamo upravo ovde u Srednjoj Evropi. Po ovoj tezi, buduca ujedinjena Evropa se ne moze zamisliti bez Srednje Evrope, jer narocito jaka evropska privrzenost, karakteristicna upravo za Srednju Evropu, moze biti i bice taj novi izvor energije koji ce evropskoj izgradnji dati nov polet i stvorice mogucnost odgovora na velika pitanja pred evropskom integracijom. 
Na osnovu dogadjaja u nekoliko poslednjih godina, danas vec moram da stavim pod jedan veliki i jak upitnik iza sve ove tri teze. Najveci je rezultat da svi ovi dogadjaji nisu u potpunosti i konacno demantovali navedene teze, ali danas vec moramo svim ovim tvrdnjama da pridjemo uz jako izrazitu dvoumicu. Jos nismo dosli do suprotne tvrdnje, i nadam se da i necemo ni doci, ali danasnje raspolozenje ovde u Budimpesti je karakterisano skepsom, ocajem, neizvesnoscu.  
Regija koja ekonomski stagnira, kulturno, naucno se slabi, po broju dusa se mrvi, a kako se cini, gubi i samopouzdanje ne moze da raspolaze samostalnim identitetom, ne moze da sluzi novim izvorom energije i ne moze da bude sposobna da doprinese resavanju opsteevropskih i globalnih problema 
Sto se prve teze tice, da vidimo kako stojimo sa ovom izvanrednom, svojevrsnom srednjoevropskom stvaralackom snagom na kojoj se zasniva toliko ekonomske, naucne, kulturne produkcije. Istina, u regionu je zapocet ekonomski rast, ali dobro znamo kako se radi o krhkim tokovima. A ako, pak, govorimo o kulturi i nauci, Madjarska je nesumnjivo bila jedna od najuspesnijih nacija dvadesetog veka na planu nauke, kulture, muzike ili sporta. Verovatno nijedna zemlja nije nadvisila Madjarsku u pogledu broja olimpijskih zlatnih medalja na hiljadu stanovnika i broja Nobelovih nagrada takodje na hiljadu stanovnika. Hoce li to tako biti i u dvadeset prvom veku? Danas nema nikakvih indicija za to, pa je gotovo sigurno da ce odgovor biti negativan. Ne javlja se danas stvaralacka moc ni celog regiona tolikom eruptivnom snagom kako se to zbivalo na pocetku veka i tokom kasnijih decenija. Specificni rezultati u nauci i kulturi utemeljeni su u neverovatno brzom ekonomskom i drustvenom razvoju u poslednjoj trecini proslog i na pocetku ovog veka, koji je omogucio, pre svega, stvaranje sistema ustanova opste uprave, obrazovanja, kulture i nauke koji ce funkcionisati na svetskom nivou. Za cetrdeset godina »realnog socijalizma« je potkopavana i postepeno potrunula upravo ova ekonomska pozadina i ovaj sistem ustanova evropskog nivoa. Za to je bilo potrebno vise decenija, jer je znacajan deo ustanova jos i pedesetih godina manje-vise uspesno funkcionisao i pored svih razaranja. Uprkos tome, jedina je srednjoevropska konkurentna prednost, mozda, jos uvek, relativno visok nivo intelektualnih resursa u poredjenju sa ukupnim nacionalnim proizvodom po glavi stanovnika. Postojeca vladina politika, barem u Madjarskoj, s uspehom lisava zemlju bas ove, jos postojece, konkurentne prednosti. Obuhvatnim napadom protiv sistema naucnih, obrazovnih i kulturnih ustanova vrsi se to sto se zapravo nije moglo u potpunosti ostvariti ni razaranjem kroz cetrdeset godina. Za ocuvanje konkurentne prednosti, za utemeljenje buducih uspeha, bili bi potrebni jasna strategija, jasni ciljevi i cista, dobro zacrtana slika buducnosti. Da li postoji takva madjarska ili uopste srednjoevropska slika buducnosti? Iza prvog upitnika moram da stavljam sve novije upitnike. 
Sto se druge teze tice, da vidimo kako stojimo sa srednjoevropskim identitetom. Gde da mu odredimo srediste, da li u Becu, u Austriji koja je trenutno novopecena, mada nesto nezadovoljna clanica Evropske unije, da li u Budimpesti kojom vlada osecaj opadanja i skepse, da li u Pragu koji se trudi da sve manje bude svestan nekadasnjih srednjoevropskih veza, ili pak mozda u Sarajevu? I kad vec govorimo o Sarajevu, nezaobilazno je pitanje kakvu je ulogu odigrao ovaj identitet u trenutku kad je u Jugoslaviji zapocet i nezadrzivo nastavljen genocid. Sta je Srednja Evropa rekla, na primer, za vreme pokolja u Srebrenici? Da li je Srednja Evropa igrala i najmanju ulogu, da li je rekla ijednu rec, da li je ona doprinela i u najmanjoj meri resavanju krize? Uopste, da li je Srednja Evropa primetila da se na cetristo-petsto kilometara od madjarske granice ubijaju ljudi na hiljade, pa i desetine hiljada, hladnokrvno, po svesno odredjenom planu? Odgovor je vec sadrzan u pitanju. Zato se i dvoumim oko toga da li ce ova ravnodusnost i cinizam biti kadri da odrzavaju u proslosti utemeljenu svest nekog srednjoevropskog identiteta. Da nije vise rec o tome da ce se Srednja Evropa, uprkos svih njenih tradicionalnih teznji, pretvoriti u neku vrstu zona uticaja? Dakle, da nije rec o tome da na kraju krajeva spoljnje politicke snage odredjuju razvoj ove regije? Ako je odgovor na ovo pitanje potvrdan, to povlaci za sobom rizik da te politicke snage, s jedne strane, ne poznaju zaista dobro nasu regiju, a s druge strane, svoje odluke donose, i u srednjoevropskim pitanjima, na osnovu svog pojmovnog sistema, svojih uslova i prvenstveno svog sistema vrednosti. Dobar primer za afirmisanje sopstvenih, stvarnih ili pretpostavljenih interesa pruza jugoslovenski gradjanski rat, u cijem toku je jedna od zapadnoevropskih sila kroz vise godina s uspehom mogla da sprecava zaustavljanje genocida. Njene lazne istorijske nostalgije, vise pretpostavljeni nego stvarni aspekti vlasti potakle su je da sprecava, sve dok je to moguce, stvarnu intervenciju. Nikad o tome u Srednjoj Evropi ne govorimo nijednu rec, mi smo sad oko toga mnogo uctiviji, oprezniji, pa dabome i kukavicniji. Mi moramo da se prilagodjavamo i neprekidno dokazujemo, jer samo na taj nacin mozemo postici da nas prime u evropski raj. Ovu Evropu ne interesuju nasi saveti, eventualno nase opomene, ali ona tim vise pretenduje na to da se mi prilagodjavamo svakom njenom koraku, ne samo na planu najsitnijih detalja u koncipiranju prava, vec i na planu njenih spoljnopolitickih odluka,  
Kao sto su ogromne socijalne nepravde devetnaestog veka izazivale fundamentalizam masovnog pokolja u ovom veku, s ideologijom marksizma-lenjinizma, isto tako sve dublje protivrecnosti kraja dvadesetog veka mogu da pruzaju podlogu za stvaranje novih fundamentalistickih i totalitarnih ideologija 
determinisanih i oblikovanih prema sopstvenim interesima. A mi cinimo to sto se od nas ocekuje, jer je i danas istina da smo mozda mi jedini koji istinski veruju u evropsko jedinstvo i za koje postoji zivi mit: mit buduce, ujedinjene Evrope. Pridruzivanje njoj za nas ne znaci samo ostvarenje visevekovnog sna, vec i uspeh procesa modernizacije, resavanje bezbednosnih dilema i rizika, a ujedno i potpuno uklapanje nase privrede u sistem svetske ekonomije. 
Sto se tice prijema Srednje Evrope (mada je vec doneta pozitivna uloga) kao da se postepeno udaljavaju termini. Termin koji je prvobitno bio predvidjen za sredinu devedesetih godina, prvo je odlozen za kraj devedesetih, potom za pocetak iduceg milenijuma. Otprilike tu smo sad i jedino se mozemo nadati da se termin ne odlaze dalje. 
Upitnici ostavljaju otvoren odgovor. Dvoumice ne iskljucuju nadu. Pozitivni elementi proslosti mogu da oplodjavaju srednjoevropsku sadasnjost, na taj nacin da se iz toga radja nova srednjoevropska i evropska buducnost. A to stoji, pre svega, na nama, Srednjoevropljanima. Regija koja ekonomski stagnira, kulturno, naucno se slabi, po broju dusa se mrvi, a kako se cini, gubi i samopouzdanje ne moze da raspolaze samostalnim identitetom, ne moze da sluzi novim izvorom energije i ne moze da bude sposobna da doprinese resavanju opsteevropskih i globalnih problema. Njen doprinos moze da bude samo negativan, naime: svojom regionalnom krizom ona ce dalje produbljivati i zaostravati globalnu krizu ciji se znaci kriju ovde kod nas, a koji mogu da postanu nesumnjivo jasni u dvadeset prvom veku, sa novim ideologijama, novim »naucnim« teorijama i praksom, koji ce takodje tvrditi za sebe da su jedino sposobni da se hvataju u kostac sa krizom. Otrgnuce sveta finansija od stvarnih proizvodnih i ekonomskih tokova, ubrzano produbljavanje jaza izmedju bogatstva i siromastva, suzavanje raspodeljivog rada i ekstremne nesrazmernosti u raspodeli, nepreglednost, neizvesnost i zloupotrebe koje proisticu iz koncentracije struktura vlasti i gospodarenja, ekoloske stete koje se cine nezaustavljivim ne predstavljaju stvarno postojecu opasnost iskljucivo samo po sebi, vec mogu da izazovu i lazne i opasne reakcije, isto tako kako se to zbivalo ranije. Kao sto su ogromne socijalne nepravde devetnaestog veka izazivale fundamentalizam masovnog pokolja u ovom veku, s ideologijom marksizma-lenjinizma, isto tako sve dublje protivrecnosti kraja dvadesetog veka mogu da pruzaju podlogu za stvaranje novih fundamentalistickih i totalitarnih ideologija. Na osnovu ovih fundamentalistickih ideologija mogu se pojavljivati nove avangarde koje ce za suzbijanje opasnosti zahtevati iskljucivu vlast. Tako moze da se od opravdane potrebe resavanja nevolja opet stvori veca katastrofa od one cije smo izbegavanje zeleli. 
Postoji nada i sansa da do svega toga ne dodje. Ne smemo zaboraviti da smo proteklih godina ogromno stupili napred u odnosu na »realni socijalizam« prethodnih cetrdeset godina. Posle sedam godina je nestala pocetna euforija promene sistema, pa danas vec ne uporedjujemo nasu regiju sa Istokom vec sa Zapadom i upravo je to jedan od izazova naseg nezadovoljstva. 
Najveci rezultat smo postigli tokom stvaranja demokratskog sistema ustanova i pravne drzave, i pored cinjenice da nam svakidasnja iskustva upravo na ovom polju daju najvise razloga za razocaranje. Medjutim, ovim iskustvima ne smemo biti pobudjeni da posumnjamo u sam demokratski sistem ustanova i pravnu drzavu. Mnogo se varaju oni koji u novije vreme naglasavaju da iza oblika demokratskog sistema ustanova i pravne drzave u stvari deluje isti sadrzaj, ista politicka i ekonomska vlast kao ranije. Ova teza, koja podseca na »osnovne istine« marksistickih seminara, ne da je pogresna, vec je opasna i stetna. Naime, ako je demokratski sistem ustanova puka forma koja sama po sebi nema odlucujuci znacaj, onda se nece pretrpeti steta ni u slucaju ako se pokusa da se ovaj sistem ustanova postepeno ukine. Upravo demokratski sistem ustanova i pravna drzava znace kvalitetnu razliku u odnosu na raniji sistem i stvaraju mogucnost da menjamo stvari. Sanse su date, situacija je otvorena, upravo je najbitnije pitanje to da li madjarska i srednjoevropska inteligencija moze da koristi tu sansu proisteklu iz promene sistema i da li moze da ostvari ono o cemu se ranije sanjalo. A taj san je Srednja Evropa demokratskih pravnih drzava koje su sposobne da zive zajedno i saradjuju jedna sa drugom; Srednja Evropa koja za sebe trazi, pa i dobija pravo da se kao ravnopravan partner ukljuci u proces evropske integracije koja je pokrenuta bez njenog ucesca, a ujedno da i sama dâ nov zamah razvoju koji ce na kraju ipak dovesti do jedinstvene Evrope dvadeset prvog veka. 
Autor je ministar inostranih poslova Madjarske od jula 1998.    

Prevod: Turi Gabor

________________  

* Objavljeno u tromesecnom »casopisu evropske saradnje« Európai Utas (Evropski putnik), Budimpesta, br. 4/96. 

 


 
© 1996 - 1998 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana
Posaljite nam vas komentar