Broj 198 

Ko to rado ide u vojnike

Mobilizacijska kriza – analiticki pregled medijskog izvestavanja

Ova je borba bila ispod casti i protiv razuma
Ostajem sam, u ovom gradu strahom zatrpan
(Rok grupa »Ekaterina Velika«, 1991)
 
Ofelija Backovic 
Milos Vasic 
Aleksandar Vasovic 

Mobilizacijska kriza 1991. bila je jedan od kljucnih dogadjaja raspada Jugoslavije. Ovo nije olako izrecena tvrdnja. Odbijanje tolikog broja Srbijanaca i Crnogoraca da ucestvuju u bratoubilackom i osvajackom ratu bila je trauma posle koje nista vise nije bilo isto; ta je kriza uticala na sve buduce kljucne dogadjaje i njen je uticaj vidljiv i sada. Traumatizovani su bili svi: vojska, rezim, opozicija i narod. Paradoksalno, ali je sustinu stvari pogodio jedan ocajni general koji se javno zaprepastio: kako to da zapadna Srbija sa svojom slavnom tradicijom iz cetiri pobedonosna rata sada odjednom nece da ratuje na vukovarskom ratistu; odgovor na to jasno i sustinsko pitanje izostao je, a bio je tako ocigledan. »Cim Srbija bude napadnuta, eto nas«, rekao je generalu jedan valjevski rezervista. Otac Draze Markovica, seoski ucitelj ispod Kosmaja, pise u svojim uspomenama iz Prvog svetskog rata kako srpska vojska 1914. nije htela da forsira Savu i goni Austrijance posle pobeda na Ceru i Kolubari, jer to preko Save nije njihova zemlja; po proboju Solunskog fronta 1918, ti isti vojnici poceli su da ljube zemlju tek kad su dosli do Vranja i Leskovca. Opet se 1991. ispostavilo da narod ume da razlikuje svoje od tudjeg. 
Ratni huskaci u lister-odelima, uniformama i mantijama povremeno su govorili kako se stide »svojih Sumadinaca« i drugih zemljaka koji su ih »razocarali«; slicna kuknjava cula se i u Crnoj Gori na temu »ratnicke tradicije« i »junastva«. Ispostavice se – narocito brzo u Crnoj Gori – da su vojni begunci i pobunjeni rezervisti videli bolje i dalje od vojske i vlasti. Izgleda da su to osetili svi: iznenadjene vlast i vojska koje se nisu usudile da ih gone; zbunjeni rezimski propagandisti i mediji koji su zazirali da se suoce sa problemom; nacionalisticka opozicija koja je zatvorila oci pred tako ocigledno artikulisanim »glasom naroda«. 
Mobilizacijska kriza iz 1991. traumatizovala je, dakle, sve aktere rata, svakog na drugi nacin: JNA, Milosevicev rezim, opoziciju i – vojne obveznike, cija je trauma bila najveca. 
Jugoslovenska narodna armija otkrila je sa nedopustivim zakasnjenjem da je bila zamisljena, zasnovana, razvijena i obucena u svim aspektima svog moguceg delovanja kao odbrambena vojska jugoslovenske federacije, a ne armija gradjanskog rata. U opkoljenim kasarnama Slovenije i Hrvatske JNA je otkrila da je pretpostavka njene efikasnosti podrska lokalnih resursa: ljudstvo, logistika, transport; u Srbiji je otkrila da se rat ne moze voditi bez konsenzusa celog stanovnistva. U oba slucaja postalo je jasno znacenje onog »narodna« u njenom imenu. Cak je i dan-danas zapanjujuca lakoca s kojom su generali zaboravili na neke osnovne, aksiomatske pretpostavke vojne nauke, poznate vec hiljadama godina i iznova u praksi potvrdjivane. Jos je Sun Cu Vu (oko 500 godine pre nase ere), u svojoj Vestini ratovanja, najstarijem delu iz oblasti vojne nauke, upozoravao na princip »moralnog zakona«, kao prvi kljucni preduslov uspesnog ratovanja: taj princip »zahteva da narod bude u potpunosti jednodusan sa svojim vladarom kako bi ga sledio po cenu zivota, bez obzira kakva opasnost pretila«. Karl fon Klauzevic, nenadmaseni klasik, razradjuje kljucni pojam »jednodusnosti«: ne moze se definisati uspesna strategija (iz koje sve ostalo ishodi) bez dva neophodna i par excellence politicka preduslova – jasno definisanog ratnog cilja i nacionalnog konsenzusa oko tog cilja. Milosevicev rezim, otelotvoren u Polupredsednistvu SFRJ (Jovic, Kostic B., Kostic J., Bajramovic) koje je i Vrhovni komandant JNA, veoma se dobro cuvao da slucajno ne definise svoje ratne ciljeve kada je u kriticnom trenutku, krajem juna 1991, usao u otvorena neprijateljstva u Sloveniji (specijalne operacije u Hrvatskoj uveliko su trajale od leta 1990). Propagandne floskule o »odbrani Jugoslavije« padale su u javnosti na neplodno tlo, unapred pripremljeno antijugoslovenskom propagandom srpskog nacionalizma. U takvim politickim okolnostima nacionalni konsenzus, makar medju Srbima i Crnogorcima, tesko da je bio moguc. Ono malo konsenzusa postignuto na Milosevicevoj populistickoj platformi (1987–1990) donekle se izlizalo u visestranackim izborima; Milosevic nikada nije prestao da odgovornost za rat prebacuje na Jugoslaviju i JNA, jer »Srbija nije u ratu«. Pobunjeni rezervisti su u jesen 1991. bezbroj puta zahtevali da im se objasne ratni ciljevi; nije im odgovoreno nikad. 
JNA je – ispalo je kasnije – nekakvu strategiju imala: to je ono sto gen. Veljko Kadijevic tadasnji ministar odbrane u svojim memoarima, u pokusaju da objasni onu zlosrecnu Dubrovacku operaciju, dosta nemusto definise kao »izlazak na granice buduce drzave«. Te granice su tokom 1990. i 1991. crtali svi: Vojislav Seselj kao »Veliku Srbiju«; SKPJ kao »buducu Jugoslaviju«; doktrina Izetbegovica i Gligorova (jul 1991) kao »skracenu Jugoslaviju«. Svi nacrti obuhvatali su manje-vise iste teritorije; razlikovao se samo politicki sadrzaj tih teritorija: Seselj je mislio na etnicki cistu totalitarnu drzavu; SKPJ na realsocijalisticku jednostranacku drzavu »naroda i narodnosti«; Izetbegovic i Gligorov na federaciju ravnopravnih republika sa razlicitim »drustveno-ekonomskim formacijama« (nikad vidjenu mesavinu komunistickih i nekomunistickih rezima u jednoj drzavi, dakle contradictio in adjecto). U takvoj konfuziji, bez proglasenog ratnog stanja, nacionalni konsenzus bio je nemoguc. 
Sasvim logicno i ocekivano, JNA je bila glavna zrtva ovakve politike: izgubila je i kredit i ugled, a to joj je postalo jasno u pokusajima delimicne mobilizacije. 
Milosevicev rezim nije se pretrgao pomazuci strategiju JNA; prvo je Polupredsednistvo odbilo primenu druge faze slovenacke operacije (potpuna vojna okupacija otcepljene republike) i tako ostavilo JNA u Sloveniji spustenih gaca; odbilo je i proglasenje ratnog stanja i opste mobilizacije. Rizik od takve politike pokazao se u jesen, kada su zvanicni podaci o odzivu na delimicnu mobilizaciju rezervista dosli na 50% u Srbiji i 15% u Beogradu (nezvanicni, prikupljeni od lokalnih izvora informacija, jos su porazniji). Ima osnova za zakljucak da je Milosevicevo prihvatanje Vensovog plana krajem 1991. – pored ostalog – bilo prouzrokovano i naglim splasnjavanjem podrske ratu. Pasivni otpor bio je jak od pocetka, uprkos necuvenoj ratnohuskackoj kampanji svih rezimskih medija; uprkos zestokim naporima »stubova Srpstva« – Crkve, Udruzenja knjizevnika, SANU, »Crvene zvezde« – na sirenju mrznje i sovinizma. 
Najveci gubitnik mobilizacijske krize 1991. bila je srpska opozicija, koja je sebi dopustila fatalnu gresku – da ne iskoristi snazan politicki naboj i motivaciju kod vojnih obveznika, sloja muskog stanovnistva u najboljim godinama. Moc te politicke motivacije bila je visestruko pojacana emocionalnim nabojem njihovih porodica, kao sto se videlo iz pokreta roditelja i porodica vojnika i rezervista. Propustiti takvu politicku priliku bilo je ravno politickom – i moralnom – samoubistvu opozicije, koja se od te greske nije oporavila do dana danasnjeg. Ali, srpska je opozicija bila pretezno nacionalisticka opozicija; srpska se opozicija trudila da Milosevica na njegovom terenu srpskog nacionalizma pobedi srbovanjem; ona je bila za rat, a protiv Milosevica, ne shvatajuci da je to Milosevicev rat. 
Trauma koja je ostala vojnim obveznicima najveca je i – ljudski gledano – najvaznija. Ti ljudi ili su se vratili iz rata sa gorkim uspomenama, neki obogaljeni, neki poremeceni – ili su se pridruzili velikoj seobi mladih i sposobnih na Zapad. Oni koji su bili mobilisani, oni koji su se u uniformi pobunili i vratili kucama (njih oko 40 000), oni koji su se skrivali od vojnog poziva (njih 100–200 000), svi bez razlike i sve njihove porodice i porodice onih koji su izginuli, ostali su obelezeni, bez odgovora na pitanje »zasto?«. Jedina uteha dezerterima, pobunjenicima i vojnim beguncima bice moralne prirode: da su spasli obraz Srbije i Crne Gore. 
 

Cega nije bilo u novinama

Da bi se razumela atmosfera Srbije u drugoj polovini strasne 1991. godine, nije dovoljno citati stare novine. One tesko docaravaju atmosferu straha i pritiska (prisutnu u romanu U potpalublju Vladimira Arsenijevica, Beograd 1994). Veliki broj muskaraca izmedju 18 i 45 godina, vojnih obveznika i njihovih porodica u tom periodu ziveli su u strahu. Pasivni otpor imao je razlicite oblike: izbegavanje da se vojni poziv primi; spavanje van kuce; opreznost na javnim mestima zbog ucestalih policijskih racija. Roditelji su izmisljali razne izgovore (tvrdnja da im se sin pridruzio nekoj od paravojnih formacija bila je dosta efikasan nacin). Vojne vlasti pribegavale su trikovima ne bi li obveznike uhvatile da im uruce poziv (na primer: mlada devojka koja zvoni na vrata i slicno). Bezalo se u inostranstvo, cak i ilegalnim kanalima.  
Ovom analizom obuhvacena su sledeca sredstva informisanja: dnevni listovi Politika, Borba, Politika ekspres i Vecernje novosti; nedeljnik Vreme; novinska agencija Tanjug. Povremeno su obuhvaceni i nedeljnici Vojska i NIN i dvonedeljnik Intervju, jer su veoma retko pisali o ovoj temi. Elektronski mediji, narocito rezimski, oslanjali su se skoro iskljucivo na Tanjug. 
Vremenski period na koji se ova analiza odnosi pokriva akutnu mobilizacijsku krizu druge polovine 1991. godine: od jula do januara 1992. Odredjeni refleksi mobilizacijske krize javljali su se narednih godina u stampi, pa su i pomenuti. Kao poseban dodatak javlja se prisilna mobilizacija Srba iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine u Srbiji koja je zapocela sredinom juna 1995. i jos traje dok se ovi redovi ispisuju. 
 

Juli 1991: mesec sokova 

Oni bi, kao, da se otcepe, 
a mi im, kao, ne damo.
(vojnik Bahro, u Sloveniji)
  
Psiholoski je mobilizacijska kriza bila pripremljena desetodnevnim slavnim vojevanjem JNA u Sloveniji. Rezimski su mediji svojom poznato neukusnom kuknjavom pojacali inace lazan utisak o slabosti i dezorganizaciji Armije. Retko ko je bio svestan cinjenice da su do 1. jula 1991. snage JNA u prvoj fazi operacija od 137 zadatih kljucnih pozicija na teritoriji Slovenije zauzele 134; okolnost da je u tom trenutku cela Peta armija, pojacana elitnim jedinicama padobranaca i vojne policije bila spremna za drugu fazu operacije bila je sasvim zanemarena. Pazljivo sakrivajuci cinjenicu da je Polupredsednistvo namerno, sa ocitim predumisljajem, razvilo i rascepkalo snage JNA na terenu Slovenije, a zatim pristalo na otcepljenje i ostavilo vojsku da se izvlaci kako zna, rezimski mediji koncentrisali su se na zapomaganje o »nasoj deci bez municije kojoj pokvareni dezelasi pucaju u ledja«, na dreku »izdaja, izdaja« (koja ce ostati lajtmotiv ratnohuskacke propagande; da li slucajno?) itd. Imidz i ugled JNA naruseni su ozbiljno u medijima. 
Sve to dovelo je do pokreta vojnickih roditelja – uvertire u mobilizacijsku krizu. Prvo je Milan Kucan, predsednik Slovenije, javno pozvao predsednike ostalih jugoslovenskih drzava u nastajanju da opozovu svoje drzavljane-regrute JNA iz Slovenije, jer im ne moze garantovati bezbednost i pozvao sve Slovence – vojnike i oficire – da napuste JNA i predju u Teritorijalnu odbranu Slovenije. Onda je Prva armija pocela ogranicenu mobilizaciju rezervista 30. juna, sto je u Bosni i Hercegovini naislo na politicke otpore: SDA i HDZ su clanstvu savetovale da »samo na licu mesta proceni potrebu da se odazove ili ne«, a SDS da »postupe po zakonu«. Predsednistvo BiH 2. jula zvanicno trazi obustavu mobilizacije, pozivajuci se na ustavnu odredbu po kojoj samo Predsednistvo SFRJ moze da naredi mobilizaciju. Potpukovnik Vehbija Karic, tada portparol Sarajevskog korpusa, zali se u izjavi za Vreme da »nikad do sada nismo imali toliki procenat neodazivanja« i optuzuje nacionalne stranke da su rezerviste »obradjivale« u tom smislu. Sok rata u Sloveniji neocekivanom brzinom razvodnio je i sistem vrednosti i gradjansku disciplinu i percepciju Jugoslavije kao domovine koju valja braniti. Roditelji regruta zatecenih u jedinicama JNA blokiranim u Sloveniji sponatno reaguju. 
Mediji, narocito novine, o tome izvestavaju detaljno: 2. jula oko 300 besnih roditelja provaljuje u salu Skupstine Srbije uz uzvike »izdaja« i psovke. Aleksandar Bakocevic, u belom odelu, pritiska zvonce; premijera Zelenovica su izvizdali; gaze po stolu predsedavajuceg, Slobodan Unkovic place. Krajiski lobi – Simo Dubajic i Budimir Kosutic, potpredsednik vlade – govore roditeljima o »genocidu«, o poverenju u Armiju, ali im je gen. Blagoje Adzic vec rekao da im decu ne moze vratiti. Izjave roditelja kao sto su »Ne dozvoljavam da vam sve bude prece od njihovih zivota... Gladna i zedna deca ginu nevina za njihove fotelje... Hocemo li da se ponovi Sremski front?... Za koga da ginu?« nalaze svoj put do nervozne i zabrinute javnosti. Vise roditelja zahtevalo je da Milosevic, kao Gligorov, uputi zahtev da se srpski vojnici vrate u Srbiju. 
Iste veceri novomobilisani vojnici iz Srbije krecu na granicu Vojvodine i Hrvatske. Senka rata sve je duza. Sutradan u Loznici gradjani blokiraju mobilisanu jedinicu rezervista. Delimicna mobilizacija vec pocetkom jula nailazi na otpor. Sve novine javljaju o tome; rezimske bez mnogo komentarisanja, nezavisne u tonu koji se najbolje moze opisati kao »sasvim normalno, sta ste drugo ocekivali...«. Pise se o »gotovo potpunom rasulu«, spekulise se o politickoj pozadini pokreta roditelja, o javnom odbijanju rezervista da »idu u Sloveniju«; citiraju se izjave rezervista umornih od cekanja i neizvesnosti: »Ni s decom se nismo pozdravili, a sutra nam valja negde poginuti zarad tamo nekih ludaka koji preko naroda isteruju svoje vizije« (kragujevacki rezervista). Valjevski rezervisti ne stizu dalje od Sapca; tu ceo oklopno-mehanizovani bataljon staje i zali se na neobucenost, lose stanje tehnike i naoruzanja i – petokraku na kapama. Krenuli su dalje tek kada im je obecano da nece »u hrvatsku nedodjiju«. Petnaest dana ranije, u Tuzli, dve rezervne jedinice odbile su da ucestvuju u »vezbi«, odlozile oruzje i opremu pred opstinom i razisle se kucama. 
Rezimske novine vec prete: Politika pod nadnaslovom »Paraliza pravnog sistema« objavljuje naslov »Ko je dezerter« i tekst u kojem sudija Vrhovnog vojnog suda, puk. Jovan Buturovic objasnjava pravni aspekt »udaljavanja iz jedinica« i konstatuje da »kada bi se svi krivci gonili, svi zatvori u Jugoslaviji bili bi prepuni«. Drzavna agencija Tanjug objavljuje komentar protiv albanske manjine, u kojem se aludira na namere mladjih Albanaca da »dezertiraju i pridruze se MUP Hrvatske«. 
U Beogradu je izbegavanje poziva masovno, dok nacionalisticka opozicija pokusava da osniva svoje paravojne formacije, mase »gardijskim knjizicama«, vice o »srpskoj vojsci« koja ce sve to obaviti mnogo bolje od JNA itd. Slobodan Milosevic obraca se naciji sa TV ekrana: Srbija ima svoju Teritorijalnu odbranu kao »sopstvenu oruzanu silu« koja »nadmocno prevazilazi« sve ostale; predsednik upozorava da Srbija mora biti spremna za rat – ako do njega dodje. 
Iz Crne Gore stizu vesti da je odziv na mobilizaciju »neocekivano mrsav«; pominju se »prepolovljene jedinice«. Momir Bulatovic kaze da »svim vojnicima i starjesinama koji su vratili oruzje treba dati priliku da ponovo stanu u stroj« i kritikuje vojne obveznike Albance zbog »nacionalistickog« pristupa mobilizaciji. Predsednik Bulatovic prvi javno pominje »naredjenje da se vojni obveznici izjasne (nas kurziv) da li su spremni da izvrsavaju postavljene zadatke i da, ukoliko to nijesu, napuste svoje jedinice«. U nekim jedinicama ostajalo je oko 10% sastava; odlazili su i Crnogorci i Albanci i Muslimani podjednako, ali je titogradska rezimska stampa krenula u sovinisticku kampanju samo protiv manjinskih nacionalnosti, sto ce kasnije biti pravilo i u drugim visenacionalnim sredinama. Mogucnost izbora koja je crnogorskim rezervistima pruzena posluzila je patriotskoj stampi da napravi diferencijaciju na »patriote« i »izdajnike«, stvarajuci tako jos vise zle krvi medju vec podeljenim Crnogorcima. Dolazilo je do psovki, tuca i potezanja oruzja na mobilizacijskim mestima; na stranicama Pobjede »patrioti« su grdili »izdajnike«; neke firme pocele su da daju otkaze zbog »izdaje«, pa je na kraju puk. Bozidar Babic, crnogorski ministar odbrane, morao da intervenise i osudi takve obracune. NIN iscrpno pise o tome krajem jula. 
Sve se, dakle, znalo i novine su o svemu pisale. Ocigledna konfuzija oko preteceg rata, neizvesnost i strah nastavili su da nagrizaju drzavu i vojsku. Crnogorski rezervisti mogli su da biraju; srbijanski nisu; roditelji tumaraju po Hrvatskoj i Sloveniji, trazeci decu; iz Generalstaba se zale da »ima pojava da se neki Srbi nece boriti protiv Slovenije, na primer dezerterstvo, pokret majki za povlacenje sinova iz vojske itd.«. General Zivota Avramovic, novi komandant Pete armije, kori roditelje koji su dosli u Zagreb po decu: »A vi biste hteli da vam deca jedu, jebuckaju i ratuju na svom pragu«. 
A onda je Polupredsednistvo SFRJ donelo odluku o povlacenju JNA iz Slovenije. Rezimski mediji pozdravili su to iznenadjenje, dok je javnost bila ponovo sokirana. Pitanja o tome postoji li drzava Jugoslavija i dalje, kako slovenacki regruti ne moraju u vojsku, a mi moramo itd. ostala su bez odgovora, ali se mobilizacija nastavila. Nastavilo se i bezanje od vojske. Madjarske vlasti u Segedinu formiraju prihvatni centar za izbeglice posto je dvadesetak vojvodjanskih Madjara prebeglo tamo; bio je to dalekovid potez. Na nekim granicnim prelazima poceli su da vracaju muskarce, bez obzira na ispravne pasose. SSNO tvrdi da s tim nema veze: oni mogu da zabrane putovanja jedino ako se proglasi vanredno stanje ili opsta mobilizacija. Polovinom jula u Pancevu demonstriraju rezervisti pusteni na odmor: traze sve – od unistavanja komaraca na terenu gde se nalaze do smene Vrhovne komande; zale se na nervno rastrojstvo i neizvesnost; traze da im se objasni postoji li JNA, brane li zemlju samo oni ili i rezervisti iz drugih republika itd. Pobjeda objavljuje pismo »grupe gradjana« iz Herceg Novog u kojem se trazi objavljivanje imena »dezertera« – »da narod zna od koga treba ledja cuvati«. Na mirovnom mitingu u Titogradu, pod parolom »Junastvo je danas ne ici u rat«, oko 5000 ljudi protestuje protiv rata; govore im predsednik SUBNOR-a Crne Gore Vlado Kapicic (koji ce kasnije biti primoran da zbog toga podnese ostavku), narodni heroj Komnen Cerovic i drugi: »Ovo nije nas rat, odbijamo da ucestvujemo u njemu!«, veli Komnen Cerovic. Sikaniranje »izdajnika« traje, preti se otkazima, a opoziciona Narodna stranka Novaka Kilibarde hoce »udariti na Zapad«, samo da se skine petokraka sa kape; Branko Kostic se javio u dobrovoljce; Pobjeda objavljuje pisma zena koje se nude da zauzmu upraznjena mesta u jedinicama i pokazu kako se bori... 
Srpska opozicija za to vreme koketira sa militarizmom pod parolom »Hocemo oruzje!«. Izvestaji iz Skupstine Srbije pokazuju da »pobune rezervista i sve veci otpor militarizaciji nisu naveli ni vladu, ni opoziciju da preispitaju svoju strategiju«, pise izvestac Vremena: »Stalno dokazujuci da je patriotska, srpska je opozicija bila u misolovci.« U cetvrtak, 24. jula, nekoliko hiljada Beogradjana protestuje pred Skupstinom SFRJ za mir; rezimska televizija gubi strpljenje i pocinju etiketiranja: »izdaja«, »dezerterstvo«, »politicka manipulacija«, »kolaboracionizam«. 

Avgust 1991: rat u Hrvatskoj 

Ratnohuskacka histerija rezimskih medija raste. U Sarajevu se pocetkom meseca okuplja oko 100 000 ljudi iz cele Jugoslavije na mirovnom mitingu i rok koncertu; Dobrica Cosic u javnoj izjavi porucuje da je »u ovom trenutku pacifisticka retorika besmislena«. Zene iz Vrsca stupaju u strajk gladju u znak protesta protiv mobilizacije rezervista. U Hrvatskoj za to vreme eskaliraju sukobi i minobacaci su uveliko u upotrebi. Politika objavljuje naslov »Iz vojske dezertirao clan opstinske vlade Pancevo« (sa imenom i adresom), »po nacionalnosti Hrvat«, da sve bude jasno. Albanske politicke stranke, javlja Tanjug, traze od gen. Kadijevica da Albanci sluze vojni rok na Kosovu i u Makedoniji i da se vojska ne mesa u politiku. DZVM se saopstenjima brani od optuzbi da poziva na dezerterstvo. 
Pocetkom avgusta javnost saznaje da je ministar odbrane, gen. Kadijevic, sredinom jula potpisao naredjenje da se iz Armije najure nesposobni oficiri, da se sa dezerterima postupa po ratnim zakonima, ali i da se obustavi klasicna mobilizacija u korist one na dobrovoljnoj osnovi, uz istovremeno otpustanje »kolebljivaca, defetista i onih koji ne zele da se bore«. Procene broja takvih koji do vojske nisu ni stigli krecu se pocetkom avgusta oko 50 000. Samo protiv pobunjenih rezervista u Tuzli podignuto je 1000 krivicnih prijava (bez rezultata); u Crnoj Gori je samo u prvom talasu pocetkom jula bilo 1300 »dezertera«. Naredjenje gen. Kadijevica nece biti postovano ni u jednoj tacki: niti su nesposobni oficiri otisli, niti se sa dezerterima postupalo po ratnim zakonima, niti je mobilizacija obustavljena, niti su iz JNA otpusteni »kolebljivci, defetisti i oni koji ne zele da se bore«. Zato je dobrovoljcima stranackih paravojnih jedinica priznat status pripadnika oruzanih snaga (sto cemo saznati tek u oktobru). SSNO saopstava da mu stizu »zahtevi roditelja da se njihovim sinovima produzi vojni rok«.  
Nastaje krajnje zanimljiva pravna situacija, o kojoj u nezavisnim medijima advokati sa zadovoljstvom raspravljaju, dok rezimski mediji izmisljaju genocide i masakre. Pravni argumenti su sledeci (bice i nadalje varirani na raznim mestima): ako su gradjani SFRJ jednaki pred zakonom, onda je protivzakonito u vojsku pozivati jedne, a ne pozivati druge (Slovenci, Hrvati, Albanci); niko, prema tome, »nije duzan da trpi vrsenje krivicnog dela povrede ravnopravnosti gradjana nad sobom, sto se cini pozivanjem u vojnu sluzbu«, jer je to »saucestvovanje u krivicnom delu povrede cuvanja drzavne granice, ugrozavanja teritorijalne celine, podrivanja vojne i odbrambene moci i trpljenje diskriminacije po nacionalnoj osnovi«. 
 

Septembar 1991: gospodari rata

Srbi nece u JNA
(grafit na Cvetnom trgu)

Kraj avgusta 1991. bio je obelezen jednim dogadjajem koji je promenio kompletnu sliku rata u Jugoslaviji. Bio je to neuspeli drzavni udar marsala Jazova u Moskvi, 19. avgusta. Neuspeh tog komunistickog Termidora da ponovo uspostavi »realni socijalizam« i spreci reformu sovjetskog drustva unistio je poslednju nadu Milosevicevog rezima i vladajuce garniture JNA da ce dobiti spoljnu podrsku za svoju sopstvenu kontrarevoluciju u Jugoslaviji. Milosevic je morao da aktivira rezervni plan: »antifasisticka« propagandna retorika JNA i rezima pocinje da se pretvara u velikosrpsku retoriku; »ustase« sve vise znaci »Hrvati«, a sve manje »rezim HDZ«. Jedinice JNA razvijene jula meseca na granici Vojvodine i Hrvatske prelaze u napad za teritorije, a ne – kao sto se ranije ocekivalo – u napad za svrgavanje HDZ sa vlasti u Hrvatskoj. Politicka platforma rata zamenjena je etnickom. 
Na javnom, medijskom planu ofanziva rezima protiv »apstraktnog pacifizma« pojacava se, a ratna psihoza raste: protesti roditelja proglaseni su za »razbijanje JNA« i »Mesicevo delo«; TV Beograd objavljuje pljuvacke komentare protiv inace skromnih mirotvornih manifestacija. Mobilizacija time nije postala uspesnija. Nezavisni mediji javljaju o rezignaciji u JNA i izjavama visih oficira da ce Armija »svoje zadatke izvrsiti sa profesionalcima« (oficirima, podoficirima i gradjanskim licima na sluzbi u JNA). Nove klase regruta i novi rezervisti mogu se ocekivati samo iz Srbije i Crne Gore; JNA polako postaje srpska vojska sa petokrakom, a oficiri na slavonskom ratistu zale se da »spavaju s pistoljem u ruci«, u strahu od novih pobuna rezervista. Razne lokalne vlasti proglasavaju svoje mobilizacije (Knin, Banija, SAO Slavonija i Baranja); Hrvatska proglasava opstu mobilizaciju i prelazak na ratnu privredu; zahtevi roditelja da im se deca vrate i da se otpuste svi kojima je vojni rok istekao sve su glasniji. 
Roditeljski pokret pocetkom septembra potresa one krajeve Jugoslavije gde rata jos nema: delegacije roditelja iz Srbije, Bosne i Makedonije navaljuju u Beograd; dolazi do podele na nacionalnoj osnovi izmedju majki srpskih regruta i majki muslimanskih i drugih regruta u BiH. Srpske majke objavljuju telegrame u kojima se osudjuju »mitinzi ciji je cilj razbijanje JNA... koja nije okupatorska ni u jednom delu Jugoslavije, vec narodna u pravom smislu te rijeci«. Dolazi do incidenata pred Skupstinom BiH, a SDS preti ratom.  
Jedna analiza pisanja stampe u Beogradu i Zagrebu (Natasa Kandic, 1991) pokazuje da je najcesce koriscena rec u dnevnim novinama oba grada bila »napad«; rec »defetizam« je najredje pominjana u Beogradu, a u zagrebackoj stampi je nema. Beogradski rezimski mediji redom prenose izjavu Radislava Vukica, sefa SDS Banjaluke: »Nijedna srpska majka nece zaplakati za svojim junakom koji ce poginuti u redovima Armije za odbranu srpske otadzbine«. Tu vrstu »jugoslovenske nekrofilije« denuncira glasom vapijuceg u pustinji Slobodan Blagojevic u Vremenu, poredeci patriotske poklice »dobrovoljnih davalaca tudje krvi« sa slicnim ratnohuskackim harangama nacistickih propagandista kakav je bio Alfred Rozenberg: »Sramotno je vjerovanje da je zivot stvoren za uzivanje... Takvu cemo slabost iskorijeniti. To ce iskusenje svladati nasa narodna snaga« (Rozenberg); »Ima od Srba slabotinja da otpada! I zato je srpski narod tako snazan sto se kroz iskusenja trijebi i otpada, a ostaje najzilaviji dio« (Radovan Karadzic). 
Bez obzira na price o »profesionalcima«, 5. septembra pocinje novi talas mobilizacije, pracen novim izbegavanjima poziva, protestima i pobunama. Javno mnenje, medjutim, polako se okrece ka ratnoj opciji. Pancevac donosi komentar vredan pomena, pod naslovom »Merkaju nam decu«: rec je o starijim generacijama koje sede i gurkaju mlade u rat. Primeri: »Vidi je samo, njeni vrsnjaci TAMO ginu, a ona se utegla u farmerke«; »Njegovi vrsnjaci vec nose pusku, a on zaprndecao cigaretu!«. U Zagrebu je slicno: »Mladez sjedi po kaficima, dok se u Slavoniji gine«. Sukob konacno dobija generacijsku dimenziju koja ce biti veoma izrazena narednih meseci. 
U septembru mobilizacijska kriza dobija svoju definitivno tragicnu dimenziju: 20. septembra, tokom pobune u jedinici gornjomilanovackih rezervista u Slavoniji, negde izmedju Sida i Tovarnika, rezervista Miroslav Milenkovic ne uspeva da se odluci izmedju svojih drugova koji nece u rat i pritiska oficira koji ga u rat teraju; izmedju dva stroja – »izdajnika« i »patriota« – Milenkovic ispaljuje sebi metak u glavu. Gornjomilanovacka rezerva dignuta je u noci izmedju 16. i 17. septembra; receno im je da idu u Sandzak, ali su se nasli u okolini Rume u svojstvu »elitnog odreda dobrovoljaca za ciscenje zaostalih dzepova otpora cim Vukovar padne«. Dobili su oruzje koje ne poznaju; nije bilo lekarskih pregleda, pa su se sa zdravima u stroju nasli dijabeticari i srcani bolesnici; snajperske puske koje su dobili nisu bile upucane. Oficiri im kazu da ce kroz Tovarnik proci glatko, medjugradskim autobusima, ali oni slusaju radio; radio kaze da je Tovarnik – osim sto je na TV Beograd nekoliko puta bio »oslobodjen« – pun hrvatskih snaga. Istoga dana Politika ekspres na prvoj strani objavljuje izjavu Slobodana Milosevica da se »nijedan vojnik srpske Teritorijalne odbrane ne nalazi u Hrvatskoj i da Srbija nije u ratu ni sa kim«. Kada su postavili logicna pitanja svojim oficirima, nazvani su »izdajnicima« i »kukavicama«. Posto se Miroslav Milenkovic opredelio za »carstvo nebesko«, cela jedinica vraca se u Gornji Milanovac, sahranjuje svog druga i organizuje miting na kojem pita: ko ih je i zasto prekrstio u »dobrovoljce«?; ko treba da vodi rat i kako?; protiv koga treba da ratuju i zasto? Odgovora nema. 
Rezervistima iz Cacka i Pranjana se objasnjava da ce ici u Srem, a oni se nakon dvodnevnog putovanja zaticu u Lipiku. Prilikom jedne od mobilizacija ceo (istina neveliki) kontingent je morao biti pusten kucama jer su se Cacani i Pranjanci pobunili posto je jedan rezervista tokom noci umro od srcanog udara – ceo prethodni dan je objasnjavao da je srcani bolesnik i kako se strasno plasi. 
Seme pobune siri se dalje: kragujevacka narodna vojska (njih oko 2000) vraca se kuci iz Sida, centra haosa na slavonskom ratistu; valjevski rezervista Vladimir Zivkovic seda u oklopni transporter i odvozi ga do pred Skupstinu SFRJ u znak protesta (valjevski oklopno-mehanizovani bataljon kasnije se vratio kuci posto ga je greskom bombardovala jugoslovenska avijacija); jos nekoliko hiljada rezervista vratilo se sa frontova tokom septembra. Rezimski mediji o tome izvestavaju uz sve vece prisustvo politickih diskvalifikacija od strane SPS: vladajuca stranka jedva je docekala da za »defetizam i izdaju« optuzi prvo Srpski pokret obnove (potpuno nevin u tome), a kasnije i politicke stranke vojvodjanskih Madjara i Hrvata. Pravi razlozi pobuna rezervista nisu dotaknuti nigde – osim u nezavisnim medijima koji govore o »politickoj praznini«, nesposobnosti oficira i JNA kao organizacije, reprizi Sremskog fronta bez ikakvog razloga za zrtvovanje i nedostatku politickog cilja rata (sve citirajuci desetine rezervista i njihove izjave). Jedan anonimni general izjavio je za Borbu krajem septembra da »ljudi jednostavno nece da ratuju« i »da je bolje da ko zeli da napusti jedinicu ode – zbog drugih«. Kaze da je bolje tako i da takve ne treba goniti, jer Srbija nije u ratu i nije objavljena opsta mobilizacija; »a i gde bismo ih sve zatvorili?«; po njegovom misljenju »veci su problem oni koji su ostali, ali nece napred«. Rezimski mediji dali su veliki publicitet tadasnjem potpredsedniku Skupstine Srbije, Pavicu Obradovicu, koji se istakao objasnjavajuci rezervistima da se »Srbija brani u Slavoniji i Krajini«; rezervisti koji se i ne secaju slicnih dilema iz Vijetnamskog rata, ostali su pri uverenju da se Srbija brani u Srbiji i nastavili da se bune i odlaze kucama. Tamo ih je cekala vladajuca stranka: SPS je pokrenula sezonu lova na »dezertere, kukavice i izdajnike«, pocela su otpustanja s posla i pretnje sudskim progonima. Istovremeno, »vikend ratnicima« i »dokazanim« dobrovoljcima odobravaju se placena odsustva, godisnji odmori koji se nigde ne evidentiraju i bolovanja (opstine Lucani, Gornji Milanovac, Uzice, Cacak, Pozega).  
Krajem septembra u Vojvodini mobilisu sudije za ratne sudove i dele im cinove bez ikakvih formalnosti (ti preki ratni sudovi, medjutim, nikada nisu proradili). Jedino sto je vlada Srbije mogla da uradi sa rezervistima bilo je da u Valjevo posalje svog ministra vera Dragana Dragojlovica – od svih ljudi. Njegov govor rezervistima usao je u istoriju, jer je ministar priznao – prvi i jedini put – da Srbija jeste u ratu: »Srbija, toboz, nije u ratu da ne bi ispala agresor, pa tako i nema svoju vojsku, nego je ima unutar JNA... Ne valja da se napustaju jedinice, jer ce drugi da kazu da Srbi nisu ono sto su bili, pa ce da se dignu i Muslimani i Siptari«. Rezervisti nisu bili impresionirani ovom argumentacijom. Ni gen. Tomislav Simovic, srpski ministar vojni, nije bio uspesniji: obecao je da ce sve biti jasnije kada se »donese zakon o srpskoj vojsci« (nikada nije donet). 
Na zatvorenoj sednici Skupstine Srbije saopsten je podatak da je odziv rezervista u Srbiji 50%, a u Beogradu svega 15%; jedino je Vreme objavilo taj podatak (nikada demantovan). U unutrasnjosti se stvari uozbiljuju: rezervisti iz Kosjerica, besni zbog lose organizacije i prihvata, nisu ni otisli na zborna mesta; umesto toga su smenili opstinsku vlast i svog rezervnog kapetana imenovali za predsednika opstine. Zahtevali su smenjivanje gen. Kadijevica i uspostavljanje »Srpske odbrambene vojske« koja ne bi ratovala van granica Srbije. Novosti o tome izvestavaju korektno, dodajuci da su rezervni oficiri »sami sebe razalovali«. Iz zbornog podrucja Sapca istovremeno se vracaju hiljade rezervista u Smederevsku Palanku, Kragujevac, Racu, Knic, Topolu, Bogatic i druga mesta.  
Komanda Prve armije u Beogradu reaguje tek tada – krajem septembra – prvim saopstenjem (preko Tanjuga) na temu mobilizacije: »Posredi je kukavicluk i izdaja grupe dezertera koja je napustila polozaje u momentu napada hrvatskih placenika i ustasa na jedinicu JNA i srpsko stanovnistvo«. To se odnosilo na Valjevce koji su se gadno proveli oko Tovarnika i iskrvarili – delimicno od »prijateljske vatre« artiljerije i vazduhoplovstva JNA. Ni reci o smenjivanju nesposobnih oficira (obecano Kadijevicevom naredbom iz jula); oficirski kor okrenuo se neizvesnoj buducnosti i penziji sve daljoj. Gen. Blagoje Adzic, nacelnik Generalstaba, dozvoljava sebi u Tovarniku da se breca na iscrpljene vojnike koji su se posteno borili: »Kad nas je posetio gen. Adzic, ja sam doneo mrtvog, izmasakriranog druga koji je bio bezoblicna masa; bombardovala ga je nasa avijacija. Rekao sam: generale, ako nas biju ustase, zasto nas bije i nasa avijacija? On se uhvatio za pistolj i odgovorio mi: cuti, vole jedan, to je laz! Prisutni porucnik je rekao: generale, nije laz. A on je hteo sve da nas pohapsi. Tako sam stekao partizansko ime 'Vo'« (Rade Andric, rezervista iz Valjeva). Politika o dogadjaju izvestava korektno, ali bez detalja; o povratku 600 valjevskih artiljeraca iz Hercegovine, medjutim, objavljuje samo saopstenje Uzickog korpusa (kukavicluk, uticaj stranaka i novina). Novosti cine isto, ali pod ogromnim naslovom »Kukavicluk a ne izdaja« i »Dezertiralo 600 rezervista«, aludirajuci na »prste pojedinih stranaka«. Tipicno za Vecernje novosti je korektno izvestavanje dopisnika s lica mesta i vrednosno obojeno pisanje novinara u beogradskoj redakciji. Politika izvestava i o povratku 250 rezervista iz Banjaluke, korektno i bez vrednosnog naboja. Borba sve vreme izvestava korektno, dajuci upadljivo mnogo prostora izjavama samih rezervista i vojnika na terenu. Jedino taj dnevni list ima vest o tome da je devet rezervista sa oruzjem doslo u Radio Valjevo da demantuju saopstenje SSNO o Vladimiru Zivkovicu, koji je oklopni transporter doterao pred Skupstinu SFRJ. 
Vojne vlasti, medjutim, daju saopstenja o »sve vecem broju dobrovoljaca«, koja rezimski mediji uredno kolportiraju okolo, iako se ne zna je li rec o pravim dobrovoljcima ili o onima koje je »oteralo u dobrovoljce«. Otpor raste i dalje; sve cesce se javno postavljaju nezgodna pitanja: »ciji je ovo rat – Srbije ili JNA?« (novosadski rezervisti); »sta rade vojno sposobne izbeglice iz Hrvatske?« itd. Goran Hadzic, tada predsednik vlade SAO Slavonije, Baranje i Zapadnog Srijema, objavljuje svoju cetvrtu po redu opstu mobilizaciju muskaraca od 20 do 60 godina starosti; nema narocitih rezultata. Vreme uspeva da iskopa potvrdu informacija da je septembarsku delimicnu mobilizaciju JNA i TO naredio stab vrhovne komande, zato sto Predsednistvo – koje po Ustavu jedino moze da donosi takve odluke – »ne funkcionise«. Neustavna naredba bila je, kazu u SSNO – »iznudjena« situacijom u Hrvatskoj. Advokati tvrde da iz svega toga proizlazi tumacenje po kojem rezervisti nisu duzni da se odazivaju na pozive za mobilizaciju. 
Sa svoje strane, gen. Kadijevic zali se u intervjuu za Sky News (preneto u svim medijima) da je tesko naterati rezerviste da slusaju kad Armija nema ovlascenja koja proizlaze iz proglasenog ratnog stanja. Do kraja septembra u javnosti nema informacija da je bilo ko od dezertera krivicno gonjen; nezvanicna tumacenja glase da ih je previse. U Crnoj Gori se latentni sukob cetnika i partizana sada vec sasvim jasno iskazuje kao sukob »patriota« i »dezertera«. Mnogi crnogorski rezervisti tvrde da bi izvrsavanje izvesnih naredjenja znacilo gazenje zakletve koju su dali; pominje se cuvena izjava Mihalja Kertesa o Dubrovniku kao glavnom gradu buduce srpske drzave na levoj obali Neretve. Crnogorski mediji organizuju se na ratnim osnovama. 

Oktobar 1991: na Dubrovnik!

Tokom oktobra 1991. JNA ce se zaglavljivati u »pobedonosnim pohodima« kroz slavonsko blato i hercegovacke krseve, a jedna po jedna kasarna u Hrvatskoj padace pod opsadom. Proglasenje »stanja neposredne ratne opasnosti«, 3. oktobra, nece pomoci nimalo: niko nije spreman da stane iza protivustavnog akta koji donosi Polupredsednistvo od cetiri clana, od kojih Branko Kostic vise nema podrsku Crne Gore. Visoki oficir JNA koji za Vreme govori anonimno zali se na »odvratno miniranje mobilizacije u Srbiji« i aludira na krivicu opozicije. Odvratno je, veli on, jer je »takvim miniranjem postignut kontraefekat u odnosu na ono sto je bio cilj mobilizacije, a to je smirivanje Tudjmana... Nije dat nikakav doprinos miru, nego smo, naprotiv, razjarili Tudjmana koji je sad procenio da nema ko da mu se suprotstavi... Mobilizacija nije bila izraz militarizma, nego teznja da se jednoj usijanoj glavi stavi do znanja da nasuprot njoj stoji jaca sila. I jos je takva guzva napravljena oko dve-tri hiljade ljudi koliko je u Srbiji pozvano iz rezerve... Da nije bilo miniranja mobilizacije, ne bi Tudjman razvukao front od Zapadne Slavonije do Prevlake«. Pitanja rezervista o nejasnim ciljevima rata taj oficir proglasava za »cist folirantski odnos«, ali ne odgovara na pitanje zasto je mobilizacija proglasena ako je JNA toliko jaka da ovakva kakva je moze »da krene iz Beograda i da ne stane do Austrije«, kako se sam izrazio. 
Borba pocetkom oktobra donosi analiticke tekstove, ocito liberalno i antiratno obojene, u kojima citira sve strane u debati. »Situacija nalaze da se mobilizacija nastavi«, kaze gen. Simovic, srbijanski ministar odbrane; gen. Kadijevic govori o »dezerterima, kukavicama, izdajnicima i politikantima«, napadajuci »pojedine politicke stranke«; Vesna Pesic (GSS) i advokat Nikola Barovic ukazuju na konfuziju, nedostatak ciljeva i agresivni karakter rata. Autor teksta podseca na relativnost etikete »dezerter«, pominjuci Prvi svetski rat i nemackog dezertera Johana Sulca koji u Drugom svetskom ratu nije hteo da ubija nenaoruzane civile. 
Crnogorski mediji javljaju o poplavi dobrovoljaca, cak i devojaka zeljnih da uzmu pusku u ruke, a Politika ekspres donosi antologijski naslov na prvoj strani: »Dubrovnik ceka oslobodjenje«. Borba objavljuje citulju koju su Vecernje novosti odbile, jer u njoj pise da je izvesni mladi podoficir poginuo »greskom u komandovanju kod Tovarnika«. Vreme pise o Beogradjaninu koji je vojni poziv za svog sina vratio sa beleskom: »Z. P. ne moze u vojsku. Ne dozvoljava mu otac«. Skupstina Srbije razmatra nevesele tajne izvestaje o pobunama rezervista (Kikinda, Novi Sad, Krusevac, Leskovac, Loznica; ukupno hiljade vojnika). Situaciju izvestac Vremena opisuje ovako: »Bezali su i vracali se, u haoticnom vremenu u koje je Srbija uvedena. Cudni su mehanizmi ove pobune: jedni beze zato sto im se ne ratuje, drugi zato sto smatraju da se ne ratuje dovoljno energicno... Nijedna srbijanska politicka partija nije stala iza pobune rezervista koja zapravo najozbiljnije, koncepcijski, uz veoma veliki licni rizik za svakog njenog ucesnika, ugrozava strategiju srpskog politickog vrha«. Seselj, Hercegovac, preti streljanjima uz podrsku patriota koji »sve duvan puseci« po beogradskim kafanama teraju u rat tudju decu. Citirana je sumadijska poslovica iz 1914: »Lasno je ubiti princa i jednu zenu, ali ko ce na Cer?«.  
Pobunjeni rezervisti iz Pazove vicu po beogradskim ulicama »Izdaja na frontu!«, »Necemo ustasu!« (gen. Kadijevica), »Hocemo Adzica!«. Senka novog dvorskog puca (poslednji, neuspeli, bio je krajem septembra) nadvila se nad SSNO. Socijalisti za neuspeh mobilizacije i nedostatak ratnickog raspolozenja u narodu okrivljuju opoziciju, koja je poslusala letosnji Milosevicev zahtev »da ne kritikuje vojsku koja stiti Srbe«. Dragoljub Micunovic (DS) je nesto natuknuo o »demokratskom nacinu« stvaranja nove drzave i o tome da ne valja »pretiti vojnom silom, pogotovo ako nije fakticka«; Vuk Draskovic (SPO) uporedio je ovaj rat sa onim nesrecnim ratom Milana Obrenovica na Slivnici (»...ima nas drugopozivaca i trecepozivaca, ne smemo terati u rat omladinu!«). 
Valjevo je i dalje centar otpora: nekoliko hiljada rezervista vratilo se iz Sida, Tovarnika i Nevesinja, jer nisu hteli da ucestvuju u bratoubilackom ratu. Rezervisti koji su dosli iz Hercegovine bili su zgadjeni pljackom, gadjanjem dzamija, maltretiranjem Muslimana i namerom da se Dubrovnik osvoji. Kod Tovarnika je Valjevce tukla i artiljerija i avijacija JNA. Rezim je odmah optuzio opstinsko rukovodstvo Valjeva (tada opoziciono, Nova demokratija) preko Politike ekspres i uskoro preko TV Beograd, za »sirenje defetizma i potpomaganje odlaska rezervista iz JNA«. Doslo je do patriotske kampanje u Valjevu i opozicione stranke pozvale su Valjevce da stanu »u odbranu srpskog naroda u Hrvatskoj«. Samo sest odsto rezervista vratilo se u jedinice odmah; onda su se pojavile pretnje otpustanjem, informativni razgovori itd. 
Vecernje novosti nastavljaju antimadjarsku kampanju, pozdravljajuci urucivanje otkaza Madjarima u Backoj koji nece u rat: navodi se izjava vojnih vlasti Subotice da je vec 500 Madjara pobeglo preko granice i izjave lokalnih direktora koji optuzuju Madjare-direktore preduzeca, DZVM i Andrasa Agostona za podsticanje i pomoc dezerterima, kao i za »savet da se odmah predaju najblizem hrvatskom MUP« (bas tako). Tanjug prenosi saopstenje Pokrajinskog staba TO Vojvodine u kojem se kaze da je odziv rezervista u opstini Senta »ispod svih ocekivanja« i za to krivi »neke partije i pojedince«. Vecernje novosti donose tih dana Tanjugovu vest, pod naslovom »Moguca i smrtna kazna«; rec je o dezerterstvu. 
U Topolu se vratilo 200 naoruzanih rezervista, pucajuci u vazduh i objasnilo da nece u rat, jer »Srbija nije u ratu«. Pobunio se i kragujevacki puk na Pasuljanskim livadama, kojem su se pridruzili i rezervisti iz Smedereva, Arandjelovca, Velike Plane, Topole i Svilajnca. Opozicioni politicari pocinju da optuzuju vlast da mobilise clanstvo njihovih stranaka; citiraju se izjave tipa »Sve cemo ih oterati na front« i »Ovi se zivi ne smeju vratiti« (Svilajnac).  
Pocinju i sudski progoni: u Nisu je vojni sud osudio na kazne od cetiri do sest meseci zatvora sest vojnika iz Leskovca koji su napustili jedinice u Hrvatskoj (rec je o redovnim regrutima, ne rezervistima). Dvojica rezervista iz Aleksinca bili su uhapseni u Dalju pod optuzbom da su kolovodje pobune u kojoj je 150 od 200 vojnika otislo kuci s fronta. Srpski ministar vojni, gen. Simovic, izjavljuje da je »zalosno sto svest o odbrani Srba i to bas u mojoj Sumadiji nije dovoljno razvijena«. Od opozicijskih stranaka jedino SPO gubi strpljenje: na Kadijevicevu najavu novih mobilizacija, jedan clan Glavnog odbora SPO odgovara: »Opet ce srpska deca ginuti da bi Sesta licka i Sedma banijska ponovo dosle na Dedinje i opet po Beogradu streljale reakciju«. Istoga dana dolazi do pobune rezervista u beogradskoj kasarni »4. juli«: hteli su da budu zamenjeni novim trupama, ali su ipak pristali da se vrate na front; jedan od njih aludirao je na pretnje otpustanjem s posla. Komanda Uzickog korpusa ponovo je optuzila Valjevce koji nisu hteli na Dubrovnik za »kukavicluk«, a u redakcijskom komentaru Pancevac veterane ovoga rata poredi sa cuvenim autoportretom Ismeta Mujezinovica na kojem je orden pricvrscen na golu kozu. Vuk Draskovic i SPO izdaju prvo saopstenje u kojem se osudjuje progon onih koji nece da ratuju: »U Srbiji se, uz grubo gazenje ljudskih prava, ponizavanje i sikaniranje ljudi, hapse rezervisti koji odbijaju da idu u rat bez ratnih ciljeva i sigurne komande... Sadasnja mobilizacija koja se sprovodi u Srbiji neustavna je...«. U Crnoj Gori roditelji oko 1000 vojnika koji se nalaze u Baniji povecavaju pritisak, pozivajuci se na Bulatovicevo obecanje da Crnogorci nece sluziti vojsku van svoje republike. Predsednistvo Crne Gore otvoreno poziva vojnike i oficire koji ne zele da ostanu u Hrvatskoj da se »organizovano i vojnicki« vrate kuci. Bulatovic ipak tvrdi: »Da je kojim slucajem u Srbiji isti procenat odziva na mobilizaciju kao u Crnoj Gori, Srbija bi imala 500 000 mobilisanih rezervista«. 
U Valjevu traje represija protiv pobunjenih rezervista: novi talas poziva urucen je samo na 250 adresa od 1800; ostali su se sklonili (u prvoj mobilizaciji od 6460 poziva uruceno je 5693). Pedesetak rezervnih oficira privedeno je silom; bilo je batina. Rezervisti sve glasnije govore: »Necemo da budemo agresorska vojska«. Pred Predsednistvom Srbije vec trecu nedelju svake noci gore stotine sveca za sve poginule u ratu, a protivnici rata upisuju svoje poruke u knjigu Grobnica za Miroslava Milenkovica, coveka koji se ubio izmedju dva stroja vojnika – »patriota« i »dezertera«. 

Novembar 1991: Vukovar i slavno vojevanje

Pocetak novembra 1991. donosi zabranu putovanja u inostranstvo muskarcima bez potvrde vojnog odseka. Izdanja »Politikine« kuce iz nekog razloga o tome ne javljaju nista. Vest se poziva na »odluku Predsednistva Jugoslavije o uvodjenju stanja neposredne ratne opasnosti«, ali SSNO o njoj ne zna nista. Ispostavice se da je odluku donela Komanda grada Beograda, jer je pokusavala da digne neke rezervne jedinice, a odziv je bio skandalozno mali. 
Vuk Draskovic u jednom intervjuu odbija pomisao da je opozicija hrabrila dezertere: »Ja se nikad nisam jos ni sa jednim dezerterom sreo, niti sam razgovarao. Mislim da je uvreda pripisivati tim ljudima da nemaju svoju glavu, nego da misle mojom... Uzdrzavali smo se da govorimo bilo sta, jer smo se plasili da cemo im (rezimu) dati alibi za optuzbu tipa 'mi bismo zauzeli granicu Virovitica, Ogulin, sta ja znam'. To nikada nije bila zapadna granica Srbije«. 
Inace veoma odmereni adm. Stane Brovet, pomocnik ministra odbrane, zali se gorkim recima u Skupstini SFRJ, pred samo srpskim delegatima, da Armija vise nema iza sebe »ni drzavu, ni Predsednistvo, ni vladu, ni skupstinu«; on im je stavio do znanja da »JNA ne moze efikasnije da stiti ugrozene Srbe zato sto odziv na mobilizaciju nije optimalan i zato sto rezervisti na frontu napustaju jedinice«. Cetvorica rezervnih oficira iz Kragujevca uhapseni su u Beogradu posto su napustili front i Tanjug o tome salje korektnu vest koju prenose novine. U kasarni »4. jul« nova pobuna rezervista; ovoga puta zato sto rezervisti traze da im se u vojne knjizice upise da su bili u ratu, a ne »na vezbi«. Beogradski rezervisti, ceo oklopni bataljon, danima su trazili da ih neko primi i obezbedi im zamenu na frontu. Borba o njima donosi potresnu pricu, sa mnogo citata: »Nikome od nas nije bilo jasno zasto smo tamo. Koji su to ciljevi za koje se borimo?«; »Shvatili smo da smo niciji. To su nam rekli i u Vladi Srbije«. 
Rezervisti iz Preljine i Cacka blokirali su ibarsku magistralu. Kada je dosla milicija bilo je pucnjave u vazduh, a posto se pojavilo i jedno oklopno vozilo MUP-a, u parkiranu prikolicu ispaljen je jedan protivtenkovski projektil (»... da znaju sta ih ceka« – izjava rezerviste). Milicija se potom povukla. Niko od pobunjenih rezervista nije docnije pozvan na odgovornost. 
U Senti i Adi dolazi do velikih demonstracija rezervista i stanovnistva protiv rata, sa zahtevom da se raspise referendum na kojem ce se glasati ide li se u rat ili ne. Rezimski mediji – narocito Politika ekspres i Vecernje novosti za to optuzuju DZVM i Nenada Canka, predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine/Jugoslavije. Raste vec zapoceta antimadjarska kampanja protiv mirovnih aktivista u Senti, Adi, Temerinu, Beceju i Novom Sadu, a Nenad Canak biva nasilno mobilisan i poslat na slavonsko ratiste. Vecernje novosti (»Canak prevrsio«) i SPS ga nazivaju »direktnim pomagacem fasistickih hordi u Hrvatskoj«; novosadski Dnevnik o dogadjajima u Senti i Adi izvestava, ali sa jasnim antimadjarskim nabojem (»jednonacionalni skupovi« itd.). Dolazi do eskalacije u kojoj je mirovni pokret u Backoj nazvan »petom kolonom u Srbiji i svesnim ili nesvesnim otvaranjem vrata za ponizenje i unistenje srpskog naroda«, »prljavom i necasnom rabotom po oprobanom siptarskom principu«, »zabijanjem noza u ledja Srbiji i njenom rukovodstvu« itd. U Vojvodini se smatra (nikada demantovano) da je od ukupno 140 000 mobilisanih u Srbiji, 82 000 iz te pokrajine. 
Vecernje novosti 19. oktobra donose tekst sa nadnaslovom »U dogovoru s hrvatskim vlastima Austrija prihvata Siptare – dezertere iz JNA« i naslovom »Kece po nemackom drilu«. U tekstu se Demokratski savez Kosova optuzuje da organizuje dezertiranje Albanaca iz JNA, njihov prihvat u Austriji i »prebacivanje u specijalizovane centre nemacke obavestajne sluzbe za obuku«. 
Borba objavljuje oglas u kojem »Oficir JNA koji ne zeli da ucestvuje u paklenim igrama pomahnitalih politicara, trazi zaposlenje«. 
Drama oko izlaska iz zemlje traje: SSNO tvrdi da rezervisti mogu da putuju ako nemaju odredjenih smetnji, dok SSUP tvrdi da svakome od njih treba dozvola vojnog organa i poziva se na zahtev SSNO. 
Crnogorci se sve vise lome oko ratovanja po Konavlima: »Ne mozemo se pravdati navodnim kukaviclukom rezervista iz Srbije, jer je veca hrabrost bila odbiti oruzje i vratiti se kuci, nego ostati na frontu. To je za mene velika gradjanska hrabrost, koje kod nas, nazalost, nema, pa ni sad kad trazim da mi se ime ne pojavi u novinama«, kaze jedan crnogorski rezervista. Jedan profesor Gradjevinskog fakulteta u Beogradu objavljuje u stampi ledeno uctivo pismo u kojem predlaze Univerzitetu »da ucini makar simbolicki gest protiv mobilisanja svojih studenata, saradnika i nastavnika za jedan besmisleni, prljavi i divljacki rat«. 
U novembru 1991. objavljeni su rezultati jedne ankete javnog mnenja sprovedene u avgustu iste godine: 80% ispitanih izjasnilo se za »ocuvanje mira na svaki nacin«; 54,9% izjavilo je da »ne zeli da ratuje, ali ako se mora, sta se tu moze«; 23,3% izjavilo je »Ovo nije moj rat, neka ga vode oni koji su ga zapoceli, a ja u tome necu da ucestvujem«. Ponovljeno istrazivanje pokazalo je da 48% ispitanika sada osporava ratnu politiku srpskog rezima, a 52% je podrzava; medjutim, 83% zaokruzilo je odgovor »Izbeglice se kriju, a mi ratujemo za njih«. Prema starosnoj strukturi, Milosevicevu ratnu politiku osporava 55,6% ispitanika izmedju 18 i 36 godina. Istovremeno akademik i potpredsednik SPS, Mihajlo Markovic kaze da Haski sporazum treba odbiti i zato sto »velikom mobilizacijom snaga mozemo ojacati«.  
Onda je 19. novembra pao Vukovar. Krvavi besmisao rata pokazao je svoje lice; dolazi do antiklimaksa, trijumf izostaje, osim kod najekstremnijih ratnih huskaca; prakticni gubitak Zapadne Slavonije krajem novembra prolazi neprimeceno (primetice se tek 3. maja 1995, kada ce Hrvatska vojska za dva dana zauzeti ono sto je od Zapadne Slavonije ostalo). Vuk Draskovic, sa uobicajenim zakasnjenjem uzasnut pravom istinom rata, pise za Borbu svoj istorijski tekst »Skinuti kape i cutati«, u kojem Vukovar naziva »Srpskom Hirosimom«. Vensov plan za srpske zemlje u Hrvatskoj je prihvacen. Dubrovacka operacija zavrsava u sramoti i povlacenju. Rat je za Srbiju koja u njemu nije bila – gotov. Problemi s mobilizacijom nisu. 
 

Decembar 1991: otreznjenje 

Nasa omladina nije bila psiholoski pripremljena za rat. Mladi su udobno ziveli, sanjajuci buducnost kao u »Dinastiji« i sada je za njih sok cinjenica da nema drugog izbora vec da se obuce uniforma, uzme oruzje i ide da se bori.
(Mihajlo Markovic)
Profesor i bivsi disident zakasnio je sa svojom psiholoskom analizom razmazene omladine. Ko se izvukao – izvukao se; ko nije – nije. Procena SPO bila je tada da je barem 200 000 mladih i obrazovanih ljudi izbeglo iz Srbije od rata i da se nece vratiti nikad. JNA nikada nije objavila stvarne cifre gubitaka u ratu u Hrvatskoj. U Beogradu pocinje potpisivanje peticije kojom se trazi referendum o tome treba li vojnici iz Srbije da ratuju van granica svoje republike; neki lideri opozicije podrzali su inicijativu. Gen. Simovic odbija zahteve za zamenu rezervista na frontu, jer nedostaju neke specijalnosti, a i racuna se da bi mogli zatrebati ako se otvori »juzni front«. O »duznosti svakog Srbina da ide u vojsku, razotkriva srpske ustase« i vec tome slicno, galami Milic od Macve. 
U intervjuu za Narodnu armiju, gen. Kadijevic pominje (a rezimski mediji prenose) i: »Organizovano ometanje mobilizacije kao izvanredno znacajnog faktora ukupnih borbenih mogucnosti oruzanih snaga... Ko je sve u toj igri ucestvovao – od osvjedocenih neprijatelja, preko kukavica i dezertera koje svi ratovi u istoriji poznaju, do sitnih i prljavih nazovipoliticara koji ne biraju sredstva da bi dosli do vlasti.« Kasnije, maja 1993, tokom sudjenja gen. Vladi Trifunovicu, gen. Kadijevic ce reci da je one koji su pozivali na dezerterstvo trebalo »otjerati fizicki, ukljucujuci ako treba i upotrebu oruzja«, a vojnike u bekstvu, iako nije proglaseno ratno stanje, trebalo je »sprecavati i silom, a ako taj vojnik uzme oruzje znaci da je vec na drugoj strani, pa ga na isti nacin treba sprijeciti« (Borba). 
U punoj sali Doma omladine u Beogradu, Vuk Draskovic, uz aplauz, kaze da je Srbija »pod prinudnom upravom jedne strane vojske. JNA je strana armija za Srbiju«. Glavni odbor Demokratske stranke – sa izvesnim zakasnjenjem – polovinom decembra osudjuje »ofanzivne aktivnosti JNA prema Dubrovniku, Osijeku i drugim hrvatskim mestima« i zahteva da se srbijanska vlast ogradi od postupaka JNA. Rezervisti koji su se vratili sa slavonskog ratista dobijaju nove pozive za vojsku. Dolazi do protesta u Pozarevcu, gde rezervisti okruzuju Skupstinu opstine, a milicija okruzuje njih. Nacelnik vojnog odseka prenosi im poruku gen. Vlade Stojanovica (Prva armija) da su »svi koji ne zele da krenu na ratiste, dakle da idu u svoju ratnu jedinicu – slobodni«. Obraz JNA general je pokusao da spase objasnjenjem da ima sve vise dobrovoljaca, medju kojima su i zene. 
U Srbiji je peticiju za mir i raspisivanje referenduma o ucescu zemlje u ratu potpisalo 50 000 ljudi. Organizatori peticije (mirovni pokreti i organizacije) procenili su – na osnovu sopstvenih istrazivanja – da je iz Srbije od rata pobeglo 150 000 ljudi, da se od poziva za vojsku trenutno skriva 50 000 rezervista i da je protiv desetak hiljada pokrenut prekrsajni ili krivicni postupak. Civilne i vojne vlasti dostavile su preduzecima u Srbiji spiskove rezervista koji se kriju, ocekujuci valjda otpustanja s posla i druge pritiske. Ucesnici pobune rezervista u Obrenovcu krajem decembra izricito su odbili da razgovaraju o »zameni«; oni hoce prekid rata i da deca iz Srbije ne ratuju van njenih granica. 
U Kragujevcu dolazi do skandala zbog objavljivanja spiskova »dezertera« u lokalnom listu Svetlost: neki puk. Budimir Rakic pismeno je zahtevao od Svetlosti da objavi spiskove, za koje se ispostavilo da su – osim sto su sramni – jos i netacni. Borba o tome donosi vise duzih tekstova, kao i vise ispovesti rezervista iz Beograda i drugih mesta o frontu. Beogradski rezervisti kazu da im je 15. decembra »prekipelo«; pominju nered, nesposobnost oficira, pljacku (»A tek sto Mirkovcani kradu!«) i da su se zbog toga vratili iz Slavonije; »vise ne idemo u ovaj ludi rat«. 
Vuk Draskovic izjavljuje da se »danasnja mladost salje na minska polja jednog prljavog i anticivilizacijskog rata, do kojeg nije moralo da dodje i koji mora da se prekine«. Ivangradski sud za prekrsaje kaznio je novcano 400 rezervista za koje se tvrdilo da se nisu odazvali pozivu za vojsku; svi ti rezervisti imali su potvrde da su bili na ratistu. Uprave studentskih domova u Crnoj Gori naisle su na neresiv problem: naime, studenti sa potvrdom da su ratovali bar deset dana trebalo je da budu povlasceni pri podeli mesta. Pojavilo se dva puta vise potvrda nego sto je bilo studenata na ratistu. 
 

Januar 1992: pad Kadijevica

U nerazjasnjenom incidentu avioni JRV oborili su 7. januara helikopter Evropske misije. General Kadijevic podnosi ostavku, a gen. Blagoje Adzic, nacelnik Glavnog staba, postaje vrsilac duznosti ministra. Prvo poluvreme balkanskih ratova je zavrseno. Rezervisti koji su se vratili sa fronta primenom Vensovog plana sede po kasarnama i ocajavaju. Ne daju im da skinu uniforme, ne vracaju im vojne knjizice sa upisanim boravkom u ratu dok ne vrate i poslednji komad opreme. 
U Kragujevcu traju napadi na pukovnika Budimira Rakica koji je naredio da se objave imena rezervista koji se nisu odazvali na mobilizaciju (prica se cak da je dao da se stampaju plakati sa stotinama imena, u nameri da ih izlepi po gradu). Rezervisti sa njegovog spiska dolaze sa dokazima da su bili na frontu, ali ih u komandi ignorisu. Na mitingu rezervista u Zemunu, sredinom januara, cuje se prica o vojniku koji je upao u kancelariju svog staresine i ispalio ceo sarzer u plafon. 
SPS i Milosevicev rezim krecu u nove napade na opoziciju, pre svega SPO. Vuku Draskovicu pripisano je autorstvo jednog letka kojim se vojnici pozivaju da napuste front. Branislav Lainovic, komandant otcepljenog krila Draskoviceve Srpske garde, na beogradskoj televiziji optuzuje Danicu Draskovic da je grupi naoruzanih ljudi predlagala da udju u Skupstinu i pobiju poslanike. Predsednik DZVM, Andras Agoston, trazi da Skupstina donese odluku po kojoj svi odbegli gradjani Srbije mogu da se vrate bez opasnosti od progona. On navodi izjavu jednog visokog funkcionera Evropske zajednice da opsta amnestija treba da bude predmet rasprave Mirovne konferencije o Jugoslaviji. 
Ekstremni nacionalisti u SPS misle drugacije: narodni poslanik Dragoslav Aleksic (SPS) napada mirovne inicijative i »sejanje defetizma« i trazi prvo politicke mere, pa ako to ne vredi, onda i »zatvaranje, a ako treba i streljanje. Jer, ako mi ne streljamo njih, oni ce nas«. Njegov stranacki i skupstinski kolega Ljuba Novakovic (SPS Backa Palanka) dodaje: »Onaj ko radi protiv gradjana Srbije i sire, krajine i srpskog naroda, mora biti kraci za glavu«. Brana Crncevic na tribini »Srbija danas« u Beogradu izjavljuje: »Neka navodno intelektualna elita iz Srbije je pobegla iz Beograda. Mirotvorci Srbije broje mrtve Hrvate, a ne Srbe. Zaludjuju narod, a narod treba dobronamerno isibati da bi se opametio«. 
Narod se tesko opamecuje: na teritoriji juzne Srbije i Timocke krajine dolazi krajem januara do najvece pobune rezervista od pocetka rata. Nemira ima u Sokobanji, Zajecaru, Negotinu, Nisu, Knjazevcu, Aleksincu, Svrljigu. Samo u Knjazevcu se okupilo 4000 rezervista koji su trazili da im se objasni zasto ih sada dizu i koji su ciljevi rata. Potpredsednik vlade Zoran Arandjelovic dobio je grudvu u glavu kada je pokusao da objasni. U Sokobanji rezervisti ne veruju da se na bugarskoj granici nalazi 10 000 Kurda koji hoce da upadnu u Srbiju, kako rezimske novine tvrde. Predsednik opstine pridruzuje im se i obecava da niko iz Sokobanje nece u rat u Hrvatskoj pre nego sto se proglasi da je Srbija u ratu. Posle je priveden na informativni razgovor. 
Radio B-92 pokrece svoju cuvenu akciju »Vise tucanja – manje pucanja«. Mila Stula, TV komentatorka, sa zakasnjenjem otkriva da »svaka citulja u novinama je jedan protivnik vise Socijalistickoj partiji Srbije i politici srpskog rukovodstva« (hoce reci da broj poginulih u ratu slabi polozaj SPS).  
Onda je Radmilo Bogdanovic 21. januara razresio stvar: socijalistima beogradske opstine Stari grad i srbijanskoj javnosti saopstio je da se »10–15 000 ljudi ne moze jednostavno izvesti pred sud i da u tome (dezerterstvu) svi, pa i SPS, moraju potraziti deo odgovornosti«. Ton rezimske stampe se menja: Vecernje novosti sada donose izjave adv. Milenka Radica o tome da »pravi krivci za dezertiranje sa ratista nisu onih nekoliko hiljada ljudi protiv kojih se pred vojnim sudovima u Srbiji vodi postupak i koji su kao zrtve nesposobnosti i izdaje u JNA napustili front, vec oni koji se iza njih kriju: vojne staresine, clanovi bivseg Predsednistva SFRJ i rukovodioci Srbije«. NIN sa velikim simpatijama pise o Vladimiru Zivkovicu, vojniku iz transportera pred Skupstinom, koji je oslobodjen odgovornosti. Advokat Branko Stanic u Borbi predlaze amnestiju za vojnike i oficire JNA-Hrvate. 

1992–1995: pitanje amnestije

NIN od 21. februara 1992. otvara pitanje amnestije za »dezertere« i ostale vojne begunce. Otvara ga retorickim pitanjem: »Toliko casno poginulih, ranjenih, invalida, toliko sirocadi, a begunci traze amnestiju! Ne postoji pravo na dezerterstvo. Dimitrije Tucovic nije pobegao«. Navodi se procena da je oko 12 000 ljudi tokom sedam meseci rata doslo pod udar zakona o vojnoj obavezi, a da je izmedju 100 000 (procena SIV) i 150 000 ljudi napustilo zemlju zbog rata. Adv. Djordje Mamula (Pravni odbor DS) predlaze amnestiju; Centar za antiratnu akciju izradio je predlog zakona i uputio ga Predsednistvu SFRJ i Skupstini Srbije. NIN navodi i izjavu jednog studenta: »Samo neka oni kaznjavaju. Sto pre napune zatvore, pre ce pasti i ovaj rezim zbog koga i za koga ne zelim da se borim«. Jovan Buturovic, do 1. januara pukovnik i sudija Vrhovnog vojnog suda, a sada advokat, objavljuje 28. februara u Borbi svoj autorski tekst »Amnestija – odmah i za sve«. Njegova argumentacija je pravna, politicka, moralna i prakticna (10 000 kandidata za krivicno gonjenje). Zamenik vojnog tuzioca JNA, puk. Svetozar Obrencevic, priznaje pocetkom marta 1992. u Borbi da se »ovaj problem ne moze resiti samo krivicnom represijom« i kaze da je pitanje amnestije – »pitanje politicke odluke«. On navodi da je tokom 1991. Vojno tuzilastvo resilo 1753 krivicne prijave; istraga je pokrenuta protiv 1199 lica, a optuzeno je 480, od cega su 45% civili. Ukupni utisak iz intervjua je da bi puk. Obrencevicu laknulo ako bi doslo do amnestije. 
Pocetkom marta 1992, medjutim, beogradski vojni sud proglasio je krivima cetiri rezervna oficira iz Arandjelovca i osudio ih na po dve i po godine zatvora. Slucaj je izuzetno zanimljiv, jer su ta cetvorica 31. oktobra 1991. unapred odbili da ucestvuju u izvesnoj operaciji i odveli svoje vojnike, njih 67 od ukupno 81, iz Baca natrag u Arandjelovac. Rec je bila o operaciji do koje nije doslo nikada – forsiranju Dunava kod Vukovara. Od operacije se odustalo – saznace se kasnije od visokih aktivnih oficira JNA – na jednom burnom sastanku komande operativne grupe: doslo je do zestokog sukoba izmedju komandanata koji su predlagali forsiranje Dunava i onih koji su bili protiv; kada je izneta procena da treba racunati sa 60% gubitaka, neki komandanti su, uz komentare koji nisu za stampu, odbili cak i da razgovaraju o tome i napustili sastanak. 
Dalji doprinos pitanju amnestije za vojne begunce dao je Andras Agoston, trazeci od Butrosa Galija i Sajrusa Vensa zastitu za Madjare koji su izbegli iz Jugoslavije od rata. Vecernje novosti 11. marta 1992. prakticno napadaju Agostona za »vapaj« i »trazenje neravnopravnosti«. Dusko Stipanovic, izvrsni sekretar odbora SPS u Subotici (koji se isticao takvim stavovima i kasnije), kaze za Novosti da »nije na vojnim obveznicima da odlucuju u kom ce ratu da ucestvuju, a u kome nece, koji je 'cist', a koji 'prljav', koji je 'patriotski', a koji 'gradjanski'«. Novosti takodje kazu da je na podrucju Subotice podneto 300 krivicnih prijava protiv vojnih begunaca, da je otvoreno 100 istraga, a osudjen (uslovno) samo jedan covek. Andras Agoston je tih dana uputio i Skupstini Srbije pismeni predlog da se po hitnom postupku pozovu natrag u Srbiju svi gradjani koji su posle 1. avgusta 1991. napustili zemlju ne zeleci da ucestvuju u ratu. 
Dolazi do prilicno zestoke javne debate oko tog prvog zvanicnog predloga za amnestiju vojnih begunaca. U Saveznoj skupstini Verica Dudic, delegat iz Vojvodine, predlaze 18. marta da se proglasi amnestija za vojne begunce. Predlog nailazi na osudu »patriotskih« delegata; Radivoje Scekic pominje »odbranu integriteta i suvereniteta Jugoslavije« i uzvikuje »izvinite gospodo i drugovi, to tako ne moze!« Zarija Martinovic vojne begunce naziva »obicne funjare... Izem ti drzavu koja takve ne ganja« i pominje Kasijusa Kleja kome je sudjeno jer nije hteo u Vijetnam. Verica Dudic pokusala je da objasni kako je omladina godinama vaspitavana da u rat treba ici u odbrani od spoljnog neprijatelja: »Zar preko noci da pucas u nekog samo zato sto je druge vere ili nacije, a do juce niti je on znao koje si (vere i nacije) ti, ni ti koje je on?« 
Tih dana gen. Marko Negovanovic, ministar odbrane Srbije, izjavljuje u Gornjem Milanovcu: »Ne moze biti govora ni o kakvoj amnestiji, jer oni koji su ucinili krivicno delo protiv oruzanih snaga moraju za to odgovarati, posebno oni koji su podsticali i organizovali dezerterstvo«. Borba ostro komentarise tu izjavu i pita ko je vodio rat tako kako je bio vodjen – vojni obveznici ili nesposobni generali. 
Rezervni oficiri koji su bili sudjeni zbog »dezerterstva« ne daju se: trinaest njih iz Nisa, koji su oktobra 1991. sa jos 450 vojnika-rezervista odbili da u roku od jednog sata odu na front, obratili su se krajem marta javnosti. Kazu da nemaju nameru da odu na izdrzavanje zatvorskih kazni (od cetiri do sest meseci), da su u kontaktu sa svojim drugovima iz Arandjelovca koji isto misle; optuzili su dva generala i nekoliko pukovnika »za ponasanje i vojnicko neznanje koje je jedinicu VP 3987 dovelo u stanje neorganizovanosti i haosa«. »Daleko vazniji ljudi koji su napravili ozbiljne propuste uopste nisu bili pozvani na odgovornost«, kazu oni za Borbu. Politika u analitickom tekstu citira vise sagovornika koji imaju razlicito misljenje o amnestiji; Vladan Vasilijevic tu predlaze i mogucnost abolicije; tekst je diskretno »patriotski« obojen. U narednom duzem analitickom tekstu Politika javlja o tome da se »o amnestiji razmislja« i pominje 25. april kao moguci datum. U okviru, medjutim, navodi misljenje clana Polupredsednistva SFRJ, Sejde Bajramovica: »Ukoliko se ne bi preduzele zakonske mere, neprijatelj svih boja srucio bi se ponovo na goloruki narod... kao 1991. u Sloveniji, a zatim u Hrvatskoj«. Intervju pocetkom aprila donosi korektan i izbalansiran clanak o amnestiji, a Politika prenosi jedno istrazivanje Centra visokih vojnih skola kojim je obuhvaceno 230 vojnika i 80 oficira jedne mehanizovane gardijske jedinice koja je bila na vukovarskom ratistu. Trecini vojnika nije bila jasna njihova uloga i zadatak na terenu; samo 100 vojnika se osecalo osposobljeno za izvrsavanje zadataka. Oficirima je »veoma zadovoljno« bilo svega 13,9% vojnika itd. Politika smatra da su »za bezanje od vojne obaveze deo zasluga imale kolovodje iz pojedinih stranaka«, ali navodi i misljenje puk. Petra Knezevica da amnestiju treba doneti, jer »u protivnom trpecemo i dalje velike pritiske medjunarodne javnosti i organizacija za prava coveka«. 
Pocetkom aprila Vecernje novosti pocinju »kontakt seriju« pod naslovom »Dezerteri medju nama«, koja traje nekoliko dana. U redakcijskom tekstu kojim se citaoci pozivaju da posalju svoja misljenja o izbegavanju vojne sluzbe, Novosti kazu i ovo: »Virus dezerterstva, zacet u Vojvodini, pretezno medju madjarskim zivljem, brzo se prosirio... Vise od 25 000 Vojvodjana (najvise Madjara) izbeglo je u Madjarsku... Mnogi odbegli se kaju zbog svog postupka...« itd. Odziv je bio zanimljiv: Novosti su objavljivale misljenja obe strane, ali sa vidljivom uredjivackom pristrasnoscu za »patriotsku« stranu. 
Vreme objavljuje analizu emigriranja iz Jugoslavije: u tom procesu rat je igrao kljucnu ulogu; niko od strucnjaka za migracije ne ocekuje povratak najboljih mladih strucnjaka; Srbija je obogaljena. 
U Ulcinju krajem aprila Momir Bulatovic razgovara sa lokalnim stanovnistvom i kaze: »Albanci su dosta stradali u ovom ratu. Raspolazem podacima da su se hrabro borili... i da nijedan nije izdao, ako to nije ucinio staresina«. Ulcinjani su, medjutim, rekli da ih se dosta sklonilo dok ne prodju »zla vremena«. »Verujte, ne beze samo Albanci«, rekao je jedan funkcioner, »... niko se silom ne moze naterati da ratuje«.  
Tokom povlacenja JNA iz Bosne i Hercegovine, aprila i maja 1992, dolazi do kratke, ali zestoke drame izmedju Generalstaba i roditelja vojnika regruta koji su se u BiH tada nasli. Nacelnika Generalstaba i vrsioca duznosti ministra odbrane, gen. Blagoja Adzica, oko 200 roditelja je – bez mnogo respekta – prekinulo u poduzem izlaganju uzroka krize na Balkanu: »Generale, vi nam pricate ono sto i sami znamo, a mi smo dosli samo zato sto nasa deca krvare tamo gde ne treba da krvare... nasa deca su tamo osvajaci«. Gen. Adzic im je odgovorio ovako: »Pomisljate li mozda da ce i ova Srbija planuti, a da ce Srbi iz Bosne i Krajine doci da pomognu?« 
Pocetkom maja Naucno-nastavno vece Beogradskog univerziteta odlucilo je (16 glasova od 25) da Vladi Srbije predlozi pokretanje postupka kod nadleznih organa kako bi se omogucio povratak bez posledica mladih ljudi koji su napustili zemlju zbog rata. I tu je bilo podeljenih misljenja, po istoj »patriotsko«-»mirotvornoj« liniji kao i drugde. Borba objavljuje veci analiticki tekst sa reakcijama vise relevantnih licnosti: Branko Kostic, potpredsednik Polupredsednistva, nagovestio je da ce i amnestija doci uskoro na dnevni red vrha drzave. »Vjerujem da ce preovladati stav da se amnestiraju gradjani koji su pobegli u inostranstvo od vojne obaveze, ali i oni koji su ostali u zemlji, a nisu pristali da obuku uniformu. O tome cemo, medjutim, jos razgovarati u Predsednistvu«, kaze Kostic za Borbu. U Borbinoj anketi sa studentima ima zanimljivih misljenja: »Samo ce se budale vratiti, da rade za bednih 100 maraka mesecno«; kaznjavanje onih koji nisu hteli da ratuju je »nastavak fasisticke represije«; »ovaj rat nije nas«; »ako neko treba da odgovara, onda prvi na spisku treba da budu Kadijevic, Adzic, Negovanovic, jer upravo su oni poceli i izgubili ovaj rat« itd. Naslov teksta je »Kad gresnici kamenuju«. 
Vreme u jos jednoj analizi iseljavanja podseca da Ustav SRJ sada predvidja mogucnost civilnog sluzenja vojnog roka, to jest »prigovor savesti«; upravo oko takvog slovenackog zahteva jos na pocetku krize doslo je do sukoba Slovenija–JNA. Knjiga bivseg sefa kabineta ministra odbrane Srbije, Dobrile Gajic-Glisic, Srpska vojska, otkriva da je Slobodan Milosevic odbijao zahteve gen. Simovica za opstu mobilizaciju, jer »Srbija nije u ratu«, ali da je trazio kaznjavanje dezertera, pise Vreme. Isti list donosi ispovesti vojnih begunaca iz vise evropskih zemalja, kao i intervju Jovana Buturovica, koji se u medjuvremenu etablirao kao jedan od glavnih strucnjaka za vojno-pravosudna pitanja u javnosti i kao znacajan advokat u takvim procesima. Buturovic ponovo navodi argumente za amnestiju, dodajuci im i jedan novi – drzavnicku mudrost. 
Politika od 10. jula 1992. stvorila je zabunu vescu pod naslovom »Vojska Jugoslavije predlaze pomilovanje dezertera«: Vrhovni vojni sud, Vojno tuzilastvo i Pravna uprava Ministarstva odbrane demantovali su vest kao »netacnu«.  
Vecernje novosti tokom jula objavljuju feljton u osam nastavaka pod naslovom »Kuda idu dezerteri«. Feljton se bavi iskljucivo Madjarima iz Backe i njihovom sudbinom u Madjarskoj: poruka je da obmanuti Madjari beze preko, a tamo ih iskoriscavaju i varaju. 
Septembra 1992. narodni poslanik Aleksandar Taskovic (SPO), zatrazio je od Skupstine da sudskim vlastima nalozi obustavu postupaka koji se vode protiv »dezertera« (Vecernje novosti sada stavljaju navodnike na tu rec) dok se ne donese odluka o tome hoce li biti amnestije ili nece. Taskovic, inace psihijatar, kaze da medicinski aspekt problema nije bio uzet u obzir: rezervisti su morali da prodju lekarske preglede pre slanja na front, sto se veoma retko dogadjalo; psiholoski aspekt bio je zanemaren – »Broj latentnih psihijatrijskih slucajeva drasticno je uvecan u poslednje vreme; da se i ne govori o onima koji su vec bili bolesni«. »Znam mnoge mladice koji se nisu krili od vojske iz nekih pacifistickih opredeljenja i koji se pouzdano ne mogu okriviti za nepatriotizam. Oni su se jednostavno plasili« (naslov teksta u Novostima je »Strah je – bolest«). Taskovic kaze da su mnogi veterani ovih ratova sada njegovi pacijenti, kao i roditelji vojnika koji su izginuli. »Moram da naglasim da sam sa svima njima razgovarao i o tome – da li amnestirati one koji su se 'sklonili' od rata. Za divno cudo, NIKO nije rekao da ih treba kazniti za dezerterstvo. Svi do jednog bili su za amnestiju.« 
Borba od 6. novembra 1993. aktuelizirace pitanje dezertera i amnestije. List citira izvore useljenickih sluzbi vise zemalja i Medjunarodni crveni krst, po kojima u Americi i Evropi ima 90–110 000 mladih ljudi iz SRJ koji su pobegli od vojne obaveze (registrovanih zvanicno; broj ilegalaca je nepoznat). Borba pominje i predlog zakona o amnestiji koji su sastavili advokati Jovan Buturovic, Branko i Milan Stanic i koji je Savezna vlada dostavila saveznom parlamentu uz neke korekcije kao svoj predlog; procedura je odlozena sine die. Borba pominje i da je – po vojnim izvorima – tretiranje rezervista bilo razlicito od jedne do druge vojne oblasti i opstine; u slucaju vecih pobuna bilo je pokusaja razdvajanja na »kolovodje« i »zavedene« itd., sto je sve unelo nered u metodologiju. Citira se informacija Generalstaba i Savezne vlade Skupstini SRJ s pocetka 1993. u kojoj se kaze da bi Zakonom o amnestiji moglo biti obuhvaceno 13 672 lica, od kojih 8448 ili vise nisu drzavljani Jugoslavije ili su u inostranstvu; krivicnih dela bekstva iz oruzanih snaga bilo je 4976, a pocinioci su najcesce vojnici (7191), a manje civili (5625); rec je, precizira se, o pokrenutim postupcima do kraja 1992. Kako Borba pise, sudski procesi su se vukli i tokom 1993, mada sporo. 
Evropski parlament jednoglasno je usvojio 28. oktobra 1993. Rezoluciju o dezerterima iz bivse Jugoslavije, ciji tekst Borba (13. novembar 1993) objavljuje u celini. Sustina rezolucije lezi u zahtevima da medjunarodna zajednica donese propise o zastiti dezertera; da drzave clanice Evropske zajednice prihvate dezertere, daju im zakonski status i ne dopuste njihovo proterivanje (narocito iz Danske, koja je imala takvu nameru). Istovremeno je u 16 evropskih zemalja pocela kampanja za potpisivanje »Apela za podrsku dezerterima iz bivse Jugoslavije«, pod parolom »Lepo je ne povinovati se kriminalnim naredjenjima« (Anatol Frans). Medju prvim potpisnicima bio je impresivan broj javnih i politickih licnosti Evrope. Borba i drugi nezavisni mediji korektno izvestavaju o tome na vreme, dok Politika tek 10. januara 1994. pominje »Apel« i smatra za potrebno da podseti kako policajci na granici imaju spiskove dezertera i mogu da uhapse odmah »jugoslovenskog drzavljanina koji je resio da skokne do domovine«. Doduse, kaze Politika, dezerterima ne prete surove kazne: uglavnom novcane, uslovne ili do godinu dana zatvora. 
Dnevna stampa sredinom marta 1995. izvestava o predlogu saveznog Zakona o nasledjivanju: taj akt predvidja da »vojni obveznik koji je napustio zemlju da bi izbegao duznost njene odbrane, a do smrti ostavioceve ne vrati se u zemlju« – gubi pravo nasledjivanja. Ta formulacija zamenila je prethodnu, u kojoj se zabrana nasledjivanja odnosila i na »gradjanina Jugoslavije koji je pobegao iz zemlje da bi izbegao osudu za teze krivicno delo ili izbegao obavezu sluzenja vojske, ili vrsio neprijateljsku delatnost protiv SFRJ« (predlog je dosta star). To znaci da je od tih kategorija zadrzana samo jedna – vojnih begunaca – dok su kriminalci i »drzavni neprijatelji« u odnosu na njih privilegovani. To je jos jedan dokaz za rasirene tvrdnje da je cilj rezima upravo da spreci povratak u zemlju mladih, obrazovanih, sposobnih i postenih. 
U Vremenu od 3. aprila izlazi komentar Stojana Cerovica pod naslovom »Spomenik neznanom dezerteru«, koji ce izazvati ogorcene reakcije medija prekodrinskih Srba i domace »patriotske« stampe. »Sve sto hocu da kazem jeste da Beogradu nedostaje spomenik koji bi na pravi nacin obelezavao i podsecao na dramu i nesrecu ovih godina. Nisu za tu funkciju primereni ni spomenici iz Prvog, ni iz Drugog rata, ni iz srpskih ustanaka, ni iz NOB, ni Kuca cveca, ni Pobednik. A necu se sloziti ni s kim ko misli da ovde nema sta da se obelezava i da je najbolje nicega se ne secati... Dakle, moj predlog je spomenik Neznanom dezerteru. Jos na pocetku ratova za raspad Jugoslavije, dok je JNA pokusavala da mobilise rezerviste po Srbiji i Crnoj Gori i dok su se stvarale razne nacionalne vojske i privatne garde, mislio sam da bi najbolje i najpametnije bilo izbeci uniformu, odbiti oruzje ili dezertirati. Na razne nacine to su uradile hiljade ljudi u Beogradu i Srbiji i to je najvise cime bi se neko u buducnosti ovde mogao ponositi... Pre toga bila je prinudjena da se povuce svaka ljudska vrlina. Demobilisana je pristojnost i cestitost; dezertirala pamet, istinoljubivost i covecnost. Niko i nista jos ne poziva ni te ljude ni te vrline da se vrate. Takav spomenik bi im odao priznanje i pocast, mada Slobodan Milosevic na njega nikada ne bi polozio cvetic. Uostalom, ne bi ni morao jer tu i nije rec o spomeniku mrtvima, nego onima koji su odbili poziv da padnu ili ubijaju u njegovom ratu«. 

Dodatak: mobilizacija izbeglica iz Bosne i Hrvatske u Srbiji

Ono sto je pocelo 11. juna 1995, a traje dok se ovi redovi pisu (kraj jula 1995) nikako se ne moze nazvati mobilizacijom u pravom smislu reci, osim ako ne primenimo pravila Tridesetogodisnjeg rata, kada je svako na silu mobilisao svakog bez razlike. Od 11. juna policija u Srbiji pocela je da lisava slobode po kucama muskarce izmedju 18 i 60 godina koji su ili rodjeni na teritoriji Hrvatske i Bosne i Hercegovine, ili su tamo vodjeni u vojnim evidencijama. Narednih dana policija pocinje sa racijama na javnim mestima i kampanjama kontrole identiteta. Svi ljudi pohvatani na taj nacin smestaju se u tranzitne logore (vojne i policijske objekte), cuvaju ih naoruzane straze – ponekad iz sastava vojske i policije RSK – koje imaju naredjenje da pucaju (u najmanje jednom incidentu, u Sremskoj Mitrovici, jedan covek je tesko ranjen pri pokusaju bekstva). Policija ne daje nikakva objasnjenja, osim da izvrsava naredjenje i da ce se stvari razjasniti »na licu mesta«. Mesto rodjenja u licnoj karti, izbeglicka legitimacija ili cak pogresan naglasak dovoljan su razlog za lisavanje slobode. Sa ulica i iz stanova skupljani su i ljudi koji su rodjeni na teritoriji SR Jugoslavije i imaju uredna dokumenta o tome; tumacenje je da su nekada ziveli i radili u Hrvatskoj i Bosni i tako usli u tamosnje vojne evidencije. Zanimljivo je da je Vlada Crne Gore zvanicno odbila zahtev Radovana Karadzica da izruci vojno sposobne muskarce iz BiH i da u Crnoj Gori takvih slucajeva nije bilo (jedan pokusaj policije RS da kidnapuje jednog izbeglicu sprecen je). Po izvestajima sa terena, iz Republike Srpske Krajine i Republike Srpske, moze se smatrati da je u te dve prekodrinske srpske drzave iz Srbije izruceno najmanje 6–7000 ljudi (puk. Vojin Karamarkovic, Biro RS, Beograd), a najvise oko 25 000 (izvori iz RSK, okoline Bihaca i Pala). Prvi ranjenici iz tih kontingenata poceli su da se vracaju na Vojno-medicinsku akademiju posle dve nedelje; prve vesti o poginulima stigle su nesto ranije. Iz policijskih izvora koji su – naravno – hteli da ostanu anonimni, saznaje se da je naredjenje, nazvano »Operacija Oluja«, jos na snazi i bice do opoziva; navodno je do opoziva doslo u noci izmedju 23. i 24. jula, ali niko nije u stanju to da proveri, niti se tako nesto preporucuje. Isti izvori kampanju nazivaju »potpuno ilegalnom« (jedan visoki funkcioner MUP-a), »protivpravnim lisavanjem slobode«, »zloupotrebom sluzbenih ovlascenja« i »zlostavom u sluzbi«. 
Pravno gledano, ova kampanja srpskih vlasti je niz krivicnih dela (vidi gore) i najgrubljih krsenja svih medjunarodnih sporazuma i konvencija koje su bivsa Jugoslavija i SR Jugoslavija, kao aspirant za naslednika, potpisale i priznale. Tu je najvazniji princip Ujedinjenih nacija, poznat kao non-refoulement (ne-vracanje) izbeglica, koji zemlju koja je izbeglicu primila obavezuje da ni pod kojim okolnostima ne vrsi repatrijaciju ako izbeglicama u domicilnoj drzavi preti bilo kakva opasnost. O elementarnim ustavnim principima, pravima gradjana SR Jugoslavije i ostalom i da ne govorimo. Ovakva argumentacija naisla je na politicki odgovor zasnovan na principu predsednika Milosevica – »mogu da mi pljunu pod prozor«. Bezakonje je pocinjeno i tolerisano; niko nije odgovarao, a deo javnosti zlurado je pozdravio akciju »Oluja«. Srbija je zrela za potpunu despotiju: ako je ovo proslo, sve drugo ce proci. 
O ovoj kampanji izvestavali su jedino nezavisni mediji: Nasa Borba, Vreme, Radio B-92, agencije Fonet i Beta, ali i NIN i Studio B. Rezimski mediji celu su stvar ignorisali potpuno, sa izuzetkom Politike ekspres koja je u konfuznom i slaboumnom komentaru optuzila »izdajnicke« nezavisne medije da su celu aferu izmislili, ne bi li sprecili ukidanje sankcija UN protiv Jugoslavije, do kojeg samo sto nije doslo. Vec sutradan komanda Srpske vojske Krajine pozdravila je »priliv dobrovoljaca« i saradnju srbijanskih vlasti u tome; novine iz Republike Srpske prikljucice se ubrzo. Ministar unutrasnjih poslova SRJ, Vukasin Jokanovic, izjavio je da nista ne zna o celoj stvari; MUP Srbije izdao je saopstenje u kojem se kaze da je rec o »rutinskoj kontroli identiteta lica koja nemaju uredno prijavljen boravak u Jugoslaviji«. Mira Markovic, supruga predsednika Milosevica, politicki je legitimisala celu kampanju odlomkom svog dnevnika u Dugi od 24. juna, gde kaze o izbeglicama iz Hrvatske i Bosne: »U Beograd, ali i druge gradove u Srbiji, su dosli sa svojom decom, sa svojim novcem i sa svojim ambicijama – da u Srbiji preuzmu ekonomske, politicke i uopste drustvene pozicije koje ce ih uciniti gradjanima prvog reda, izvan kategorije... Zasto su uopste dolazili ovamo? Zato sto su ocekivali da njihova ognjista brani neko drugi. Na primer, njihove siromasne i postene komsije, u Bosni i Krajini, koji ne mogu nikuda da odu. Ali i, na primer, omladina iz gradova i sela u Srbiji, koja bi svoj patriotizam trebalo da dokazuje ginuci za ognjista onih koji su ih sami napustili i otputovali u Beograd da tamo otvore restorane i firme«. Tako je Mira Markovic, na nacin sasvim demagoski i providan, pokusala da opravda bezakonje srbijanske vlasti. Naime, niko od onih koji odgovaraju opisu Markovic – a njih ima mnogo, na celu sa srbijanskim premijerom Mirkom Marjanovicem (rodjen u Kninu) – nije bio uhvacen i poslan na front. Tamo su oterani siromasni i oni bez »firmi i restorana«; jedan od njih izjavio je autorima ove studije »Stavio bih ja zutu traku na rukav i sisao u carsiju, ali me je strah«. 
Na temu dezerterstva i docnije mobilizacije izbeglica mnogo se raspravljalo i na medijima kao sto su INTERNET, odnosno njegov deo SII (Srpska Informativna Inicijativa), te na raznim BBS-ovima. 
Ovaj slucaj prevazilazi okvire ove studije; valja samo dodati da je kampanja hvatanja topovskog mesa za projekat Velike Srbije izazvala bolne socijalne probleme: svi pokupljeni i ugrozeni u Srbiji bili su jedini izvor prihoda svojim porodicama; glavni izvor tih prihoda bila je crna berza, kao i za vecinu stanovnistva Srbije, a oni koji su se sakrili (bar desetak hiljada njih) ne smeju na ulicu. Polozaj tih ljudi i njihovih porodica nije uporediv vise ni sa cim – osim sa Tridesetogodisnjim ratom: oni nemaju nikakva prava; oni ne postoje; oni ne mogu vise nigde osim u stanicu milicije i odande u rat od kojeg su pobegli. Treba se setiti da je Milosevicev rezim tim istim izbeglicama dao pravo glasa u poslednjim izborima, decembra 1993. Sada mu oni vise ne trebaju; stavise, treba ih izbaciti, jer su u medjuvremenu shvatili da je projekat Velike Srbije napusten, da su patili bez potrebe i da – sledstveno tome – postaju glasacki potencijal opozicije. Uostalom, predlog zakona o drzavljanstvu SRJ koji je trenutno u opticaju predvidja da ce status drzavljanina biti podlozan politickoj proceni vlasti. Pomenuti savezni ministar Jokanovic izjavio je onda, 25. jula, da »svi gradjani iz drugih republika SFRJ, bez obzira na nacionalnost, nece biti smatrani strancima dok se ne donese zakon o drzavljanstvu« – sta god to znacilo. Izjava se tumaci kao ustupak pred javnim protestima u zemlji i inostranstvu zbog kampanje hvatanja izbeglica. 
Ova poslednja epizoda sa protivzakonitom deportacijom izbeglica i drugih muskaraca rodjenih na teritorijama Hrvatske i Bosne ukazuje na dubinski smisao i sustinu upotrebe ljudskih resursa u etnickom ratu – ljudi su prvo topovsko meso, a tek posle sunarodnici, gradjani i poreski obveznici; ljudska bica sa svojim ljudskim pravima tek su na kraju. Krleza je to formulisao jednom za svagda u svom »Banketu u Blitvi«: »Ljudsko je meso najjevtinija i najunosnija roba«. Sve ove nase mobilizacije i druga shvatavanja topovskog mesa, od 1991. do 1995. bavili su se samo trgovinom tom robom i nicim drugim. 


 
© 1996 - 1998 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana
Posaljite nam vas komentar