Broj 198 

Nevolje sa Zakonom

Stranke vladajuce koalicije dele univerzitet kao sto u opstinama dele kioske 

Rdjave posledice Zakona o univerzitetu uocljive su vec danas, u praksi, znaci odmah posle njegovog donosenja. Ako je nekada univerzitet pokusavala i u znatnoj meri uspevala da kontrolise samo jedna jedina tada postojeca partija, danas ga kontrolisu stranke vladajuce koalicije, a buduci da su one pod kontrolom one nekadasnje jedine partije, stvari se nisu promenile, samo su se pogorsale, jer je ta kontrola dobila izuzetno grub i direktan oblik. I ne samo to: ona jedina partija danas iz senke rukovodi i manipulise takozvanim drugim parastrankama, pretvarajuci ih u vidljive krivce za ukidanje autonomije univerziteta i svaljujuci na njih, delimice i opravdano, krivicu za ukidanje akademskih sloboda. Vec sam bio u prilici da u jednom clanku istaknem da danas stranke vladajuce koalicije dele univerzitet kao sto u opstinama dele kioske. Najgore je stanje, naravno, tamo gde je pojedine fakultete okupirala najprimitivnija politicka stranka u Srbiji, izrazito antiintelektualno usmerena, a to je Srpska radikalna stranka. Dekani Antic, Marojevic i Teodosic izazvali su najvise sukoba na fakultetima na kojima su bez saglasnosti nastavnika i saradnika postavljeni, odnosno nametnuti. 

 
Naopaka reforma 

Kakvo je stanje na Filoloskom fakultetu na kojem i sam radim? Dekan Filoloskog fakulteta Radmilo Marojevic, dika Srpske radikalne stranke i uzdanica Vojislava Seselja, odmah po dolasku poceo je da istice krajnje neobicne zamisli. Od cetrnaest katedara, nastalih dugom i promisljenom evolucijom, namerava da stvori pet, spajajuci bez ikakve naucne logike zapravo protiv naucne logike narodski receno, babe i zabe. U nauci, jos od Aristotela, vazi princip specijalizacije, uz istovremeno negovanje ravnoteze izmedju opstih, teorijskih istrazivanja i onih specijalistickih, a tamo gde su istrazivanja gotovo sasvim specijalisticka (iako se i ona zasnivaju na mozda neizrecenim ali prisutnim teorijskim postulatima), organizuju se opsti teorijski predmeti. Takozvano ukrupnjavanje, na kojem nastoji dekan Marojevic, primitivna je varijanta komasacije i verovatno predstavlja podsvesno secanje dekana na radikalnu komunisticku mladost. Dekan Marojevic predlozio je statut u kojem je sebi prigrabio sva prava i ovlascenja. Na poslednjoj slobodnoj sednici nastavno-naucnog veca, konsultativnoj, organizovanoj povodom rasprave o dekanovom konceptu reformi i statuta, sto trideset pet nastavnika i saradnika napustilo je sednicu i organizovalo sopstvenu, a sa dekanom je ostalo dvadeset sedam nastavnika i saradnika. To jasno govori kakvo je misljenje ogromne vecine nastavnika i saradnika o novom zakonu, Marojevicevim diletantskim reformama i totalitarnom statutu. 
Moram dodati da su vlada i ministarstvo odbili Marojevicev statut, ali to, po mom misljenju, nije razlog za optimizam, jer je to ucinjeno izgleda samo zbog toga sto je dekan u naucnickom poletu svrstao albanski jezik medju romanske, pa to vladi i ministarstvu ne odgovara. Bojim se da totalitarni statut i diletantizam novog dekana vladu i ministarstvo mnogo ne zabrinjavaju. To nas, naravno, vraca onom sustinskom: pojavi i nakaradnom delovanju trojice dekana, koje smo pomenuli, prethodio je ipak Zakon o univerzitetu. Kritika dekana i njihovog necuvenog ponasanja, po kojem ce crnim slovima ostati zapisani u istoriji Beogradskog univerziteta, pa i univerziteta uopste, ne sme da zamagli sustinu: a to je Zakon o univerzitetu, glavni krivac za ono sto se dogadja i za ono sto ce se, nazalost, dogadjati. 

Zulumi jednog dekana 

Za svega dvadeset dana dekan je na nasem fakultetu pocinio niz zuluma, a nema ni najmanju nameru da se u tom cinjenju zaustavi ili ogranici: 1. Iz kabineta jednog od nastavnika izbacio je knjige i dokumentaciju i zauzeo taj kabinet; 2. Oterao je u penziju profesora Ranka Bugarskog, koji je sa prethodnom upravom imao dogovor da na opstu korist saradjuje sa fakultetom jos dve godine; 3. U prevremenu penziju je otisao i nas ugledni slavista profesor Sibinovic, u znak protesta; 4. Zabranio je akademiku Nikoli Milosevicu koji je kao vrstu zaduzbine, besplatno, i dalje predavao cuveni kurs o antickim poetikama, o Platonu i Aristotelu, postavljajuci tako za studente ne samo temelje teorije knjizevnosti, nego i humanistike (na svetskim univerzitetima se plocice sa imenima profesora takvog ranga sa ponosom drze trajno da se pokaze ko je tu predavao); 5. Smenio je sa polozaja sefa katedre za opstu knjizevnost i teoriju knjizevnosti profesora Vladetu Jankovica, samo zato sto je Jankovic svojevremeno, u javnom politickom zivotu, van univerziteta, kritikovao Vojislava Seselja (politicka osveta); 6. Vladeti Jankovicu nije dozvolio da kao predstavnik srpskog PEN-a otputuje na kongres u Finsku; 7. Onemogucio je profesorki Jasni Janicijevic da potpise ugovor o radu, preteci i njoj licno i njenoj katedri (da ce tu katedru ukinuti), ne uzimajuci u obzir da je ministar prosvete produzio rok za potpisivanje ugovora. Moram naglasiti da ovim spisak zuluma profesora Marojevica nije okoncan, a sasvim je izvesno da ce on, kao konfliktna licnost sa mentalitetom feldvebla koji zeli da svima komanduje i da svima naredjuje i da kolegama uliva strah u kosti, nastaviti sa zlodelima ove vrste. Takvo nasilnicko, uvredljivo ponasanje samozvanog komandanta ne bi tolerisale ni formacije koje se zasnivaju na subordinaciji, kao sto su vojska i policija, a ne univerzitet. Tvrdim da bi u tim formacijama karijera Radmila Marojevica bila veoma brzo okoncana. Tamo ekstremiste ne trpe. 

Ekstremisti i antisemite 

Vecina prisutnih upoznata je sa ekstremistickim zamislima Radmila Marojevica i njegove militantne grupe o srpskom jeziku, koje mogu samo kompromitovati i srpsku nauku i srpsku politiku, o demokratiji i da ne govorim. Radmilo Marojevic, kako saznajemo, tim svojim militantnim saradnicima obecava mesta na Filoloskom fakultetu, a novi zakon mu omogucava da takva svoja obecanja i ostvari. Koliko je to opasno, ilustrovacu jednim sokantnim primerom. Nedavno se na Televiziji Politika u razgovoru sa profesorom Ivanom Klajnom pojavio knjizevnik Tiodor Rosic i u nedostatku znanja i argumenata pokusao da kompromituje profesora Klajna na krajnje sramotan, nedostojan nacin, paranoicno ga poredeci sa generalom Klajnom. Tako na Filoloski fakultet, medju studente humanistickih disciplina, treba da pristigne dekretom dekana covek koji se ne libi antisemitskih izjava i paranoidnih politickih, zapravo politikantskih poredjenja. Stigli smo tako u zonu ludila, u kojoj bi presudna morala biti rec psihijatra, a ne jezikoslovaca i knjizevnih naucnika. Pristigao je tako Tiodor Rosic Franju Tudjmana, cija je izjava da je srecan sto mu zena nije Srpkinja ili Jevrejka obisla svet kao primer rasistickog ludila. 

Balkanski spijuni 

Na Filoloskom fakultetu ugovore o radu nije potpisala cela nasa katedra za opstu knjizevnost i teoriju knjizevnosti, kao i niz nastavnika sa drugih katedara. Broj se krece oko trideset pet (u nastavku razgovora profesor Vladeta Jankovic ce ispraviti ovu brojku na 44 imena onih sa kojima je kontaktirano i koji su potvrdili da ugovor nisu potpisali redakcijska primedba), ali tacan broj vam ne mogu reci, jer je dekan i taj broj proglasio »poslovnom tajnom«. Uskoro cemo saznati da to nije samo »poslovna tajna« nego i »drzavna tajna« i tako stizemo do satiricne knjizevnosti radikalski dekani, sve sami bivsi radikalni komunisti, a danas, naravno, radikalni nacionalisti, a sve vreme zapravo radikalni karijeristi, kao da su izasli iz sinjela Vladimira Vojnovica i njegovih romana o vojniku Conkinu ili, blize, komedija Dusana Kovacevica, pre svega njegovog »Balkanskog spijuna«. To je prosto neverovatno: od izgleda, oblacenja, zivotnog stila i mentaliteta, ljudi koji su se sada pojavili da podrze i sprovode Zakon o univerzitetu, kao da su glumci u pozorisnim komadima i filmovima snimljenim po scenariju Dusana Kovacevica. 
Nevolja je, naravno, u tome sto smo i mi bez ikakve zelje u tom komadu i u tom filmu, u onoj ulozi koju je u »Balkanskom spijunu« tako sjajno odigrao Bora Todorovic kojeg su se tamo docepali informbirovci, danas nacionalboljsevici. 
U vezi sa potpisivanjem tih famoznih ugovora o radu, moram istaci sledece: ne bi nikako bilo dobro da se sada delimo po moralistickoj osnovi na one koji su navodno hrabri pa nisu potpisali i na konformiste koji su potpisali. To niposto ne odgovara istini. Paradoksalno, ali tacno receno, mnogi medju onima koji su potpisali ucinili su to sa valjanim razlozima. Postoji odanost svom pozivu, odgovornost prema studentima, znamo koliko je rad na univerzitetu razgranat i koliko pojedinacnih, delikatnih odgovornosti svako od nas u tim poslovima ima. Naravno da postoje i konformisti koji bi sve potpisali, ali oni cine manjinu. 
Da za ovo sto tvrdim postoje i dokazi, pokazuje cinjenica da i oni profesori koji su potpisali ugovore o radu i dalje kritikuju Zakon o univerzitetu, ili se na razlicite nacine javno suprotstavljaju kako Zakonu tako i njegovim posledicama, postupcima dekana itd. Pogledajte, primera radi, odista izvanredan polemicki clanak, zapravo uvodnik NIN-a, koji je napisao profesor Ivan Klajn. U ovom clanku je razotkriveno samozvano mesijansko lingvisticko ludilo koje preti ne samo Filoloskom fakultetu nego i nasoj kulturi i politici u celini. 
Da zavrsim: novi zakon o univerzitetu najavljuje vremena opste sumnje, proizvoljnih zamisli i proganjanja i obeshrabrujuce neizvesnosti. To nije atmosfera pogodna za naucni i obrazovni rad. Uvek su se totalitarci i autoritarci trudili da stigne ono vreme za koje je moj prijatelj, profesor estetike na nasoj katedri, pokojni Zoran Gavrilovic rekao »Neka zavlada muk«. U elipsi, naravno, i on se zalagao, kao sto se i mi danas zalazemo, za raznoglasje, za slobodu. Za to se moramo i dalje zalagati, uprkos izvesnim sumornim iskustvima. Od 1968. godine, kada sam bio jedan od ucesnika studentskog pokreta, njegovog tada malobrojnog demokratsko-liberalnog krila, do 1998. godine rec je, znaci, o trideset godina zivota suocavao sam se sa slicnim pokusajima represije i gusenja slobodne misli. Ponekad mi se cini da sam trideset godina hodao, ali u mestu. Sa druge strane, medjutim, danas u mladoj generaciji vidim hiljade ljudi koje vise ne moze privuci sirenski zov ekstremistickih ideologija. I zbog njih moramo podici svoj glas. Ne smemo dozvoliti da mlade ljude vaspitavaju ekstremisti klasne ili rasne borbe, zagovornici nasilja, nakaradnih utopija, fasisti, antisemite i »balkanski spijuni«, Seselji i Marojevici. O tome je zapravo rec: o buducnosti mladih generacija koje ce nadam se ipak ziveti u svetu drugacijem od onog u kojem smo mi bili primorani da zivimo, a to je svet humanistickih i demokratsko-liberalnih vrednosti i ustanova. 
  
Aleksandar Ilic


 
© 1996 - 1998 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana
Posaljite nam vas komentar