Broj 198

Cemu istorijsko pamcenje

Akademske slobode i autonomiju univerziteta ugrozavaju spolja ideoloski omotaci i rezimska represija, a iznutra sprovodnici nasilja i ravnodusni posmatraci propadanja kulture

Posle zavrsetka razgovora o zbivanjima na univerzitetu (koji smo objavili u prethodnom broju Republike), jedna mlada koleginica je, verovatno nezadovoljna onim sto je cula, rekla je da nju zanima univerzitet 21. veka, a ne proslost i sadasnjost. Zaista, mnogima je dosadilo pripovedanje o istoriji. Svakako, zbivanja u buducnosti nece biti puki produzetak dogadjanja iz proslosti i sadasnjosti. Spontanost i kreativnost donose mnogo toga sto je nesagledivo iz sadasnje perspektive. Ali, apsolutno novo nastaje iz nicega i kao cudo samo u religijskim vizijama. U ovozemaljskim, ljudskim poslovima ima iznenadjenja, ali ne i cuda. Sama promena nije cudo, vec proizvod slozenog delanja. Istorijsko pamcenje, dakle, pridonosi kritickom razumevanju nastajanja novoga kroz konkretne promene.

Stereotipi

Jedna od prvih prepreka na koju nailazi kriticko misljenje su stereotipi. O jednoj od njih svedoci poznata anegdota, popularna iz vremena iz prethodnog rata, prema kojoj u ondasnjoj Jugoslaviji nije bilo nicega, a onda su dosli Nemci i unistili sve. Tadasnja vlast i lojalni podanici verovali su, takodje, da bezmalo sve pocinje ispocetka, pa i stvaranje univerziteta.
Postoje i stereotipi o citavim razdobljima. Tako se, na primer, sva zbivanja oko 1968. godine posmatraju samo u jednom ideoloskom kljucu. Vec godinama se ponavlja »prica« o levicarskom mahnitanju u citavom svetu, a da je ono u nas proteklo u znaku Marksa i Tita. U tome su »krunski dokazi« predlog o nazivu univerziteta kao »Crvenog univerziteta Karl Marks« i »kozaracko kolo« nakon Titovog govora u kojem je, navodno, podrzao studente. Ponavlja se i ocena da su »studenti« tada zahtevali samo popravke komunizma kako bi ga bilo jos vise. Sve to je delimicno tacno. Stereotipi ne bi ni bili snazni i delatni da su sasvim izmisljeni. Stvarno je bilo pristalica novog naziva univerziteta, mnogi su zaigrali posle Titovog govora i zeleli vise komunizma. Ali, mnogi nisu bili odusevljeni ni nazivom niti Titovim govorom, a jos manje su svi bili pristalice marksizma i komunizma. Ostavljajuci po strani sve razlike u poimanju marksizma i komunizma (jedni ih temelje na slobodi, a drugi na vlasti, sto bas i nije mala razlika), bitna je redukcija memorije samo na neke ideoloske simbole. Pri tom se iz istorijskog pamcenja sasvim iskljucuje sve ono sto te simbole dovodi u pitanje. Nema ni pomena o kritici tadasnje vlasti pa i samoga Tita. Izostaje i ono sto je za sam univerzitet bitno, a to su akademske slobode i autonomija. A bas tada, neposredno pre i posle 1968. godine, pokret kritickih intelektualaca u citavom svetu i kod nas to je dokaz da smo tada bili deo sveta najvise je kritikovao ogranicenja akademskih sloboda i autonomije, i u najrazvijenijim zemljama, a kamoli u drzavama bez demokratije. Kritika je sezala i dublje i dalje, sve do temelja represivne civilizacije sa snaznim militaristickim nabojem (olicenim u Vijetnamskom ratu). Od ideja su daleko vaznija delanja koja su prekrivena tamnim velom zaborava. A tada je vise nego ranije i kasnije, i u nasoj zemlji, praktikovana akademska sloboda i autonomija. Mnogi studenti i profesori nisu dovodili u pitanje ne samo vladajucu ideologiju, vec su odbacivali »bubanje« iz skripata i zvanicnog udzbenika, koristeci raznoliku literaturu i dijalog kroz stvaranje slobodnije intelektualne zajednice. Oslobadjanje duhovnog stvaralastva donosilo je i konkretne plodove istrazivacka i stvaralacka dela. Mnogi listovi i casopisi su prozeti duhom slobode. Pomenimo samo beogradske listove Student, Vidici i Susret i casopise Filozofija, Sociologija, Gledista, Delo... Isti duh je primetan i u umetnosti.
Rezim je sprecavao zamah kritike i stvaralastva. Zabranjivani su clanci, listovi i casopisi, knjige, filmovi, pozorisne predstave. Najvise su bili ozloglaseni kriticko misljenje u filozofiji i sociologiji (»kritika svega postojeceg«) i »crni talas« u umetnosti. I mnogi autori su stradali. 
Danas se desava nesto sto na prvi pogled izgleda apsurdno. Danasnji protivnici ondasnjeg rezima »zaboravljaju« bas ono sto je on zabranjivanjem nastojao da izbrise iz istorijskog pamcenja. Oni »brisu« i druge dogadjaje koji su vazni za razumevanje i ondasnjih a i sadasnjih zbivanja. Naime, sam pokret nastao je i izvesno vreme postojao kao cin slobode i politicke, a ne samo intelektualne. Sloboda politickog delovanja demonstracija i javnih skupova jedan je od osnovnih zahteva toga pokreta. I solidarnost je tada nasla prakticnu potvrdu u odluci Saveta univerziteta da citav Univerzitet stupi u strajk zbog brutalnih represalija rezima. Nigde u »realnom socijalizmu« nije se dogodilo ono sto se desilo u Beogradu, da studenti cetiri fakulteta strajkuju zbog politickog sudjenja jednom kolegi, Vladimiru Mijanovicu (oktobra 1970). Zbog toga je rezim najostrije gusio politicke slobode sam pokret zatim slobodu stampe (narocito militantnim ofanzivama protiv Susreta i Studenta), potom i slobodarske ideje (izbacivanjem profesora koji »kvare omladinu«). Suzbijanjem slobode uopste, nestajale su i akademske slobode, kao i poslednji ostaci autonomije (pojacanim ucescem predstavnika vlasti u organima samouprave). Zakonom je uvedena »moralno-politicka podobnost« kao uslov za rad na univerzitetu (»i sire«). I opet, ono sto rezim zabranjuje, ideologizovana memorija »brise«.

Redukcija memorije primetna je i u novijem iskustvu. Oni koji pamte samo demonstracije i manifestacije Univerziteta u korist nove vlasti u Srbiji, olicene u Slobodanu Milosevicu, posmatraju citav Univerzitet kao »prirepak« rezima i kao bastion nacionalizma. Ne vide i nece da pamte i struje kritickog misljenja i snazne talase novih pokreta u citavom novijem razdoblju, marta 1991. i 1992. kod Terazijske cesme, i jos sire, snaznije i trajnije pokrete citavog leta 1992. i jeseni/zime 1996/97. godine. I tada se vodila borba protiv gusenja poslednjih ostataka autonomije. Da toga nije bilo, ni vlast ne bi imala razloga da zazire od tih kretanja i pokreta, kao i od ostataka autonomije, koje nastoji sasvim da ukloni novim Zakonom o univerzitetu. Ako bismo ponovo »zaboravili« sve ono sto se ne uklapa u sadasnju vladajucu ideologiju, samo bi jos jednom povladjivali nastojanjima rezima da se pamte samo njegove pobede, potpuna poslusnost podanika, a svi otpori i alternative iz pamcenja »izbrisu«.

Predrasude

Poznato je da razni stereotipi, kao i »lenjo misljenje«, sprecavaju razborito a ponajvise kriticko misljenje.
Pomenimo ovom prilikom samo izvesne »gromade« koje zaklanjaju bilo kakvo trezveno posmatranje. »Gvozdenom zavesom« se doskora smatrala linija razgranicenja Zapada i Istoka, dva sveta slobode i neslobode. Simbol je bio Berlinski zid, srusen 1989. godine. Iako je taj simbol srusen, ostaju izvesne predrasude koje se tesko dovode u pitanje. One lice na ledene bregove od kojih zapazamo samo vrhove (stereotipe). Ogranicimo se samo na dve takve gromade »klasnu« i »nacionalnu«.
»Brisanje« iz istorijskog pamcenja svega sto se ne uklapa u poredak »realnog socijalizma«, ponajpre onoga sto ga ugrozava i osporava, pravdano je postuliranom harmonijom u dalekoj buducnosti. A da bi se ona dostigla, nuzna je monolitnost na citavom putu ka njoj. Zbog toga se mora ukloniti sve sto sliku monolitnosti remeti. Podloga i ram te slike je jedinstvo vladajuce (jedine) partije i apsolutna pokornost vlastima i Vodji. Kritika savremenosti nije dopustena, jer u njoj se i ne predvidjaju bilo kakve vaznije promene. Zamisljena je jedna »promena nad promenama«, onda kada rastuci kvantitet (»carstvo nuznosti«) odjednom kao nekim cudom preraste u kvalitet (»carstvo slobode«). Sve bitno je, dakle, smesteno u buducnost, idealizovanu i ideologizovanu, a u nju ce se krociti u nekom misticnom trenutku (nagadjanja o tome kada je taj carobni trenutak su, inace, uobicajena u prevratnickim ideologijama).
Druga gromada je vezana za proslost. Dominirajuci etnonacionalizam usmerava poglede ka proslosti. U njoj je sve i dato i zadato. »Zna se« sta je »zapisano u genima«, koji etnos polaze iskljucivo pravo na odredjenu teritoriju, sve je receno u narodnoj epici, mitovima i legendama. Tu se sve desava obnavlja, prepravlja, ispravlja i »cuva nacionalno bice«. Izlisan je bezmalo svaki intelektualni napor da se razume slozena savremenost i neizvesna buducnost. Nekadasnji »socijalisticki realizam« zamenio je, kao vladajuca ideologija, »nacionalni realizam«. Predrasuda o apsolutnoj vrednosti misticnog bica klase ili nacije glavni je oslonac ideologije za koju je bas tako shvaceno bice jedina prava i ispravna realnost i da treba samo paziti da se ona pravilno »odrazava« (kao ispravan »subjektivni odraz objektivne stvarnosti«). Na takvim osnovama gradi se sveobuhvatno znanje i osecanje »duhovnost«, kako se cesto naziva. Tako se, na primer, citave epohe posmatraju u kljucu davnasnje Kosovske bitke. Slika o izboru »carstva nebeskog« proteze se ne samo na sve ratove, nego i na razlicita iskustva, pa izgleda da neuspeha i poraza nije ni bilo, te da se treba drzati drevnih sustina. Samo ponavljanje takvog ideoloskog obrasca dokaz je nacionalne ispravnosti, nezavisno od kvaliteta religije, umetnosti, filozofije, nauke i celokupne kulture.

Za obe ideologije i rezime koji se na njih oslanjaju, nauka i kultura su nesto lukrativno, a ne kriticko i kreativno. Dopustene su, doduse, izvesne intelektualne delatnosti, cak i veoma unosni strucni poslovi, ali pod uslovom da ne dovode u pitanje ni ideologiju ni rezim. Akademske slobode i autonomija nauke i kulture trpe se koliko i »trn u zdravoj peti«. Najprivlacnije su akademske titule, ponajvise kao ukrasni dodatak uz fakticku moc i bogatstvo. Toboznje sluzenje uzvisenim nacionalnim interesima samo je kulisa iza koje se zadovoljavaju vrlo prizemne potrebe za zgrtanjem bogatstva, moci i ugleda. Akademske slobode i autonomija univerziteta se tolerisu samo dotle dok ne ugroze podmirivanje pomenutih potreba privilegovanih pojedinaca i grupa.
Moc je sredisnja vrednost. Poznato geslo »Znanje je snaga, znanje je moc, ucite deco dan i noc« dobila je novo znacenje u lenjinizmu »Uciti i samo uciti«, da bi sam Staljin pedagosku funkciju drzave proglasio najtrajnijom. Ako je nekada i bilo iluzija u pogledu vrste snage i moci, danas ih vise nema. A kada je znanje podredjeno takvoj vrsti moci, sve je manje prostora za stvarno znanje. Samodrzavlje i nema potrebe za stvarnim znanjem koje pociva na kritici i kreaciji. Tako nesto je potrebno samo drzavi i drustvu koje racuna s promenama i ulaze u razvoj, a suvisno je ideologiji i vlasti u kojoj se sve unapred zna, i o proslosti i o buducnosti. Najprikladniju vestinu prilagodjavanju takvom stanju pokazuju oni koji »znaju znanje«, kako se u nasoj tradiciji naziva jedna od misterioznih i unosnih vrlina. 
Imajuci sve to u vidu, ne iznenadjuje koliko pomenute ideologije racunaju sa silom, nalazeci njenu legitimaciju u misticnoj proslosti ili buducnosti, te u vidjenju okolnog sveta kao stranog, tudjeg, izdajnickog i neprijateljskog koji i ne zasluzuje bilo sta drugo nego da silom bude uklonjen. Potom ce, toboze, nastati potpuna harmonija (za one koji prezive).
*

Istorijsko pamcenje rehabilituje vreme i promene skrajnute iz vecnog i nepromenljivog bica. Kritika ideologije je uslov normalnog zivota. Bez toga nema otvorenosti, ni licnosti, ni drustva, niti drzave; umesto toga biva sve veca i snaznija izolacija od sveta. Razvikane teznje za kolektivnim identitetom guse
ne samo identitet zivih individua vec i zivih kolektiviteta, pa i naroda, idealizovanog u nesagledivoj proslosti ili buducnosti, a danas prepustenog ratnim klanicama i beskrupuloznoj vlasti. Ako je tesko zamisliti, i ostvariti, preobrazaj razorene privrede, drustva i drzave, preobrazaj kulture je relativno lakse i zamisliti i ostvariti. A za to je neophodno najpre se oslobadjati stereotipa i predrasuda i pazljivije posmatrati slozene i protivrecne procese. Podjednako je, dakle, vazno ispitivati cinjenice i o sadasnjoj represiji rezima protiv akademskih sloboda i autonomije, ali i o otporima represiji i novim probojima slobode i autonomije. Ne moze se zaobici ni preispitivanje vlastitog odnosa i prema represiji i prema otporima, a pre svega licno ucesce u zbivanjima. Drukcije se ne moze dospeti do realne vizije buducnosti univerziteta, kao i drustva i drzave. Bez kritike i autorefleksije preostaje nemo pokoravanje ili verovanje u cudo, u neciju apsolutnu kreaciju, poput bozanske demijurske moci, sto je samo (utesno) nalicje dozivljaja sadasnje apsolutne nemoci, ravnodusja i ocaja.

Nebojsa Popov   


 
© 1996 - 1998 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana
Posaljite nam vas komentar