Broj 198 

Popravni iz srpskog

Na Kosovu je poceo pogresan put, od Kosova, makar sada, sa zakasnjenjem, treba poci pravim

 

Mirko Tepavac

Sve se konacno splelo oko Kosova. 
Tu je sve sto jos moze da se spase ili konacno upropasti, tu je poslednja raskrsnica izmedju dugog mraka i prvog moguceg zraka svetlosti. Zato u tezi da je sve pocelo na Kosovu i da ce se tamo sve i zavrsiti ima ne samo verbalne simbolike nego i politicke logike, jer logiku raspleta i treba traziti u logici zapleta. 
Na Kosovu se ukrstila i celokupnost evropskih i svetskih odnosa snaga. I za Evropu je to proba njene vitalnosti, ispit validnosti njenih temeljnih vrednosti, jer svako pravo i trajno resenje moze biti samo evropsko i svetsko (»ili ga nece biti«). Pravo pitanje je, medjutim, da li postojeca koalicija Milosevic-Seselj uopste hoce, moze i sme da se prikloni pravom resenju. 
 

Prirodna sprega 

Pre desetak godina, radikal-nacionalisti i real-socijalisti brzo su se prepoznali i prirodno spregli u poletu populisticke »antibirokratske« euforije, bili i ostali ideoloski i politicki oslonac Milosevicevog »svetog rata«, cak i onda kada su se povremeno medjusobno sukobljavali oko prioriteta i metoda. I kada je pre pola godine sa Seseljem obnovljen taj prirodni savez za neprirodne ciljeve, bilo je mnogih koji su mislili da je Seselj odabran samo zato sto su drugi trazili vise nego sto je Milosevic hteo da im dâ. Danas je jasno da ga je odabrao upravo zato sto mu je bio potreban najpouzdaniji saradnik za obnovu politike nacionalistickog velikodrzavlja. Dok takva alijansa traje, nema otvaranja, nema modernizacije i reformi, nema sporazuma sa Albancima, nema saradnje sa svetom, nema cak ni opozicije i svakako nema nikakve sanse za izlazak iz krize. Ima samo sve arogantnije vlasti i slabijih izgleda za toleranciju i sporazumevanje. Upravo to je uzdrmani vodja i hteo. 
Vreme ce uskoro pokazati ko ce od njih dvojice biti bolje srece u ovoj nasoj nesreci, ali je manje verovatno da ce to i ovoga puta biti Milosevic.  
Kada svest o neophodnosti reformi postane preovladjujuca politicka volja, mozda nece vise imati sta da se reformise 
Vodji radikala se sve moze osporiti, sem smisla da dobro proceni sta ide u prilog njegovoj nameri da zavlada sudbinom srpstva i Srbije. Tu jedva da mu je vise i Milosevic ravan. Nije Seselj dosao da prodje, nego da ostane, njegove ambicije su mnogo dalekoseznije od njegove sadasnje uloge. Obojici je posao olaksan, jer nijedna uticajnija stranka, ni vladajuca ni opoziciona, ni u Beogradu, pa ni u Pristini, nema realistican koncept resenja kosovskog i albanskog pitanja. Oni koji su pokusavali da ga ponude, nazivani su marginalcima, mundijalistima i tudjim placenicima, iako se vec godinama dogadja upravo ono na sta su oni upozoravali. Nejaki glas razuma jos uvek uspesno nadvikuju agresivci i palikuce. 
 

Odricanje od sopstvenih ekstremizama 

Postojeci koalicioni savez laznih socijalista i pravih nacionalista, idealno odgovara potrebama gusenja pobune na Kosovu i »rata sa celim svetom« i trajace toliko koliko se bude istrajavalo na patrijarhalnom etnocentrizmu kao idealu i nasilju kao njemu svojstvenom sredstvu. Oni nisu zlo samo zato sto nece razumna resenja, nego sto sve cine da na kraju svako razumno postane potpuno nemoguce. Nema nikakvog resenja, dokle god srpski radikalizam i UCK-ovski fundamentalizam budu prednjacili u tumacenju nacionalnih interesa. Ako Milosevic jos uopste ima nameru da se prikloni nekom racionalnom resenju, morace ako i to ne ucini kasno da se odrekne radikalske podrske, kao sto ce i Albanci morati da diskredituju svoj UCK i to ce biti prvi znaci spremnosti na bilo kakav kompromis. Ni jedno ni drugo ne moze se, medjutim, vise dogoditi bez unutrasnjih prestrojavanja u nacionalnim taborima i dramaticnih sukoba medju vodjama, pristalicama, pa i delom za sada jos pasivnih posmatraca. Bez bure u kuci, nece biti uslova ni za smirenje u komsiluku.Nijedan problem ovde, dakle, nije ozbiljniji od problema koji svaka strana ima sa sopstvenim ekstremizmom. Sve silom, sve »po svaku cenu«, sve protiv svih, talibanski zadrto, kao da je svako u svoje pravo tim uvereniji koliko ga drugi osporavaju. Bezuslovno »pravo samoopredeljenja naroda« uz zahtev za prekrajanje granica, slogan »svi sunarodnici u jednoj drzavi«, »gde god zive nasi to je samo nase«, »mozemo bez hleba, ali ne mozemo bez drzave«... pokazalo se korisnije onima protiv kojih je bilo upereno. Sto vise imamo gorkih iskustava sve manje imamo nade. A Seselj jos obecava i pobedu nad Nemackom i njenim saveznicima kao i u poslednja dva svetska rata. Kao da i tada nismo pobedjivali bas zato sto smo ratovali u zajednici sa boljim delom covecanstva... Da je sila sve mogla u nasoj istoriji, Srbija vise ne bi postojala. 
Kosovo danas presudnije odredjuje srpsku buducnost, nego Kosovo pre sest vekova 

Nista dobro nece se dogoditi brzo

Svet ne odredjuje neopozivo nasu sudbinu, ni kad nas sputava ni kad nam pomaze, ali odredjuje opste uslove u kojima se dogadja i nasa, kao uostalom i svacija, pojedinacna sudbina. Nisu savrseni, ali svakako nisu smisljeni bas zbog nas. Da kosovsko pitanje nije i protiv nase volje internacionalizovano i da se »novi svetski poredak« nije »umesao« i istrajao u garancijama teritorijalnog integriteta Srbije i Jugoslavije, nikakvo oruzje ne bi vise moglo da savlada separatizam. Ali, po istim tim ogranicenjima, niko u savremenom svetu nema pravo, ni u svojim granicama, da radi sta hoce sa ljudskim i manjinskim pravima. Ko bi poverovao obecavanju »najvisih evropskih standarda« manjinskom stanovnistvu u zemlji u kojoj je i polozaj vecinskog stanovnistva ispod evropskih standarda. Umesnije je zapitati se zasto niko od Slovenaca do Albanaca, a sada vec i Crnogoraca nije pristajao da podnese Milosevicevu Srbiju. 
Ako ne bude razumevanja i sporazumevanja, bice jos strozijih sankcija, jos dublje izolacije, mozda i bombardovanja, ali zatim i sve vise buna, strajkova, gladovanja i smrzavanja. Kada svest o neophodnosti reformi postane preovladjujuca politicka volja, mozda nece vise imati sta da se reformise. Ali autokrati i nemaju nameru da menjaju drustvo, nego da vladaju njime. Srbija mora jer mozda jos uvek moze da nadje neki prirodniji nacin da bude jaka i velika, jer u protivnom zbilja rizikuje da je »vise nece biti« medju civilizovanim narodima Evrope i sveta. 
Na Kosovu je poceo pogresan put, od Kosova, makar sada, sa zakasnjenjem, treba poci pravim! Na Kosovu je pocelo rusenje Jugoslavije, etnicko razgranicavanje, militantno velikodrzavlje, odbacivanje reformi, ustolicenje naciokratije na Kosovu se danas ocrtava i konacan poraz toga sudbonosnog promasaja... Kosovo »najskuplja srpska rec« postala je preskupa i materijalno i moralno i preti da postane potpuno neisplativa. Nece biti »sto biti ne moze«, Srbiju ceka tezak popravni ispit iz istorije i srpskog, valjda ne i gubitak prava na dalje skolovanje. 
Niko ne moze tako temeljito upropastiti narod kao njegovi vlastoljupci i lazni patrioti. Deprimirajuce je sto pogubna politika koja nema istorijsku buducnost jos uvek ima toliko javne podrske, jer dok je takva, nece biti napustena dok ne bude nemilosrdno potucena. A Kosovo danas presudnije odredjuje srpsku buducnost, nego Kosovo pre sest vekova! 
Zato je buduci rasplet na Kosovu preduslov sveopsteg naseg raspleta, koji je isto tako neminovan, kao sto je i tezak i dalek. Nista dobro se ne moze vise dogoditi brzo. Kako neko nedavno rece: »Jos dugo ovde niko normalan nece biti srecan«! 


Pismo iz Sumadije (12)

U tekstu kojim sam se oglasio u javnosti na pocetku nase sulude balkanske klanice, molio sam Boga da se svi mladici iz mog sela, mobilisani i odvedeni u rat koji nismo vodili, vrate svojim kucama zivi i zdravi. Mucila me je zla slutnja da ce neko od mojih rodjaka, komsija i prijatelja biti ranjen, ostati invalid ili da ce se desiti ono najgore. Srecom, svi su se vratili bez ogrebotine. Zahvaljujuci toj sretnoj okolnosti, rat, stradanja i patnje ostali su daleko, desavali su se nekom drugom, ginuli su tudji sinovi, naricale su neke druge majke.
Posle par godina u novom-starom ratu koji sve vreme traje, umesto mladica koji je otisao u rat vratio nam se kovceg sa mrtvim telom nekoga ko se rodio medju nasim prelepim sumadijskim brdima. Dogodilo se nesto sto nas je prenerazilo, uzbudilo. Pogibija mladica od svojih trideset godina, koji se uredno odazvao na poziv drzave i otisao tamo gde se nerado ide, presecanje jedne mladosti koja je trebala i morala da traje, nije ostavila ravnodusnim ni one navikle na nesrecu i stradanja. U ogromnom dvoristu, premalom za sve koji su hteli da porodici pokojnika izraze saucesce, nije bilo coveka koji se nije zaplakao pred jezivim prizorom oprostaja od sina, brata, oca, vojnika... Tek u trenutku kada cerkica ljubi odar mrtvog oca, u stanju ste da shvatite sav uzas i dubinu patnje koju donosi suludi i besmisleni rat, zapocet i vodjen od ljudi koji nikada nece osetiti bol oca za nastradalim sinom. Sinovi tih oceva zive u nekom drugom svetu i vremenu sklonjeni daleko od rata i stradanja.
Uz prigodne govore i pocasni plotun, ispratili smo pokojnika, a porodicu ostavili svome jadu. Posle bujice snaznih utisaka tesko je smoci snage za razmisljanje i analizu svega sto se dogadja oko nas, vremena i prilika u kojima trajemo. Ako i uspemo, neminovno moramo da se zapitamo ima li u ovoj zemlji, medju ljudima koji je vode, nekoga ko ce da shvati da je Srbija zemlja jedinaca i da se svakim zatvaranjem kovcega nad mrtvim jedincem, zatvara kuca, gasi domacinstvo, ne radja potomstvo! Ima li nekoga od te bratije, zgrcenih nad sakom vlasti koju poseduju, ko ce da se seti one poslovice iznikle iz dubine duse naseg naroda, da se sviralom a ne sabljom okupljaju ljudi?

Slobodan Tomic


 
© 1996 - 1998 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana
Posaljite nam vas komentar