 |
|
Broj 198 |
|
|
||
Serija katastrofalnih gresakaBas nekako u jeku razmaha tzv. Oslobodilacke
vojske Kosova (OVK, odnosno UCK), i na vojnom i na politickom polju, aprila
ove godine, Bardulj Mahmuti, predstavnik pomenute vojske za »veze
sa inostranstvom« dao je indikativnu izjavu koja ce se, narocito
ovih dana, cesto citirati: »Mi smo izracunali da bismo mogli da izgubimo
oko 300 000 ljudi da bismo ostvarili nezavisnost Kosova, ali smo zakljucili
da se to moze podneti«.
Neostvarivi ciljeviOsim »nezavisnosti Kosova« (Mahmutijeva izjava), OVK istakla je na svojim zastavama jos jedan neostvariv cilj: »Velika Albanija«. Nadalje, izgleda da su njeni uticajni »politkomesari« i »stratezi« mehanicki »preslikavali« »ratnu kartu« Hrvatske i Bosne i Hercegovine na kosovski reljef. A u tom nizu pogresnih procena i poteza na strategijskoj ravni valja pomenuti i cinjenicu da je »Glavni stab UCK«, neprekidno pozivajuci NATO da upotrebi silu »protiv srpskog agresora na Kosovu«, eventualnu intervenciju Alijanse otvoreno anticipirao u vlastitu korist, sto ce reci da mu NATO u tim nebuloznim kalkulacijama dodje nesto kao ratni saveznik UCK!Svemu uprkos, tzv. Oslobodilacka vojska Kosova i nadalje je i za mnoge profesionalne analiticare misteriozna organizacija: jos uvek se vise ili manje nagadja o njenim organizacionim i formacijskim nacelima, sistemu subordinacije, komandnom kadru, nacinu borbenih dejstava itd. Tek nakon sto je ovoga leta relativno lako izgubila jedno za drugim nekoliko svojih »najjacih uporista«, kao na dlanu se videlo da OVK ne vredi ni priblizno onoliko koliko se mislilo da vredi, ni politicki, ni vojnicki, a ni sa stanovista borbenog morala. Pogresna taktikaHronicari su izracunali da je od sredine 1996. pa do marta ove godine OVK izvela vise od 100 borbenih akcija, a da pri tom gotovo da i nije imala gubitaka. Tada jos malobrojna (nekoliko hiljada boraca, prema svim procenama), OVK je sve do ofanzive srbijanske policije na Drenicu dejstvovala tacno po nacelima gerilske taktike, sto ce reci: »udari i bezi«.Odmah posle Drenice, OVK je, opet po direktivi pomenute marksisticko-lenjinisticke struje, sirom otvorila kapije velikoj masi mladica koji su se javljali kao dobrovoljci vise da bi izbegli represiju policije nego sto su vodjeni nekim drugim motivima, mada je OVK, sve do letosnjeg debakla, bila privlacna za mladu albansku populaciju kojoj Milosevicev rezim nije nudio nikakvu perspektivu. Medjutim, ubrzo ce se ispostaviti da su okviri OVK pretesni i oni su poceli pucati pred naletom mase nedisciplinovanih i samovoljnih momaka, za koje nisu postojali ni elementarni uslovi da se uljude, obuce i naoruzaju. Osim hronicnog nedostatka profesionalnog oficirskog kadra, sve je jos bilo zacinjeno ideoloskim, teritorijalnim i klanovskim podelama, kojekakvim nerasciscenim racunima, u koje su se zamesateljstvo, sasvim razumljivo, umesali i prsti Drzavne i vojne bezbednosti SRJ. Zato se i dogodilo da je gotovo svako selo organizovalo zasebnu odbranu, da je imalo svoju »komandu« koja je dejstvovala samostalno kako je znala i umela, a bez neke cvrsce veze i sadejstva medju tim tzv. otpornim tackama. Tako je OVK i izgubila najbitniju odliku gerile – pokretljivost, postala je staticna, sto ce reci idealna meta artiljeriji i tenkovima. Najposle, osim sto je u svoje redove primila i neke opskurne belosvetske tipove, OVK je postepeno sve vise odstupala i od svog pocetnog principa – da ne dira neduzno civilno stanovnistvo – te su i njeni pripadnici, van je svake sumnje, ucinili i neke grozomorne zlocine koji je tesko kompromituju i pred medjunarodnom javnoscu. Najbolje bi, svakako, bilo kada bi umesto oruzja progovorili razum i dobra volja. Ali, Albanci su samo jedna strana u sukobu. Stipe Sikavica |
||
|
|
||