V. Solovjov je oznacio put kojim valja ici ka sustini ruske religijske ideje. Prvi korak u tom pravcu mora biti negacija ruskog nacionalnog mesijanizma. Ako hoce da sacuva svoju dusu narod ne treba prekomerno da je voli vec da je omrzne na ovom svetu.¹

Ideje nacionalnog mesijanstva ili mesijanizma su danas u Rusiji veoma aktuelne medju ljudima razlicitog pogleda na svet. Mi nismo u mogucnosti da ocenjujemo te ideje u kvantitativnom smislu, ali one su bile prisutne u ruskoj kulturi tokom tri minula veka, i poslednjih godina su intelektualni izazov za ljude u Rusiji. Njihovo ozivljavanje tokom poslednjih godina povezano je sa specificnim sindromom fundamentalizma, sa citavim kompleksom pojava i karakteristika, koje u svesti znacajnog broja ljudi stoje jedna uz drugu. Ako je za mesijanizam karakteristicna svest o nacionalnoj iskljucivosti, uz njega ide i konfesionalna iskljucivost a cesto i - rasna. Ostrasceni antiekumenizam - narocito medju nacional-patriotima - romanticarske monarhisticke tendencije ka restauraciji, ostaci boljsevicke ideologije u svesti jos uvek brojnih clanova post-sovjetskog drustva - sve to predstavlja plodno tlo za mesijanizam i obrnuto, mesijanske ideje ucvrscuju konfesionalizam i antiekumenizam, jacaju poziciju fundamentalizma.
Naravno, mesijanizam nije dominantan stav i njegova je aktuelnost u razlicitim periodima razlicita. U kriznim i prelaznim epohama - kao na primer u sadasnjoj - on ozivljava. To je u vezi sa podsticanjem patriotskih osecanja kod onih koji misle da je uzrok svih problema zemlje, drzave, krize koju prezivljava narod, u neprijateljima - u neprijateljskim narodima, neprijateljskim organizacijama i neprijateljskim snagama. To je ona logika - »nas narod je od Boga izabran, on je nevini stradalnik i zrtva«. Za nase nevolje su krivi neprijatelji i sa njima se treba boriti, pri cemu treba zapoceti potragom za neprijateljskim ubedjenjima, za neprijateljskim agentima u svom narodu.
Pored klasicnog, religijskog mesijanizma, u Rusiji se moze sresti i politicki kao i »kulturoloski« mesijanizam. Pod mesijanizmom se najcesce podrazumeva svest o svetsko-istorijskoj misiji odredjenog naroda koji se shvata kao »izabrani«, kao »bogoizabrani«. Ideal mesijanizma se u ovom ili onom vidu srece kod svih vaznijih naroda. Na to je skretao paznju jos Vladimir Solovjov.² On je, medjutim, isticao da ideal nacionalnog mesijanizma ima pozitivan sadrzaj samo u slucaju kada se javlja u vidu hriscanskog univerzalizma. »U najdubljem temelju slovenofilstva nije lezala hriscanska ideja, vec samo zooloski patriotizam koji i samu naciju oslobadja obaveze sluzenja najvisem idealu i koji od nacije stvara objekat idolopoklonstva. Pretvaranju mesijanskog ideala starih slovenofila u takvu vrstu zoomorfnog idola odgovarala je - i pogodovala mu je - zamena religioznog sadrzaja vidom veroispovesti«.³

Marko Milosavljevic
»Mesijanizam i misionizam«

Valja razlikovati »mesijanizam« i »misijanizam«, sto je jos Berdjajev cinio. On je pod ovim drugim razumeo afirmaciju uzvisene misije odredjenog naroda ili odredjene crkve, ali bez pretenzija na iskljucivost. Ispravno shvacen neagresivni mesijanizam je u biti misionizam u kojem se poziv narodu da vrsi svoju misiju - u nasem slucaju narodu Rusije - slaze s postovanjem drugih naroda i kultura da vrse svoju misiju u duhu svojih interesa.⁴
Shvatanje misije kao sluzenja naroda covecanstvu je svakako pozitivno. Kao sto svaka licnost ima svoju misiju-pozvanje, tako ga i svaka nacija ima. Ali, osecanje duznosti i nacionalna samosvest se s vremena na vreme pretvaraju u osecanje iskljucivosti i prisvajanje posebne misije jednog naroda - misije spasenja citavog covecanstva. Fihte je na primer u ciklusu javnih predavanja Govor nemackoj naciji, koja su drzana nakon poraza Nemacke od strane Napoleona, pozivao naciju da se moralno preporodi i smatrao je da ce Nemci, stvorivsi obrazovanu naciju, snage koje se kriju u obrazovanju preneti i drugim narodima.⁵
To jos uvek nije mesijanizam, kako zapaza ruski mislilac A. Mejer, jer narod-spasilac jos uvek nije narod-Mesija, jer Mesija nije samo Spasitelj vec Iskupitelj, dakle onaj ko sebe zrtvuje za spasenje covecanstva u celini.⁶ Ako se vec smatra da se nacionalna misija sastoji u zrtvenom iskupljenju covecanstva, onda se u mistici takvog nacionalnog cina moze videti i nesto sto ga zblizava sa delom istinskog Mesije. »U tom slucaju ce patnje nacije biti ne tek patnje vec patnje pod krstom, smrt pod krstom pa se i preporod nacije moze misticno poimati kao njeno Vaskrsenje« - kaze navodjeni autor.
Kao primer istinskog religioznog mesijanizma moze posluziti poljski mesijanizam XIX veka. Poljska koja strada i fizicki umire treba da vaskrsne - tako su verovali svi koji su Poljsku voleli. »Nju ce vaskrsnuti Hristos ali ne zbog njenih nekakvih posebnih kvaliteta, vec jedino stoga jer je voli. Dusa poljskoga naroda je dusa Lazareva.« U vizijama svetoga Petra, koje Mickjevic prikazuje u delu Dziady, nazire se lik Poljske raspete na krstu, koja treba da vaskrsne kao Hristos. I sasvim je prirodno sto se u periodu izrazitih patnji naroda ucvrscuje misao da narodna zrtva nije uzaludna vec iskupiteljska.
Prihvatanje Hrista i podrazavanje Hristu je u principu vazno za spasenje, ali ono nije ponavljanje Njegovoga cina iskupljenja. Ruska, sektaska sklonost ka samobicevanju - to sada nije aktuelno ali je prisutno i ta se sektaska sklonost i danas manifestuje u raznim sektama i kultovima - predstavlja primer neadekvatnog poimanja ucenja o Hristu prisutnom u coveku. Mesijanizam je blizak toj sekti, posebno u svom izjednacavanju nacije i Hrista, a razlika bi bila samo u tome sto pripadnici ove sekte veruju da se Hristos ovaplocuje u jednom, odredjenom coveku, dok su mesijanisti spremni da to Njegovo ovaplocenje vide u naciji.^*

Ivana Veljkovic
Mesijanizam u Rusiji

Izvori religijsko-nacionalne ideje se mogu opaziti vec u poznatom delu drevne ruske misli Slovo o veri i milosti iz prve polovine XI veka kijevskoga mitropolita Ilariona. Medjutim, tu se jos uvek ne radi o mesijanizmu - »Vera i milost su obuhvatili citavu zemlju i stigli su i do nasega ruskoga naroda i evo i mi sa svima hriscanima slavimo Svetu Trojicu«.
Istorijske osnove ruskog mesijanizma se u nekoj meri mogu objasnjavati »specificnim otporom« drevne Rusije azijatskoj stepi - otporom agresiji azijatskih nomadskih plemena. Sam geografski polozaj - izmedju evropskog Zapada i azijatskog Istoka - Rusiji je nametnuo ulogu zastitnice Evrope, ulogu koja se shvatala mesijanski. »Rusiji je bila namenjena uzvisena misija; njene beskrajne ravnice su progutale mongolsku silu i zaustavile su mongolsku najezdu na samom rubu Evrope; varvari se nisu usudili da u svojoj pozadini ostave porobljenu Rusiju i vratili su se u stepe svoga istoka; prosvecenost koja se javljala spasla je raskomadana Rusija na umoru - a ne Poljska kako se jos donedavno pisalo u evropskim revijama - ali je Evropa o Rusiji uvek malo znala i uvek bila nezahvalna« - pisao je jos A. S. Puskin. Povremeno se mnogi pozivaju na reci kaludjera Filoteja iz grada Pskova iz vremena XVI veka kao na dokaz postojanja ruskog mesijanizma - »Dva su Rima pala, treci - Moskva - stoji, a cetvrtoga nece ni biti«. U svojim poslanicama knezu Vasiliju III - 1514-1521. - on je slom pravoslavnih carstava objasnjavao odstupanjem od vere, dok je »politicka vlast Moskve« - pisao je on - »posledica njene religiozne nepokolebljivosti«. Posle pada drugog Rima - Konstantinopolja - »treci Rim« - Moskva, je sebe videla kao jedini azil na svetu u kojem mogu naci sebi mesto prava vera i istinska poboznost. Ta je ideja u izvesnom smislu i dinasticki ucvrscena - brakom Ivana III sa vizantijskom princezom Sofijom. Tada je pravoslavna Rusija smatrala sebe jedinom zemljom koja je ostala verna Hristu; ona je na Grke gledala sa visine, druge veroispovesti je stavljala u isti red sa neznaboscima. Po recima V. Kljucevskog, organski porok starog ruskog drustva i crkve bio je u tome sto su »sebe smatrali jedinim u svetu koji istinski veruju, koji su svoje shvatanje Boga smatrali jedino ispravnim - oni su Tvorca vaseljene zamisljali kao svog ruskog Boga koji nikom drugom nije poznat niti mu moze pripadati«.⁷
Medjutim, koncepcija trecega Rima prakticno nije imala uticaja na politicku misao moskovskoga carstva.⁸ Rusija je bila imperijalisticka - ali ne vise od ostalih evropskih drzava. U prvoj polovini XIX veka ruska vlada nije imala simpatije za panslovenske ideje, odnosno za ideju da se svi Sloveni ujedine pod skiptrom Rusije. Sto se tice rusko-turskog rata 1877. on je bio izazvan zverstvima koja su pocinjena nad Bugarima i Srbima, i to nije bio rat sa imperijalistickim pretenzijama. U devetnaestom veku se formira slovenofilsko poimanje misije Rusije - stvoriti uzviseni obrazac kulture i ostvariti rukovodecu ulogu u javnom zivotu Evrope. Medjutim, tu se moze svrstati i »zapadnjak« Caadajev.
Iako kod A. Homjakova barem povremeno mesijanizam i misijanizam stoje u ravnotezi, on je narod Rusije smatrao izabranim narodom i afirmisao je njen primat u Hristu verujuci u njenu misiju spasavanja svih naroda -
Ustaces ti sred slave cudesne,
Iznad svih zemaljskih sinova -
Kad nebo azurom zablesne
U sjaju Bozjega pokrova.
Homjakov je stavljao znak jednakosti izmedju vaseljenskog i »pravoslavnog«, u svakom slucaju naglasavao je ono rusko, pa ipak granica se izmedju vaseljenskog i ruskog moze videti; ona se konacno izgubila kod Dostojevskog medju cijim junacima romana imamo tipicne nosioce ruskog nacionalnog mesijanizma, za koje su zapadne veroispovesti izraz nehriscanske vere; ruski narod je »na celoj zemlji jedini narod-bogonosac, koji dolazi da obnovi i da spasi svet imenom novoga boga i on jedini poseduje kljuceve zivota i nove reci«.⁹
Na konfesionalnu i nacionalnu skucenost ovog vida »mesijanizma« skretao je paznju V. Solovjov koji je isticao - »Nemoguce je reci da Crkva sv. Bernarda, sv. Tome, sv. Franje, fra Beata i nemackih mistika nije znala za Hrista i da je nama dosudjeno da to prvi objavimo Zapadu«. Po njegovom misljenju to bi bio dokaz naseg savrsenog nepoznavanja stvari ili odsustva religiozne prijemcivosti za druge; takodje je besmislena ohola pomisao da je toboze zapadno hriscanstvo ugazilo u mnogobostvo i da je istocno ostalo slobodno od takvih zastranjivanja; nazalost, tradicija povrsnog poznavanja zapadne kulture i oholog isticanja svega naseg je ziva i novom energijom danas odusevljava mnoge »nove pravoslavce«.¹⁰
Zanimljivo je, medjutim, da J. Trubeckoj koji je voleo i bolje od drugih poznavao delo V. Solovjova istice da »svest o grehu i protivurecnostima starog slovenofilstva ni samog Solovjova nije spasla od takvih zastranjivanja - u drugom obliku i kod njega je vaskrsla drevna pomisao o trecem Rimu i narodu-bogonoscu; on je bio poverovao da medju svim narodima sveta jedino ruski narod jeste teokratski narod ili carski narod koji je pozvan da na Zemlji izgradi Carstvo Bozje u vidu svete drzave, etatizma i drzavnog javnog zivota« - kako je to i naglaseno u navodjenoj knjizi J. Trubeckog.
»Ruski mesijanizam« je veoma cesto podvrgavan kritici - u zborniku koji smo navodili 1994. Ali dok su ideje panslavizma i slovenofilstva zvucale snazno u XIX veku, u XX veku su, reklo bi se, izgubile na snazi; pojavila se, medjutim, nova realnost - »socijalisticki tabor« koji je obuhvatao slovenske i jos neke druge narode istocne i centralne Evrope; ta je realnost, kako u drustveno-politickom tako i u kulturnom smislu, predstavljala mocan faktor i u njoj se moglo opaziti prisustvo jednog specificnog »socijalistickog mesijanizma«. Nedavno je, kada je pala komunisticka vlast, ta realnost skoro iznenada iscezla i odjednom, sasvim neocekivano ponovo su se mogle cuti panslavisticke i mesijanske ideje, pri cemu su se tu isticali predstavnici nove simbioze komunizma i pravoslavnoga fundamentalizma. U jednom tipicno komunistickom listu kakav je Sovjetskaja Rosija pre nekoliko godina se moglo procitati i ovo - »Arhetip drzavnosti u kolektivnoj svesti se tradicionalno javljao u smislu ideologije ruskog imperijalizma, koja je pretpostavljala veru u svetsku miroljubivu ulogu ruskog etatizma; njen osnovni slogan o Moskvi kao 'trecem Rimu' je bio postulat poimanja imperije-drzave kao optimalne etatisticke forme za duhovno-religiozni razvoj drustva u saglasnosti sa moralnim imperativom hriscanskog verskog ucenja - arhetip sabornosti ima oblik ideologije ruskog nacionalizma, a ta je ideologija uvek bila konzervativno-izolacionisticka i ruski narod je vidjen kao glavni cuvar etatisticke svesti, kao oslonac ruske drzavnosti i kao njen sigurni strazar; osnovni arhetip ruske samosvesti je cvrsto povezan sa pravoslavnom crkvenoscu i kao pogled na svet oblikovan je u ideologiji ruskog religioznog mesijanizma«.
Druga karakteristicna izjava pripada general-majoru KGB Sterligovu, predsedniku Izvrsnog komiteta Dume - Ruski nacionalni sabor; on smatra da je patriotizam kriterijum duhovnoga stanja drustva; u takvim izjavama se religiozna osnova svodi na nacionalnu ideju. »Nasa je vrednost u pravoslavlju« - tvrdi Sterligov - »koje se od katolicizma razlikuje vec time sto istice da ljudsko bice, svojim srcem, dozivljavanjem sveta srcem traga za istinom i lepotom, dok je katolicizam tek volja, logika i razum. To je principijelna razlika - i ako se mi ne vratimo pravoslavnim vrednostima, ako se ne vratimo u krilo pravoslavne crkve, slovenska civilizacija nece odoleti onom pritisku Evrope o kojem je govorio K. Leontjev«. Nacionalizam je za Sterligova pozitivna kategorija a ne nacionalna iskljucivost - »Rusu je nacionalna iskljucivost nesto tudje, kao sto mu je tudj i fasizam sa svojom ideologijom i metodama«. On govori o slovenskoj nadmocnosti i visoj vrednosti i kaze kako bi hteo »da godina koja dolazi bude godinom Pravoslavlja, istinskoga preporoda Pravoslavlja, da se u godini koja dolazi kod na uspostavi vlast Slovena i ja« - kaze on - »s tom vlascu povezujem nase izlecenje od mnogih bolesti koje u drustvu imamo«. Poslednjih godina se o Sterligovu nista ne cuje ali on ima mnogo sledbenika, pre svega medju onima koji izdaju list Pravoslavna Rusija i poveceg broja njegovih citalaca - a taj list je nastao kao dodatak lista Sovjetskaja Rosija.
Sto se tice teokratije, ona je jos u XIX veku bila razoblicena i detronizirana - to je shvatio i sam Solovjov. Pri kraju svog zivota on je shvatio da etatizmu kao takvom nema mesta u Carstvu Bozjem, da Carstvo Bozje cak i u svojoj zemaljskoj formi nije teokraticno vec anarhicno i tako se i srusio san o mesijanskom cilju ruske drzave, ali se s tim srusio i poslednji oslonac ruskog nacionalnog mesijanizma; kakvi god bili nedostaci prvobitnog ruskog nacionalnog mesijanizma, on je u poredjenju sa kasnijim mesijanizmom imao jednu nesumnjivu prednost - prednost svrhovitosti i doslednosti jer su njegovi sledbenici mogli ponuditi jasnu predstavu o svojim nadanjima. Na pitanje o tome kako se utvrdjuje specificna izabranost i posebna bliskost Rusije Hristu, nasi su daleki preci iz vremena pre cara Petra mogli odgovarati recima onog istog kaludjera Filoteja, koje su bile upucene velikom knezu Vasiliju, ocu Ivana Groznoga - »Saborna Crkva nasa danas jedina u tvojemu carstvu i drzavi sjajnije od Sunca blista poboznoscu pod kapom nebeskom i sva su se pravoslavna carstva sabrala samo u carstvu tvojemu jer na celoj Zemlji jedini si ti hriscanski car«. Tako su i Homjakov i Dostojevski sasvim jasno mogli da kazu zbog cega je za njih »pravoslavni narod iznad svih sinova zemaljskih«, a tako je i Solovjov u srednjem periodu svoga stvaralastva mogao temeljno i razlozno da objasni zbog cega on upravo ruski narod smatra solju zemlje i narodom carskim. Pominjani J. Trubeckoj je isticao da su njegovi savremenici, »sledbenici nacionalno-mesijanske ideje bili nejasni i to stoga sto je kod njih ta ideja bila odvojena od svakog istorijskog korena« - oni ne mogu da izjednacuju pravoslavno i vaseljensko jer bi to znacilo da nemaju ni predstavu o Solovjovu. Za njih, tada, bila je nemoguca i ona vera u teokratsku imperiju, u mesijansko rusko carstvo, koju je proziveo i odbacio sam Solovjov - o cemu Trubeckoj govori u navodjenom spisu. Solovjovljeve reci zvuce prorocanski -
Smiriti se u drhtanju i strahu,
Zavet ljubavi nece se zaboraviti -
I treci Rim lezi u prahu,
A cetvrtoga pak nece ni biti.
I religiozni mesijanizam i boljsevicki »mesijanizam« su bez tla pod nogama, pa ipak ponovo, i ko zna po koji put, i sada se cuju mesijanisticki slogani. Jer ako je Trubeckoj jos 1917. naglasavao neosnovanost i besmislenost najnovijih nacionalno-mesijanskih nadanja, to bi se sada moralo - u vezi sa novim slicnim nadama - jos jasnije naglasiti. S. N. Bulgakov je predlagao neki kompromis izmedju univerzalnog-vaseljenskog ideala i stare slovenofilske koncepcije s jedne strane uzeto, paznji njegovoj nije izmakla cinjenica da je Dostojevski verovao ne samo u religijsku misiju vec i u »iskljucivu misiju« ruskoga naroda.¹¹ O. Bulgakov je jasno video kako nacionalni mesijanizam lako prelazi u ono »sto se obicno naziva nacionalizmom«. Po njegovim recima, »ideja-misao o izabranistvu se lako moze izroditi u svest o posebnoj privilegovanosti, a ona bi inace trebalo da pobudi prefinjeno osecanje odgovornosti, trebalo bi da produbi mnogo vise zahteva koje smo duzni imati i pred nama samima«. »Nacionalni asketizam mora da postavi granicu nacionalnom mesijanizmu koji se u suprotnom pretvara u nacionalizam koji svojom karikaturom deluje odbojno.« O. Bulgakov je dopustao da se moze govoriti o »nacionalnom liku Hrista« - na primer o ruskom Hristu - kao o specificnom nacionalnom usvajanju-prihvatanju Njegovom jer - skrece u tom smislu paznju - razlicito poimanje istine - nijanse u tom poimanju »ne treba uzimati ni kao nijanse te same istine«, pri cemu se poziva na apostola Pavla (Korincanima poslanica prva 1. 10-13). »Istinski Hristos okuplja oko sebe u samoj pomisli i u jednom duhu sve narode, On je svuda gde se u Njegovo ime sastaju dvoje ili troje u ime Njegovo a ko bi se okupio u ime ruskoga Hrista? On ce odbaciti ne samo Nemce i Italijane vec i same Ruse i nacionalnom mesijanstvu je sudjen takav zaborav kakav je apostol Pavle izrekao hriscanstvu doma Hlojinoga«.
Trubeckoj vidi mesijanstvo Berdjajeva kao nesto jos opasnije - on analizira njegovu knjigu o Homjakovu, a tu se antagonizam izmedju nacionalno-mesijanskog i vaseljenskog vidi u jos jasnijem i jos odredjenijem vidu; ako se ruski nacionalni mesijanizam koreni u »starom jevrejskom mesijanizmu« jasno je da je on znak povratka onom starozavetnom nacinu misljenja koji u Novom zavetu ne nalazi svoje opravdanje i razlog u smislu mogucnosti jer osnovna razlika izmedju Starog i Novog zaveta se sastoji u tome sto je Stari zavet nacionalni-nacionalisticki dok je Novi zavet univerzalisticki i svenarodni, a mesijanizam je upravo afirmacija posebnog zaveta izmedju Boga i jednog odredjenog izabranog naroda bozjega. Nema sumnje da Berdjajev nema razloga za tvrdjenje da postoji neki takav zavet izmedju Boga i Rusije! U jednom kasnijem eseju on je pisao - »U ruskoj svesti je doslo do mesanja - simbioze - hriscanskog mesijanizma i jevrejskog mesijanizma, kao i s nacionalizmom koji je prekoracio svoje granice; kod nas nije bilo zdrave nacionalne svesti i nacionalnog osecanja, uvek smo bili u grcu i procepu, uvek je bilo ekscesa neodmerenog isticanja nas samih ili negacije nas samih; nas je nacionalizam odvec cesto pretendovao da bude mesijanizam starojevrejskog tipa - silovit, iskljuciv i agresivan - a njegova druga strana je bila potpuno poricanje nacionalnog, apstraktni i utopijski internacionalizam« - kako to i stoji u Berdjajevljevom eseju iz knjige Sudbina Rusije, objavljene 1918.
Nacionalni mesijanizam nanosi stetu i nacionalnoj samosvesti - on podize ono relativno, zemaljsko i ljudsko do nivoa neceg sigurnog i nerelativnog ili kako kaze Trubeckoj »on cini greh i u odnosu na ono Najvise i na ono relativno«; idejom »ruskog Hrista« podjednako se deformisu i lik Hristov i ruska nacionalna ideja; moze biti da upravo zbog njenog takvog deformisanja mi o njoj tako malo i znamo; zanosenje za Rusijom kakva se zamislja omelo nas je da vidimo stvarnu Rusiju i sto je gore i rusku nacionalnu ideju. Duhovni profil Rusije hronicno nam je bacao u senku Rusiju, nekakvim fantasticnim buncanjem o »narodu-bogonoscu«. Sasvim smo spremni da se slozimo sa Trubeckim koji kaze da je oslobadjanje od mesijanstva za nas nuzan uslov sagledavanja naseg stvarnog religijskog pozvanja - najbolji primer za to su Tri razgovora V. Solovjova.
Postoji, medjutim, jos jedna varijanta mesijanizma - to je konfesionalni mesijanizam i ta bi tema zahtevala posebno razmatranje. U Rusiji je nacionalna ideja tesno povezana sa konfesionalnom idejom - s temom pravoslavlja koje mnogi shvataju kao jedino ispravno, jedino istinsko poimanje hriscanstva, pri cemu se autenticno pravoslavlje u Rusiji cesto dovodi u vezu sa ruskim pravoslavljem, a jos je J. Trubecki na sednici Religijsko-filozofskog drustva 1917. govorio o mesijanizmu nacionalnog tipa imajuci na umu pravoslavlje ali kao deo hriscanstva; on je time, naravno, navukao na sebe napade - strogu kritiku - niza pravoslavaca, posebno svestenstva. Takvoj kritici cemo i sada izloziti ovu tezu iako tema o konfesionalnom mesijanizmu zahteva poseban razgovor, a takav razgovor zahteva i tema »kulturno-konfesionalnog« mesijanizma. U veoma zanimljivom eseju Ideja pravoslavne kulture o. V. Zenjkovski istice da evropski svet XX veka oseca potrebu za duhovnim vracanjem samom sebi, za unutrasnjom obnovom i naglasava cinjenicu krize evropske kulture pri cemu priznaje da »citava Evropa zivi idealima koje je svetu ostavio Hristos, i njih ne moze napustiti cak i u stanju militantnog humanizma koji je cesto svojim sadrzajem antireligiozan, ali koji je duboko religiozan u svom smislu«. Prevladavanje evropske krize Zenjkovski vidi u cinjenici da se svet »mora obnoviti u identifikaciji s duhom Pravoslavlja jer se nuzno mora pojaviti tip pravoslavne kulture, u istorijskom stvaralastvu se mora pronaci novi put ka Hristu, put koji ce ga povezati sa Hristom«. Pravoslavlje ne zahteva da mu se istorijska empirija neposredno potcini, vec da se ljudska dusa i kultura preobraze iznutra; pravoslavlje ne tezi osvajanju vlasti ali se ne ogradjuje ni od nje, ono zahteva njeno oduhovljenje i njeno preobrazenje i upravo u ruskoj kulturi Zenjkovski vidi izdanke pravoslavne kulture; po njegovom misljenju ruska kultura XIX veka je u celini nadahnuta duhom pravoslavlja pa je u tom smislu tema nacionalno-konfesionalne kulture neodvojiva u biti od teme nacionalnog mesijanizma i kao takva zahteva posebna dodatna razmatranja. Interesantno je, medjutim, da u jednom kasnijem radu sam Zenjkovski upozorava da se valja cuvati mesijanizma u bilo kojem planu - u knjizi Ruski mislioci i Evropa on podseca da je kritika evropske kulture bila nuzna da bi se razumeo i sam put Rusije, da bi se do kraja razumelo sta je to Zapad, no, danas je smesno i neprimereno vremenu bavljenje kritikom Zapada koja je tako duboko ukorenjena u dusi Rusa buduci da je istorija skinula s dnevnoga reda suprotstavljanje Rusije Zapadu. »Nas su otrovali svi otrovi, sve sto je dobro postalo je nase u nama i doslo je vreme da se istinski usredsredimo na sebe bez one ohole mesijanske svesti, bez utehe koju smo nalazili u kritikovanju drugih; nama je nuzno da ostvarimo jedinstvo sebe radi - da gradimo pravoslavnu kulturu, nama je vaspostavljanje integralnog zivota nuzno ne toliko da bismo ostvarivali svetske ciljeve, koliko zarad toga da se u duhovnom smislu potpuno ne razorimo, potrebno nam je da bismo povratili izgubljeno istorijsko zdravlje; sluzenje Pravoslavlju kao svetskoj istini nas samim tim oslobadja od nametljive mesijanske ideje jer mi, pre svega, istinu trazimo za sebe same; mi imamo mnogo da naucimo iz religijske istorije Zapada, i mi ne treba da raskrinkavamo Zapad vec da religiozne smutnje i nesporazume u samoj Rusiji dovedemo do stanja slobode i ljubavi - do jedinstva u Crkvi i kroz Crkvu« - kaze Zenjkovski u tom svom delu.
Ove reci Zenjkovskog namecu pozitivni i konstruktivni program kako na planu izucavanja mesta i uloge nacionalne ideje u pravoslavnoj religijskoj samosvesti Rusije, tako i na planu dalje razrade pravoslavnog poimanja ekumenizma u danasnjim uslovima.

Tatjana Dzambic
Sveta Rusija i mesijanska raspolozenja u ruskoj religijsko-filozofskoj misli

Poslednjih godina se dosta cesto srece nekakvo »nostalgicno« shvatanje proslosti iz doba pre revolucije koja se uprosceno shvata kao »sveta Rusija« i tu je logika jednostavna - boljsevicki period je bio trujumf zla, diktature, nasilja, okrutnosti, duhovne izdaje, ateizma i slicnog, pa je prema tome i, navodno, period koji mu je prethodio bio vreme blagostanja, procvata i duhovnoga zdravlja. To je bila na primer ideja popularnog u Rusiji dokumentarnog filma Rusija koju smo izgubili. No taj lik »svete Rusije« je idealan i ne poklapa se ni sa jednim odredjenim istorijskim periodom; mnogi su - iako ne svi - pod tim podrazumevali one vrednosti koje su za mnoge u Rusiji bile najvise vrednosti. A svaki narod, kaze G. Fedotov, »ima svoju religijsku misiju i nju ostvaruje religijski genije toga naroda, onaj ko u svesti ljudi u svesti Crkve postaje i ostaje kao svetac i svetitelj«. Ideja svetosti je vekovima hranila narodni zivot u Rusiji, »na njenoj vatri je citava Rusija pripaljivala svoje kandilo i ako se mi ne varamo sa svojim ubedjenjima, citavu kulturu jednog naroda odredjuje njegova religija, pa se prema tome u ruskoj kulturi i ruskoj svetosti moze naci i kljuc koji nam pomaze da u istoriji i savremenim tokovima kulture - sekularizovane kulture - objasnimo mnogo toga« - kaze Fedotov u istom delu.^** Ruska religijsko-filozofska misao s kraja XIX i pocetka XX veka je oznacila budjenje ljubavi inteligencije prema Crkvi, otkrivanje dubine pravoslavne kulture - ikone i crkvene umetnosti uopste - jedan talas ljubavi prema nacionalnoj, ruskoj kulturi cemu su znacajan impuls dali slovenofili; u tom budjenju ljubavi sasvim su prirodni bili ton i kolorit koji su i izazvali kriticku reakciju koja je opominjala na opasnost od nacionalizma i mesijanizma i ja cu pored vec navodjenih misljenja V. Solovjova, J. Trubeckog, Berdjajeva i Mejera navesti jos nekoliko primera. Godine 1934. jedan manje poznati ruski mislilac N. Setnjicki je, u okviru polemike sa J. Iljinom napisao esej Mesijanstvo i ruska ideja u kojem je korio Iljina zbog nacionalne oholosti kao i zbog toga sto je Iljin smatrao Rusiju iz vremena pre revolucije za zemlju »svetu, veliku, cistu, neporocnu, kojoj nikakva revolucija nije bila ni potrebna« - kako se to vidi iz fototipskog izdanja spisa Setnjickog objavljenih u Moskvi 1995. Takvo isticanje mesijanstva konkretnog naroda jednako je tvrdjenju da u svetu vise nema hriscanskih naroda koji mogu pridoneti spasenju sveta iz cega sledi - kako naglasava Setnjicki - »da taj narod nije ucinio nista sto bi pomoglo da ostali narodi ostanu hriscanski, ili sto bi ih dovelo u situaciju da zajedno s njim - s ruskim narodom - ostvare ono sto predstavlja sustinu hriscanstva; svest koja je osetljivija u moralnom smislu a posebno za pravoslavnu svest, takvo isticanje mesijanstva, makar i ruskog, bi moralo da bude izvor osecanja stida jer to potvrdjuje jednu savrseno nedozvoljenu oholost«.
Sto se tice kompleksa nacionalne vise vrednosti s kojim se cesto srecemo, i ne samo u Rusiji, njega naravno hriscanska svest ne moze da prihvati. Jos manje je prihvatljiv religiozni nacionalizam.
Tesko je povuci granicu izmedju ljubavi prema sopstvenoj tradiciji, Crkvi i svojoj kulturi i onog potcenjivanja druge kulture, nepoznate, tudje, koju prati takvo osecanje vise vrednosti; onaj koji voli on objekat svoje ljubavi uvek izdvaja i izdize; patriotizam i nacionalizam su, precizno uzeto, nesto prirodno; medjutim, resenje tog problema se ocevidno sastoji u tome sto hriscanin koji voli, samom snagom svoga smirenja, ne moze da dozvoli pomisao da je on neko ko u apsolutnom smislu izrazava svoju kulturu, naciju ili konfesiju; u kojoj je meri on pravi nosilac svoje kulture, u kojoj meri je on usvojio vrednosti koje postuje - na ta pitanja on ne moze sam da odgovori. Tu je naravno i opasnost od slepe ljubavi kada osim predmeta ljubavi ne postoji nista drugo, kada nema nikakve objektivne ocene sveta koji je oko nas. No cak i kada najdublje pravoslavni ruski mislioci velicaju lepotu i uzvisenost ruskog pravoslavlja, njih kriticki raspolozeni umovi prihvataju kao one koji izrazavaju mesijanska raspolozenja i ideje. Karakteristicna je u tom smislu kritika jednog ruskog znacajnog mislioca - zene teologa Borodine - upucena drugom znacajnom ruskom misliocu A. Kartasevu koji u svom eseju Rusko hriscanstvo pise o specificnosti religioznosti ruskog naroda. Ona smatra da je to tipican primer izrazavanja mesijanskih raspolozenja i kaze da je u pitanju lajtmotiv ili tema o narodu-bogonoscu jer Kartasev govori o cistoti bez mrlje i o savrsenstvu ruskog Pravoslavlja; on se trudi da pokaze da je najvisa tacka Pravoslavlja upravo sveta Rusija, koji on projektuje i na duhovno obezglavljenu Rusiju iz perioda posle Petra Velikoga. Po misljenju Borodine slican mesijanizam koji danas ne postoji ni u jednoj od zapadnih hriscanskih crkava, u direktnoj je protivurecnosti s onim smirenjem koje se istice kao najveci domet upravo ruske vere a takvo je smirenje - kaze ona - smirenje koje je »gore od oholosti«. To je ona ista ideja oholosti i shvatanja svog naroda kao izabranog naroda koja se periodicno mesi onim slovenofilskim kvascem. »Nakon 1917. reklo bi se onaj krvavi talas revolucije za koji smo svi odgovorni trebalo je zanavek da odnese u nepovrat onaj magloviti mit o trecem Rimu kakav je negovala samodrzavna Moskva. I danas je umesna, kao nikada do sada, objektivna, pa i stroga kritika proslosti - ne kao revalorizacija vecnih vrednosti, vec kao negacija mesijanskih sanjarija koje su za vreme starog rezima bile neraskidivo srasle s tim mesijanizmom«.¹² Medjutim, u esejima Kartaseva nema ni isticanja mesijanstva ni glorifikacije ruskog naroda kao naroda-bogonosca jer cesto su mislioci, koji nisu bili medjusobno daleki, zbog svojih partijskih pozicija - politickih, konfesionalnih i drugih - bili razliciti i nesaglasni medju sobom pa cak - s vremena na vreme - i ljudi koji se ne razumeju. Jos cesce nasi savremenici ne razumeju te mislioce i ne vide da su mislioci o kojima raspravljaju bili mnogo jednodusniji u odnosu na problem nacije i mesijanstva nego sto su to nasi savremenici koji su politicki ostrasceni u vecoj meri.
Povremeno se mucno prima trezvena i stroga analiza nase proslosti, samokritika i - u izvesnom smislu - poziv na pokajanje, ali sa prorocima je uvek tako i bilo; hteo bih da navedem na kraju misao iz Zapisa o pravoslavlju o. P. Florenskog, genijalnog ruskog mislioca, ono mesto o stanju s pocetka dvadesetih godina gde on kaze da je za pravoslavne Ruse ruski narod bio najcesce kumir ili idol. Prisutna je, kaze on, »potajna ili javno izrecena vera da je ruski narod, sam po sebi, i bez duhovnoga podviga, vec po svojim etnickim svojstvima, urodjeno hriscanski narod, posebno blizak Hristu, koji je rod s Njim, tako da toboze i sam Hristos, bez obzira na sve, i ne moze biti daleko od tog naroda; smisao takve oholosti je u tome da smo mi prirodno hriscani, pa se pravo receno od nas nista i ne trazi, da ce nam se sve oprostiti, dok su drugi narodi koji su u sustini ne-hriscani pa bi i njihove vrednosti bile za nas nesto zanemarljivo; mozda takva sablazan samoobozavanja postoji kod svakog naroda, ali je kod Rusa to neobicno snazno jer nice iz pasivnosti i mladosti - u psiholoskom smislu - naroda, iz cinjenice da smo mi mlad narod koji je u istoriju zakoracio onda kada se raskosna i duhovno i intelektualno visoka kultura - crkvena kultura - vec bila formirala; ruski narod je u izobilju i bez i najmanje truda besplatno dobio ono nad cim su se drugi narodi trudili mnogo vekova i sto su platili sopstvenom krvlju; ruski narod je rastao kao dete veoma imucnih roditelja pa je navikao da dobija mnogo - ne samo ono zaradjeno vec i ono besplatno dobijeno, njegova je od prirode slabasna volja jos u pelenama bila zasuta raskosnim darom osecanja vise vrednosti uz bogatstvo duhovnih okolnosti u kojima se nalazio, on je rasipao nasledje jednako misleci da je taj dar dobijen na rodjenju neko njegovo neotudjivo svojstvo i da se on kao takav ne moze potrositi, no ruska istorija je bila jedno takvo trosenje i sadasnje stanje u Rusiji nije neka slucajna i prolazna bolest ili tek slucajno pomanjkanje sredstava - to je duboki potres, neki lom u bicu i stanju naroda koji su bili razarani tokom mnogih narastaja; ruski narod je zaista s mukom opazao to propadanje koje je trajalo pa je tako i navikao da kao dar smatra vaseljensku crkvenost u smislu nekog svog nesumnjivog svojstva ali on upravo to svojstvo nije znao da razlikuje od crkvenosti jer ih je - svoja svojstva - prihvatao upravo kao samu crkvenost; zato je i rastakanje te crkvenosti shvatano ne kao katastrofa jer proces se odvijao uz lagano potiskivanje crkvenih nacela u ime etnickih koja su neposredno bila nesto gresno« - kako nadalje i stoji kod ovog mislioca.
S druge strane - nastavlja isti mislilac ciju cemo misao parafrazirati - ruski narod je zbog svoje istorijske mladosti i s njemu svojstvenom etnickom lakocom od samog pocetka bio prozet i nekim elementima etickog ideala ili, tacnije receno, oni su se bili ugnezdili u njemu i nisu nailazili na onaj otpor koji je postojao kod naroda koji su u kulturnom smislu bili ojacali i koji su po svojim svojstvima bili vecma spremni za otpor; tako je bilo kod nas dok su se kod drugih naroda osobenosti hriscanskog ideala zaista vec delom bolje slile sa jednim prirodnim - normalnim - sistemom organizacije zivota pa je tako ruski narod imao i nekog povoda da sa poverenjem prihvati svoje hriscanstvo pa je - navikavsi se na to samopouzdanje - nadalje poceo da veruje sebi u svemu i da ta svojstva prihvata kao nesto sasvim svoje.
No, uporedo s tim etnickim hriscanstvom u pravoslavnoj svesti je ziva i ne stapa se bez ostatka s njim i ona vaseljenska crkvenost.

Preveo M. Dj.

1) J. N. Trubeckoj, Stari i novi nacionalni mesijanizam u knjizi Za i protiv Berdjajeva, izdanje RHGI - »Ruski put« - Sankt-Petersburg 1994, str. 254.
2) U devetom poglavlju knjige Nacionalno pitanje u Rusiji pod naslovom Idoli i ideali, u sabranim delima, tom 5, Sankt-Petersburg.
3) U istom delu, str. 393-394.
4) Tu temu zapazeno razvija S. Levicki u eseju Misionizam a ne mesijanizam, gde je misijanizam definisan na sledeci nacin - »misijanizam je mesijanizam koji je shvatio pouku eticke skromnosti« - u casopisu Ruska renesansa broj 11, za godinu 1980, str. 77.
5) Predavanja u Berlinu 1808.
6) A. A. Mejer: Religijski smisao nacionalizma u casopisu Novi myr broj 7, 1992, str. 104.
*) Pisac koristi naziv sekte hlysty - poznat u literaturi i kao flagelanti - koja u Rusiji postoji od XVII veka, ciji se pripadnici bicuju kako bi postigli stanje ekstaze koje podstice posebne vizije; cak i u novije vreme ova se sekta nije ugasila i njeni su clanovi sve brojniji i u danasnjoj Rusiji, a sledbenike privlace svojim bogatim sistemom rituala i kultnim radnjama koje se dozivljavaju kao senzacija.
7) Reci istoricara Kljucevskog iz ciklusa predavanja o ruskoj istoriji - predavanje broj XXVI.
8) O tome kod D. S. Lihacova u delu o nacionalnoj samosvesti u drevnoj Rusiji u radovima zbornika 1962-1974, kao i radovima N. Maslenikove i A. Goldberga u istom zborniku.
9) To su reci kneza Miskina iz Idiota i Satova iz romana Zli dusi.
10) Videti knjigu djakona A. Kurajeva Tradicija vera i dogma 1994.
11) U eseju Trnov venac nad uspomenom Dostojevskog.
**) Svi su navodi iz G. Fedotova - cije je delo i kod nas prevedeno - prema izdanju Ymca-press iz Pariza 198
12) Esej je objavljen u casopisu Put u broju 52, 1936. u Parizu na ruskom jeziku.