Broj 201

Promene

Kriza u Rusiji - uzroci i posledice

Mada se moze tvrditi da je Rusija zaista prosla tacku sa koje je bio moguc povratak na stari sistem, tek ce dalji razvoj, a posebno naredni izbori, pokazati hoce li u novoj drustvenoj konstelaciji preovladati oligarhijski, demokratski ili autoritarni elementi

Kriza kroz koju Rusija danas prolazi smatra se najozbiljnijom posle oktobra 1993, kada je Jeljcin oruzanom silom - bar privremeno - resio svoj spor sa parlamentom. Medjutim, dok je ta kriza bila pre svega politicka, ova danasnja je prvenstveno ekonomska i socijalna, sto znaci da ce se jos teze resavati i imace jos dublje posledice. U takvom kontekstu, Jeljcinov polozaj je znatno oslabljen, pa se sve vise govori o pocetku post-Jeljcinovske ere. I na Zapadu se sve ozbiljnije postavljaju pitanja koliko je bilo opravdano ocekivanje da ce ruska ekonomija poceti uspesno da deluje na trzisnim principima primenjujuci one instrumente i koncepte koji su se pokazali uspesnim u drukcijim uslovima, tj. u zemljama koje nisu imale nasledje sovjetskog ekonomskog i politickog sistema, pa i ruskog autoritarizma i odsustva demokratskih institucija, jos iz vremena carske Rusije. Danas se cesto iznosi misljenje da se recept razvoja zapadnih trzisnih ekonomija nije mogao striktno primeniti u Rusiji, s obzirom na sistemske deformacije iz sovjetskog vremena koje zapadne ekonomije nisu nikad imale. Medjutim, navode se i kontraargumenti: da su ovakvi recepti dali solidne rezultate u vise istocnoevropskih zemalja, pa i u nekim bivsim sovjetskim republikama, gde je takodje neophodno bilo prevazici nasledje drzavne planske ekonomije. Podseca se i na primer zemalja koje su izvrsile uspesan prelaz iz totalitarizma u demokratiju, mada se ovde radilo mnogo vise o politickoj sferi, dok su bitni elementi trzisne ekonomije vec postojali (Spanija, Portugalija, Grcka). U svakom slucaju, jasno je da neophodne reforme - ma koliko da su bile dosledne ili ne - nisu imale potrebne socijalne amortizere i odgovarajuce instrumente koji bi bar ublazili neizbezne socijalne potrese ili skratili period njihovog trajanja.

Dve vrste uzroka

Sadasnja kriza ima i fundamentalne i trenutne uzroke. Fundamentalni su sadrzani u nedoslednostima, pogresnim procenama i redosledu koraka u sprovodjenju reformi, mada ne treba gubiti iz vida da je demontiranje sovjetskog sistema i formiranje novog najtezi moguci zadatak, te da su tu postignuti i neki impresivni rezultati koji, prirodno, ostaju u senci sadasnjih velikih problema. Rusija je danas u mnogo cemu drugacija zemlja u odnosu na Sovjetski Savez, formiraju se osnove demokratskih institucija baziranih na politickom pluralizmu i trzisnoj ekonomiji. Vrlo je tesko zamisliv povratak u stari sistem, i na to nisu spremni cak i mnogi od onih koji su veoma nezadovoljni sadasnjim stanjem. Ipak, velika vecina stanovnika nije osetila pozitivne promene. Socijalne razlike su ogromne, a nezadovoljstvo raste. Militarizovana sovjetska privreda, sa njenim monumentalnim proizvodnim kapacitetima, vrlo tesko prelazi na kolosek efikasnog i trzisno verifikovanog poslovanja. Rusija je u situaciji da se oslanja uglavnom na izvoz nafte, gasa i sirovina, poput mnogih zemalja »treceg sveta«. Ocigledno se ne radi o trenutnim problemima, vec o strukturnim disproporcijama. Jos uvek se vodi sustinski spor o uzrocima: da li su reforme bile previse nagle i nedovoljno pripremljene ili, suprotno, suvise spore i nedosledne; da li je izlaz u manje reformi ili vise reformi? Radikalniji kriticari smatraju da poslednjih godina reforme nije ni bilo, a suprotna strana politickog spektra zahteva zaustavljanje i preispitivanje privatizacije i maksimiranje cena, zapravo preraspodelu vlasnistva i postepeni povratak na redove i nestasice, znak prepoznavanja sovjetske ekonomije.
Na sve ovo nadovezali su se trenutni »spoljni« uzroci: uticaj azijske finansijske krize i znacajan pad cena nafte na svetskom trzistu. Sve je to zajedno temeljno uzdrmalo dva glavna stuba na kojima se drzala ruska ekonomska stabilnost u poslednje vreme: cvrst kurs rublje i niska inflacija. Sa padom kursa i rastom inflacije veoma su oslabile pozicije svih nivoa vlasti, ali narocito predsednicke, tj. Jeljcinove. On je tada pokusao da primeni oprobani recept koji je ranije bio uglavnom dosta uspesan. Taj recept se sastoji u prebacivanju odgovornosti na druge licnosti ili institucije, i na stalnim rokadama i smenama najvisih drzavnih sluzbenika. Tako je smenjen Kiriljenko, posle svega pet meseci, i ponovo predlozen Cernomirdin koji, po mnogim ocenama, snosi vecu odgovornost za sadasnje ekonomsko stanje od svog mladog prethodnika i, konacno, izabran Primakov nakon znacajnih Jeljcinovih ustupaka. Medjutim, danas je situacija takva da ni ovakva takticka vestina, ni balansiranje izmedju razlicitih grupacija i lobija i njihovo medjusobno sudaranje - kako nijedna ne bi suvise ojacala - u cemu je Jeljcin dosta spretan, vise ne daju rezultate. Od Jeljcina se fakticki trazi da prihvati reviziju Ustava, odnosno smanjenje predsednikovih ovlascenja i povecanje uticaja parlamenta i vlade. Ovakvi zahtevi imaju delom logicnu osnovu - jer se naglasen predsednicki sistem u mnogo cemu pokazuje kao prepreka demokratizaciji i reformama, ali iza zahteva u velikoj meri stoje i snage kojima demokratizacija i reforme nisu bas primaran cilj. Kakav god bio kratkorocan ishod ovih zbivanja, jasno je da je pocelo ozbiljno zauzimanje pozicija za period posle Jeljcina. Pri tom, naravno, nije rec samo o licnosti, vec o daljem pravcu politickog i ekonomskog razvoja.

Formula izdrzljivosti

Mnogi su posle Jeljcinove izborne pobede 1996. godine smatrali da je kljucno pitanje izbora politickog i ekonomskog sistema u Rusiji definitivno reseno, a da ce dalji izbori biti manje ili vise rutinska stvar bez sudbonosnog znacaja. Ne znaci da ovi analiticari nisu bili u pravu. I sada je tesko zamisliti fundamentalne promene sistema koji se poceo formirati. Ali, izbori ce, ipak, biti daleko od rutinskih i zato se danasnji dogadjaji razmatraju kroz prizmu zauzimanja startnih pozicija. Ono sto je, medjutim, glavni problem jeste cinjenica da se u Rusiji odvijaju dva paralelna toka - jedan je politicka igra i nadmetanje, pre svega u Moskvi, a drugi je socijalnoekonomska stvarnost. U ovoj situaciji, politicke igre u velikoj meri predstavljaju i gubljenje vremena za resavanje ekonomskih i finansijskih problema. Sa prilicnom dozom opravdanosti jedan od lidera novog ruskog biznisa Boris Berezovski upozorava da ako dodje do krupnih socijalnih nemira, oni mogu podjednako zbrisati sa scene i vlast i opoziciju. Jedna od karakteristika Rusije je, medjutim, i u tome da ova zemlja uspeva cesto da prodje kroz ogromne teskoce i potrese bez onih krajnjih posledica koje bi se, verovatno, desile u svakoj drugoj zemlji. Rusko stanovnistvo je cesto trpelo stanje koje ne bi bilo tolerisano u vecini drugih zemalja, a politicki i ekonomski sistem nije doziveo slom u uslovima u kojima bi se takav slom dogodio skoro u svakoj drugoj zemlji. Ovog puta, medjutim, treba se bojati da ovakva formula izdrzljivosti i prevazilazenja problema nece u potpunosti dejstvovati, i to je ono sto krajnje zabrinjava objektivne posmatrace.

Istrosenost licne vlasti

Boris Jeljcin se, narocito u poslednje vreme, sve otvorenije predstavlja kao drzavnik koji ucvrscenju svoje vlasti daje prioritet u odnosu na programske ciljeve i politicke koncepte. Vlast je, svakako, bila za njega kljucni cilj i ranije. Medjutim, u prelomnim momentima krajem 80-ih i u prvoj polovini 90-ih godina njegova teznja za vlascu poklopila se sa neophodnoscu radikalnih politickih i ekonomskih promena u SSSR-u i Rusiji. Tada je on stao na celo istorijskih procesa i kretanja koje je, mora se istaci, zapoceo Mihail Gorbacov. U tom smislu znacaj Jeljcina kao politicke figure za prodor politickog pluralizma, demokratije i principa trzisne ekonomije je izuzetan i odlucujuci. Medjutim, rusenje starog pokazalo se kao laksi proces u odnosu na stvaranje novog. Jeljcin je za postizanje novih ciljeva i ostvarivanje promena dobrim delom koristio staru tehnologiju vladanja nasledjenu iz sovjetskog vremena, naravno, uz modifikacije koje donose novi uslovi. U transformaciji ruskog drustva najbolje se snasao deo bivse sovjetske partijske, drzavne i privredne nomenklature - vise i srednje. Ona danas cini najveci deo nove finansijsko-industrijske elite, usko povezane sa vrhovima vlasti. U Rusiji postoji jedan hibridni sistem koji je jednom nogom u trzisnoj, a drugom u komandnoj ekonomiji, ima elemente demokratskog parlamentarizma i pluralizma, ali i sovjetskog nasledja pre svega u metodama i instrumentima vladanja. Postoji, zapravo, mesavina na prvi pogled inkompatibilnih elemenata - oligarhije, demokratije, autokratizma i populizma. Pri tom, iako su socijalne tenzije visoke, vlast je do sada uspevala da ih kontrolise, a fragmentarnost ugrozenih slojeva stanovnistva i bojazan od povratka na staro amortizovali su socijalne proteste. Dok je sovjetsko drustvo bilo veoma ideologizirano, sadasnje je u velikoj meri dezideologizirano i usredsredjeno na pragmaticno resavanje egzistencijalnih pitanja.
U takvoj situaciji vlast je u Rusiji veoma personalizovana. Jedan covek - Jeljcin, predstavljao je garanta odredjene stabilnosti i nastavka reformi, ali je ujedno sve vise bio i faktor njihovog ogranicavanja. Kljucno je, medjutim, to sto se Jeljcinov reformatorski potencijal postepeno iscrpeo. Polako prolazi pocetna faza rusenja starog i izgradnja novog sistema, kada je mnogo zavisilo od pojedinih licnosti, njihove odlucnosti i politickog instinkta. Rusija postepeno ulazi u fazu kada bi kljucna uloga morala pripasti ljudima neopterecenim sovjetskim nasledjem i, sto je posebno bitno, u fazu kada personifikovana vlast i moc pojedinca treba da ustupe mesto sistemskim elementima koji ce sopstvenom logikom, organizacijom i efikasnoscu delovati bez obzira na to ko je nosilac funkcija. To ce, naravno podrazumevati i redovan i regulisan mehanizam politicke smene u drzavnom vrhu. Kada se stvore takvi uslovi, nece biti mesta za mnoge instrumente i metode izrazito licne vladavine koje koristi Jeljcin, ali ce biti ograniceni i elementi oligarhijske vlasti. Stvari se, mada uz ozbiljne teskoce, polako razvijaju u tom pravcu, Jeljcin to instinktivno oseca i stoga cesto povlaci iznenadjujuce i spektakularne poteze kako bi pokazao da je jos uvek on kljucna politicka snaga u zemlji i centar od kojeg sve i svi zavise.

Kome je naklonjena buducnost

Sta je omogucavalo Jeljcinu da igra ovakvu kljucnu ulogu, bez obzira na objektivne drustvene promene u Rusiji? Upravo to sto je nova faza razvoja tek pocela i njeni su elementi jos slabi i krhki. To znaci da Rusija jos nije sasvim spremna za mladje, dinamicne i savremene lidere nesklone ranijim metodama vladanja i spremnije za dublju demokratizaciju i ogranicavanje oligarhijskih struktura, kao sto su Njemcov, Javlinski i jos neki. Njihovo vreme dolazi, ali ipak jos nije nastupilo. S druge strane, postoje realni predsednicki kandidati koji teze da se oslone na delove postojecih finansijskih grupa i autoritarnih struktura i ciji bi izbor doneo dosta rizika i neizvesnosti, pa i mogucu delimicnu reviziju dosadasnjih reformatorskih zahvata i rezultata. To su politicari cija su imena dobro poznata - Zjuganov, Zirinovski, Lebed, Luzkov itd. U odnosu na neizvesnosti koje oni donose, i na namere koje neki od njih imaju, Jeljcin je i dalje mnogima delovao kao garant relativne stabilnosti i daljeg kursa reformi. Mnogi ruski komentatori su skloni misljenju da se Jeljcinovi politicki i reformatorski potencijali zaista polako iscrpljuju, da jednostavno prolazi istorijski period u kojem je on igrao centralnu ulogu, ali da je Jeljcin jos uvek prihvatljivije resenje za Rusiju od onih koji najozbiljnije pretenduju da ga zamene. Cak i oni koji mnogo sta zameraju Jeljcinu postaju manje kriticni kad pogledaju spomenute kandidate. Upravo u tom prostoru izmedju pretendenata na vlast jos sklonijih starim metodama i jos opterecenijih sovjetskim nasledjem nego sto je on sam, i novih i mladjih ljudi koji nemaju jos dovoljno politicke snage i podrske, Jeljcin je gradio svoju poziciju vrhovnog arbitra, koja je sve cesce dobijala gotovo carske karakteristike. U ovakvim uslovima izrazito personalizovane vlasti koja balansira i arbitrira izmedju razlicitih politickih snaga Jeljcin je mogao da politicki prezivi i svakako najgoru fazu svoje vladavine - rat u Ceceniji, i da spreci ili kanalise socijalne nemire, ali i da rasporedjuje najblize saradnike na nacin koji je cesto nepredvidljiv i iznenadjujuci.
Treba, medjutim, imati u vidu da se ovde ne radi samo o Jeljcinovoj teznji da ojaca i odrzi sopstvenu vlast. Nije uopste malo onih koji misle da danas u Rusiji i ne moze biti drukcije, i da je neophodno da zemlja prodje kroz period »prosvecenog« ili cak »dogovorenog« autoritarizma, jer se u drzavi sa nedovoljno jakom demokratskom tradicijom i snaznim naslagama iz bivseg sistema, demokratija i trzisna ekonomija mogu uvesti samo postepeno i dirigovano. Takav autoritarizam postaje, doduse, ogranicavajuci faktor demokratizacije, ali i najsigurnija brana haoticnom razvoju ili restauraciji bivseg sistema. Oni koji ovakvu fazu osporavaju tvrde da je to, verovatno, bilo tacno u pocetku razvoja nove Rusije, ali da sada ovakva licna vlast vise ogranicava nego sto stimulise dalje promene.
Mada se moze tvrditi da je Rusija zaista prosla tacku sa koje je bio moguc povratak na stari sistem, tek ce dalji razvoj, a posebno naredni izbori, pokazati hoce li u novoj drustvenoj konstelaciji preovladati oligarhijski, demokratski ili autoritarni elementi, ili ce - sto je najverovatnije - i dalje postojati kombinacija svega pomenutog kroz koju ce se postepeno probijati strukture gradjanskog drustva.


Spoljnopoliticke dileme

Sto se tice spoljne politike, Rusija je u sustini jos uvek u fazi prilagodjavanja svom novom statusu posle raspada Sovjetskog Saveza i napustanja nekih kljucnih postavki sovjetske spoljne politike. Prioritetan spoljnopoliticki cilj Rusije jeste stvaranje sto povoljnijeg medjunarodnog okruzenja za sprovodjenje unutrasnjih reformi i resavanje veoma ozbiljnih ekonomskih i socijalnih problema. Jedan od osnovnih uzroka »urusavanja« SSSR-a bio je upravo u tome sto je politika ekspanzionizma i hegemonizma kakvu je Moskva vodila predstavljala neizdrzivo breme i pritisak za sovjetsku ekonomiju. Osnovna ideja nove spoljne politike jeste da se ona prilagodi objektivnim mogucnostima i potrebama zemlje. Spoljna politika treba da bude stavljena u funkciju unutrasnjeg razvoja, a ne da razvitak zemlje bude u zavisnosti od eventualnih imperijalnih ambicija. Osnovni cilj je smanjenje ekonomskog i tehnoloskog zaostajanja zemlje, a to se moze postici pre svega saradnjom sa zemljama koje su u tom pogledu najnaprednije, a ne sukobljavanjem sa njima. Stoga je Moskva pristupila ogranicavanju i racionalizovanju svojih medjunarodnih obaveza i promeni same logike svog medjunarodnog nastupa - od suprotstavljanja Zapadu ka partnerstvu s njim. Izvucena je, pre svega, pouka iz iskustva SSSR-a cija je politika dovela do toga da je Moskva imala istovremeno zategnute odnose sa skoro svim kljucnim zemljama: SAD, Kinom, Japanom itd.
Istovremeno, medjutim, javljaju se i sve ozbiljnije dileme u ruskim politickim krugovima, koje su delom plod unutrasnje politicke borbe, a delom i potrebe da se osmisli i zaokruzi koncept nove ruske spoljne politike. Veoma je prosireno uverenje da je pocetni period »euforije« i velikih ocekivanja u odnosima sa Zapadom prosao, te da se pokazalo kako postoje objektivne razlike u interesima koje nisu bile vezane samo za ideoloske ili strateske pretenzije iz vremena SSSR-a, vec su dubljeg i trajnijeg karaktera. Proces prilagodjavanja Rusije svojim objektivnim mogucnostima i potrebama u medjunarodnim odnosima jos uvek je delimicno opterecen shvatanjem o suprotstavljanju interesa velikih sila i neizbeznoj teznji jedne da suzbije drugu. Neosporno je da je Moskva mnogo ucinila da se promeni nekadasnji koncept i stil sovjetske spoljne politike, koja je polazila od ideoloskih i ekspanzionistickih premisa. Medjutim, pod pritiskom unutrasnjih teskoca javlja se i teznja da se cinjenici da je Rusija vojnostrateski naslednik SSSR-a dâ veci znacaj u odnosu na cinjenicu da je danasnja Rusija politicko-ideoloski raskinula sa SSSR-om. Zvanicna je moskovska teza da u »hladnom ratu« nije bilo pobednika i pobedjenih, te da Zapad, sirenjem NATO na Istok, pogresno shvata smisao propasti sovjetskog sistema i drzave, jer promena drustvenog sistema ne mora znaciti potpunu promenu ili napustanje geostrateskih interesa.
Kljucni elementi ruskog stava, medjutim, nisu vezani za spoljnu vec za unutrasnju politiku. Politicke snage u Moskvi su u iskusenju da pokusaju bar malo da amortizuju unutrasnje teskoce usmeravanjem paznje na mogucu »spoljnu pretnju«. Stanovnici Rusije, suoceni sa svakodnevnim egzistencijalnim teskocama, mozda su delimicno spremni da prihvate objasnjenje da je gubitak ranijeg statusa i moci zemlje jedan od uzroka njihovih problema. Pored toga, mnogi su nerealno procenjivali mogucu zapadnu pomoc pa se sada osecaju iznevereni. Ipak, utisak je da vecina gradjana Rusije nije toliko za obnovu statusa supersile po obrascu SSSR-a i za konfrontaciju sa svetom vec je pre svega obuzeta sadasnjim socijalnim i ekonomskim problemima koji se cesto pogresno identifikuju sa promenom medjunarodnog statusa zemlje. Kad bi svakodnevni uslovi zivota gradjana Rusije bili bolji i perspektive jasnije, vrlo je verovatno da bi pitanja statusa i uticaja zemlje u svetu izazvala manje polemike i mogla bi se razmatrati objektivnije i uz manje emocija i mistifikacija.
Ocigledno je da je neophodan jedan prilicno tezak prelazni period koji ce se sastojati u identifikaciji interesa Rusije i njenih kljucnih partnera (SAD, Zapadne Evrope, Kine, Japana). Tako ce se, bar generalno, utvrditi koji su se interesi poklopili ili poceli zblizavati zavrsetkom »hladnog rata«, a koji se objektivno i dalje razlikuju ili su cak suprotstavljeni. Radi se, dakle, o »kristalizaciji interesa« u njihovom manje-vise objektivnom vidu, tj. bez ideoloskih »hladnoratovskih naslaga«. Stoga i nova spoljna politika Rusije trazi kompromisni, jedini realni »srednji put« - bez konfrontacije, koja je pogubna, ali i bez potpune harmonije, koja je nemoguca. Prevazilazenje visedecenijskog sukoba je realnost, ali i prisustvo znacajnih razlika takodje. Radi se o tome da se te razlike prihvate kao normalne i legitimne, te da se razresavaju i ublazavaju realisticno i racionalno, izbegavajuci korake koji bi na drugoj strani isli u korist ekstremnijih i konfrontaciji sklonijih snaga. Tu se i politicka mudrost Rusije i njenih vodecih partnera, posebno onih na Zapadu, nalazi na veoma velikom ispitu. Rusija bi morala, uz sve probleme, da realno sagleda svoj polozaj, a pre svega unutrasnje potrebe, i da savlada i ogranici sva ona iskusenja koja bi je vodila ozbiljnijoj konfrontaciji sa uticajnim silama i eventualnoj novoj izolaciji. Najvecu stetu od toga imala bi sama Rusija, a pre svega njeno stanovnistvo. S druge strane, SAD, Japan i zemlje Zapadne Evrope moraju uzeti u obzir ne samo legitimne ruske interese, vec i krajnje osetljiv polozaj ove zemlje i kolebanje njenog javnog mnenja i birackog tela. Eventualna teznja za slabljenjem medjunarodne pozicije Rusije, mogla bi delovati kao bumerang i pogoditi upravo zapadne interese. Izolacija Rusije i unutrasnji potresi u ovoj zemlji ugrozili bi interese mnogih, a i strukturu medjunarodnih odnosa u celini.


Kakva je Rusija potrebna Jugoslaviji

Prema tome, jasno je da spoljnopoliticki status drzave pre svega zavisi od unutrasnjeg stanja i stabilnosti. Nema te spoljne politike koja moze kompenzirati unutrasnje teskoce. Rusija je i danas velika sila, ali ne u onom smislu u kojem je to bio SSSR i prioriteti su joj drukciji. Stoga, kada je rec o eventualnom zaostravanju odnosa sa Zapadom, treba imati u vidu i sledece:
Prvo, zaostravanje odnosa sa Zapadom a pogotovo novi »hladni rat« nikako ne bi bio u interesu Rusije. Raniji »hladni rat« zavrsen je porazom SSSR-a i propascu njegovog politickog sistema. Ako je mocni SSSR na kraju izgubio »hladni rat«, to bi se jos brze i drasticnije desilo danasnjoj Rusiji, uz teske ekonomske i socijalne potrese;
Drugo, formiranje novog ekonomskog i politickog sistema u Rusiji bilo bi onemoguceno, a zemlja bi se nasla u medjunarodnoj izolaciji;
Trece, restauracija nekadasnje sovjetske spoljne politike u danasnjoj Rusiji neminovno bi vodila i restauraciji onih unutrasnjih odnosa koji su takvu politiku proizvodili.
Sto se tice ideja koje su kod nas u poslednje vreme dosta prisutne - o mogucem savezu sa Rusijom, Belorusijom ili ulasku u ZND, kao i o tome da je moguc novi »hladni rat« izmedju Rusije i Zapada iz kojeg bi, navodno, Jugoslavija mogla izvuci neku korist, treba upozoriti na sledece momente:
o Objektivni uslovi za »hladni rat« ne postoje. Ukoliko bi do njega ipak doslo, on bi najteze pogodio upravo Rusiju i njeno stanovnistvo;
o Pogresno je misljenje da bi Jugoslavija imala koristi od sukoba Moskve i Zapada. I u vreme ranijeg »hladnog rata« velike sile se nisu sukobljavale direktno, vec na tlu »trecih zemalja«. Sada bi bas Jugoslavija bila kandidat da postane teren takvog nadmetanja, sto bi nanelo najvise stete upravo nasoj zemlji;
o U slucaju nove podele »interesnih sfera«, Jugoslavija bi se nasla, po ovom scenariju, na strani koja je u svakom pogledu, a posebno ekonomski i tehnoloski, u slabijem polozaju;
o Simptomaticno je da isti oni politicki krugovi koji insistiraju na suverenitetu i nezavisnosti SRJ, istovremeno prakticno nude zemlju kao deo ruske »interesne sfere« i zele da budu realizatori politike jedne velike sile sto je, uzgred receno, bivsa Jugoslavija decenijama izbegavala;
o Jugoslavija bi, na ovaj nacin, mogla lako postati i predmet manipulacije nekih politickih snaga u Moskvi i biti upotrebljena u unutrasnjim politickim borbama.
Uz sve ovo, postoji i niz prakticnih argumenata, vezanih za ovo pitanje: geografska razdvojenost, vrlo slabo ekonomsko stanje u svim ovim drzavama i, svakako, velika uzdrzanost sa kojom bi ovakva ideja bila docekana u Rusiji. Postavlja se, dakle, pitanje: kakva je Rusija potrebna Jugoslaviji? Da li ona koja ce se konfrontirati sa Zapadom i time otezati i svoj i nas polozaj?
Istinski i realno shvaceni interesi i Rusije i Jugoslavije ne bi bili zasticeni stvaranjem novog »bloka« suprotstavljenog Zapadu, vec bi to, naprotiv, stvorilo najvece probleme upravo Rusiji i Jugoslaviji. Resenje je, za Rusiju u nastavljanju partnerskih odnosa sa Zapadom (sto ne znaci automatsko poklapanje svih interesa) i unutrasnjoj stabilizaciji, a za Jugoslaviju u preduzimanju svega sto je neophodno za povezivanje sa evropskim politickim i ekonomskim integracijskim tokovima. U takvom kontekstu se mogu najuspesnije razvijati i jugoslovensko-ruski odnosi.

Vladimir Veres


 

© 1996 - 1998 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana
Posaljite nam vas komentar