Kriza u zavrsnici

Kada se za neku drzavu kaze da je »bolesna« ili »na samrti«, tada se koriste medicinski termini, kao metafore. Sam pojam krize, poreklom iz medicine, tice se coveka, poremecaja u funkcionisanju pojedinih organa ili citavog organizma. Za ljudske tvorevine, u koje spadaju drustvo i drzava, koji nisu »zivi organizmi«, vaze pojmovi drustvenih nauka, s bitno drugacijim znacenjem. Ako nas, recimo, zanima kriza naseg drustva i drzave, kada bi oni bili »zivi organizam«, ne bi mogli opstati desetak godina ili vise decenija, koliko ova kriza traje (»zivo bice« bi ili ozdravilo ili umrlo). Doduse, jedan oblik drzave je nestao (SFR Jugoslavija), ali nastaju nove drzave, a menjaju se i oblici drustva.
Partijska drzava u nas je vec poduze u krizi, mada opstaje takodje veoma dugo, ali, sudeci po rastucoj sili kojoj pribegava, blize se kraju mogucnosti njenog obnavljanja. Ona sve teze obezbedjuje podrsku i pristanak podanika, zbog toga pribegava sili. A da bismo mogli govoriti o krizi, a ne samo o propadanju datog oblika drzave, neizbezno je ispitivati procese i aktere koji je ugrozavaju i nagovestavaju mogucnost stvaranja novih oblika drzave. Predmet daljeg razmatranja su, dakle, zbivanja u drzavi, u samom sredistu vlasti, ali i procesi u drustvu.

Ozakonjenje bezakonja

U proteklih mesec dana mogli smo »uzivo« da posmatramo ekranizaciju usmeravanja rezima na silu, na dve sednice srpske i jednoj jugoslovenske skupstine. Te sednice su, vec na prvi pogled, vise licile na poznate partijske plenume nego na zasedanje parlamenta. Tamo gde se ne postuje princip zakonitosti, zakoni sluze samo kao paravan za bezakonje.

Prolog

Dvadeset osmog septembra zasedala je Narodna skupstina Republike Srbije. Na dnevnom redu je dugo najavljivana rasprava o problemu Kosova. Rasprave, u smislu parlamentarnog pretresa, nije bilo. Ekspoze predsednika Vlade, Mirka Marjanovica, objavio je poraz albanskog terorizma, povlacenje antiteroristickih snaga i formiranje civilne vlasti. Problem na Kosovu nije u ljudskim i manjinskim pravima, ona su garantovana Ustavom, vec u separatizmu koji »anticivilizacijski« hoce da stvori »etnicki cistu drzavu«. Uzrok terorizma je, dakle, sam terorizam. A on je pobedjen i problema vise nema. »Danas na Kosovu i Metohiji«, pobednicki naglasava Marjanovic, »vlada mir«. Taj mir mogu ponovo ugroziti neki novi teroristi, na sta ce im se silom uzvratiti. Pobedu mira, pak, najvise ugrozavaju mediji koji u svet, umesto istine, lansiraju »lazi i montaze«, kao i pretnje spoljnom silom, sto je znak »novog imperijalizma i hegemonizma«.
Ekspoze su gotovo svi podrzali. Najpre sefovi poslanickih klubova. Gorica Gajevic (SPS) smatra da je »Srbija izlozena pritiscima i pretnjama samo zato sto brani sebe od zla«. Stevo Dragisic (SRS) kaze »da se samo politickim sredstvima i dijalogom mogu resavati problemi«. Milan Mikovic (SPO), isticuci da je njegova stranka »opozicija vladi i njenoj vecini u parlamentu«, podrzava Vladu, ali sugerise da se u Srbiji postupa »u skladu sa principima americke demokratije«. Milan Rodic (JUL) okomio se na medjunarodnu zajednicu kao glavni izvor nasilja i lazi. Zarko Jokanovic (ND) kaze: »Nova demokratija kao proevropski orijentisana stranka posebno osudjuje pretnje silom i bombardovanjem«, inace podrzava Vladu.
Bezrezervnu podrsku uskratili su sef kluba SVM, Jozef Kasa, podsecajuci na odgovornost Vlade ne samo za probleme na Kosovu vec i oko polozaja i drugih etnickih zajednica. Nenad Canak (»Vojvodina«) usprotivio se politici koja se oslanja na »pravo jaceg«, a odgovorna je za raspad zemlje i mnoge druge probleme.
U diskusiji su dominirale zestoke osude albanskog terorizma, pritiska medjunarodne zajednice i »domacih izdajnika«. U tome su se prosto nadmetali predstavnici stranaka vladajuce koalicije.
Zeljko Simic (SPS) uctivo obracanje prisutnim velikodostojnicima prekida pretecim tonom prema »domacim izdajnicima«. On ih vidi prvenstveno u medijima. Oni se, veli on, lazno predstavljaju kao nezavisni, a u stvari su veoma zavisni, autoritarni i pisu po spoljasnjim narudzbinama, prevode sa stranih jezika; to je, kaze, »dodajuci gas«, »izdajnicka i placenicka stampa«; to je - »izdaja zemlje«. Oslonac borbenosti - i neizbezne pobede - Simic nalazi u tome sto »prisvajamo ono sto nam je rodjenjem dosudjeno«. Preteci ton je ublazen prema svetu. Pretendujuci na ulogu vodeceg teoreticara svoje stranke, Simic ukazuje na nedoslednosti sveta, narocito Amerike, u primeni sile protiv terorizma. Odlucni su i surovi kada su oni ugrozeni, a obazrivi kada su ugrozeni drugi (Srbi i Srbija, na primer).
Milovan Bojic (JUL), potpredsednik Vlade, inace lekar po zanimanju, uzda se u bioloske zakone, obznanjujuci: »Slabi su osudjeni da propadnu, a jaki da zive«. Zna se ko su u ovom slucaju slabi, a ko jaki, te je suvisno bilo sta dokazivati, a kamoli raspravljati. Zivorad Djordjevic, takodje iz JUL-a, inace glodur Borbe, glagoljivo se okomio na sve neprijatelje, narocito na one koji su mu najblizi, na medije. (Ameriku je uzgred »nokautirao«, dosetkom da njen predsednik gospodari svetom dok mu se neko devojce mota oko slica.) On domace izdajnike lisava bilo kakvih uverenja, pa i pogresnih ili rdjavih, tako sto ih posmatra iskljucivo kao placenicku zandarmeriju. Spolja NATO, a iznutra medijska zandarmerija, koja priprema teren za spoljne nasilnike time sto u narodu unistava, pre svega psiholoski, sposobnost za otpor. Izrazavajuci bezrezervnu podrsku predsedniku Milosevicu, Djordjevic se, kao u zanosu, poziva na buducnost - »Verujem da se necemo stideti pred buducim pokoljenjima«.
Ulogu teske artiljerije, kako se moglo i ocekivati, preuzeli su radikali. Tomislav Nikolic, potpredsednik SRS i Vlade, slavi pobedu na Kosovu i ne sumnja ni u buduce pobede i nad spoljnim i nad unutarnjim neprijateljima. Slaveci pobedu na Kosovu, Nikolic najavljuje produzetak rata, protiv terorista ako »ponovo dignu glavu« i bezuslovno protiv »domacih izdajnika«, i to dvostrukih. »Ova drzava ima izdajnike drzave i izdajnike naroda«, preteci naglasava Nikolic. Garancija vaskolike pobede je, jamci Nikolic, »Vlada narodnog jedinstva« koja nadilazi stranacke razlike, cak i ranije surove konfrontacije, a sve radi pobede nad zajednickim neprijateljima. Uzor svima treba da bude, kaze on, »unutrasnja sloga i harmonija kakva vlada na ovoj sednici«.Vojvoda Seselj nastupio je kao legendarna »Debela Berta«, da dotuce vec porazene u protivnickom taboru i okurazi nedovoljno borbene u svom taboru. Junastvo ce uplasiti spoljne neprijatelje. A unutarnje treba tuci i dotuci, kao »petu kolonu«, ne samo u medijima, vec svuda. Cetnicki vojvoda uzima u zastitu sve koji su lojalni drzavi, cak i medju »pacifikovanim teroristima«. Poza apsolutnog znanja zacinjena je humorom, na vec proslavljeni seseljevski nacin. »Ko to daje pare iz ljubavi, osim u javnoj kuci«, dosetio se Seselj kako da dotuce i one koji daju i one koji primaju novac »iz inostranstva«. Da »peta kolona« ne bi previse uznemirila pobednike i njihove sledbenike, Seselj docarava prizor konacne pobede: kada ta »bulumenta« bude bezala stranim avionima, oni koji iz njih vire - pasce mu saka. Takve dosetke prati opsti grohot.
Vise govornika isticalo je visenacionalni sastav stanovnistva Srbije, kao dokaz da i onima koji nisu Srbi »prija« da zive u Srbiji (inace, ne bi tu bili). Hvale i ustavna i zakonska nacela o gradjanskoj drzavi. Ali, dovoljno je posmatrati samo reagovanje vecine poslanika na istupanje samo jednog govornika, Semsudina Kucevica, poslanika SDA iz Sandzaka, koji je saglasan s odbranom integriteta drzave, ali je nastojao da prisutne suoci s nedoslednostima vlasti, pre svega s nasiljem na Sandzaku (otmice, likvidacije, politicka sudjenja itd.). Citav njegov govor prati zamor i dobacivanje. Niko ne polemise, vec nipodastava samog govornika koji dovodi u pitanje ulepsanu sliku o harmoniji u Srbiji. (Ovaj govor izostao je iz »neizdajnickih medija«). Slicno su prosli i poslanici Ramadan Ahmeti (PDD), Dzemail Suljevic (SDA), te Ratimir Svircevic i Dragan Veselinov (»Vojvodina«).
Pobeda je izvojevana »velikom vecinom«, protiv stava Vlade je glasao samo jedan poslanik. Predsednik Dragan Tomic izrazio je »veliko zadovoljstvo velikim jedinstvom«, dodavsi da je ono »autenticno«, poput onoga koje je narod izrazio na referendumu protiv spoljnjeg mesanja. Opustenost su demonstrirali ne samo povremeno razgaljeni poslanici, vec i stalno smejuljenje predsedavajuceg; on i delatno podstice razdraganost, recimo, opomenom »strasnome Bojicu« da pazljivije rukuje poslanickom karticom - »Nemojte vaditi, gospodine Bojicu«, na sta se razlegao vedri zagor (antiklintonovski, »muski«). Opustenoj atmosferi pridoneo je i »dopredsednik« Vladimir Stambuk koji se, pred kamerama, lezerno ceslja.


Razigravanje

Repriza »plenuma« odigrala se nedelju dana kasnije, 5. oktobra, na zajednickoj sednici Veca gradjana i Veca republika Savezne skupstine.
U medjuvremenu, na Kosovu je bilo sukoba manjeg intenziteta, rastao je spoljni pritisak sa sve izvesnijim pretnjama oruzanom intervencijom snaga NATO, a u zemlji se rasplamsavao »specijalni rat« protiv medija koji nisu pod neposrednom kontrolom rezima i svih gradjana koji nisu odlucni u podrsci rezimu.
Sednicu Savezne skupstine televizija nije neposredno prenosila, vec je emitovan snimak. (Opreznost je nalagala, pre svega, okolnost da na nju nisu ni pozvani - pa nisu ni dosli - legitimni predstavnici Crne Gore, a i trenutak je obilovao vecom napetoscu nego nedelju dana ranije.)
U ekspozeu predsednika Vlade SRJ, Momira Bulatovica, svi uzroci kosovske krize i sva odgovornost za nju pripisana je albanskom separatizmu i terorizmu, kao i antisrpskoj politici Zapada, pre svega Amerike. Mada je istaknuta neposredna ratna opasnost, nije uvedeno vanredno stanje. (U pauzi sednice potpredsednik iste Vlade, Zoran Lilic, izjavio je za televiziju da »u ovom trenutku ne preti ratna opasnost«.) Usvojen je novi zakon o vanrednim porezima kojima ce se obezbediti dodatna sredstva za vojsku i policiju.
Ishod ove sednice je spektakularniji od prethodne, sve je usvojeno bez ijednog glasa protiv. Sam tok je bio manje spektakularan. Izostala je razgaljenost pobednika, manje je bilo sprdnje i smeha. Predstavnici poslanickih klubova vladajuce koalicije (SPS, JUL i SRS) ritualno su »proradjivali« teze iz ekspozea i tekuce rezimske propagande. Obnovljene su i stare fraze o »mudrom rukovodstvu« koje garantuje spas otadzbine. I predstavnici ND i SPO nastupali su kao neformalni deo vladajuce koalicije. Milan Komnenic (SPO) je nastupio kao na guslarskoj veceri, pricama o »svetoj zemlji« (»rakete bi pogodile Hrista«), veri i neveri saveznika, junastvu i zajednickoj sudbini s Rusima. Status Kosova kao »svete zemlje« iskljucuje svaki razgovor o njoj (»Sve i da hocemo, ne mozemo ga dati«). A na njemu, veli Komnenic, moze da se stvori »Amerika u malom«, samo kada ne bi smetali razni - »strvinari«. S umisljene visine, delio je pohvale - »braci Rusima«, i kletve - »braci ispod Lovcena«.
Nekolicina poslanika (Laslo Joza, Dragoljub Micunovic, Mile Isakov, Vladeta Jankovic i Miodrag Perisic) donekle su »iskakali« iz dominantnog toka, suprotstavljajuci se ratobornim stavovima i ukazujuci na potrebu sireg pristupa problemima, ali nisu dovodili u pitanje osnove i glavne tokove politike rezima (i Perisicev pledoaje za smenjivanje Milosevica vise je bio personalno obojen nego principijelno postavljen).
Novu manifestaciju borbenog jedinstva vlasti »zacinili« su lideri »levice« i »desnice«. Ljubisa Ristic (JUL) okomio se na »medjunarodni faktor«, nalazeci da on »vodi sadisticku politiku uspostavljanja uslova za ulazak SRJ u medjunarodnu zajednicu« (kao da se bas ovakvim skupstinarijama preporucuju za uzorne clanove medjunarodne zajednice). Vojvoda Seselj, u poznatom stilu neobuzdane brutalnosti, okomio se vise na domace »neprijatelje« protiv kojih se vec dugo vodi pravi rat, a sada predskazuje konacnu pobedu. »Danas Skupstina«, istice vojvoda kao da govori svojim trupama, »proglasava stanje neposredne ratne opasnosti, a oni koji pomazu agresoru, spijuniraju, kolaboracionisti - bice pod udarom Krivicnog zakona i prema njima ne treba imati milosti«.

Krescendo

Zavrsni cin ovog osobenog plenuma partijske drzave odigrao se na sednici Skupstine Srbije, 20. oktobra, donosenjem novog zakona o informisanju. Mada je predlog bio dovrsen, s potpisom Milovana Bojica (JUL), potpredsednika Vlade, 17. oktobra, poslanicima je dostavljen tik pred sednicu. Izostala je bilo kakva javna rasprava. Sve je licilo na prepad. A tok i ishod sednice bio je u znaku gromke zavrsnice vladajuce koalicije, poput krescenda u nekoj operi. Televizijska predstava ima jasnu strukturu i jos jasnije karakteristike.
Dnevni red je vesto komponovan. Najpre je odlucivano o pomoci zrtvama zemljotresa u Kolubarskom okrugu. Uzdizane su narocite zasluge Slobodana Milosevica koji je, obilaskom terena i u neposrednom opstenju s narodom, alarmirao javnost i nadlezne organe da ubrzaju rusenje i gradnju. Doneti su i novi propisi o uskladjivanju normi o Policijskoj akademiji s novim Zakonom o univerzitetu, kao i izmena zakona o prekrsajima. Vlast se, ocigledno, stara da pred publikom izgleda pravedno i strogo, da ocinski (ili domacinski) i nagradjuje i kaznjava.
Orgije cinizma. Aleksandar Vucic (SRS), ministar za informacije, u obrazlozenju predloga zakona, tvrdi da se on zasniva na ljudskim pravima, tekovinama civilizacije, dostignucima demokratije i da doprinosi razvoju, narocito ljudskog dostojanstva, gradjanskih sloboda i prava. Ustvrdio je, takodje, da se malo koja drzava moze pohvaliti ovakvim zakonom.
U ime prava, predlog je pre diskusije overio ministar pravde, Dragoljub Jankovic (poznat jos kao predsednik suda koji se »proslavio« u falsifikovanju novembarskih izbora 1996. godine). Pored opstih pohvala, ministar je narocito naglasio da ce novi zakon spreciti zloupotrebu slobode i - sto je narocito vazno za kasnija desavanja - da ce se izbeci sporost sudova.
Navalni trio. I sefovi poslanickih klubova poduprli su predlog zakona. Gorica Gajevic (SPS) se pozvala na postojanje preko 2500 listova, sto je dokaz medijskih sloboda, da bi odmah dodala da puna sloboda trazi i punu odgovornost, pod koju treba podvesti pre svega one koji slobodu - zloupotrebljavaju. Kao pozitivne primere pomenula je RTS, Politiku, Borbu, Politiku ekspres i Tanjug. U zoni sumnjivih ostaju ostali, medju kojima ce, prema Gajevicevoj, mnogi poneti »sramni beleg«. Stevo Dragisic (SRS) jos direktnije stavlja medije u neposrednu vezu sa spijunazom od koje se treba strogo braniti radi cvrstine odbrane zemlje. Zivorad Djordjevic (JUL) medije van rezimske kontrole drzi za vazale stranaca koji izdaju zemlju, a nezavisne medije oznacava kao nezavisne od naroda; slikovito dodaje da njihovi urednici idu na sastanke sa Solanom, generalnim sekretarom NATO, radi »dosoljavanja«.
U sam spic napada usao je Zeljko Simic (SPS), kao najstariji brat u »burazerskoj koaliciji«. S visine najucenijeg medju prisutnima, s uzrecicom »ako se baci brz i letimican pogled«, Simic »prodire« u tajne mudrosti i nauke, morala i politike. Ponavljajuci opsta mesta o apsolutnoj slobodi koja je, veli Simic, uvod u anarhiju, diktaturu i despotiju, pred kojom se junacki isprsio, na braniku »slobode u demokratiji« i »etosa odgovornosti, rada i postenja«. A sve to je, garantuje svojim autoritetom magistar Simic, »nedovodljivo u pitanje« bas ovim zakonom. (Na kraju iste sednice Simic je, hvaljen kao magistar, autor sedam knjiga, s iskustvom mnogih funkcija i perspektivni doktorand, postavljen za ministra za kulturu.)
Milovan Bojic (JUL), potpredsednik Vlade, predocio je, prisutnima i svima drugima, da ovde nije rec samo o jednom zakonu, dakako savrsenom, nego o »sirokom paketu mera« kojima se zavodi red i suzbija zloupotreba slobode, izdaja, defetizam, klevetanje i sva druga zla od kojih lojalan narod brani »vlada narodnog jedinstva«. Dabome, takve mere donosi »nasa vlast«. »Nece, valjda«, retoricki se pita Bojic, »srpski zakon doneti nemacki Bundestag«. (Na to je, hvali se Bojic, ukazao i stranim diplomatama koje je »primao na razgovore«.) Osudu nepocudnih medija Bojic je zacinio i svojim lekarskim autoritetom, tvrdeci da »i bubreg u loju moze da ima kamen«. I sta tada drugo sledi, do li - hirurski rez.
Guslarska pratnja. Kao i na prethodnim sednicama, predstavnici SPO podrzavaju politicki kurs rezima, uz izvesne primedbe na pojedine poteze i ostrije stavove protiv pojedinih licnosti i stranaka, pre svega Seselja i njegovih radikala kao glavnih krivaca za konfrontacije sa svetom. Na ovoj sednici su posli i korak dalje. Milan Mikovic, sef poslanickog kluba SPO, osporavao je delove sadrzaja zakona i nacin njegove pripreme i izglasavanja. Kao protagonista »Amerike na Balkanu«, SPO se gnusa raznih stetocina, narocito radikala, i zbog toga nece ni da prisustvuju sramnom cinu izglasavanja zakona, radi vlastitog cistog lika - »pred istorijom«. U dosluhu s najvisim autoritetima, nece da se okaljaju ucescem u prizemnim stvarima. »Na strani Srba su pravo, istorija i Bog«, naglasio je Mikovic, i ponosno, zajedno sa svojim poslanicima, napustio sednicu. (Inace, SPO i dalje pretenduje na opozicioni status, iako sedi na rezimskoj klupi za rezervne igrace.)
Slicno je drzanje i poslanika ND. Samo je retorika drukcija. Oni se ne pozivaju na epiku, vec na liberalizam; umesto gusala pruzaju ruku (»Evo ruke!«) svakome ko im je od koristi.
Taoci laziranih izbora. Na skupstinskim sednicama imali su priliku da nastupe i oni koji su - i formalno i fakticki - izvan vladajuce koalicije. Tako su nastupali Jozef Kasa (SVM), Nenad Canak i Dragan Veselinov (»Vojvodina«), Dzemail Suljevic (Lista za Sandzak) i drugi. Cak i vrlo ostri nastupi nisu uticali na ishod sednice, ali sluze kao dokaz siroke demokratije; eto, cuje se i opozicija. (Time se obelodanjuje njihova uloga na laziranim izborima, da sakriju njihovu pravu prirodu i daju legitimitet antidemokratskom poretku.)
Ponekad istupanja ovih poslanika sluze za vezbanje patriotizma i uveseljavanje vladajuce vecine. Recimo, kada Nenad Canak predocava podudarnosti sadasnjeg rezima i njegovih zakona sa nacizmom, to prati uzavrela graja, mesavina besnih povika i smeh prisutnih. A pojavu Dragana Veselinova za govornicom prati dobacivanje iz vladine klupe (grlatog i obesnog Seselja, pre svih) - »Pijan si«, sto ovaj nije ni demantovao, uzvrativsi im da su oni jos pijaniji.
»Suze radosnice«. Seseljevo ruganje Veselinovu i drugim protivnicima, iz klupe ili za govornicom, prate prave salve grohota u sali. Kamere su zumirale cuvenog Bidzu koji od silnoga smeha lije »suze radosnice«. Ponizavanje politickih protivnika, ne samo Canka i Veselinova, vec i Draskovica i drugih, spada u omiljenu zabavu vecinskih poslanika. Radikalski vodja izgleda dobro poznaje svoju publiku, pa je razgaljuje »unapredjenjima« (poput pravog vojvode) »domacih izdajnika« u oficire i podoficire NATO-a, uz neobuzdani smeh prisutnih. Istovremeno, s drzavnickom pozom, Seselj upisuje i ovaj zakon neposredno u istoriju, predskazujuci protivnicima ne samo da nece doziveti demokratske promene, nego da ce i nestati kroz obracune sa »petom kolonom«. On donekle ublazava utisak o strogosti, najavljujuci da ce kazne biti uglavnom novcane, a ne zatvor ili logor.
I tako je usvojen i ovaj zakon. Kao nesto ranije i Zakon o univerzitetu. I drugi zakoni. Uigrani tim se pokazao spremnim i sposobnim da ozakoni sve sto naumi. Ponekad im je toliko dosadno da zevaju, cesljaju se, vire u ogledalce ili ocijukaju s prisutnima, a sve to pred kamerama.
Utisak, najavljen na pocetku ovog teksta, da skupstinske sednice nalikuju na poznatu praksu partijskih plenuma, verovatno je izgledao apsurdno. Jer, u skupstinama se, ipak, nalaze predstavnici razlicitih stranaka. Ali, apsurd realno postoji. U skupstini, a jos vise u vladi, jedinstveno deluju inace sukobljene stranke sa totalitarnim ideologijama i politickim teznjama. Na vlasti je nesto krajnje neobicno i logicki tesko odrzivo - totalitarni pluralizam. Pre nego sto su formirali Vladu narodnog jedinstva, lideri SRS, SPS i JUL-a uzajamno su izricali najgore moguce pogrde (»lopovi«, »izdajnici«, »staljinisti«, »fasisti«, »ludaci« itsl.). Taj fenomen se »pokriva« razlicitim terminima i »bojama« - diktature (»komuno-fasisticka«, »crveno-crna«, »fasisticka« ili »komunisticka« ili »trostranacka diktatura«). Simbiozu totalitarnih ideologija i stranaka zaista nije jednostavno pojmovno oznaciti (nezamislivo da se na vlasti jedne zemlje istovremeno nalaze likovi poput Musolinija, Hitlera i Staljina). Egzekucija. Da je na delu interesno udruzivanje inace antagonistickih vodja, grupa i stranaka, svedoce cinjenice o borbi protiv zajednickog »neprijatelja«. A to su svi oni koje su oznacili kao sejace straha, panike i defetizma. Najpre jednom uredbom, a potom zakonom pokrecu se obracuni sa svim medijima koji informisu o uzrocima sadasnjeg stanja. Narocito zasticena vrednost, za cije su nepostovanje predvidjene drakonske kazne, jeste ugled funkcionera vlasti.
Prema novom zakonu, nepocudnim medijima ne sudi redovni sud nego sud za prekrsaje i to u obaveznom roku od 24 casa po podnosenju prijave (moze je podneti bilo ko, recimo, Partijski front ili Savez zena). Tako i za toliko teska dela - kao sto su rusenje ustavnog poretka ili izdaja zemlje - kojima obicno sudi krivicno vece redovnog suda, sada presudjuje instanca koja se obicno bavi dzeparosima i kokosarima; sve to puno kazuje o odnosu vlasti ne samo prema zakonu i sudu, vec i prema ustavnom poretku i odbrani zemlje. Cudan neki - preki sud, za uterivanje antidefetizma! I, kao sto se ubrzano namece izvesna vrsta prinudne uprave na univerzitetu, slicno se desava i sa medijima. Obustavlja se izdavanje dnevnih listova, Danas, Nasa Borba i Dnevni telegraf, i nedeljnika Evropljanin, a potom se nekima od njih - Evropljaninu i Dnevnom telegrafu izricu milionske novcane kazne - bez zabrane izdanja samog lista - da je tesko zamisliv njihov opstanak. Sve to lici na rekvizicije u vreme rata i konfiskacije u doba revolucija. A kada su »nepodobni« listovi stampani u Crnoj Gori, tiraz se blokira pre ulaska u Srbiju. Uz ucestala sudjenja i plenidbe, tece nista manje represivna kampanja protiv »defetista«, »stranih placenika« i »izdajnika«. Protiv »domacih izdajnika« vladajuca vrhuska nastupa kao jedinstveni borbeni savez mrzitelja.
Posmatrajuci slicna zbivanja u jednoj africkoj zemlji, poljski publicista Risard Kapuscinjski je u svom delu Car medju vlastodrscima razlikovao »resetkase« (kod nas ih nazivaju »cvrstorukasima«), »stolase«, pristalice pregovora, i »plutase«, cekalice ishoda. Sada i ovde jedino su delatni - »resetkasi«.

Rasplitanje i zaplitanje

Pojam krize ne bi u ovom razmatranju imao pokrice kada ne bi realno postojale teznje i procesi suprotni onima o kojima je do sada bilo reci. Kada protivnika rezima stvarno ne bi bilo moglo bi se govoriti o paranoji vlastodrzaca (tako nesto se ne iskljucuje) koja »vidi« i ono cega nema, i »jurisa na vetrenjace«. A sta je to sto se realno suprotstavlja rezimu?
Sudeci po neposrednom otporu - verbalni protesti novinara, profesora i studenata - rezim zaista nije imao dovoljno razloga za potezanje vece sile protiv slabijih protivnika. Da je on bas toliko jaci od njih, mogao bi i da popusti, odustane od kazni, cak pristane i na promenu zakona. Tada bi bila umesna pretpostavka o trenutnoj a prolaznoj paranoji, ali ne bi stajala teza o totalitarnim ideologijama i teznjama. Ova teza, medjutim, pociva na brojnim i pouzdanim cinjenicama. Naime, sadasnji rezim je samo modifikovana partijska drzava (poslednja u Evropi) koja se svim silama odupire izbornoj smeni vlasti. Ovakav rezim pre ce ulaziti u ratove, nego sto ce prihvatiti demokratske promene. Cak je spreman i na unutarnji rat, samo da ne izgubi monopol na vlast.


Proces promena

Rezim svakako ne racuna samo s trenutnim otporom, vec procenjuje zbivanja na duzu stazu, i to daleko ozbiljnije nego sto to ponekad, potcenjivacki, procenjuju mnogi njegovi oponenti i kriticari. S internacionalizacijom ovdasnjih sukoba rezim je bio sve vise ogranicen u sputavanju slobode medija. Cak je tolerisao njihovo umnozavanje, ali je pazljivo vodio racuna o ogranicavanju njihovog uticaja. Tolerise ih dok su marginalni. A samo njihovo postojanje sluzi i u propagandne svrhe, pokazuju ih svetu kao dokaz demokratije. Umnozavanje medija s ogranicenim dometom donosi, istovremeno, obelezja krize i haosa u javnim komunikacijama, sto rezimu takodje odgovara. Haotizacija naprosto iste uvek novu intervenciju »snaga reda«. Jednostavno receno, rezim donekle tolerise oslobadjanje medija ali suzbija nastajanje javnosti kao institucije koja bi omogucavala objektivno informisanje i kontrolu vlasti. Ni novinari i mediji nisu narocito ulagali u institucionalizaciju javnosti, vec su se, kao mnogi drugi, zadovoljavali samim svojim postojanjem i kakvim takvim prezivljavanjem. Cak su od mnogih anonimusa ucinili javne licnosti, tim vise sto su ovi bili skloniji skandalima (Seselj i Arkan su se cesce pojavljivali na stranicama nezavisnih nedeljnika nego mnoge druge javne licnosti). A proklamovanje nacela jednake distance prema vlasti i opoziciji, vise je koristilo rezimu nego opoziciji (ona je sumnjicena i za ono sto bi radila tek kada bi dosla na vlast). Apoliticnost je uzdizana kao jedna od najvecih vrlina profesije. Ipak, samo postojanje sve slobodnijih medija preti propagandnoj masineriji, informacijama o stvarnim posledicama rezimske politike, o tome kako se vlast stice i odrzava, o javnim i privatnim interesima, o mistifikaciji nacionalnih interesa i afirmaciji racionalnih drustvenih i drzavnih interesa. I same naznake procesa nastajanja javnosti, kao jednog od temelja demokratskog poretka, izazivalo je uznemirenje rezima i njegovu manje ili vise snaznu represiju.
Univerzitet se nasao pod jos zescim udarom, mada je decenijama bio jedan od najjacih oslonaca nadolazece ideologije etnonacionalizma i delatno uporiste preoblikovanja partijske drzave. Medjutim, vec prvih godina rata, univerzitet, ne samo u Beogradu, uskracuje bezrezervnu podrsku rezimu (vise samim vlastodrscima, nego vladajucoj ideologiji). Nizu se protesti, pocev od 1991, preko 1992. godine, do jeseni/zime 1996/97. godine, kada oko stotinu dana svakodnevno na hiljade studenata i profesora protestuje protiv kradje glasova, naporedo sa snaznim gradjanskim pokretom. Sve izrazenije distanciranje od rezima, kaznjeno je, sredinom 1998. godine, ukidanjem i poslednjih ostataka autonomije, donosenjem Zakona o univerzitetu, kojim se uvodi »komesarski sistem«; vlada postavlja dekane i upravne odbore s velikim ovlascenjima (i postavljanja i udaljavanja profesora).
Vec prve represivne mere, narocito na Pravnom i Elektrotehnickom fakultetu, naisle su na otpore, ne samo njihovih neposrednih zrtava, vec i jednog dela kolega. Sledili su javni protesti, i iz sveta, protiv brutalne represije i njihovih dalekosezno rdjavih posledica. Bilo je i odlucnijih protesta, zbog cega su hapseni - studenti. Mada se vecina fakulteta povinovala novom zakonu i lojalno nastavila da obavlja drzavnu sluzbu, odbijanje i dalje znatnog broja profesora da lojalnom sluzbom ponizavaju i profesiju i sebe licno, i da ucestvuju u varvarizaciji nacionalne kulture, zabrinjava rezim koji tezi totalnoj kontroli. Ta briga je tim vec sto se zna da otkad postoji univerzitet nije mogao da se lisi ni akademskih sloboda i kritickog misljenja, niti autonomije.
Opozicija se smatra glavnim protivnikom rezima. Stari rezim nije pristajao ni na samu upotrebu pojma opozicije, a kamoli na njeno organizovanje i institucionalizovanje. I modifikovana partijska drzava otezava njihovu legalizaciju i normalan rad. Nikako ne pristaje na »okrugli sto« za kojim bi se postigao principijelan sporazum o izbornoj smenjivosti vlasti. Najveci prodor ka parlamentarizmu ostvaren je tek 17. novembra 1996. kada su koalicije demokratske opozicije pobedile u preko trideset gradova, gde zivi najveci deo stanovnistva Srbije, i kada su stotine hiljada gradjana oko sto dana svakodnevno protestovale protiv izborne kradje i tako se izborile za priznavanje, najpre od sveta a potom i ovdasnjeg rezima (lex specialis), nove lokalne vlasti i samouprave. Ali, rezim nikada nije priznao politicki poraz na lokalnim izborima - otezavao je konstituisanje nove vlasti, dalje centralizovao vlasnistvo i vlast, zavodio prinudnu upravu (Novi Pazar, Titel) i izazivao razdor i puceve u oslobodjenim gradovima (Beograd, Vrsac, Zrenjanin, Jagodina).
Podrivanju i ponistavanju tekovina ogorcene borbe gradjana za promene doprinele su i pojedine opozicione stranke. Jedna od njih, Seseljevi radikali, koja se trsila najzescim neprijateljstvom prema vladajucoj partiji (SPS), jos pre pomenutih izbora bila je u sve otvorenijoj kolaboraciji sa rezimom. I SPO koji je, pod vodjstvom Vuka Draskovica, dugo vazio za najborbeniji deo opozicije, zapoceo je razbijanje pobednicke koalicije (Zajedno) cim ga partneri nisu prihvatili za neprikosnovenog komandanta. Umesto razvoja i jacanja koalicije demokratske opozicije, s vrha SPO je krenula uzurbana inicijativa formiranja odbora za obnovu monarhije, pa »ko nece s nama, taj je protiv - opozicije«. (Inace, mnoge opozicione stranke nisu u nacelu protiv monarhije, ali su odluku o tome prepustale buducoj ustavotvornoj skupstini, bez iluzija da se monarhija moze uspostaviti pucem ili pukim presadjivanjem, recimo, busena legendarne engleske trave.) Tako su gasene nade u demokratske promene ovdasnjeg poretka, a jagma za unosna mesta u vlasti, makar i najmanjoj, preti da kompromituje i novu lokalnu vlast kao do sada najveci domet demokratskih promena. Velike proklamacije zaboravljaju se zbog licnog sicara. Samo oni odbornici, bez obzira na stranacku pripadnost, koji ozbiljno shvataju gde su se nasli voljom gradjana i da im duguju polaganje racuna na sledecim izborima, istrajavaju u odrzavanju tekovina duge borbe za demokratske promene. Pitanje je, pak, sta oni mogu efikasno da ucine, ukljesteni izmedju potreba gradjana koji su u sve vecim zivotnim teskocama, sve represivnije centralne vlasti i lojalnosti stranackim liderima. A same opozicione stranke, okruzene opstim nepoverenjem podanika i razocaranjem sledbenika, i same zapadaju u krizu, ophrvane sudarom tastina vodja i burnim medjusobicama. Bez kritickog preispitivanja vlastitog iskustva, svaki buduci start »od nule« ne obecava narocite rezultate.
Udruzenja gradjana, pre svega sindikati, i nevladine organizacije, takodje ugrozavaju rezim, a povremeno su i objekat brutalnog nasilja (upadi u prostorije, demoliranje, premlacivanje, stalne pretnje i optuzbe da su »strani placenici«, »izdajnici«). Usmereni ka stvaranju »civilnog drustva«, razna udruzenja i nevladine organizacije imaju sve vaznije mesto u suprotstavljanju militantnoj ideologiji rezima i stvaranju opstih uslova za uspostavljanje demokratije. Ali, njihova nespremnost za sistematsku saradnju, ponajmanje za koordinaciju, kao i izvesne nesuglasice i sukobi, umanjuju ne samo njihov otpor rezimu. I u ovim krugovima je omiljeno deklarisanje protiv »mesanja u politiku«, kao da se pravdaju vlastima da su neduzni u politickim borbama. I tu ima i te kako prostora za ispoljavanje tastine - sto vise udruzenja i NGO, tim vise i predsednika, potpredsednika, direktora. Ponekad je cudnovato snazna agresivnost prema strankama. Tako, na primer, dok je koalicija Zajedno jos i na vrhu postojala, na projekciji dokumentarnog filma o jednoj od nevladinih organizacija kojoj su prisustvovali mnogi beogradski »alternativci«, kada se cula izjava jedne od junakinja filma da ce koalicija Zajedno propasti, salom je odjeknuo - buran aplauz. Vasar tastine skriva krizu koja zahvata i »alternativnu scenu«.

Raskrsce

Uprkos tome sto rezim produzava svoj vek »selidbom krize« iz svojih okvira u »redove« svojih protivnika, sanse demokratskih promena jos uvek postoje, pod uslovom samoosvescivanja aktera i njihove organizovane saradnje u suprotstavljanju bezakonju i zajednickoj borbi za izbornu smenu vlasti. Osnove i nacin saradnje ravnopravnih aktera - medija, univerziteta, stranaka, slobodnih gradova, nevladinih organizacija, sindikata radnika i seljaka - nisu samo garant za uklanjanje rdjavog rezima nego i stvaranja infrastrukture buduceg parlamentarizma. U proteklih deset godina sada su se prvi put stekli uslovi za novi zamah demokratskih promena. Nikada u tako kratkom vremenu nije toliko vitalnih delova kulture i drustva evidentno ugrozeno da bi moglo mirno da se podnosi dalje propadanje. Verovatno jos jedno od ovdasnjih cuda ima svoj kraj, rec je o carima prezivljavanja u uslovima ubrzanog propadanja. Zaista, usred stotina hiljada mrtvih ostati ziv lici na pravi podvig; ostati u zemlji a ne pobeci takodje je veliko junastvo; samo prehranjivanje, narocito u vreme megainflacije, spada u vrhunsko podviznistvo; izbeci lopove i siledzije takodje donosi retko ugodan predah. Sto su zivotne aspiracije oskudnije, sam opstanak deluje kao najveca zivotna carolija. A kada su se ukazali sloboda i demokratija, potisnut strah i beda, bas u vreme vrhunca procesa demokratskih promena, rasle su i aspiracije i nada barem u normalan zivot. Zamah procesa demokratskih promena najvise je uplasio rezim, i zato on nastoji da zatre sve rezultate dosadasnjih promena i spreci njihovo nastavljanje ka izmeni politickog poretka.
Rezim svim silama odbija da polozi racune narodu, na koji se tako gorljivo pozivao u vreme svoga uspona. »Antibirokratska revolucija« tece i dalje kao nacionalna revolucija (podsticana i »hranjena« ostalim nacionalnim revolucijama na Balkanu). Ni ideolozima i propagandistima te revolucije, cak i kada sadasnji rezim optuzuje za izdaju (zbog Kosova, pre svega), ni na kraj pameti nije preispitivanje svog udela u nastanku toga rezima i njegovoj politici. I dalje se propoveda o »duhovnosti« kojom se, zapravo, prikriva duhovna praznina vladajuce ideologije i propagande. Za one koji smatraju da je sve bitno vec zapisano u genima, mitovima i legendama, bilo kakav ozbiljniji intelektualni napor je suvisan. Pozivanje na apstraktnu »duhovnost«, u stvari, skriva borbeni antiintelektualizam pobornika etnonacionalizma koji i dalje, uprkos uzajamnim sumnjicenjima za izdaju, jasu u istoj borbenoj formaciji protiv zajednickih »neprijatelja«.
S tesko objasnjivim samopouzdanjem rezim je krenuo u pravi rat protiv »neprijatelja«. Front je sve siri. Iako je Broz bio mocniji od Milosevica, on je svoje protivnike »lomio« na dugim plenumima (setimo se samo Briona 1966, Karadjordjeva 1971. i Beograda 1972) i nastojao da koliko-toliko opravda »cistke«, dok sadasnji Vodja to cini brzo i gotovo bez reci (tako su naprosto nestali, na primer, Mihailo Markovic i Borislav Jovic iz samog vrha SPS). Broz je protivnike uklanjao i izvesnim redom, a Milosevic bi da ih naprosto zbrise jednim potezom (stotinak generala, na primer). Onaj prvi je i licno ucestvovao u obracunima, a ovaj drugi obicno ostaje skriveniji. (Verovatno su i to razlozi za grafit »Bravar je bio bolji!«.) Zurba sa kojom se sve to cini, s pretecim masovnim »kotrljanjem glava«, verovatno je pouzdan znak straha rezima od promena. A brutalnost Vodje u ophodjenju i sa najblizim saradnicima (o tome se moze naci obilje slikovitih pojedinosti u memoarskim delima Ricarda Holbruka i Borislava Jovica), medjutim, manje je vazna kao izraz strukture licnosti nego kao karakteristika datog poretka vlasti.
Redukcija kompleksnosti drustva, razaranje pojedinih slojeva i klasa, unistavanje institucija i preziranje procedura uskracuje realno tlo normalnim komunikacijama, pa i regulaciji sporova i sukoba. U ispraznjenom prostoru vitla bahatost arivista. (Mnogi su, izgleda, poverovali u jednu parolu iz doba Napoleona, da svaki kaplar u svom telecaku nosi - marsalsku palicu.) Halapljivost i oholost ostaju bez zapreka i kontrole; izgleda kao da je sve dopusteno. A kada se razorni efekti jednom oslobode institucionalne kontrole tesko je obuzdati ih. Sada smo ponovo na raskrscu, kao i pre desetak godina. Ili ce se kriza partijske drzave resiti uspostavljanjem demokratskog poretka ili ce plutanje krize, od jednog do drugog aktera demokratskog procesa, produziti sveopstu krizu; ili ce razmahana sila biti stavljena pod kontrolu institucija, ili ce se razmahati sve ogoljenije nasilje - i kao bezvlasce a ne samo bezakonje - i u zemlji i u neposrednom okruzenju.

Muka, ocaj i bes

Oskudna znanja o konkretnim spregama politike, ideologije i interesa razlicitih grupa, slojeva i klasa ogranicavaju uvid u ishod krize, ali nas ne lisavaju sposobnosti za objektivnu procenu faze u kojoj se ona sada nalazi. Ako je izvesno da rezim sada pribegava pojacanoj represiji, namece se utisak da je on na to primoran, kako nedostatkom vlastite snage da se odrzava nenasilno, tako i ozbiljnim otporom koji se tesko moze sputati i suzbiti nenasilnim sredstvima. A kada su neposredno pogodjeni interesi razlicitih slojeva - novinari, profesori i studenti, radnici i seljaci, razne politicke i nepoliticke grupe - takodje je logicno pretpostaviti da ce oni nesto preduzimati da zastite svoje interese. Zasto ne bismo posli i korak dalje, pa pretpostavili da primena nasilja ne moze mimoici ni odnose izmedju razlicitih grupa na vlasti, i da se ugrozeni slojevi mogu povezati u otporu, sve do zajednickog nastojanja da izmene rezim koji ih ugrozava. Od ove crte dalje se moze ici u procenjivanja sredstava za kojima ce se posegnuti. Neki su skloni revoluciji, a drugi izbornoj smeni vlasti, kako su mnogi akteri, o kojima je ranije bilo govora, vec poduze vreme usmereni. Rezim se, izgleda, vise plasi ovog drugog smera koji se proteklih godina vec oteo rezimskoj kontroli, dok sa revolucionarima ima iskusanu tehnologiju obracunavanja.
Sve ocigledniji sukob suprotnih interesa i ideologija, medjutim, moze biti sputavan nametanjem zajednicke ideologije - nacionalizma i »patriotizma«. Ocigledno je da rezim koristi zaostravanje problema Kosova kako bi novim pozivima na uzbunu - geslom »nacija je u opasnosti!« - sputao svoje kriticare i protivnike, pa i pokusao da ih - likvidira. Ali siroke i neodredjene optuzbe za izdaju svih koji nisu apsolutno lojalni rezimu, moze izazvati i siroki otpor i ubrzati krah rezima. A promena rezima ne samo da ne bi uticala na resavanje problema Kosova, nego bi bas ona omogucila uspostavljanje normalnih komunikacija i u zemlji i sa svetom, u trazenju i nalazenju resenja ovog, nesumnjivo, jednog od najslozenijih problema. Zaletati se najpre u resavanje najslozenijih problema - Kosova - umesto neodloznog resavanja nesto manje slozenih problema - izborna smena vlasti - pokazalo bi odsustvo ne samo realne percepcije interesa drustva i drzave, pa i citave nacije (kao politicke, a ne prirodne zajednice), nego i istorijske mudrosti. Zar nije mudrije izbeci i spreciti jos vece zlo od sadasnjeg, koje bi se ogledalo u »kosovizaciji« citave Srbije, uz dalje osiromasenje i izolaciju od sveta, nego i dalje »odlagati« normalan zivot dok se prethodno ne resi problem Kosova? Zasto bi zlo imalo samo negativan ucinak, a vera u dobro bila jedini podsticaj promena?
Ukoliko je poznavanje stvarnosti manje, vise se veruje u cuda - od onih iz paganskog doba, preko novih religija do savremenih vradzbina - a i u spas spolja (opet se sniva o nekom carobnom trenutku kada ce se neka strana sila bas ovde iskrcati i doneti spas). Ponavljaju se i razne manipulacije. Zapreti se bombardovanjem, a kada ono izostane proglasi se - pobeda. (Kao u poznatoj skaski o osudjeniku na smrt koji je srecan sto ce biti streljan, a ne obesen ili nabijen na kolac.) Preovladjujuce podozrenje prema okruzenju ponekad se zamenjuje suprotnom krajnoscu, uznosenjem i divljenjem. Okruzenje, medjutim, valja realisticno posmatrati. Svaka nacija i drzava ima svoju skalu vrednosti i odredjene interese. To vazi i za medjunarodne organizacije. Ako u ovdasnjim desavanjima oni vide opasnost za sebe ili sansu za ostvarivanje svojih interesa, nece prezati da to cine, smatrali mi to za dobro ili zlo. Niti su oni glavni izazivaci ovdasnjih ratova, niti ih oni mogu trajno zavrsiti. U najboljem slucaju oni mogu da obustave oruzane sukobe, suprotstavljajuci silu sili, vecu - manjoj. Cak i kada pokazuju simpatije prema demokratiji, oni je ne mogu ovde uvesti, cak i kada bi to hteli. Bilo koja vrsta protektorata moze samo privremeno odrzavati stanja »bez rata«. Do demokratije se moze dospeti samo naporima ovdasnjih aktera. U najboljem slucaju mogu racunati sa spoljnom podrskom, a ne da je neko spolja ovde »zaseje« i »uzgaji«. Presudno je, dakle, sta mi sami sebi, i za sebe, cinimo.

* Vracajuci se polazistu ovog razmatranja, rekao bih da je nemoguce predvideti vreme »smrti« partijske drzave, dok je njeno »ozdravljenje« nezamislivo. Nezamisliva je, takodje, »smrt« drustva, mada se, opet, njegovo »ozdravljenje« ne moze pouzdano predvidjati. Ipak, nesto se pouzdano moze predvidjati. Ukoliko glavni drustveni akteri osveste svoja iskustva i budu spremni i sposobni da se odupru »selidbi krize« i odlucnije nastave proces demokratskih promena, rastu izgledi za uklanjanje partijske drzave i za uspostavljanje »normalne« drzave, u kojoj ce se problemi koji ostaju resavati na drukciji i uspesniji nacin. Prvi uslov za to je da sam proces demokratskih promena bude vidljiv i predmet stalnih preispitivanja u javnosti kao vaznoj instituciji buduceg poretka. Ako se nastavi samo jadikovanje nad onim sta radi rezim, a ostane van paznje sta rade ostali, i njegovi protivnici, smanjuju se sanse za bilo kakve ozbiljnije promene. Tada ce rezim uspeti da opstane, u ovom ili onom nedemokratskom obliku, zahvaljujuci stecenom iskustvu u doziranju sukoba, i spoljnih i unutarnjih, kao i siromastva, materijalnog i duhovnog, cime ce vecina podanika ipak biti zadovoljna - »vrapcem u ruci, a ne pticom na grani«. Tek kada drustveni akteri u procesu demokratskih promena vide realnu sansu za ostvarenje svojih vrednosti i interesa, tada ce postati izvesno kada i kako ce se okoncati nasa ionako vec duga kriza. Kriza partijske drzave zaista je u odlucnoj zavrsnici ako akteri demokratskih promena izbegnu krizu svoje zavrsnice.